5.02.2021

POTRAGA ZA PRAZNIČNIM HORORIMA

Film: Praznici (Holidays)
Režija: Entoni Skot-Berns, Kevin Kelš
Scenario: Entoni Skot-Berns, Kevin Kelš
Uloge: Madelajn Koklan, Savana Kenik, Rik Piters
Trajanje: 105 min
Proizvodnja: SAD/Irska, 2016

Poznata je stvar da smo mi u redakciji "Filmozofije strave" veliki poštovaoci tradicije, pa tako svakom prigodom pripremimo za vas neki sadržaj kojim možete popuniti onaj neprijatni deo porodičnog okupljanja u kome ste već apdejtovali jedni druge o novostima i pokušavate da iskopatete još neku temu pre nego što zavlada neprijatna tišina. Ili još gore, neko povede diskusiju o aktuelnim političkim dešavanjima.

Istina je da je moja potraga za prigodnim filmom uzela više vremena nego što sam očekivao. Možda sebi postavljam previsoke standarde, a možda mi je samo stalo da vas ne izneverim. U svakom slučaju, prvi film koji sam imao na umu bio je norveška horor komedija “Mrtvi sneg” (Død snø, 2009.). Iako nudi sat i po kempi zabave u najboljem maniru B horora, i smešten je u doba Uskrsa, osetio sam da u filmu o nemrtvim nacistima u potrazi za svojim blagom iz Drugog svetskog rata nema dovoljno prazničnog poleta.
 
 
Stoga sam odlučio da igram na sigurno i okrenuo sam se istraživanju filmova sa zečevima, da bi me put naveo na “Zeku ubicu” (Bunny the Killer Thing, 2015.), koji je uprkos engleskom naslovu originala, u stvari finska seksi horor komedija, koja nema baš nikakve veze sa Uskrsom. Što znači da sam još jednom naveden na krivi trag. 
  

Da ne bih više gubio vreme plivajući u moru prazničnih trash naslova, odabrao sam provereni naslov, koji sam odgledao dok je bio aktuelan, i u međuvremenu ga smetnuo sa uma. A reč je o jednoj od mojih omiljenih horor antologija. Već ranije sam govorio o mojoj ljubavi prema formi kratkog filma i antologijama, tako da ću odmah preći na film koji je pred nama.
 

“Praznici” su serija osam kratkih filmova, od kojih svaki pokriva po jedan veliki praznik, naravno, uključujući i Uskrs. Ono što me je kupilo kod ove antologije je dosta ujednačen kvalitet filmova (sa možda jednim ili dva izuzetka), i jako orignalan i subverzivan pristup tradicionalnim pričama. 
 
 
Svaki od osam filmova je potpisao drugi autor. Prvi film, koji pokriva Dan zaljubljenih, potpisuju Kevin Kelš i Denis Vidmajer, dvojac koji potpisuje najnoviji rimejk “Groblja kućnih ljubimaca” (Pet Sematary, 2019.). Ovo je ujedno i moj omiljeni film u ovoj antologiji i savršeno postavlja subverzivni ton filmova koji slede. Priča ove epizode prati Maksin (Madelajn Koklan), srednjoškolku zaljubljenu u svog nastavnika fizičkog. Glavni konflikt nastaje kada Maksin odluči da se suprotstavi svojim zlostavljačima iz razreda.
 
 
Drugi film je delo irskog autora Garija Šora, a prigodno pokriva Dan Svetog Patrika. Pre nego što je dao svoj doprinos “Praznicima”, Šor je prvi put ubio Universalov Mračni univerzum  svojim prvim dugometražnim filmom “Drakula: Neispričana priča” (Dracula: Untold, 2014.). Na sreću, kratka forma mu mnogo bolje ide od ruke i u nekih desetak minuta je strpao efektnu priču o duhu paganizma u maniru “Atlasa zla” (The Field Guide to Evil, 2018.), kroz borbu učiteljice Elizabet Kalen (Rut Bredli) sa svojom neplodnošću. 


Treća priča je i razlog zašto smo ovde: Nikolas Mekarti nam donosi svoje viđenje Uskršnjeg praznika. Reditelj “Čuda” (The Prodigy, 2019.) će nam kroz oči jedne devojčice (Ava Ejkers) na ekrane dovesti najuvrnutiji prikaz zečijeg lika još od “Doni Darka” (Donnie Darko, 2001.). Meni lično jedna od efektnijih epizoda. 


Četvrta priča bavi se Danom majki, praznikom koji se baš i ne slavi na ovim prostorima. Ovde imamo prvu i jedinu rediteljku u ovoj antologiji. Sara Adina Smit u svojoj filmografiji ima par horora, koji su dosta interesantni, ali i kod nje mi deluje kao da joj kondenzovana forma kratkog filma mnogo više odgovara. Za razliku od Šorove junakinje koja ne može da začne, glavni lik ove priče, Kejt (Sofi Traub), zatrudni posle svakog seksualnog odnosa. Zaplet počinje kada krene u potragu za odgovorima na svoj problem u pustinju u kojoj se grupa svetih žena bavi problemima sa ženskom plodnošću. 
 

Peta priča je inspirisana Danom očeva, još jednim praznikom koji se ovde ne praznuje. Antoni Skot Berns je autor sa kojim nisam previše upoznat, ali ima u filmografiji par naslova koji zvuče zanimljivo. Njegov koncept je dosta jednostavan i nabijen suspensom, u ovoj priči pratimo mladu devojku Kerol (Džoselin Donahju) kojoj je otac, koji je nestao dok je bila mala, ostavio audio snimak uputstva kojim će moći da ga pronađe kada stasa za to. 
 

Šesta priča je smeštena u kultni horor praznik, Noć veštica. Ovo je po meni najslabija karika antologije, ali vama se možda dopadne ako volite bizarne stonerske horore Kevina Smita. Ovaj autor, koji je iznedrio “Zubatog”(Tusk, 2014.) i “Ljubitelje joge” (Yoga Hosers, 2016.) nam donosi priču smeštenu u noć u kojoj nam je svet duhova najbliži, ali to nema veze sa premisom priče. Umesto toga, pratimo tri seksualne radnice koje odlučuju da se osvete svome šefu-zlostavljaču. 
 

Pretposlednja priča je božićna, i druga najslabija priča u antologiji. Skot Sjuart, reditelj “Legije” (Legion, 2010.) i “Sveštenika” (Priest, 2011.) - blokbastera koje smo zaboravili odmah nakon što smo ih odgledali, i ovde ima slabo upečatljivu ideju upakovanu u pretenciozno pakovanje. Baš kao i proizvod koji je pokretač radnje, uređaj za virtuelnu realnost koji vam pokazuje vaše najdublje želje, sem kada odluči da pokaže nešto loše što ste uradili. A da bi ovaj proizvod odneo kao poklon svome sinu za Božić, Pit Gunderson (Set Grin) će uraditi jednu veoma lošu stvar.

 
Završna priča nam vraća dvojac Kelš i Vidmajer u spisateljsku stolicu, ovaj put sa režijom Adama Egipta Mortimera. Ovaj mladi reditelj je potpisao niskobudžetni slasher “Neka vrsta mržnje” (Some Kind of Hate, 2015.), koji preporučujem, naročito ako vam se dopadne horor romansa smeštena u novogodišnju noć kojom je antologija zaključena. Priča prati serijskog ubicu Redžija (Endrju Bauen) koji upoznaje novu potencijalnu žrtvu (Lorenca Izo) sa kojom ugovara dejt u novogodišnjoj noći. 

