SVIRATI KROZ BOL

Film: Savršenstvo (The Perfection)

Režija: Ričard Šapard

Scenario: Erik Čarmelo, Ričard Šapard, Nikol Snajder
Uloge: Alison Vilijams, Logan Brauning, Stiven Veber
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: SAD, 2019, Netflix

Kada se jedan reditelj i dvojica scenarista koji nemaju baš mnogo iskustva sa horor žanrom, late ovog posla, u recenziji o njihovom delu, naravno ukoliko je stvar gledljiva, možete da kažete samo da je okej. Prvih desetak minuta proći će u lepim kadrovima koji gledaocu predočavaju osnovni konekst, međutim nakon prve konverzacije koja pokazuje odnos između dve protagonistkinje, čitav ton se srozava.

Upravo ton nekako i jeste glavni problem, jer je gluma prenaglašena i histerična preko svake mere, a takođe sa druge strane patetična i nesrazmerno napeta. Naravno da u jednom horor trileru kakav je ovaj kao i u svakom trileru između ostalog mora da domirina tenzija i neizvesnost, međutim ja sam ovde imao utisak kao da mi neko skače po glavi preko svake potrebe.
 

Iz trejlera ovaj film izgleda kao psihološki horor, međutim on je više triler sa mnoštvom obrta koji će vas manje ili više iznenaditi, ali će svako doći u neočekivanom trenutku. Dok je tematski i suštinski on body horor, koji govori o eksploataciji tela. Ovaj tematski okvir gradi se postepeno kroz četiri čina i na samom kraju doživljava veliki vrhunac stilski uvijen kroz jednu drugu gradaciju lepe umetnosti.

 

 

Upravo su ove dve stavke i ključne reči filma: lepa umetnost i body horor. Spoj estetike lepog i ružnog kao motivi u okviru kojih se odvija radnja jesu dve suprotstavljenosti pomirljive jedino dijalektičkim kretanjem ka sintezi.

One prave ustupke jedna drugoj u onoj meri u kojoj će obe ostvariti više potencijale bliže savršenstvu. Sa jedne strane narativna gradacija nam pokazuje da se kroz oskrnavljenje tela može postići više umetinćko ostvarenje, ukoliko se odbaci umetnička lepota zarad više telesne superiornosti.
 

„Svirati kroz bol“ jeste fraza koja se ponovi dva puta u filmu i koja na osoben način dočarava njegovu suštinu. Da bi bilo uopšte savršenstva i sinteze, neophodno je da se probijemo kroz bol kako bi se došlo do umetničke lepote.

Radnja filma prati Šarlotu (Alison Vilijams) koja se nakon pauze od deset godina zbog brige o svojoj bolesnoj majci vraća karijeri čelistkinje. Međutim akademija koja ju je plasirala među zvezde deset godina ranije, sada ima novu zvezdu - Lizu (Logan Brauning). Ubrzo se ispostavlja da je Lizi Šarlota bila veliki uzor, dok Šarlota sa druge strane oseća prema Lizi samo ljubomoru i želju da joj se osveti.

 

„Savršenstvo“ je prikazan premijerno na Fantastic Fest-u u septembru prošle godine, a Netfliks ga je distribuirao gledaocima u maju ove godine. Ni jedna kritika nije ništa negativno napisala o ovom filmu, što nam svakako govori da je on vredan pažnje i u tom smislu iako ja ovde na početku recenzije govorim da mi smeta određena doza prenaglašenosti u glumi, ne bih pored svega ostalog mogao da „Savršenstvo“ odredim kao loše ostvarenje.
 

 

Verujem da ta prenaglašenost potiče od melodramatičnog američkog načina glume koji se ustvari može veoma retko izbeći, a uz to takođe i jedno prilagođavanje reditelja i glumaca na ovaj žanr sa kojim nisu ranije imali posla.

Ako bih rekao još nešto bojim se da bih napravio mnoštvo spojlera, a to ne želim jer mislim da ovaj film treba gledati lišen svih predrasuda i proročkih nastojanja o predviđanju završetka. Jer naravno da ćete u svakom žanrovskom komadu pronaći klišee, oni zapravo čine žanr, bez njih on i ne postoji. Za ovaj film morate ipak malo voleti horor i razumeti standarde američke kinematografije.  

