6.20.2021

DETEKTIVSKI KRIMI TRILER

Film: Spirala (Spirala)
Režija: Daren Lin Busman
Scenario: Džoš Stolberg, Pit Goldfinger
Uloge: Kris Rok, Samuel L. Džekson, Maks Mingela
Proizvodnja:  Kanada, 2021.
Trajanje: 93 min

Ove godine nam je stigao još jedan sequel kultne franšize iz sedam nastavaka „Slagalice strave“ (Saw, 2004.). Jedan smo dobili 2017. i nije ostavio neki utisak. Zapravo se uopšte ni ne sećam filma. Scenaristi ovogodišnjeg su opet Džoš Stolberg i Pit Goldfinger koji su odlučili da za reditelja odaberu Darena Lin Busmana koji je režirao treći, četvrti i peti nastavak originalne franšize.

Bez obzira na sve to priča im i dalje izgleda kao pokušaj da se oživi nešto što je pre deset godina imalo svoj vek i svoju publiku. Doduše ja kada sam pratio „Slagalicu strave“ kao tinejdžer i rastao uz nju nisam imao ustisak da ona raste uz mene. Drugim rečima posle četvrtog nastavka sve mi je priča imala manje smisla, a sve više nedoslednosti. Možda mi zato ovi novi nastavci deluju kao potpuno mlaćenje prazne slame. 
 
 
 
Možda ne bi bilo loše ponovo pogledati sve filmove, svakako bi stekao novi uvid u njih.

Činjenica je da su bili izuzetno popularni i ne samo to već da su neki ljudi odbijali da ih gledaju upravo zato što su načuli da ima mnogo gore i splatter momenata. Dakle, postojala je neka vrsta kontroverznosti kod moje generacije što se tiče „Slagalice strave“.

„Spirala“ je film koji treba da bude novi početak. Ne samo da se pojavio novi imitator koji radi stvari dobro skoro kao Kremer već je i njegova motiisanost vrlo intrigantna.


Zig (Kris Rok) je policijski detektiv u odeljenju za ubistva koji stvari često radi na svoju ruku. Kako bi ga stavila pod bilo kakvu kontrolu šefica odeljenja mu dedeljuje novog partnera Vilijama (Maks Mingela). Njihov zajednički prvi slučaj postaje ubistvo koje podseća na ubistva sa kakvim su svi upoznati, odnosno podseća na ubistva još jednog imitatora „Testeraša“. Vrlo brzo otkrivaju da su imitatorove žrtve policajci iz njihovog odeljenja.

Scene samih ubistava su već u nastavcima originalnog serijala postale izlizane, a u „Spirali“ je to teški kliše. Možda baš zbog toga i vidimo svega prva dva, tri ubistva, jer fokus filma uopšte nije na njima kao što je to bio u prethodnim delovima. Ukoliko je „Slagalica strave“ bila pre svega horor u koji se kasnije upliće detektivska istraga uglavnom preko Hofmana, ovde je obrnuto. Ovo je suštinski detektivski krimi triler koji ima veze sa hororom samo utoliko što je ubica imitator Kremera.


Najjača karika u celom ovom klišeu nije obrt na kraju, nije čak ni sama radnja koja tematizuje korupciju u policiji i državnim institucijama. Već gluma isključivo jednog karaktera, Kris Roka. Na početku filma mislio sam da cela stvar obećava kada detektiv kojeg tumači Kris Rok počne na krajnje autentičan način da izgovara svoje replike, ali vrlo brzo sve to proguta ostatak filma koji je ispod ovog nivoa.

Čak i Krisova gluma počinje da pada što film odmiče dalje. Sve ostalo izgleda kao bilo koji drugi detektivski film, možda bolje reći kao bilo koji drugi film sa temom kriminala. Kada postane dosadan za gledanje obace malo brutalnosti tek da vas podseti da se radi ipak o nastavku „Slagalice strave“ i na kraju sledi „spektakularni“ obrt sa mnoštvom referenci na originalni serijal.


Ne znam da li ću se za nekoliko godina sećati ovog filma kao što se ne sećam ni „Slagalice strave: Zaostavštine“ (Jigsaw, 2017.) ali po svemu sudeći kako se završi ostavlja mogućnost za nastavke.

Ja kao fan „Slagalice strave“ sve što bi želeo da vidim od ovog serijala jeste neki prequel gde bismo videli Džona Kremera kako postaje to što je postao. Dok to ne dočekamo gledaćemo glupe nastavke koji uzimaju pare na box office-u ili ih nećemo gledati, od nas zavisi.

Ne dajem preporuku za ovaj film jer ovakvi filmovi nikome ne trebaju. 

Nenad Lančuški

6.06.2021

NIKAD DOSTA ŽIVIH MRTVACA

Film: Vojska mrtvih (Army of the Dead)
Režija:
Zek Snajder
Scenario: Zek Snajder, Šej Heten, Džobi Harold
Uloge: Dejv Batista, Ela Purnel, Ana de la Regera
Trajanje: 148 min
Proizvodnja: SAD, 2021.