Aljoša Tomić

4.25.2021

ŽITIJE SVETE MOD

Film: Sveta Mod (Saint Maud)
Režija: Rouz Glas
Scenario: Rouz Glas
Uloge: Morfit Klark, Dženifer El
Trajanje: 84 min
Proizvodnja: Velika Britanija, 2019.

Kada smo govorili o izboru najboljih filmova 2020. godine, pomenuli smo veliki broj autora koji su te godine debitovali sa svojim dugometražnim filmovima i uneli svežu krv i ideje u svet filmskog horora. Rouz Glas stoji rame uz rame sa pomenutim autorima sa svojim ostvarenjem “Sveta Mod”. Na žalost, usled pandemije, film koji danas recenziramo je premijerno prikazan široj publici tek krajem prošle i početkom ove godine, tako da nije na vreme stigao do nas, nije ni mogao da uđe u konkurenciju za izbor najboljeg filma, što je svakako zaslužio.

Ovaj film je imao svoju premijeru na Internacionalnom filmskom festivalu u Torontu 2019. godine, nakon čega je datum njegovog prikazivanja u bioskopima bivao pomeran više puta pre nego što je konačno pušten u oktobru 2020. godine britanskoj publici, a nakon toga i šire. U međuvremenu film je prikupio devet nagrada i dvadeset i pet nominacija na više renomiranih festivala, uključujući BAFTA nagradu za najbolje debitantsko ostvarenje i najbolji britanski film.

horor film recenzija

Naravno, posle ovakvog uvoda možemo očekivati grandioznu produkciju, ali u stvari reč je o inteligentnom i intimnom psihološkom hororu, snimljenom na deliću budžeta velikih holivudskih naslova. Možda sam pristrasan, ali ja lično uživam u ovoj vrsti filmova, koji često isplivaju upravo iz britanske produkcije. Filmovi poput “Oposuma” (Possum, 2018.), “Njegovog doma” (His House, 2020.), “U tkanini” (In Fabric, 2018.), “Predosvete” (Prevenge, 2016.) su me osvojili jednostavnim, ali originalnim konceptom i nekonvencionalnim pristupom žanru.

Kao i navedeni filmovi, i “Sveta Mod” je na površini žanrovski čist horor. Njegova priča prati Mod (Morfit Klark), medicinsku sestru koja radi kao starateljka teško oboleloj Amandi (Dženifer El). Mod je povučena mlada žena, koja je nakon tragične smrti pacijenta koga nije mogla da spase postala posvećena katolkinja. Sa druge strane Amanda, slavna plesačica iz SAD-a, svoje poslednje dane provodi uživajući u porocima i promiskuitetnom životu. Kako se ove dve žene budu zbližavale, Mod sve više postaje opsednuta idejom da je njena prava misija spasenje Amandine duše.

horor film recenzija

Mod je, kako autorka kaže, sekularizovana devojka, koja kroz posvećivanje hrišćanskoj religiji, dolazi do svoje verzije istog, iz čega i proizlazi glavni konflikt cele priče. On se otkriva kroz njen dijalog sa Bogom, koji joj se obraća kao unutrašnji glas, i vodi je kroz problematične situacije u kojima će se naći, često sa nespretnim ishodima, zbog kojih Mod trpi poniženja i odbacivanje od ljudi u okolini.

Ispod ovog sloja priče, krije se tema ljudske izolacije. Iako imamo mnogo veće mogućnosti komunikacije nego ikada u istoriji, koristimo ih na najbanalnije načine i samo produbljujemo jaz između ljudi oko nas i paradoksalno, osećaj usamljenosti postaje sve veći. U filmu ovo je ilustrovao Modinom nesposobnošću da ostvari bilo kakvu smislenu međuljudsku vezu, što na kraju eskalira njenim fanatičnim pokušajem da spase Amandu bez obzira na to da li ona to želi.

horor film recenzija

Kao i svaki bolji psihološki horor, i ovaj ostavlja mnogo mogućnosti interpretacije gledaocu, zahvaljujući čemu će samo duže biti aktuelan. Naročito zato što je prožet religioznim temama, a kao što znamo, o religiji svako ima mišljenje i smatra da je baš on u pravu. Ako se upustite u gledanje, očekujte mnoge zabavne trenutke u slučaju da se povede razgovor o ovom filmu u religioznijem društvu.

Već sad je očigledno da je Rouz Glas talentovana autorka, koja ima šta da kaže kroz svoj film. Po svemu sudeći to nije iscrpljeno ovim ostvarenjem, jer kako sama kaže, planira da nastavi da koristi žanrovski film za svoj izraz. Možda još značajnije je da donosi još jedan nov i upečatljiv ženski glas u svet horora, koji je tradicionalno pretrpan muškim stvaraocima. 

Aljoša Tomić

4.18.2021

KO IMA MOĆ?

Film: Moć (The Power)
Režija: Korina Fejt
Scenario:
Korina Fejt
Uloge: Mark Smit, Merli Šešam, Rouz Vilijams
Trajanje: 92 min
Produkcija: Velika Britanija, 2021.

Oduvek sam voleo filmove smeštene u bolnice, ludnice, škole ili slične institucije kontrole kako ih naziva francuski filozof Mišel Fuko. Razlog tome jeste upravo što se kroz metaforu elemenata strave i horor narativa može ispričati više o strukturi ovakvih ustanova, načinu kontrole i njenim prekoračenjima. Jedan od takvih filmova je upravo i debitanstsko ostvarenje autorke Korine Fejt za čije ime još uvek nije čula šira filmska publika.

Pored nekoliko kratkih i jednog televizijskog filma, Korina je još sarađivala na jednoj epizodi britanske serije „Nevini“ (The Innocents, 2018.) koja, kako mogu da vidim iz trejlera, koristi elemente paranormalnog horora i motiv zaposedanja kako bi ispričao određene ljudske priče.


Ono što nam je doneo dvadeset i prvi vek u horor kinematografiji jesu upravo ljudske priče stavljene u horor oblandu, i to daleko eksplicitnije nego što su to radili stari filmovi ovog žanra. Na ovaj način Korina Fejt ispričala nam je kroz najpopularniji podžanr horora u poslednjih dvadeset godina, priču veoma aktuelne prirode kako u svetu tako i kod nas u državi.

Ako bih vam rekao koja je tema ovog filma onda bih vam napravio spojler, jer upravo kada se desi razotkrivanje toga šta se krije iza natprirodnih pojava u bolnici gde radi glavna junakinja, film dobija svoj socijalni angažman.


Radnja prati mladu medicinsku sestru Val (Rouz Vilijams) koja dobija svoj prvi posao u jednoj bolnici u Londonu 1973. Pravila su vrlo stroga, a Val već prvog dana zbog svoje empatije i naivnosti uspeva da ih prekrši. Zbog toga od strane glavne sestre biva kažnjena i zadužena da iste večeri ostane i u noćnoj smeni. Međutim, zbog ekonomske krize su se tokom noći u to vreme dešavale restrikcije struje.

Već dovoljno zbunjena i plašljiva mraka, Val nastojeći da ispuni svoje dežurstvo primećuje natprirodne pojave unutar zidina bolnice. Kako vreme prolazi i sama postaje žrtva ovih pojava uvučena u demone prošlosti kojima nešto ne da mira.

