9.26.2021

NATPIS NA ZIDU

Film: Kendimen (Candyman)
Režija: Naja Dakosta
Scenario: Naja Dakosta, Džordan Pil, Vin Rosenfeld
Uloge: Jahja Abdul-Matin II, Tejona Paris, Natan Stjuart-Džeret
Trajanje: 91 min
Proizvodnja: SAD/Kanada/Australija, 2021.


Odrastajući u raspadnutoj posleratnoj Jugoslaviji devedesetih godina, nisam imao pristup naročitoj lepezi horor literature. Moje horor obrazovanje se odvijalo u video klubovima, gde sam imao pristup ograničenoj količini VHS kaseta, na kojima često niste znali šta ćete naći, što zbog pametnjakovića koji bi presnimili film, što zbog oštećenja kojima su VHS trake bile veoma podložne.

Pa čak i u takvom okruženju, imena dva horor pisca su bila svima poznata: Stiven King i Klajv Barker. Iako se čini da fascinacija Kingovom literaturom se nije smanjila ni danas, pogotovo ako sudimo po količini filmskih adaptacija baziranih na njegovim delima, ovaj drugi je nekako neprimetno potonuo u zaborav. A od ove dvojice, on mi je uvek bio zanimljviji, što zbog njegovog senzibiliteta za specifičan tip horora, što zbog originalnih ideja koje su njegove priče činila jedinstvenim.


Iako nisam zaista bežao od Kinga, i neke od njegovih filmskih adaptacija jako volim, moram priznati da se kada bacim pogled kroz prizmu nostalgije uvek radije sećam "Gospodara pakla" (Hellraiser, 1987.) i "Noćne vrste" (Nightbreed, 1990.), nego "Keri" (Carrie, 1976.) i "Mizeri" (Misery, 1990.), iako su ovi potonji definitivno bolji filmovi.

Jedna adaptacija Barkerove priče koja mi je ostala naročito draga, a prošla je relativno nezapaženo među našim ljubiteljima horora je "Slatkišar" (Candyman, 1992.), bazirana na kratkoj priči " Zabranjeno" , iz petog toma "Knjiga krvi". Originalni film je doživeo status kultnog klasika, i stvorio meni jednog od omiljenih filmskih zlikovaca u izvođenju horor legende Tonija Toda. 

Iako je originalni film tipična barkerovska priča o izolovanom junaku koji polako gubi razum suočen sa onostranim užasom, imao je podtekst koji je bio interesantan tvorcu novog talasa crnog horora, Džordanu Pilu. Priča originala prati studentkinju Helen Lajl (Virdžinija Medsen), koja priprema svoj diplomski rad iz oblasti semiotike, proučavajući lokalne urbane legende. Trag priče će je odvesti u srce geta, u ozloglašeni Kabrini-Grin stambeni projekat. Na ovom mestu će se sresti sa mnogim mračnim njuškama i tegobnim sudbinama, ali takođe će biti suočena sa sinom crnog roba koji je linčovan zbog ljubavi prema beloj ženi pre mnogo godina - legendarnim Kendimenom.

Ako sam vam upravo spojlovao film star skoro 30 godina, žao mi je, ovu priču bi saznali već na početku novog nastavka. A on, u maniru nov "Noći veštica" (Halloween, 2018.), preuzima naslov originala, i potpuno ignoriše dva nastavka koje je film dobio devedesetih, nastavljajući priču direktno na prvi film.


Sistemski problemi sa kojima se nosi crni čovek imaju dominantno mesto u Pilovom opusu, tako da nije neobično što se on našao u ulozi producenta i scenariste filma kome su ove teme centralne. Prvi film je pokušao da obradi ove teme, ali sa očiglednom perspektivom belog čoveka, kako Pil i njegove crne kolege navode u dokumentarcu "Horor Noar: Istorija crnog horora" (Horror Noire: A History of Black Horror).

U pokušaju da to isprave, Pil, Dakosta i Rozenfeld povezuju nasilnu smrt Danijela Robitejla - Kendimena, sa svim žrtvama policijskog nasilja, referencirajući direktno u taglineu filma smrt Brione Tejlor. Možda ovo politiziranje neće biti po ukusu ljudi koji su došli samo da se uplaše, ali ti isti ljudi su trebali znati bolje šta da očekuju od filma u koji je upleten Džordan Pil.


Priča se dešava dvadeset i sedam godina nakon događaja iz prvog filma, i prati mladog umetnika Entoni Mekoja (Jahja Abdul-Matin II). Dok pokušava da se izbori sa kreativnom blokadom dok se priprema za novu izložbu, on saznaje za priču o Kendimenu i treagediji u naselju Kabrini-Grin. U potrazi za iskrom inspiracije, lutajući po naselju, sreće čoveka koji će mu otkriti pravu istinu koja stoji iza urbane legende.

Što se mene tiče, smatram da dobar horor treba da se bavi aktuelnim napetostima u svetu u kom živimo, i sigurno će ovaj film rezonirati sa publikom kojoj je namenjen. Ovaj film nije bio ono što sam očekivao, ali me je ostavio prijatno iznenađenog.