Niko nije tako dobro opisao Zek Snajderov odnos prema umetnosti kao on sam kroz usta jednog od likova iz “Vojske mrtvih” koji kaže: “Ovo je kao da mi pokažeš slike Botičelijeve Bogorodice od Magnifikata i pitaš me da li bi želeo da je po*ebem.” Upravo ovo je Snajderov sentiment prema celokupnoj umetnosti, a umetnička dela su samo objekti od kojih on dobija zadovoljenje. Ovaj stav nije potpuno pogrešan, samo je banalan, kao i svi njegovi filmovi.

Najveći problem sa ovim stavom je što on ne vidi dalje od površine umetničkog dela. Bilo kakvo kompleksnije značenje je njemu nedostupno, estetika je samo šminka. I to je možda najočiglednije po načinu na koji on koristi muziku u svojim filmovima. On redovno igra na kartu nostalgije, koristeći klasične numere (ili obrade istih) da bi evocirao emociju kod gledalaca. Ni ovo ne bi bio problem da ne misli da je pesma CranberriesaZombie”, o doslovnim nemrtvima.


Kao šlag na tortu, uveren sam da Snajder veruje da stvara nešto duboko, sa moćnom porukom, o čemu svedoče povremene reference na ozbiljniju umetnost, poput pomenute Botičelijeve Bogorodice, ili Vagnerovog opusa, skoro kao da želi povremeno da kaže da je i on tu negde sa ovim stvaraocima.

U teoriji umetnosti postoji nemačka reč za površnu umetnost koja oponaša manirizmime visoke umetnosti da bi se prodala širokoj publici: kič. I ako nemate ništa protiv toga da neko potcenjuje vaš intelekt, ili procenjujete da možete da progutate malo pretencioznosti radi dobre akcije, onda je ovo autor za vas.


A što se akcije tiče, moram priznati da je Snajder u ovom domenu pravi majstor. On definitivno ume da ukomponuje vizuelno upečatljivu scenu. Uvodna montaža koja sumira događaje koji su doveli do rata sa zombijima i koja nas upoznaje sa glavnim likovima je istovremeno i najbolji deo filma. Ali generalno akcione scene su odlično režirane, sa mnogo inventivnih momenata i sa kvalitetnim praktičnim efektima (CGI je korišćen samo u scenama u kojima nema interakcije digitalnih efekata sa glumcima).

Prava pozicija za Snajdera bila bi reditelj druge ekipe ili možda čak direktor fotografije, jer posao reditelja i scenariste defitnitvno prevezilazi njegove sposobnosti. To je veoma očigledno na scenariju koji uprkos tome što je imao pomoć dvojice scenarista, pun rupa kao švajcarski sir. 
 

Snajder i njegovi saradnici se vode idejom poznatom kao rule of cool, tj. pravilo prema kome je logička konsistencija manje bitna od toga da li je neki element narativa uzbudljiv. Zombi tigar? Tu. Cirkularna testera za ubijanje zombija? Tu. Spori zombiji koji se ukrute na suncu? Tu. Brzi zombiji koji jašu konje? Tu. Robot zombiji? Takođe tu. Jedino što nije tu je objašnjenje kako se svi ti elementi uklapaju zajedno i čemu zaista služe unutar narativa.

Glavna premisa filma za jedan akcioni zombi film uopšte nije loša. Nakon što vojni eksperiment u vidu super-zombija pobegne za vreme transporta preko pustinje Nevade, on pronalazi put do Las Vegasa. Nedugo zatim, ceo Las Vegas biva preplavljen zombijima i opasan zidom od strane vojske, da bi se infekcija izolovala. Ono malo preživelih jedva sastavlja kraj sa krajem u zoni karantina na spoljnjoj strani zida.


Jedan od preživelih je tvrdokorni plaćenik Skot Vord (Dejv Batista), koji nakon što je izgubio ženu u borbi sa zombijima, preživljava prodajući pljeske u karantinu. Jednog dana bogati biznismen Blaj Tanaka (Hirojuki Sanada) nudi mu posao koji ne može da odbije. Naime, Tanaka zna gde se nalazi svota od 200 miliona dolara, koje je spreman da podeli sa Skotom, ali problem je što se novac nalazi unutar Vegasa preplavljenog zombijima.

Rešenje je, naravno, okupljanje tima eksperata koji nemaju šta da izgube, u stilu “Okeanovih 11” (Ocean's 11, 1960.), koji će se probiti do sefa kazina u kome je novac i zatim zbrisati helikopterom pre nuklearnog udara koji je zakazan za nekoliko dana. 
 
 

Na papiru priča zvuči odlično, ali uz sve strukturalne propuste i očajne dijaloge (Snajder ne ume da napiše šalu da mu život zavisi od toga), ovaj film sa svojih skoro dva i po sata zaista u nekim trenucima postaje test izdržljivosti. Par svetlih tačaka su Dejv Batista, koji je pravi old school akcioni heroj i kome fizički zahtevne uloge idu od ruke i Tig Notaro, iskusna komičarka u ulozi cinične pilotkinje, koja svojom harizmom uspeva čak i Snajderove dijaloge da učini duhoviitm.

U skladu sa savremenim trendovima i sa obzirom na cliffhanger na kraju filma možemo očekivati početak franšize. Štaviše, već je najavljen anime serijal u čijoj produkciji učestvuje veći deo glumačke ekipe. Ako ste ljubitelj Snajderovog opusa, onda tačno znate u šta se upuštate i sigurno se nećete razočarati, za sve ostale, ova recenzija neka služi kao upozorenje.
 
Aljoša Tomić