FILM KOJI SMO PROPUSTILI

Film: Kuća noćnih mora (The Night House)
Režija: Dejvid Brukner
Scenario: Ben Kolins, Luk Pjotrovski
Uloge: Rebeka Hol, Sara Goldberg, Vundi Kurts-Hal
Produkcija: SAD/UK, 2021.
Trajanje: 107 min

Sigurno bismo mogli napraviti jednu listu filmova koje smo u prethodnih nekoliko godina propustili da pogledamo i prokomentarišemo i što je najvažnije preporučimo svima da učine isto. Nedavno smo kod nas na blogu imali nekoliko tekstova koji su vodili čitaoce i ljubitelje horor žanrana put oko sveta, gde je bilo reči upravo o ovakvim remek-delima. Međutim posle gledanja filma „Kuća noćnih mora“ počinjem da verujem da bi jedna takva lista mogla da bude i mnogo duža.

U ovom filmu nema nekih velikih imena žanra, ali u isto vreme kada pogledate biografije scenarista, reditelja i glumaca, možete da vidite da svi imaju već iskustva sa hororom. Pored toga, sve su to filmski autori mlađe generacije, što će reći da je pred njima nekakva karijera koja sudeći po ovom filmu može da bude izuzetno uspešna.

„Kuća noćnih mora“ prikazana je prvi put na Sundance festivalu 2020. godine, a u bioskopima se našla u avgustu 2021. Ovo je jedan od filmova koji, barem prema mom ukusu zaslužuje visoku poziciju na listi najboljih filmova koji su izašli prošle godine. Film nije prošao nezapažen na zapadu, što govori u prilog da ga je kritika nahvalila, a da je na Box office-u zaradio više od 15 miliona dolara, što je retkost za jedan klasičan horor film.

Radnja je smeštena u kuću pored jezera, koju je arhitekta Oven (Evan Džonikajt) samostalno konstruisao i napravio. Nakon Ovenovog samoubistva u kući ostaje da živi njegova supruga Bet (Rebeka Hol) suočavajući se sa misterijom njegovog odlaska. Bet vrlo brzo saznaje za stvari koje nije imala pojma da je Oven radio, dok se uporedo sa time u kući tokom noći počinju dešavati paranormalne stvari.

 

U početku Bet misli da Oven želi da joj se obrati iz onog sveta, međutim što dublje bude otkrivala stvari o svom suprugu misterija će je voditi u tajne same kuće koju je on sagradio i u tamu ljudskog uma.

Do danas je snimljeno mnogo filmova o duhovima u kući, ukletim kućama, mrtvima koji žele nešto da nam kažu kako bi nas zaštitili ili kako bi nas uvukli na onu stranu, na stranu smrti. „Kuća noćnih mora“ suštinski je film o duhovima u kući, koju prati misterija, međutim ono do čega nas vodi ova misterija nije ništa to ste već sto puta videli u sličnim filmovima. Možda ćete ako ste iskusni horor fan i samo pretpostaviti u kojem pravcu se odvija radnja, ali bez obzira na to film će biti napet i neizvestan do samog kraja.

Tematski ovo je psihološki horor poput „Babaduka“ (Babadook, 2014). Glavna protagonistkinja koju tumači Rebeka Hal je svoju ulogu vrhunski iznela, premda je njen lik, kao i ostali likovi, živo i uverljivo napisan bez ustaljenih stereotipa. Tokom gledanja filma imate zaista utisak da su to stvarni ljudi, a ne već poznate marionete-lutke kojima se služio već neki reditelj i koje ćete opet gledati u nekom novom sličnom filmu. 

 

Dijalozi su iskreni i interesantni. Neusiljeni, a opet ne ni previše šturi i kratki.

Način na koji je prikazano ono što preti Bet, a to je sama smrt koja se uvukla u njen život posle Ovenovog samoubistva, prikazana je kao sveprisutno ništavilo. Autori ovog filma su upravo uspeli da na vizuelan način predstave odsustvo.