Aljoša Tomić

9.19.2021

VEČNO VRAĆANJE PATRIJARHALNOG

Film: Stvari koje smo čuli i videli (Things Heard & Seen)
Režija: Šeri Spring Berman, Robert Pulčini
Scenario:
Šeri Spring Berman, Robert Pulčini
Uloge:
Amanda Sejfrid, Džejms Norton, Natalija Dajer
Proizvodnja: SAD, 2021.
Trajanje: 121 min

Film je adaptacija romana Elizabete Brandidž „Sve stvari koje prestaju da se pojavljuju“ i predstavlja gotsku dramu koja tematizuje sudbinu žena u patrijarhalnom društvu kroz vekove. Film nije naročito zapažen niti je postigao naročitog uspeha kod kritike, verovatno jer se ne bavi spektakularizacijom teme kojom se bavi već na tih i suptilan način pripoveda.

Radnja je sneštena u 1980. i prati bračni par Kler Ketrin (Amanda Sejfrid), Džordža (Džejms Norton) i njihovu ćerku Freni (Ana Sofija Heger). Džordž nakon odbrane doktorske disertacije dobija posao na Univerzitetu i svi se sele na novo imanje u okolini Nju Jorka.


 Ubrzo u novoj kući počinju da se dešavaju neuobičajne stvari, zvukovi, mirisi, pomeranje nameštaja itd. Freni se plaši, dolazi da spava sa mamom i tatom, tata ništa ne primećuje, a mama ubrzo pronalazi knjigu u kojoj se krije misterija same kuće i njenih prethodnih vlasnika.

Ketrin istražujući sudbinu prethodnih stanara i postepeno upoznajući novi komšiluk i okolinu, dok Džorž radi kao predavač, vrlo teško uspeva da se adaptira i odlazak iz Nju Jorka joj sve teže pada.

Prvih pola sata filma sve izgleda kao najobičniji film o ukletim kućama i duhovima u njima, takođe tamošnja sredina uključujući i dekana Univerziteta Flojda Debersa (F. Mari Abraham) poštuje rad i delo izvesnog Emanuela Svedenborga, švedskog filozofa i mistika iz 18. veka, koji je smatrao da sve stvari u ovom svetu imaju svoj ekvivalent i značenje u onostranom, duhovnom svetu. Što gledaocu ukazije na postojanje nekog satanističkog kulta koji ima svoje tajne obrede i planove sa porodicom Kler.


 Međutim ništa od ovih klišea se u daljem razvoju priče ne ispostavlja kao tačno. Razvoj teče sporo i odlazi u pravcu kao razotkrivanja misterije duhova u Klerovom domu, tako i misterije njihovog međusobnog toksičnog odnosa. Baš kao što tvrdi Svedenborg, misteriju koju otkrivamo u onostranosti ekvivalentna je sa onim što se dešava između Klerovih.

Taj ekvivalent predstavlja istoriju patrijarhalnog društva koji se obnavlja kroz vekove. Drugim rečima, sene duhova obsedaju nove ukućane terajući ih da se ponašaju po već poznati modelima i već poznatim ulogama koje im patrijarhat dodeljuje. Ovo delo postavlja pitanje, da li je moguće izbeći da se isto uvek vraća?

Kao kod serije „Posednuće na Blaj Menoru“ (The Haunting of Bly Manor, 2020.) koja služeći se horor elementima kao metaforama da ispriča ljubavnu priču, ovaj film na isti način govori o potrebi da se većni krug raspodele istih uloga žene i muškarca prevaziđe. 


 Scnaristi Berman i Pulčini su uspeli da literarne elemente romana koje je zaista teško prevesti u dramski, odnosno filmski jezik, ipak nekako svedu na zadovoljavajući nivo. Jedino što je ostalo da visi bez neke posebne narativne funkcije jeste lik Freni. Čitava funkcija devojčice jeste da se uplaši kada čuje zvukove i stolicu koja se pomera i dotrči kod roditelja u krevet, što onda pokrene Ketrin da ustane i pođe u istraživanje. 

Potuno je nebitna činjenica što njih dvoje imaju ćerku, osim eventualno to što kroz tu činjenicu saznajemo da je ona razlog nihovog braka, odnosno da, dok su oboje bili na studijama zaglavili i onda su morali i da se uzmu. Što govori određene stvari o njihovom braku, ali svejedno devojčici ne daje aktivnu ulogu. 


 Završnica filma nam pokazuje poetski karakter ovog dela, premda ne znam kakvu literarnu vrednost ima roman, ali svakako poslednja scena ima filmsku i vizuelnu kompetenciju da opravda tematsku pozadinu priče.

Ono što je strašno u ovom filmu upravo krije se u temi, a ne na površini. Horor koji vas ostavi da nakon gledanja razmišljate o mračnim aspektima sveta u kojem živimo, a da pritom bude interesantan dok traje, zaista treba da zasluži pažnju ljubitelja horor.

Nenad Lančuški