 

Slušaćete dobru klasičnu muziku, strepiti za sudbinu likova, malo će vas nervirati preterana melodrama ali ćete biti napeti u iščekivanju šta će se desiti na kraju, a na kraju ćete dobiti slatko-gorku poslasticu.

Nenad Lančuški

                                                                                                                      

UMETNOST UNIŠTENJA

Film: Godzila: Kralj čudovišta (Godzilla: King of the Monsters)
Režija: Majkl Doerti
Scenario: Majkl Doerti, Zek Šilds
Uloge: Kajl Čendler, Vera Farmiga, Mili Bobi Braun
Trajanje: 134 min
Proizvodnja: SAD/Japan, 2019

Gde početi priču o franšizi koja seže čak do 1954. godine? Film koji recenziramo je trideset i treći film od nastanka serijala, treći u holivudskoj produkciji i treći film u Monsterverzumu studija Legendary, započetim sa prvim "Godzilom" (Godzilla, 2014.). Dok je prvi deo režirao Garet Edvards, koji je neko vreme bio u opticaju kao reditelj nastavka, pisanje i režiju je preuzeo Majkl Doerti.

Pre nego što nastavim, moram priznati da nisam fanatični obožavalac serijala, iako volim koncept monster horora. Filmove sa Godzilom sam povremeno pratio, ali nisam ekspert za prebogati univerzum franšize. Kada smo to raščistili, moram priznati i da mi se Edvardsov film veoma dopao, uprkos neopravdanoj kritici publike koja je smatrala da nije bilo dovoljno naslovnog antiheroja na sceni.

Kažem neopravdano jer je prvi film do izlaska "Kralja čudovišta" držao rekord u vremenu koje je Godzila proveo na platnu. Uz to, Edvards nam je dao sjajnu ljudsku stranu priče, kao i likove sa kojima je moguće empatisati. Uz sve to dobili smo i dublji podtekst, koji govori o prirodi čudovišta, temi kojom se Edvards bavio još u svom debitantskom ostvarenju "Čudovišta" (Monsters, 2010.), koje je verovatno i uticalo na to da mu studio poveri rediteljsku stolicu.

Dok je Edvardsu "Godzila" bio tek drugi dugometražni film u karijeri, Doerti je imao za pojasom jedan više. Pre ovog naslova, ovaj autor je režirao dve horor-komedije, prva je "Najstrašnija noć" (Trick 'r' Treat, 2007.), a druga je božićna priča "Krampus" (Crampus, 2015.). Ovakva filmografija ne zvuči baš kao kvalifikacija za jedan film kalibra blockbustera.

Ali ono što Doertiju ide u prilog je to što je iskreni ljubitelj predloška, koji je po svojim rečima još kao klinac snimao stop-motion Godzila filmove sa svojim igračkama. U finalnom proizvodu se vidi da je produkciji i dizajnu pristupljeno sa mnogo ljubavi, količina detalja na čudovištima je neverovatna, a film ispunjava ogroman broj easter egg-ova koji odaju omaž celokupnoj istoriji monster filma.

Ukratko svaka scena u kojoj vidimo čudovišta je besprekorna i vredi je videti na velikom platnu. Iako je okupio impresivnu internacionalnu ekipu glumaca koja uključuje Ken Vatanabea, Ziji Zang i Seli Hokins, ali i horor veterane kao što su Vera Farmiga i mladu Mili Bobi Braun, delovaće vam kao da ti ljudi nisu glumili dana u svom životu.

Potrebno je zavidno rediteljsko (ne)umeće da učini da gomila iskusnih glumaca, od kojih su mnogi ubirali ozbiljne filmske nagrade, zvuči kao da im je ovo prvi angažman u nekom B-filmu. Karakterizacija ne prelazi nivo klišea, a nijedna rečenica dijaloga ne zvuči kao nešto što bi stvarno ljudsko biće izgovorilo.

Efekat koji je ovo imalo na mene je taj da sam u nekoliko navrata gotovo izgubio strpljenje za ovaj film, koji traje pozamašnih dva sata i kusur. Celokupan utisak je rolerkoster scena u kojima čekate da se ljudski likovi sklone na scene i ustupe mesto čudovištima, čiji su momenti na sceni toliko zabavni da zaboravite da ste se nervirali.