 
U klasičnom paranormalnom horor filmu, to što mrtvima, koji su sada demoni, ne da mira, uglavnom bi bila nečista đavoljska sila. Toga u ovom filmu nema, već je narativ bliži onome što imamo kod azijskih horora sa duhovima, a to je da je počinjena neka nepravda nad žrtvama te se one ne mogu smiriti i ponovo se vraćaju da tu nepravdu isprave. Drugim rečima, u filmu „Moć“ zlo je sekularno  i samim tim nije zlo kao takvo već na kraju dobija svoje razloge.

Ako bismo zakoračili još dalje mogli bismo reći da ono uopšte i nije zlo, već glas mrtvih žrtava koje žele nešto da nam kažu.

Kada sam pustio film mislio sam da gledam klasični paranormalac, međutim što je film dalje odmicao, shvatio sam da se upravo radi o nečem drugom.

U filmovima smeštenim u prošlost jedan od elemenata koji imaju važnu ulogu jesu kostimi glumaca i duh vremena koji prikazuje sama priča. Ovde sve to ima svoje mesto baš onako kako treba. Vidi se da je autorka Korina Fejt htela da nam ispriča ovu priču baš u ovom vremenu. Odnosno, da predstavi položaj žene, medicinske sestre u jednoj instituciji kao što je bolnica u ranim sedamdesetim. 


Pošto sam na početku teksta rekao da neću o temi kako ne bi napravio spojler, dotaćiću se teme samo još preko jednog pitanja koje film postavlja, a to je: ko ima moć u jednoj ovakvoj instituciji? Ne samo ko je ima, već kako se njome služi i zarad kakvih dobiti?

„Moć“ je film koji ove godine ne biste trebali da zaobiđete. Osim jednog krindž momenta na samom kraju filma koji koristi vrlo lošu i sirovu simboliku, kao da se autorka nije setila nekog boljeg načina da se desi rasplet dešavanja, ostatak filma je zaista korektan. „Moć“ predstavlja horor iz stvarnog sveta, prikazan u formi klasičnog horor narativa. 
 
Nenad Lančuški

4.11.2021

KADA KRALJ UDARI NA BOGA

Film: Godzila protiv Konga (Godzilla vs. Kong)
Režija: Adam Vingard
Scenario: Teri Rosio, Majkl Doerti
Uloge: Aleksandar Skarsgard, Mili Bobi Braun, Rebeka Hol
Trajanje: 113 min
Proizvodnja: SAD/Australija/Kanada/Indija, 2021.

Od kada je pre više od decenije tadašnji Marvel, a sadašnji Disney otkrio magičnu formulu za generisanje profita pomoću štancanja serijalizovanih filmova smeštenih u objedinjen filmski univerzum, mnogi drugi studiji su pokušali da emuliraju uspeh MCU-a. Nekima to nije pošlo od ruke, poput studija Universal sa njihovim Dark Universom, koji je potonuo, ne jednom, nego dva puta - prvi put sa filmom “Drakula: Neispričana priča” (Dracula: Untold, 2014.), a zatim par godina kasnije sa “Mumijom” (The Mummy, 2017.).

Daleko uspešniji u izgradnji svog filmskog univerzuma je studio Legendary, koji ga je započeo sa Garet Edvardsovom “Godzilom” (Godzilla, 2014.), a koji je nedavno dobio svoje četvrto proširenje sa okršajem koji nam je natuknut još u filmu “Kong: Ostrvo lobanja” (Kong: Skull Island, 2017.).

Sve u vezi sa ovim ostvarenjem je gigantsko: Ovo je do sada 36. film o Godzili i 12. o King Kongu. Diskusije na forumima o njemu prelaze 1000 strana, a fan sajt Wikizilla je srušen na dan kada je trailer prvi put pušten. I jedan i drugi monstrum su veći nego što su ikada bili na velikom platnu (Kong je porastao čak sedamdeset metara od “Ostrva lobanja”). I sve je to imalo vrhunac u jednoj od najvećih box office zarada od početka pandemije.

Na četvrtom filmu je za kormilom bio Adam Vingard, mlad, ali već prilično iskusan reditelj. Njegova filmografija sadrži poveći broj horora, ali uglavnom prosečnih, ili čak promašaja poput “Veštice iz Blera” (Blair Witch, 2016.) ili “Sveske smrti” (Death Note, 2017.). Čini se da ni po čemu ovaj reditelj nije čovek za projekat ovog kalibra, ali na sreću imao je već utabanu stazu kojom je odvažno kročio. 


Čini se da je Majkl Doerti postavio estetski standard sa svojim “Godzilom: Kraljem čudovišta” (Godzilla: King of Monsters, 2019.). Od samog početka je delovalo kao da franšiza pokušava da nađe svoje uporište: dok je Edvardsova “Godzila “ bila previše intelektualistička za većinu gledalaca koji su došli po svoju dozu kaiju zabave, svaki sledeći film je išao u pravcu sve veće karikaturalnosti ljudskih likova i guranjem monstruma u prvi plan.

U Doertijevom filmu, svi ljudski likovi delaju i govore kao da su iz crtaća, što ceo ljudski narativ jako banalizuje, o čemu sam više govorio u recenziji ovog filma. Čini se da Vingard odlazi još korak dalje, do te mere da su likovi medij za jeftine šale i ekspoziciju narativa. 


Ali dobro, nije to toliko važno, kao i u prvom, ljudski likovi će morati u jednom trenutku da se sklone sa scene i ustupe mesto pravim zvezdama filma, jelda? Na žalost, mislim da je Vingard i ovde malo zakazao, jer u Doertijevom filmu sve deluje veće i spektakularnije. Sa druge strane, Vingardove akcione scene su prilično ispunjujuće i uživaćete u svakom udarcu koje naslovni junaci prime.

Najveća stvar koju je ovaj film uradio leži u činjenici da su autori u činili kvantitativni i kvalitativni pomak u proširenju Monsterversea. Ovde pre svega mislim na karakterizaciju Konga, koji je dobio ličnost mimo uloge bezličnog primordijalnog titana. Za razliku od reptiloidnog Godzile koji dela vođen jedino instinktom, Kong kao oružje koristi svoj intelekt i sposobnost da komunicira i koristi alat. 

Pored toga i sam svet je proširen, u ovom filmu saznaćemo više o Šupljoj Zemlji, mestu porekla titana koje je pominjano u prethodnim filmovima. Šuplja Zemlja će nas transportovati u domen klasičnih priča iz vremena nastanka žanra, koje možemo naći u delima Žila Verna i Edgara Rajsa Barouza. Ovo avanturističko proširenje deluje organski i sveže, i iskreno se nadam da će biti detaljnije istraženo u dolazećim nastavcima.

Sa obzirom na uspeh ovog filma, sigurno možemo računati na nove priče smeštene u Monsterverse. Iako još uvek nje najavljen nijedan novi film, u pripremi je jedan anime serijal po imenu “Ostrvo lobanja” (Skull Island, 2021.) koji bi trebalo da nas vrati na naslovno ostrvo, gde ćemo pratiti nekolicinu brodolomnika koji pokušavaju da prežive susret sa žiteljima ostrva. 


U svakom slučaju, ako ste ljubitelj serijala, obavezno pogledajte. Daleko od toga da je ovaj film savršen, ali je zabavan i donosi dovoljno novih elemenata u filmski unverzum da može da opravda cenu bioskopske ulaznice, i definitivno ga treba pogledati na velikom platnu. 