Dugo nisam gledao ovako složen i kompletan horor film. Iz sveg srca ga preporučujem svim ljubiteljima žanra, a i onima koji to nisu, s tim da moram napomenuti da posle ovakvih filmova su moguće noćne more i prikaze onima koji ih inače imaju posle gledanja horora. 

Nenad Lančuški 

ARĐENTOV VELIKI POVRATAK?

Film: Tamne naočari (Dark Glasses)
Režija: Dario Arđento
Scenario: Dario Arđento, Franko Ferini
Uloge: Ilenija Pastoreli, Azija Arđento
Trajanje: 86 min
Proizvodnja: Italija/Francuska, 2022.

Jedna stvar je neosporna, Dario Arđento je majstor horora koji je zauvek promenio način na koji gledamo isti i imao nemerljiv uticaj na autore koji su došli posle njega. Ali u jednom trenutku (oko koga se ljubitelji horora spore), njegovi filmovi su prestali da budu ono što su bili sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka. Ipak, poštovaoci njegovog dela, a i ja među njima, sa svakim sledećim filmom nadaju se njegovom velikom povratku.

Kada sam kao klinac ranih devedesetih gledao "Suspiriju" (Suspiria, 1977.) i "Pakao" (Inferno, 1980.) nisam znao ko je Arđento, ali sam bio svestan da gledam nešto što ne liči ni na jedan drugi horor koji sam do tada gledao. Sem njegove prepoznatljive stilizacije, kupila me je i mitologija o misterioznom trijumviratu veštica koje iz mraka vladaju svetom. I dok smo u ova dva filma dobili priču o Mater Suspiriorum, Majci Uzdaha, kao i Mater Tenebrarum, Majci Tame, priča o trećoj majci je ostala neispričana dugo vremena.

 

Morao sam napraviti ovu digresiju, jer je za mene prva šansa za veliki Arđentov comeback bila upravo završni film u trilogiji, "Majka Suza" (Mother of Tears, 2007.). Iako smo dobili priču o Mater Lakrimarum, i iako ovaj film ima svoje branioce, za mene to nije bilo to. Jednostavno Arđento nije izgledao kao Arđento, ovo je mogao biti bilo koji niskobudžetni horor koji sam ulovio na kablovskoj posle ponoći.

Par godina kasnije usledio je "Žuto" (Giallo, 2009.), koji je bio Arđentov povratak njegovim giallo korenima, sa Adrijenom Brodijem u glavnoj ulozi, ni on nije doneo ništa novo, niti je mogao da se poredi sa njegovim radovima sa početka karijere. Usledio je još gori "Drakula 3d" (Dracula 3d, 2012.), koji i svojim imenom evocira trash estetiku.

 

Deset godina je prošlo, izdržali smo sve ove prosečne i ispodprosečne filmove, i krajnje je vreme za pravi comeback, zar ne? Ipak, čovek ima preko osamdeset godina, kada će se vrati ako ne sad? Zašto me tako gledate?

Ideja za ovaj film se začela 2002. godine, ali je usled finansijskih problema ostavljen po strani da čeka neko bolje vreme, a zatim je pao u zaborav. I tako je bilo sve do prošle godine kada ga je pronašla Arđentova ćerka Azija, dok je pisala svoju autobiografiju.

U svakom slučaju, produkcija je konačno počela i ove godine na Berlinalu je premijerno prikazan, ubrzo nakon čega je postao dostupan na streaming platformama. I na žalost, nije baš uzburkao javnost, pa čak ni mnogo manju i manje izbirljivu, horor javnost. Rezultat je predvidiv, niskobudžetan i razočaravajuće konvencionalan giallo film.

Nizak budžet nikada nije bio problem u Arđentovim filmovima, jer je ranije umeo da nadoknadi stilom ono što je nedostajalo filmu. Ovde se tek povremeno u pojedinim scenama može nazreti njegova stilizacija, ali nedovoljno da vam zadrži interesovanje. Veći problem u kriminalističkom filmu je nedostatak bilo kakvog suspensa i predvidivi preokreti.