Iako deluje kao da su ovaj film sastavljale dve nezavisne ekipe, nije sve tako užasno. Kroz priču se provlači humanistički ekološki podtekst o ljudskoj odgovornosti, a horor i SF fanovi će uloviti i reference na književna dela H.F. Lavkrafta i Žila Verna. Naravno, najzadovoljniji će biti ljubitelji originalnih japanskih filmova studija Toho. Oni će prvi put u holivudskoj verziji imati priliku da vide omiljena čudovišta poput Motre, Rodana i Gidore, ali i mnoga druga specijalno dizajnirana za ovaj film.

Konačno par reči o priči: "Kralj čudovišta" nastavlja sagu pet godina nakon prvog pojavljivanja džinovskih čudovišta nazvanih "Titani". Pratimo likove koji pripadaju organizaciji Monarh, koje smo imali priliku da upoznamo u "Kongu:Ostrvu lobanja" (Kong: Skull Island, 2017.), trećem filmu koji pripada Monsterverzumu. Agenti Monarha su na lokacijama na kojima su otkrili uspavane Titane postavili svoje baze u kojima ih nadgledaju i kontrolišu njihovu aktivnost.

Pravila igre se menjaju ulaskom na scenu ekoteroriste Alana Džone (Čarls Dens), koji ima nameru da iskoristi pronalazak paleobiološkinje Eme Rasel (Vera Farmiga) da oslobodi i stavi pod kontrolu Titane da bi ostvario vlastite ciljeve. Situacija eskalira nakon što Džona uspe da oslobodi Nulto čudovište, koje će poremetiti balans ekosistema kome sada pripadaju i Titani.

U ovoj renesansi kaiju i monster filma koju je započeo Giljermo del Toro sa "Bitkom za Pacifik" (Pacific Rim, 2013.), dobili smo neke izuzetne filmove za ljubitelje žanra i sve su šanse da ćemo imati priliku da uživamo u još mnogim naslovima. Za sada, "Godzila" i "Kong" su u potpunosti ispunili moja očekivanja, a da li će vam se dopasti "Kralj čudovišta", u potpunosti zavisi od toga da li ćete moći da ignorišete njegove mane. 

Aljoša Tomić

MORAŠ OSTATI ŽIV

Serija: Kraljevstvo (Kingdom)
Kreatori: Kim Jun-hei (scenario), Kim Sijong-han (režija)

Uloge: Duna Baj, Greg Čan, Džun-ho Hejdžio...

Sezona: 1

Trajanje: 45 minuta (6 epizoda)
Poizvodnja: Koreja/SAD – Netflix, 2019.

Ova Netfliksova serija probila je budžet za svaku epizodu i popela cenu investicije na više od 1,78 miliona dolara po epizodi. Premijerno je emotivana na Netfliksu krajem januara. Žanrovski je deklarisana kao akcija, drama i triler, ali ključne reči su zombi apokalipsa i to je ono zbog čega smo morali i mi da je pogledamo. Razlog da recenziramo ovu dramu sa primesama jednog od najpopularnijih horor žanrova je svež pristup temi. 

"Kraljevstvo" definitivno predstavlja osveženje u zombi žanru, temi koju većina serija i filmova eksploatiše smeštenu u našu sadašnjost ili neposrednu budućnost kao katastrofu koja nas već/tek očekuje. Za razliku od svega na šta smo mi navikli radnja ove serije smeštena je u daleku prošlost u srednjovekovnoj Koreji. Pravi izazov je predstaviti način razmišljanja koji bi imali ljudi u ono vreme da su su se suočili sa katastrofom tog tipa u svetu u kom, na moje opšte iznenađenje, religiozno i magijsko imaju veoma mali udeo u svakodnevici koja je ipak suštinski ritualizovana. 

Ritual uvodne špice serije je sažetak i maltene njen trejler u malom, prepun detalja, kada vas uvuče u pojedinosti, eskalira jump scare-om. Naravno da vas neće plašiti u svakoj narednoj epizodi, ali njegova funkcija i nije puko strašenje, već proročasntvo užasa koji dolazi onda kada se povlašćeni izdignu čak i iznad svojih povlastica, pa iznad ljudskog hoće i božansko, preko prirodnog, polažu pravo i na natprirodno i što bi mi ovde rekli, preko 'leba hoće pogače. 