Aljoša Tomić

4.05.2021

EVOLUCIJA SLEŠERA: STANDARDI (DRUGI DEO)

U prethodnom tekstu bilo je reči o samom postanku slešer žanra i njegovog brata blizanca rape-revenge filma koji je kasnije nastavio svojim putem da se razvija kao samostalni žanr. Međutim, rape-revenge smo morali spomenuti zbog lika protagoniste koji je osvetnik, a koji je u slešeru ustvari izvrnut u lik antagoniste kao što je primer kod Džejsona Vorhisa u „Petak 13“ (Friday the 13th, 1982.) ili Fredija Krugera u „Strava u ulici Brestova“ (A Nightmare on the Elm Street, 1984.).

Pored rape-revenge žanra koji je uticao na razvoj ubice osvetnika i filmova „Voajer“ (Peeping Tom, 1960.) i „Psiho“ (Psycho, 1960.) koji su uticali na razvoj patološkog ubice, kako bismo razumeli na koji način se formira standard jednog slešer filma red bi bio osvrnuti se na 1974. godinu.


Ova godina je ključna jer su se tada pojavila dva stuba slešer kinematografije, a to su već pomenuti „Crni Božić“ (Black Christmas, 1974.) i „Teksaški masakr motornom testerom“ (The Texas Chainsaw Massacre, 1974.). Na prvi pogled ova dva filma imaju mnogo toga zajedničkog, ali u isto vreme su po senzibilitetu potpuno različiti.

„Teksaški masakr motornom testerom“ je pre svega remek delo američke kinematografije. Film koji je rađen po istinitom događaju na ovaj način ima još strašniju reputaciju, s obzirom da se radi o možda prvom i pravom spoju splattera i slešera. Jedan od onih filmova posle kojih nećete ostati ravnodušni. 
 
 

Ovde se ne radi o jednom ubici već se radi o porodici vrlo izvitoperenog pogleda na svet koja sačekuje putnike u ruralnim delovima Teksasa u nameri da uh ulovi, iskasapi i pojede. Zaplet počinje kada grupa tinejdžera upada u njihove čeljusti.

Ono što se generalno pamti u svim slešerima jeste lik ubice, tako je i ovde. Iako se radi o porodici svi se sećaju gojaznog napasnika sa motornom testerom i sirovo napravljenom maskom od ljudske kože. Pored toga, brujanje motorne testere, kasapljenje, krv, bežanija i histerija je ono što u velikoj meri dominira u ovom filmu. Jednom frazom rečeno: krvavi spektakl.

Ono što će se u slešeru standardizovati od svega ovoga, pogotovo u prvom talasu jeste upravo ta maska koju nosi Leatherface dok juri svoje žrtve motornom testerom.

Maska će postati jedan od zaštitnih znakova ubica u slešerima. Tako se već četiri godine kasnije pojavljuje film „Noć veštica“ (Halloween, 1978.) u kojem će Majkl Majers preko svog lica takođe nositi kožnu masku drugog lica. U nekim drugim filmovima ubice će nositi najrazličitije maske, pa tako od Džejsona Vorhisa koji u drugom delu filma ima samo džak na glavi, dolazimo do toga da u trećem nastavku postavlja standard, a to je hokejaška maska. Pored toga, jedna od najpoznatijih maski jeste iz filma „Vrisak“ (Scream, 1996.).

Pored maske, Leatherface ima i svoje oružje koje je takoreći priraslo uz njega, a to je motorna testera. Na ovaj način će uz Majkla Majersa prirasti kuhinjski nož, a uz Džejsona mačeta. Sa druge strane, neće sve ubice imati oružje već će neki svoje žrtve daviti ili ubijati na mnoge druge načine.


Pored ovoga postoji nekoliko nastavaka i rimejkova ovog filma, uglavnom neslavnih, a tu je i sada već kultni film „Pogrešno skretanje“ (Wrong Turn, 2003) kao jedan od najboljih kopija „Teksaškog masakra“. Ovaj spoj splattera i slešera izvršio je uticaj i na određe radove Paskal Lužijea i Rob Zombija, a kao najbolji primer te vrste izdvojio bih „Kuću hiljadu leševa“ (The house of 1000 corpses, 2003.).

Iste ove godine izlazi i „Crni Božić“. Film o ubici koji uznemirava devojke studentskog doma kao pravi seksualni manijak neprestanim telefonskim pozivima sve dok se polako ne dočepa jedne po jedne. Sve što kao gledaoci saznajemo o ovom ubici iz policijskog tumačenja jeste da se radi o nestabilnoj ličnosti koja verovatno ima neke svoje razumom neobjašnjive motive za svoje posupke. Drugim rečima, radi se o manijaku
 

Nekoliko godina kasnije izaći će film sa ovim nazivom „Manijak“ (Maniac, 1980.) gde se radi o jednom atipičnom vidu slešera koji više podseća na njegove preteče „Voajera“ i „Psiha“, gde radnja prati ubicu kao glavnog karaktera i njegovu patološku svakodnevicu. U istom kontekstu bismo kao atipični slešer mogli da spomenemo i domaći horor klasik „Davitelj protiv Davitelja“ (1984.).

Dakle, kada smo kod patološkog slešer ubice ovde možemo da razlikujemo dva tipa, onog tihog i jezivog kao što je Majkl Majers i onog koji je u neprestanoj borbi sa samim sobom poput Franka Zite (Džo Spinel) u filmu „Manijak“.


Ovaj drugi film više je nasleđe pred-slešer perioda i kao što smo rekli pripada ovim atipičnim slešerima u kojima se još uvek daje na značaju unutrašnjem razvoju karaktera samog ubice i posvećuje veća pažnja njegovom liku, tako da on postaje i neka vrsta anti-heroja.

Ali da se sada vratimo na film „Crni Božić“ u kojem (pored lika ubice) i prvi put imamo jasne crte drugih likova koji su žrtve, pa i lik koji će kasnije u slešeru biti okarakterisan kao final girl odnosno glavna protagonistkinja.


Ono što je kod slešera najvažnije jeste da među grupom likova, u ovom slučaju u mnoštvu devojaka studentskog doma, gledalac kada taman pomisli da shvata ko je glavni lik, taj glavni lik biva ubijen. Dakle, onu sudbinu koju narativ predstavlja u ekspoziciji će biti i ubicina prva žrtva, sa čime će uvođenje u sam film biti okončano.

U zapletu će gledalac već biti naveden da posumnja da je neko od likova ustvari ubica, sa čime će film u zavisnosti od kvaliteta narativnog toka manje ili više uspešno manipulisati gledaoca. Određeni likovi u „Crnom Božiću“ samo tome i služe dok i sami ne budu ubijeni nakon čega gledalac shvata da je imao pogrešne zaključke. 
 

Ovakvu vrstu uloge ima upravnica studentskog doma gospođa Mek (Marijana Valdman), koja pored toga što je komični lik ima ulogu i da napravi diverziju za gledaoca koji bi trebalo da posumnja da je ona umešana u ubistva.

Pravi dramski lik u „Crnom Božiću“ je Barb (Margot Kider). Samouverena devojka neustrašive naravi i u isto vreme vrlo drskog temperamenta. Ona zbog ovakve ličnosti ne preza da svima kaže u lice šta misli niti da ismeva glupog policajca. Ona je seksipilna i zavodljiva, nema granice u piću. U skladu sa svojim karakterom biva ubijena zbog svoje nesmotrenosti.