Ipak nije da ovaj film nema svetlih tačaka, na primer muzika koju je komponovao nagrađivani francuski muzičar Arno Rebotini. Ako bi zatvorili oči i fokusirali se na nju gotovo da bi imali utisak da gledamo Arđentov film. Druga stvar je pokušaj da se kroz priču bavi malo ozbiljnijim temama, poput položaja seksualnih radnika i osoba sa smetnjama u razvoju, ali kako je ovo giallo film, to sve ostaje na površnom i naivnom nivou, iako su filmovi poput prošlogodišnjeg “Adventskogkalendara” (Le Calendrier, 2021.) i “Babaduka” (Babadook,2014.) dokazali da je moguće imati i ozbiljne teme i kvalitetan horor u jednom.

 

Priča prati prostitutku Dijanu (Ilenija Pastoreli), koja je na meti serijskog ubice koji je već ubio nekoliko žena. Dok gledamo kako se iz dana u dan nosi sa svojim klijentima, dolazimo do momenta kada ubica stupa u akciju i kreće da je progoni. Jurnjava završava saobraćajnom nesrećom u kojoj Dijana gubi vid. Ona je sada pred novim izazovom, u kome treba da povrati svoj život dok se nosi sa slepilom, a sve to dok zna da bi ubica mogao da se vrati u bilo kom trenutku.

Voleo bih da mogu reći da je ovo naslov koji MORATE da pogledate ove godine, ali zaista nećete ništa propustiti ako ne izgubite sat i po vremena na njega. Ako vam fali doza Arđenta, bolje reprizirajte njegove stare radove.

 Aljoša Tomić

SEZONA ZA HORORDŽIJE

Serija: Ljubav, smrt i roboti (Love, Death and Robots)
Kreator: Tim Miler
Uloge: Skor Vajt, Nolan Nort, Fred Tatasior
Produkcija: Netflix, 2022.
Trajanje: 9 epizoda, 5-20 min

20. maja na Neflxovom streaming servisu, kao i na internetu generalno pojavila se najnovija sezona animirane serije „Ljubav, smrt i roboti“.

Za mene je još od prve sezone ovaj projekat Tima Milera ustvari bio nešto mekša i avanturističkija varijanta „Crnog ogledala“ (Black mirror, 2011.). Koncet je vrlo sličan kao i u „Crnom ogledalu“ samo ne ide tako tvrdo kritički u propitivanje savremenih tehnologija i njenih potencijala, već se igra kroz različite vrste animacije sa futuritičkim elementima.

Još jedna sličnost između ove dve serije jeste to što svaka epizoda je zatvorena priča za sebe i ono jedino što ih povezuje, ustvari jeste tematski okvir koji se provlači u svim epizodama.

 

U okviru svake sezone bilo je akcionih, postapokaliptičnih, dramskih, crno humornih, a među njima, mogla je da se zametne i po koja horor epizoda. Ono što je divna vest za sve one koji vole spoj animacije i horora, jeste da je se u 3. sezoni više od pola epizoda zapravo zasnivaju na horor elementima.

Kada čovek pogleda ovu sezonu prosto mu mora proći kroz glavu da bi trebalo izmeniti ime serije u samo „Roboti i smrt“ ili možda dodati umesto „ljubavi“, „krv“. Jer u svemu ovome ljubavi skoro da i nema.

U prvoj epizodi će vam poželeti dobrodošlicu tri robota koji putuju po preostalim devastiranim ostacima ljudske civilizacije pokušavajući da saznaju šta se desilo ljudskoj vrsti. Ovih drugara ćete se setiti i iz prve sezone i epozode u kojoj su mačke zavladale planetom koju oni posećuju. Ovo je postapokaliptična crnohumorna epizoda koja će vas nasmejati.

 

Druga epizoda, meni omiljena iz ove sezona je klasičan primerak brutalne horor monster priče koja u pozadini zahteva od gledaoca da se itekako napregne da shvati motivisanost postupaka glavnog lika. Podtekst ove epizode je čista etička dilema. Priča je mseštena na brod u koje je upalo čudovište koje želi da se hrani. Kako ono ne bi pojelo čitavu posadu, mornari mu obećavaju da će ga ostaviti na ostrvu punom ljudi, ali se sa ovom idejom ne slažu svi na palubi.