Specifičan senzibilitet ovom ostvarenju, čije je snimanje druge sezone otpočelo, već u februaru ove godine, dalo je i pisanje Kim Jun-hei, korejske dramatruškinje i scenaristkinje. Kim se bavi pisanjem za TV serije od 2011. godine. Najpoznatije ostvarenje pre ovoga je policijska proceduralna serija Signal iz 2016. godine. 

Inače "Kraljevstvo" predstavlja adaptaciju web comic-a Kraljevstvo bogova (The Kingdom of the Gods) koji je pisala Kim, a crtao Jang Kjang-il. U strip sam nismo uspeli da zavirimo jer različiti rezultati pretrage ne vode niti na jednu adresu za online čitanje ove manwhe (reč manwha na korejskom znači isto što i na japanskom manga i kineski manhua – stripovi). Navdno je ovaj stripski mini serijal u stvari spinoff većeg serijala Burning hell: Kami no Kuni.

Šta je novo u kraljevstvu tj. zbog čega je ono svež stvarlački poduhvat na ovu temu? Ukratko radnja prati mladog princa – prestolonaslednika, sina kralja i konkubine u društvu neobične družine. Princ okupi najšarolikiju zbirku slučajnih saveznika na svom putovanju dok pokušava da razotkrije misteriju vezanu za bolest svog oca i dobije podršku ljudi koji će mu pomoći u borbi protiv nepravde. 

Sve počinje kada se njegov otac, kralj, smrtno razboli, a kraljica, inače vršnjakinja pre prestolonaslednika, nego samog kralja zabrani posete kralju. U odsustvu kralja državom upravljaju članovi kraljičine porodice na najvišim funkcijama dok prestolonaslednik biva skrajnut, zbog čega se odlučuje na pokretanje zavere za svrgavanje kralja za koga niko ne može da tvrdi sa sigurnošću da je živ jer ga niko od početka bolesti nije video. Osim njegovog lekara i njegovog pomoćnika.

Ovo je samo početak uzbudljivog putovanja koje protivno klasičnom zapadnjačkom maniru tenziju gradi vrlo polako i promišljeno, važući zaplete i obrte iz epizode u epizodu. Zbog toga se ponekad čini da radnja napreduje veoma sporo, ali to je samo iluzija koju podržava način na koji je serija snimana. Gotovo filmski, u širokim kadovima opisuju se prostor i vreme koje protiče, kao i prostranstvo Koreje u periodu Džoseon. Ta širina koja se oseća u narativu, uključujući i flesh-eve na događaje u prošlosti, u sebe smešta napetu političku tenziju unutar koje je ugneždena priča o užasnoj, ali neminovnoj pretnji koju uzrokuje bolesna volja za moć.

S obzirom na to da je serija je smeštena u srednjovekovnu Koreju perioda Džoseon, na momenat se možete naći zbunjeni kostimima koji dosta podsećaju na zapadnjačke i rekizitima poput pušaka koje su dosta retke, ali se pojavljuju. Ipak uževši da sam taj istorijski period traje od 1392. čak do 1897. godine, a da se Koreja još i pre perioda Džoseon utvrdila kao jedan od glavnih proizvođača baruta i barutnog naoružanja, stvari su manje čudne. 

Ekipu koja je radila na seriji predstavljaju odlični glumci u pažljivo planiranim koreografijama, dok je telesna gluma tzv. "čudovišta" veoma groteskna i uverljiva. Neki takvi momenti podsetili su me na čuveni "Voz za Pusan" (Busanhaeng, 2016.). Ne samo to, ime grada gde zombi kuga incijalno izbija Dongnai u stvari je staro ime za Pusan. Ovakvi i slični fini detalji ugrađeni su u pažljivo i odmereno pripovedanje prepuno poslastica u preokretima koji naše junake guraju napred u radnju, a često, u naizgled, propast i neminovnost situacije koja nadilazi njihve moći, ali je u skladu sa zlobom i prevejanošću glavnih zlikovaca. 

Naravno kada je zombi žanr u pitanju, ne bismo imali ništa da nemamo i podtekst koji razotkriva metaforu koja jesu zombiji. Ovde se cela tema vrlo direktno obraća svoj prljavštini političke borbe. Serija pokazuje enormne socijalne razlike i odnos privilegovanih i ugnjetenih. Nekima je nešto, odnosno sve dato samo zato što su se rodili u određenoj porodici i kasti, nasuprot onima koji nikada neće, ne napredovati, nego imati išta na svetu jer su u nemaštini i bedi i rođeni. Od takvih će biti još oduzeto i to što nemaju. 