Drugi dramski lik je Fil (Andrea Martin) koja je potpuna suprotnost sa Barb. Povučena štreberka, vrlo sramežjiva, plašljiva i zabrinuta za sudbinu njihove nestale drugarice kao i za sudbine svih koji su za vreme Božića odlučili da ostanu u sudentskom domu. Ona je na neki način tipična žrtva. Kasnije će u slešerima da se ustali upravo ovakav lik kao final girl, što u „Crnom Božiću“ nije slučaj.

Treći dramski lik je protagonistkinja Džes (Olivija Husi). U ovom slučaju devojka koja ima probleme u vezi i u nastojanju da ih reši sa jedne strane ostaje za praznike u domu gde će neposredno biti upletena u situaciju. Džes je odgovorna, dostojanstvena devojka koja zna šta želi u svom životu, a šta ne želi. Ona nije suzdržana kao Fil, niti je raskalašna kao Barb, već je umerena i to je njena najveća vrlina. Zato ona jedina živi do kraja.


Na svakog na koga budete posumnjali da je ubica prevarićete se, jer ubica ostaje misterija. Lik ubice je skriven jer je skrivenih namera. Čak nećete dobiti ni njegov istinski glas preko telefona jer ga on stalno menja puput pravog šizofreničara koji neprestano razgovara sam sa sobom.

Mnoštvo filmova koji su pod neposrednim uticajem „Crnog Božića“ nastaje početkom osamdesetih što bismo mogli u suštini da smatramo prvim pravim talasom slešera. Filmovi kao što su „Matursko veče“ (Prom night, 1980), „Moj krvavi Dan zaljubljenih“ (My bloody Valentine, 1981.), „Sestrinska kuća“ (The House on Sorrority Row, 1982.) i „Kamp za prespavati“ (Sleepaway Camp, 1983.) predstavljaju najbolji primer ovog talasa.

U nekima od njih ubica se sveti zbog nepravde iz prošlosti, u nekima ubija samo zato što ne može jasno da izrazi svoju seksualnu želju jer je ona ugnjetavana u detinjstvu te se ispoljava kroz agresiju prema drugima. Međutim, ekspozicija i zaplet ostaju gotovo iste strukture kao u „Crnom Božiću“ prateći nekoliko standardizovanih likova, mladih ljudi, sada devojaka i momaka koji bivaju ubijani, ali koji pokušavaju i da otkriju ubicu.


Nastaviće se... 

Nenad Lančuški

3.21.2021

IZBOR NAJGORIH HOROR FILMOVA 2020. GODINE

Prošle nedelje smo bacili pogled na filmove koji su ostavili najbolji utisak na nas u 2020. godini, a sada je red na one najgore. Da se podsetimo pravila: na ovu listu ne ulaze filmovi koji su namerno napravljeni da budu trash, ili koji izgledaju loše zbog ograničenja u resursima njihovih kreatora. Ovde su filmovi koji su proizvod bahatosti i jeftine eksploatativnosti studija, loše kreativne direkcije koja je iskasapila originalnu viziju autora i sličnih čari konzumerističke filmske produkcije lišene duše.

Iznenađujuće, prošle godine i nije bilo toliko filmova koji su nas iznervirali dovoljno da nas nateraju da pišemo o njima, štaviše, morao sam se ozbiljno potruditi da skupim dovoljan broj loših filmova da popunimo svih deset mesta na listi. Što uopšte nije loša stvar.

 

10. NOVI MUTANTI (THE NEW MUTANTS)

Uloge: Mejsi Vilijams, Anja Tejlor-Džoj, Čarli Hiton
Režija: Džoš Bun

Na ovom kraju liste nalazimo filmove koji nisu počinili najozbiljnije zločine. "Novi mutanti" su dobra ideja kombinovanja superherojskog žanra sa horor-misterijom. Ono što je film raščerečilo na sve strane i učinilo ga gotovo negledljivim je uplitanje filmskog studija i dovođenje pisaca i konsultanta koji su trebali da "unaprede" viziju originalnih autora. Šteta što je relativno uspešna franšiza poput Foxovih "X-ljudi" završila na ovako neslavan način.


 Priča prati Deni Munstar (Blu Hant), koja je jedina preživela devastaciju indijanskog rezervata u kome je živela od strane tornada. Ona se budi u neobičnom medicinskom institutu u kome upoznaje doktorku Sesiliju Rajs, koja joj saopštava da su u njoj otkrili mutantski gen i da bi zbog bezbednosti svih bilo najbolje da ostane u institutu dok ne sazna kakve joj moći on daje. Kako vreme prolazi, Deni upoznaje i druge “pacijente” instituta, ali i saznaje da niko od njih nije u mogućnosti da ga napusti. 

9. BEBISITERKA 2 (BABYSITTER: KILLER QUEEN)

Uloge: Samara Viving, Džuda Luis, Džena Ortega
Režija: Mekdži

Još jedan manje ozbiljan slučaj, ovaj film bi sigurno prošao nezapaženo da nije pokušao da bude nešto što nije trebalo da bude. Originalna "Bebisiterka" (Babysitter, 2017.) bila je izuzetno duhovita horor-komedija sa ironičnim osvrtom na stereotipe žanra, ali i sa sjajnim omažima istom. U nastavku sve to nestaje i dobija format prazne tinejdžerske komedije. Ali što je još gore, na silu poništava poentu priče prvog filma i na kraju ne uradi ništa sa tim.


Film nastavlja priču prvog dve godine nakon napada satanističkog kulta na Kola (Džuda Luis), tinejdžera koga je bebisiterka pokušala da žrtvuje. Kol je traumatizovan događajem, ali još gora stvar je što mu niko ne veruje u postojanje kulta. Jedini ko mu veruje je njegova prijateljica Melani, sa kojom, nakon što sazna da će ga roditelji poslati u mentalnu instituciju, beži na žurku na obali jezera, gde će sresti neke stare poznanike.

8. KNJIGE KRVI (THE BOOKS OF BLOOD)

Uloge: Brit Robertson, Freda Foh Šen, Nikolas Kembel
Režija: Brenon Braga

 Ovaj film je na ovoj listi u najvećoj meri zato što je u njegovo stvaranje upleten Klajv Barker. Za one mlađe koji možda ne znaju ovaj britanski autor je osamdesetih godina prošlog veka postao horor institucija: ne samo da je režirao neke od kultnih horora poput "Gospodara pakla" (Hellraiser, 1987.) i "Noćne vrste" (Nightbreed, 1990.), nego su i njegove priče ekranizovane u desetinama filmova i ponekoj video igri. Iako već dugo vremena nije bio direktno uključen u stvaranje filmova, njegov comeback u "Knjigama krvi" je rezultovao filmom koji je u najbolju ruku televizijskog kvaliteta sa početka dvehiljaditih. Drvena gluma, neuverljivi dijalozi i CGI iz prošlog veka čine da u drugi plan padne ono što bi inače bila odlična horor priča.