Treća epizoda je najapstraktnija u ovoj sezoni. Ona prati astronautkinje koje su se slupale na jednoj vrlo neobičnoj planeti. Jedna od njih dve uspeva da preživi nesreću i biva primorana da se prikači na kiseonih svoje poginule kopilotkinje dok hoda nepoznatom planetom čekajući pomoć. Ovo nije zaista horor epizoda, ali ima elemente psiho trilera.

 

U četvrtoj epizodi imamo posla sa jednim vrlo inovativnim prikazom zombi apokalipse. Takoreći u nekoliko minuta desiće se kraj sveta. Ova epizoda snimljena je kao stop motion ainacija sa igračkicama i maketicama, tako da ćete gledati sve iz perspektive nekog udaljenog „Boga“ koji posmatra propast ljudskog roda i kojem je sve to ustvari ništavno i smešno.

Peta epizoda je klasični monster akcioni crtani sa dosta krvi. Jedna vojna ekspedicija ide koracima svojih prethodnika koji se nikada sa zadatka nisu vratili, vrlo bizo saznaju i zašto. Možda jedna od slabijih epizoda, ne toliko po stilu i formi koliko zbog očekivanog ishoda na kraju. 

 

Šesta epizoda je definitivno jedna od najinteresantijih. Takođe zasnovana na jakim horor elementima i naučnoj fantastici. Radnja prati naučnika koji odlazi da se pridruži koleginici koja već neko vreme obitava u nečemu što je organizovani organizam poput košnice ili mravinjaka, samo se nalazi u svemiru. Sukob između njih dvoje nastaje na različitom razumevanju ovog organizovanog organizma.

Epizoda sedam pored prve ima definitivno najmanje horor elemenata. Radnja prati farmera koji pokušava da se izbori sa pacovima u svom ambaru. Međutim to nisu obični pacovi, to su antropomirfni pacovi koji su naoružani i osvajačni nastrojeni. Farmer mora da probegava krajnjim opsijama i kupuje ubilačku mašinu robota nadajući se da će ona da očisti ambar, ali se pacovi organizuju i počinje rat. Osim mnogo krvi i komadanja, drugog horora nema, a možda je i to dovoljno za nekog ko prosto voli sirovu akciju.

 

Epizoda osam pored toga što ima drugačije čudovište i drugačiju animaciju od pete epizode u suštini je potpuno ista. Neki vojnici, nalete na nekog monstera pa se rokaju sa njim. Već viđeno nekoliko epizoda pre i to mnogo bolje.

Poslednja, deveta epizoda definitivno je najauntentičnija i najartističkija. To je vrlo neobična ljubavna priča inpirisana portorikanskim folklorom. Vrlo neobično snimljena i animirana, sa minimalno replika. Narativ je građen na pokretu i plesu koji animirani likovi izvode. Radnja prati odred vitezova koji omamljeni pesmom boginje iz jezera svi pojure u vodi i utope se, osim jednog koji je gluv. Boginja zaintrigirana nemogućnoću da i poslednjeg namami pokušava da pronađe druge načine kako bi dobila kontrolu, a ovaj se zaljubljuje ne shvatajući šta mu boginja smera.

Nenad Lančuški

PUT OKO SVETA KROZ HOROR FILM, DEO PETI

Za kraj naše svetske turneje još nekoliko filmova sa različitih krajeva sveta. Ova lista bi mogla ići u nedogled, ali završićemo za sada sa nekoliko naslova koji možda nisu tako egzotični, ali su vredni pažnje.

Film: Modro (Livide)
Režija: Žilijen Mauri, Aleksandar Bustiljo
Scenario: Žilijen Mauri, Aleksandar Bustiljo
Uloge: Kloi Kulo, Feliks Moati, Žeremi Kapon
Trajanje: 92 min
Proizvodnja: Francuska, 2011.

Dvojac Mauri i Bastiljo su ljubiteljima francuskog novog ekstremnog talasa poznati po hororu "U meni" (À l'intérieur, 2007.), koji se smatra uz "Krvavu romansu" (Haute Tension, 2003.) i "Mučenice" (Martyrs, 2008.) jedan od temeljnih stubova ovog pravca.