Dok tokom epizoda različiti niskorodni likovi uzvikuju da zaslužuju da umru za najmanje prestupe dok se naš glavni, ipak plemeniti kraljević, vodi očevim zaveštanjem da mora da preživi po svaku cenu. Koliko god socijalno osvešćen i human bio, njegov život košta sve više i više života njegovih podanika kako radnja uzima maha. Da ne spominjemo užas koji je nemoguće zaustaviti kada je namerno planirano da slučajno eskalira. Naravno da zombi apokalipsa eskalira po leđima običnog neukog naroda, ipak zanimljivo je da je ne bi ni bilo da riba od glave ne smrdi. 

Ukoliko tražite istorijsku dramu, uzbudljivu avanturu, politički triler ili svežu zombi priču, ova serija ima za svakog po nešto i definitivno je preporučujem. Gledala sam je sa uživanjem i mogu vam iskreno reći da jedva čekam sledeću sezonu jer ova završava OGROMNIM majstorski priređenim cliffhanger-om!  

Nina Stefanija Blažević

KRČANJE GAJGEROVOG BROJAČA

Serija: Černobilj (Chernobyl)

Kreatori: Kreg Mejzin

Uloge: Džered Haris, Stelan Skarsgard, Džesi Bakli

Trajanje: 60 min (5 epizoda)

Proizvodnja: SAD, 2019.

„Jonizujuća radijacija cepa strukturu ćelija, plikovi na koži postaju crveni zatim crni, koštana srž izumire, imuni sistem opada, organi i meko tkivo počinju da se raspadaju. Arterije i vene počinju da liče na sito, do trenutka kad ne možete više davati morfijum protiv bolova koji su nezamislivi. A onda, za tri dana ili tri nedelje, umirete. To će se desiti tim momcima.“, odgovara profesor Legasov Borisu Šerbini na pitanje: Šta će se desiti onima koji su bili izloženi najvećoj radijaciji?

Ne pamtim kada sam u skorije vreme bio prilepljen za ekran na ovaj način kao dok sam gledao ovo remek delo HBO-a. Mini serija o Černobiljskoj katastrofi snimljena kao dramski horor-triler koji vam ne pušta pažnju ni jednog trenutka. Preokupirajući nivo tenzije pomešan sa zastrašujuće napetom muzikom i zvucima krčanja gajgerovog brojača u kompleksno napisanom scenariju i visokobudžetnoj produkciji, ostavlja bez daha.

 

Šta? Već se završila epizoda? Kad će sledeća? To je jedina reakcija koju sam imao dok sam pratio seriju iz nedelje u nedelju i iščekivao da vidim kako će se dalje odvijati radnja. Sada kad je serija gotova, možete je slobodno pustiti iz početka, jer se završava tamo gde počinje. U kontrolnoj sobi Černobiljske nuklearne elektrane.

 

U prvoj epizodi smo suočeni sa trenutkom eksplozije, čije posledice i saniranje traju kroz naredne epizode. Ovaj dramatičan i jeziv razvoj događaja prožima i istraživanje profesora Legasova i nuklearne fizičarke Ulane Komjuk kako je došlo do ekspozije nuklearnog jezgra. Sve to zavijeno je velom medijske manipulacije sovjetske vlade koja pokušava da prikrije činjenice iz straha od optužbi svetske javnosti i sprečavanja širenja panike među narodom.

U prvoj epizodi nisam znao gotovo ništa o tome kako uopšte radi nuklearni reaktor, niti mi je bilo jasno šta se desilo tamo u Černobilju, pretpostavljam kao i većini gledalaca. Zato vas serija provoza u krug i na kraju se nađete ponovo u kontrolnoj sobi, gde kroz jednu peripetiju otkrijete kako je pošlo po zlu testiranje reaktora 4, 26. aprila 1986. godine u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani Vladimir Iljič Lenjin.