“Knjige krvi”, prvobitno planirane kao antologijska serija, a sada spakovane u jedan film, priča tri odvojene priče koje se prepliću i formiraju zajednički narativ. Prva priča prati Dženu (Brit Robertson), devojku koja je nakon traumatičnog događaja razvila mizofoniju, stanje u kojoj joj zvuci okidaju neprijatne emocionalne i fiziološke reakcije. Ona beži od kuće jer je roditelji ne razumeju i na svom putu sreće mnoge neobične likove. Druga priča govori o Meri (Ana Fril) koja upznaje vidovnjaka Sajmona (Rafi Gavron) koji tvrdi da može da ostvari vezu sa njenim pokojnim detetom. Zaplet počinje nakon što se njih dvoje upuste u romansu. I poslednja priča prati Beneta (Jul Vaskez), koji je u potrazi za artifaktom velike vrednosti po imenu “Knjiga krvi”, a čija će priča objediniti dve prethodne...manje ili više.

 7. IZOLOVAN (ALONE)

Uloge: Tajler Posi, Samer Spajro
Režija: Džoni Martin

Prvi film na ovoj listi koji se za svoje mesto izborio svojom nepotrebnošću. "Izolovan" je američka verzija filma "#Sam" (#Saraitda, 2020.) nastala nakon uspeha istog. Na žalost ničega što je davalo šarm korejskom filmu, nema u američkom pandanu. Dok smo u prvom pratili simpatičnog, nesposobnog gejmera koji uz pomoć štapa i kanapa pokušava da preživi zombi apokalipsu, sada imamo sveameričkog heroja, lepuškastog, zgodnog, švalerčinu, koji je spreman da zgrabi palicu u ruke i probije se do svoje plavuše u susednoj zgradi i spasi je od hordi zombija. Moglo je i bez toga.

 

Nakon izbijanja virusa koji pretvara ljude u zombije, Ejdan (Tajler Posi) se zaatvara u svoj stan u kome pokušava da preživi sve dok ne počne da mu ponestaje hrane i vode, nakon čega će biti primoran da izađe i potraži resurse, ali i druge neinficirane.

6. KLETVA (THE GRUDGE)

Uloge: Tara Vestvud, Džanko Bejli, Dejvid Lorens Braun
Režija: Nikolas Pesi 

Nastavljamo sa nepotrebnim filmovima, a ovaj put je reč o rimejku kultnog japanskog horora starog skoro dvadeset godina. Nema ničega suštinski lošeg u izvođenju ovog filma, ali pravo pitanje je ko je zaista tražio još jednom gotovo identičnu priču već ispričanu kroz tri rimejka i dva direktna nastavka? Možda će se ova misterija rešiti u budućnosti kada Pesi izbaci crossover sa "Krugom" (The Ring, 2002.), a možda smo čak i svedoci nastanka nečeg nalik na Marvelov filmski univerzum u horor izvođenju. Ono što sigurno znam je da neću biti zainteresovan sve dok se Kajako i Sadako ne sretnu sa Tetsuom.

 

Priča počinje 2004. godine kada medicinska sestra Fiona Landers (Tara Vestvud) napusti Tokijo i vrati se u Ameriku progonjena kletvom Kajako Saeki. Ipak, Fionu kletva stiže i ovde i ona ubija svoga muža i ćerku, nakon čega oduzima sebi život. Odavde u narativ bivaju uvučeni mnogi likovi, ulkjučujući detektive Gudmana (Demijan Bišir) i Vilsona (Vilijem Sedler), trgovce nektretninama Ninu (Beti Gilpin) i Pitera Spenser (Džon Čo) i stari bračni par Fejt (Lin Šej) i Vilijama Metisona (Frenki Fejson).

 5. MOJA SMRT (DEATH OF ME)

Uloge: Megi Kju, Luk Hemsvort
Režija: Daren Lin Bozman

Polako ulazimo u teritoriju pravih smrdljivaca. Ne želim da vređam, ali čini mi se da nikada nisam gledao dobar film u kome glumi Megi Kju. Ako ovako nastavi, njena pojava će mi postati lakmus test za kvalitet filma.Ovo je prvi od dva filma u kome ona glumi na ovoj listi, a reč je o natprirodnoj horor-misteriji sa solidnom premisom, ali sa izvođenjem koje je toliko trapavo i nezanimljivo da ubija svaku želju za gledanjem. A ako dok gledate misteriju osetite na pola filma da i ne morate da saznate rasplet, onda znate da je film negde ozbiljno omanuo.


Radnja filma prati američki par Kristinu (Megi Kju) i Nila (Luk Hemsvort) na odmoru na izolovanom ostrvu na teritoriji Tajlanda. Nakon što se pred kraj odmora obeznane, sledećeg jutra dobijaju neobičan video u kome Kristina biva ubijena od Nilove ruke. Pošto se ne sećaju ničega, kreću da rekonstruišu događaje prethodne večeri pokušavajući da reše misteriju video snimka.

4. TREBAO BI OTIĆI (YOU SHOULD HAVE LEFT)

Uloge: Amanda Sajfred, Kevin Bejkon
Režija: Dejvid Kep


Zamislite da prvi put gledate “Isijavanje” (The Shining, 1980.), ali na samom početku vam je sva misterija razotkrivena kroz ekspoziciju i najnaivnije dijaloge koje je moguće zamisliti. Nijedan lik ne zvuči kao neko iz stvarnog sveta, dok robotski izgovaraju linije teksta dizajnirane da pomere radnju u potpuno predvidljivom smeru. Tužno je što ovaj film na papriu zvuči odlično: tu je odlična glumačka ekipa, iskusan pisac i reditelj, premisa koja može biti veoma zabavna, ali samo izvođenje deluje kao da je autor student završne godine režije koji je dobio milionski budžet za svoj diplomski rad. 


Bivši bankar Teo (kevin Bejkon) i njegova žena Suzana (Amanda Sajfred) u pokušaju da pobegnu od svakodnevne užurbanosti i provedu porodično vreme sa svojom ćerkom, zakupljuju ogromnu kuću na izolovanoj lokaciji u Velsu. Kako se razotkriva Teova mračna prošlost sa kojom ne uspeva da se izbori, razotkriva se i mračna prošlost kuće koju su iznajmili.

3. OSTRVO FANTAZIJA (FANTASY ISLAND)

Uloge:Majkl Penja, Megi Kju, Lusi Hejl
Režija: Džef Vadlou

Jasno mi je šta su želeli da urade sa ovim filmom, ali mislim da su to uradili na najgori mogući način. Ovaj film ima dobre ideje, ali ih sprovodi na način koji uspeva da deluje mnogo jeftinije nego što jeste. To uspeva tako što neprestano potcenjuje intelekt gledaoca i deluje kao da je napisan od strane adolescenta. Pored toga, reditelj uspeva da izvuče ono najgore iz sasvim solidne glumačke ekipe. Konačni utisak je kao da gledamo jeftinu parodiju iz ere “Mrak filma” (Scary Movie, 2000.) ušminkanu da izgleda kao mainstream horor. Mislim da ova vrsta definitivno ima svoju publiku, ali bi i oni trebali da budu svesni njegovih objektivnih kvaliteta.

Nakon dobitka na izvesnoj nagradnoj igri, grupa Amerikanaca iz raznih slojeva društva dolazi na zagonetno ostrvo Fantazija. Na ovom mestu, kako domaćini navode, svakome od njh će biti ostvarena po jedna fantazija. Zaplet počinje kada dobitnici počnu da otkrivaju da su njihove fantazije mnogo mračnije nego što su očekivali.


2. DEČAK 2 (BRAHMS: THE BOY II)

Uloge: Kejti Holms, Oven Joman, Kristofer Konveri
Režija: Vilijem Brent Bel

Jedan od filmova koje smo najviše voleli da mrzimo 2016. godine dobio je svoj nastavak, i verovali ili ne, prevazišao je naša očekivanja. S obzirom na to da je ovo drugi deo, nivo besmislenosti je proporcionalno udvostručen, na kvalitativan i kvantitativan način (vidi: večno vraćanje istog). Sve u svemu, nastavak koji nikom nije trebao i niko nije želeo.


 Liza (Kejti Holms) i njen sin Džad (Kristofer Konveri) su preživeli napad dva provalnika u njihovu kuću. Npad ih je ostavio traumatizovane, a mladi Džad je od traume izgubio moć govora. Lizin muž Šon (Oven Joman) predlaže da se presele na neko vreme na selo da se oporave. Naravno, kuća u koju dolaze ima mračnu istoriju, vezanu za lutka koga će uskoro naći i koji će im promeniti živote.


1. ŠTA LEŽI ISPOD (WHAT LIES BELOW)

Uloge: Ema Horvat, Troj Ivata, Mina Suvari
Režija: Brejden R. Dumler

Definitivni pobednik ovog takmičenja je film koji me je iznervirao na tako mnogo načina da je taj utisak trajao danima. Apsurdna premisa, karikaturalni likovi, narativ koji je pun rupa i završnica koja vas tera da se zapitate: "Zašto sam potrošio sat i po svog života na ovo?." garantuju kompletan paket Filma koji morate preskočiti po svaku cenu™. Verujte mi, ovo nije zabavno loše, već samo loše. Ako želite jeftinu zabavu odaberite bilo koji drugi film sa ove liste, ako pogledate ovaj, samo ćete biti povređeni. Upozoreni ste.


 Šesnaestogodišnja Liberti (Ema Horvat), nakon povratka kući sa kampovanja saznaje da njena majka Mišel (Mina Suvari) ima novog dečka. Kako vreme odmiče, sve se više čini da čovek da tako lep, inteligentan i šarmantan čovek, nije uopšte čovek. 

Aljoša Tomić

3.14.2021

IZBOR NAJBOLJIH HOROR FILMOVA 2020. GODINE

Prošla godina nam je svima bila, blago rečeno, zanimljiva. Filmska industrija je to itekako osetila, i neki od najvećih filmskih projekata koji su trebali biti prikazani u prošloj godini još uvek nisu ugledali svetlo dana. Ipak, streaming servisi su uskočili da spasu dan i na kraju smo dobili iznenađujući broj kvalitetnih naslova, od kojih mnogi nisu mogli da stanu na listu.

Zanimljiva činjenica je da je svim autorima na ovoj listi, sa izuzetkom prvog, ovo tek prvi ili drugi film u karijeri. Tako u nekom smislu istovremeno imamo i predstavljanje svojevrsnog novog talasa autora, čije ćemo karijere sa interesovanjem pratiti u budućnosti. Da ne dužimo dalje, bacimo pogled na našu listu:

10. SPUTNJIK (СПУТНИК)

Uloge: Oksana Akinšina, Fedor Bondarčuk, Pjotr Fjodorov
Režija: Igor Abramenko

Abramenkov dugometražni prvenac je dokaz da ne nema potrebe otkrivati toplu vodu: niko nema problem sa ponovo ispričanim pričama, već sa loše ispričanim pričama. U tom smislu, komentar ljudi da je ovo ruski "Osmi putnik" (Alien, 1979.), treba shvatiti u najboljem mogućem smislu. Suspens i jeza su tu, a vešto korišćeni specijalni efekti čine da ovaj film izgleda mnogo skuplje nego što jeste.


Radnja je smeštena u 1983. godinu, u Sovjetski Savez u jeku hladnog rata. Pratimo tročlanu svemirsku ekspediciju koja se vraća na zemlju, koja usled nepredviđenih događaja, ima samo jednog preživelog kosmonauta. On biva prebačen u izolavanu vojnu bazu, gde mlada psihijatrica Tatjana Klimova (Oksana Akinšina) mora da utvrdi šta se to desilo za vreme ekspedicije.

9. MARICA I IVICA (GRETEL AND HANSEL)


Uloge: Sofija Lilis, Samuel Liki, Čarls Babalola
Režija: Oz Perkins

"Marica i Ivica" je još jedan pokušaj da se klasična dečija bajka osavremeni, na sreću ovaj put ne tako nespretno kao u "Ivica i Marica: Lovci na veštice" (Hansel and Gretel: Witch Hunters, 2013.). Ono što je očigledno iz naslova filma je da je sada Marica na prvom mestu, što nam sugeriše feministički podtekst. Scenarista Rob Hejs se solidno snalazi sa uvođenjem ovih ideja u priču braće Grim, ali to radi na potpuno školski (da ne kažem, muški) način. Da je imao inventivniji pristup ovaj film bi zauzeo mnogo višu poziciju na ovoj listi.


Film prati tinejdžerku Maricu (Sofija Lilis) i njenog mlađeg brata Ivicu (Sem Liki), koji se nose sa svakodnevicom nakon smrti njihovog oca. Nakon što Marica odbije posao kod lokalnog vlastelina, njihova dementna majka ih izbacuje iz kuće. Dalji niz događaja i likovi koje sreću dovešće ih pred vrata kolibe koja pripada starici koja je mnogo pre njih prognana iz sela.

8. LOV (THE HUNT)

Uloge: Beti Gilpin, Hilari Svenk
Režija: Kreg Zobel

“Lov” je film koji od samog starta postavlja visoke standarde američke treš-apsurdističke komike i prati dobro tu liniju do samog kraja. Gledaćete poznate američke glumce kako ginu na najbrutalniji mogući način sve dok se nakon nekih pola sata ne pokaže ko je zaista glavni lik. Ovaj film je inspirisan kultnim “Borba do poslednjeg” (Battle Royale, 2000.) samo na američki način i u nešto drugačijem kontekstu.


Bogata elita jednom godišnje ima svoj način da se zabavi tako što će da okupi proizvoljno odabrane pojedince iz niže klase, odvede ih u šumu, podeli im oružije i počne da ih lovi. Onaj ko preživi ovaj lov i usput možda ubije nekog od svojih lovaca, doći će do odgovora na pitanje zašto se sve to dešava.

7..#ŽIV (#SARAITDA)

Uloge: Ju Ah-in, Park Šin-je
Režija: Il Čo

Jedini zombi horor na našoj listi ove godine prikazuje na simpatičan način, a u duhu korejske kinemaografije preživljavanje u vreme zombie apokalipse. Nešto u stilu filma “Zelena soba” (Green room, 2015.) samo manje surov, a više mainstream i prilagođen široj publici, gledaćete prosečnog lika bez borilačkih sposobnosti kako biva prinuđen da se bori za goli život. Pre svega film je zabavan i pun dobre akcije.
 
 
Džun-vu (Ju Ah-in) je mladić koji većinu vremena provodi pred računarom igrajući igrice. Nakon što iznenada nastupi zombi apokalipsa on ostaje zaključan u svom stanu, što mu ne predstavlja neki problem sve dok mu ne nestane internet, struja i voda. Da li će i kako Džun-vu uspeti da preživi postaje glavna preokupacija filma.