Pored ove glavne radnje, uporedo se odvijaju manje epizodne priče od kojih neke traju po jednu epizodu. One prate sporedne likove koji su na određen način u kontaktu sa posledicama havarije. Rudare koji su kopali tunel za postavljanje rashladnog uređaja ispod  reaktora koji se topio da ne bi zauvek zagadio kompletno zemljište i podzemne vode. Vojnike koji ubijaju radioaktivne životinje u evakuisanom područiju, bolničarke koje se brinu o ranjenicima.

Jedna od glavnih-sporednih priča, a ujedno i najpotresnija, svakako je ona koja prati Ljudmilu Ignjatenko, ženu jednog od vatrogasaca koji su kobne noći bili u elektrani da gase požar.

 

Postoje određene kritike na račun prikazivanja Sovjetskog društva u ovoj seriji. Mislim da su te kritike neosnovane. Delagati Centralnog Komiteta, predsednik Gorbačov, šef KGB-a prikazani su kao uverljivi ljudski karakteri, a ne kao jednodimenzijonalne ideološke tvorevine kako bi bilo da je u pitanju neka vrsta propagande od strane HBO-a.

U prilog veoma kvalitetnom prikazivanju Sovjetskog društva idu kostimi, autentični predmeti, automobili, moda osamdesetih koja igra veliku ulogu u kreiranju atmosfere serije.

 

Po mom mišljenju jedina slabija karika u scenariju, ako sme uopšte jednom ovako moćnom ostvarenju da se bilo šta zamera jeste lik Ulane Komjuk. Naučnice iz Minska koja je ustvari jedini fiktivni lik u seriji, mada zasnovan i uveden u priču kako bi zamenio mnoštvo drugih naučnika koji su učestvovali u operaciji saniranja posledica katastrofe.

Postoje čak određeni navodi da je postojala neka naučnica u toj ekipi čiji identitet je KGB kasnije sakrio jer je došla do poverljivih informacija tokom istrage o uzrocima eksplozije. U svakom slučaju moj problem sa njenim likom je jedno naivno uvođenje u priču. Ona dolazi iz Minska u Černobil svojevoljno da ljudima koji već rade na sanaciji problema kaže kako je situacija ozbiljna. Kao da to niko ne zna osim nje.

Njen lik dobija važnu ulogu kroz razvoj priče o istraživanju uzroka eksplozije, ali gotovo do kraja nekako neuverljiv do te mere da sam skoro prevrtao očima kad god se pojavi. Takođe u dinamici između Leasova i Šerbine nekako je bila višak, potpuno nepotreban karakter koji bespotrebno završava tuđe rečenice.

Pošast radijacije nadvila se nad Evropom. Body horor bez cenzure i apokaliptična borba za opstanak vrste. Težinu ove mini serije osetićete u svakom kadru gotovo od prve scene do poslednje. A radijacija i dalje traje. Dok čitate ovaj tekst. Radijacija iz Černobilja i dalje traje...

Nenad Lančuški

DŽORDAN PIL - AUTOR SA DVA LICA

Film: Mi (Us)
Režija: Džordan Pil
Scenario: Džordan Pil
Uloge: Lupita N'jongo, Vinston Djuk, Elizabet Mos
Trajanje: 116 min
Proizvodnja: SAD/Japan/Kina, 2019.

Da mi je neko pre nekoliko godina rekao da će mi Džordan Pil, koautor kultne humorističke serije "Ki i Pil" (Key and Peele, 2012.) postati jedan od najinteresantnijih horor autora, rekao bih mu da ne lupa gluposti. Talentovani komičar sa kanala Comedy Central nas je pre par godina prijatno iznenadio komičnim horor-trilerom "Izađi" (Get Out, 2017.), koji smo uvrstili na našu listu najboljih filmova te godine, a sada imamo priliku da recenziramo njegov novi film.

Dok je "Izađi" žanrovski bio bliže psihološkom trileru, nego hororu, "Mi" je punokrvni horor, spakovan u kompletu sa temama kojima se Pil bavio još kao komičar. Pre svega to su popularna kultura i međurasni odnosi. Baš njegovo insistiranje na ovim temama je ono što njegovo delo čini autetničnim autorskim filmom.

Kada su ove osetljive teme na repertoaru, uvek postoji opasnost da se pokupe laki poeni na račun političke korektnosti. Na sreću, ovaj film u sebi nema ničega eksploatativnog, političke teme su suptilno utkane u podtekst i daju filmu satričnu notu. Pil je autor koji ima štošta da kaže, ali je i izvrstan pripovedač: njegovi dijalozi deluju organski i neusiljeno, suspens je majstorski izveden, a subverzivnih momenata ne fali ni u jednom trenutku.

Pil je stvaralac sa dva lica - jedno je politički angažovani autor koji se ne plaši problematičnih tema, a drugo je veliki ljubitelj horora. "Mi" je savršen spoj obe strane. Dok su politički momenti zakopani u podtekst, film je od prve scene načičkan pop-kulturnim referencama. Ako atmosfera osamdesetih u vama budi nostalgiju, samo je pitanje koju referencu ćete prvu uloviti.

Od samog početka filma možemo primetiti omaž "Isijavanju" (The Shining, 1980.), "Gunisima" (The Goonies, 1985.),"Raljama" (Jaws, 1975.) i mnogim drugim klasičnim filmovima. Pil ide i dalje od puke referecijalnosti, easter egg-ovi kojima je film ispunjen služe kao trag koji gledalac prati dok rešava centralnu misteriju filma. Čak i soundtrack daje deliće slagalice koji će se uklopiti u finalnu sliku. Uprkos takvoj zasićenosti referencama, Pil ni u jednom trenutku ne gubi svoj identitet stvaraoca i isporučuje autentično upakovan lični izraz.

Planski izbegavam da pričam o radnji, jer je o priči ovakvog filma teško govoriti, a da se ne otkrije nešto što bi narušilo misterioznu atmosferu. O značaju misterije za autora svedoči činjenica da je potrošio dobrih četrdeset minuta dvosatnog filma na građenje odnosa među likovima, postavljajući scenu i gradeći suspens. 

Držaću se onoga što je otkriveno u traileru: Priča počinje 1986. godine, u kojoj se upoznajemo mladom Adelaidom (Medison Kari), koja se za vreme posete plaži sa roditeljima izgubi u lokalnoj kući straha, gde doživljava traumatičan susret zbog koga izgubi glas. Nakon toga radnja se prebacuje u sadašnjost i upoznajemo odraslu Adelaidu (Lupita N'jongo) koja je oporavljena od traume i sa svojim mužem Gejbom (Vinston Djuk), ćerkom Zorom (Šahadi Rajt Džozef) i sinom Džejsonom (Evan Aleks) putuje ka porodičnoj kući u svom rodnom mestu.

Nakon posete plaži na kojoj se Adelaida izgubila kao tinejdžerka, neke stare rane bivaju otvorene. Te večeri se na prilazu njihovoj kući pojavljuje četvero ljudi obučenih u crvene odore. Uskoro saszanjemo da su uljezi u stvari njihovi dvojnici od kojih svaki po liku odgovora po jednom članu Adelaidine porodice. Njihovi motivi za pojavljivanje su nepoznati, ali postaje očigledno da nemaju dobre namere. 

Džordan Pil igra na jedan od primitivnih strahova u nama - strah od dvojnika. Iako na prvi pogled neobjašnjiv, u većini ljudi se javlja osećaj jeze kada zamisle da na ulici vide nekoga identičnog sebi. Iz tog razloga možemo kroz celokupnu pisanu istoriju širom sveta naći arhetipska stvorenja koja na neki način oponašaju pojedinca: egipatski ka, norveški vardyger, finski etiäinen i sl.

Ovaj strah u savremenom dobu dobija novu dimenziju u kontekstu socijalnih mreža i sva krhkijeg identiteta koji imamo. Pomisao da neko može da preuzme naš identitet jednim klikom miša, pa makar samo u virtuelnom svetu, mnogo je stvarniji nego pomisao da iza nekog ćoška čuči naš doppelgänger. A opet nas jednako dodiruju u naša anksiozna mesta.

Izuzetna aktuelnost filma u političkom, kulturnom, ali i u filozofskom smislu traže pomniju analizu sadržaja ovog ostvarenja. Možda je rano govoriti o tome, ali ako nastavi ovim putem, postoji mogućnost da Pil uđe u klub "horor intelektualaca" poput Dejvida Linča, Stenlija Kjubrika ili Dejvida Kronenberga. Posle ovako smele izjave ne moram eksplicitno preporučivati film, ali mislim da će ovo biti jedan od mojih omiljenih filmova ove godine.

Aljoša Tomić