6. POSEDNIK (POSSESSOR)

Uloge: Andrea Rajsborou, Kristofer Abot, Dženifer Džejson Li
Režija:Brendon Kronenberg

Naučna fantastika sve više postaje tematika, pa čak i sredstvo da se ispriča klasična horor priča kao što je slučaj u ovom filmu. Ovde je reč o posednuću, ali ne demonskom već posednuću čoveka od strane čoveka uz pomoć tehnologije. Radnja filma je složena i zahteva punu pažnju gledaoca kako biste odgonetnuli jasne motivacije likova i ispratili na koji način se sve razrešava i zašto.


Tasija Vos (Andrea Rajsborou) je tajni agent korporacije koja koristi savremene tehnologije neuro-implantiranja kako bi zaposela tuđu svest i na taj način izvršila željenu misiju - eliminaciju konkurenata u poslu. Tasja već dugo radi ovaj posao i postaje psihički nestabilna zbog čega gubi kontrolu i počinje da upada u nevolje.

5. VIVARIJUM (VIVARIUM)

Uloge: Imodžen Puts, Džesi Ajzenberg, Džonatan Eris
Režija: Lorkan Finegan

Lorkan Finegan je ispričao zanimljivu priču koju možete čitati, ili kao apsurdističku noćnu moru, ili ako vam je više po volji, kao alegoriju za konzumeristički sistem i započinjanje samostalnog života u istom. U stvari, sam sadržaj filma je dovoljno apstraktan da ćete verovatno sa lakoćom učitati i nešto svoje u njega. U svakom slučaju film je uprkos veselim bojama izenađujuće turoban i verovatno će lebdeti nad vama nekoliko narednih dana.
 

Film prati mladi bračni par Džemu (Imodžen Puts) i Toma (Džesi Ajzenberg) koji se spremaju da započnu zajednički život. Oni razmatraju kupovinu svoje prve kuće i već nakon prve posete trgovcu nekretninama, dobijaju ponudu koja izgleda previše dobro da bi bila istinita.

4. NJEGOV DOM (HIS HOUSE)

Uloge: Sope Dirisu, Vunmi Mosaku, Met Smit
Režija: Remi Viks

“Njegov dom” je misteriozni natprirodni horor film koji se bavi do sada neobrađivanim folkornim motivima koji vode poreklo iz Afrike. Zaista “crnačka” kultura nije do pre nekoliko godina pronalazila svoje mesto u ovom žanru, ali sada već imamo nekoliko ostvarenja koja su zavredila pažnju, a jedno od njih je svakako i ovaj film. Pored oživljavanja do sada neviđene afričke folklorne fantastike, “Njegov dom” se bavi i moralnim problemima koji su i pokretač radnje.
 
 
Bol (Sope Dirisu) i Rijal (Vunmi Mosaku) su izbegli pred ratom iz Afrike u Britaniju, od čijih vladedobijaju kuću da u njoj stanuju kako bi se polako prilagodili društvu. Na putu iz Afrike ih je snašla tragedija od koje Bol pokušava da beži nastojeći da se uklopi u novu kulturu, a koju Rijal ne može da zaboravi. Prošlost se sve više uvlači u njihov život i sa sobom nosi drevno prokletstvo koje ih prati.

3. RUPA (EL HOYO)

Uloge: Ivan Masag, Zorion Egalija, Antonija San Huan
Režija: Galder Gaztelu-Aruša

Još jedna alegorična priča dolazi nam iz Španije. Autori ovog filma su odlučili da nam predstave najmračnije aspekte ljudske prirode pokazujući nam koliko je hijerarhijska ustrojenost inherentno destruktivna. Kao i u slučaju "Vivarijuma" značenje filma je otvoreno za interpretaciju, što ga čini samo zanimljivijim i sa obzirom na tematiku, verovatno će bivati samo aktuelniji.
 

Goreng (Ivan Masag) se budi u ćeliji koja je označena brojem 48. Njegov cimer mu objašnjava da su smešteni u vertikalni zatvor, poznat pod imenom "Rupa". Zatvor je u obliku tornja, kroz čiji se centar platformom spušta hrana, počev od vrha na dole i staje na svakom spratu neko vreme. Taj kratak period zatvorenici imaju priliku da jedu i platforma nastavlja dalje na dole, svaki put sa sve manje hrane. Goreng odlučuje da ne sedi skrštenih ruku i da poduzme nešto u vezi sa suštinski nepravednom situacijom u kojoj se našao.

2. POZIV IZ PROŠLOSTI (KOL)

Uloge: Park Šin-Hje, Džong-seo Džun, Sung-rjung Kim
Režija: Čung-Hjun Li

“Poziv” je naučno fantastični psihološki horor koji predstavlja autentični korejski film. Voziće gledaoca od misterije skrivene iza natprirodne mogućnosti fiksnog telefona i naučno fantastičnih elemenata iste, do psihološke i emotivne manipulacije. Nekoliko obrta koji predstoje na samom završetku će vas toliko iscimati da ni sami nećete znati kako će čitava priča da se završi. Kada smo se odlučivali koji je film zaslužio prvo mesto naše ovogdišnje liste, trebalo nam je dosta vremena, jer između prvog i drugog je zaista bilo teško opredeliti se.
 

Kim Seo-jon (Park Šin-hje) je mlada devojka koja dolazi da poseti svoju rodnu kuću i majku koja je zbog bolesti morala u bolnicu. U kući iz detinjstva preko fiksnog telefona dobija poziv iz prošlosti. Ubrzo otkriva da je sa druge strane telefona devojka Jan-suk (Jong-seo Jun) koja je nekada živela u toj kući i koju majka zlostavlja. Kim Seo-jon pokušavajući da joj pomogne upada u vremensku zavrzlamu u kojoj menja stvari u vremenskim razdobljima.

1. NEVIDLJIVI ČOVEK (THE INVISIBLE MAN)

Uloge: Elizabet Mos, Oliver Džekson Koen, Harijet Dajer
Režija: Li Vanel

Li Vanel je jedini veteran na ovoj listi, i verovatno je i pravedno da njegov prošlogodišnji film završi na ovoj listi. Vanel je započeo svoju karijeru sa sada već legendarnim Džejmsom Vanom, još pre osamnaest godina, iako je imao pogotke i promašaje, njegov poslednji film je potpuno zaokruženo autorsko delo. Adaptiran na osnovu romana Herberta Džordža Velsa, ovaj film je prvobitno trebalo da bude deo "Mračnog univerzuma" studija Universal. To jest, pre nego što ga je neuspeh Aleks Kurcmanove "Mumije" (The Mummy, 2017.) sasekao u korenu. Ipak, Vanel je imao sreću da projekat ipak bude odobren kao samostalan film i zahvaljujući tome dobili smo verziju klasičnog horor zlikovca osavremenjenu temama i šminkom za XXI vek.
 

Priča prati Sesiliju Kas (Elizabet Mos), koja je zarobljena u nasilnoj vezi sa briljantnim optičkim inženjerom Adrijanom Grifinom (Oliver Džekson-Koen). Jedne večeri, Sesilija uspeva da ga omami drogom i iskoristi trenutak da uz pomoć svoje sestre pobegne od njega. Ona se skriva kod svog prijatelja detektiva, ali kako vreme prolazi postaje sve paranoičnija jer veruje da joj je Adrijan za petama.
 
Nenad Lančuški i Aljoša Tomić