 

Ali "Modro" je po senzibiletetu veoma daleko od ovih naslova, i stilski mnogo bliže Klajv Barkeru, Giljermu del Toru ili Dariju Arđentu. Ovaj film je horor priča sa elementima fantazije, i možda nekada stilu pridaje više važnosti na uštrb supstance, ali u ovom slučaju ne bih rekao da je to loša strana filma.

 

Priča filma prati Lusi Klave (Kloi Kulo), devojku koja započinje obuku za kućnu medicinsku sestru. Ona obilazi pacijente sa svojom mentorkom, a na kraju obilaska je komatozna starica koja živi u ogromnoj kući na izolovanom imanju. Lusi od voje mentorke saznaje da je u toj kući nekada bila škola plesa, a da je starica bila imućna direktorica škole. Ono što Lusi naročito privlači pažnju je glasina da je njeno bogatstvo još uvek sakriveno negde na imanju, i ona pomišlja da bi pronalaženje istog moglo biti izlaz iz njene loše materijalne situacije.

Film: Tokološ (The Tokoloshe)
Režija: Džerom Pikvane
Scenario: Ričard Kuncman, Džerom Pikvane
Uloge: Petronela Šuma, Kvande Nkosi, David Minar
Trajanje: 92 min
Proizvodnja: Južnoafrička Republika, 2018.

Dosta sam se dvoumio da li da preporučim ovaj film, i na kraju je prevagnulo to što sam želeo da i Afrika ima svog predstavnika na našoj listi. Problem je taj što od pedeset i četiri afričke države nijedna nema zaista razvijenu horor scenu (sa izuzetkom Nigerije čiji niskobudžetni trash naslovi dominiraju po Youtubeu, samo tražite Nollywood).

 

Ovaj film ima jako mnogo strukturalnih problema, kako u narativu, tako i u montaži, ali za razliku od mnogih koje sam pogledao pripremajući ovu listu, "Tokološ" me je uvukao u svoju priču i držao do kraja. Ukratko, elementi Bantu folklora i psihološkog horora u kombinaciji sa pričom za koju nikada niste sigurni u kom pravcu će nastaviti, čine ovaj film intrigantnim, i iako sam obećao sebi da neću reći ovo,ali možda ipak nije to'ko loš.

Busi (Petronela Šuma) je mlada devojka traumatizovana porodičnom prošloću vezanom za njenu mlađu sestru. Ona iz svog malog sela dolazi u Johanesburg u potrazi za poslom, koji nalazi u najjezivijoj bolnici koju smo mogli videti u horor filmovima. Nakon što upozna devojčicu koju progone tajanstvene natprirodne sile, ona se mora suočiti sa vlastitim demonima da bi joj pomogla.

Film: Nina zauvek (Nina Forever)
Režija: Ben Blejn, Kris Blejn
Scenario: Ben Blejn, Kris Blejn
Uloge: Kian Beri, Abigejl Hardingem, Mendip Dilon
Trajanje: 98 min
Proizvodnja: Velika Britanija, 2015.

Horor-komedije su jedan od mojih omiljenih filmskih žanrova, pa još ako su napunjene suvim engleskim humorom, onda je to nešto što se mora preporučiti. Ne sećam se kako sam uopšte saznao za ovaj film, s obzirom da nikada pre, a ni posle nisam čuo za braću Bena i Krisa Blejna. Iako su u industriji jako dugo na raznim TV projektima, ovo je njihov prvi i jedini dugometražni film.

 

Ovaj film me je zainteresovao čim sam pročitao sinopsis: Priča o ljubavnom trouglu između devojke, momka i njegove pokojne bivše je dovoljno bizarna za ukus ljubitelja horora koji preferiraju finije stvari. Iako je finansiran kao nezavisni Kickstarter projekat, ovaj film je kompetetno sklopljen i u podtekstu ima dublju poruku o komunikaciji u vezama i načinu na koji se nosimo sa onim što smo doneli u njih iz naših prethodnih iskustava.

 

Nakon što Nina (Fiona O'Šonesi) pogine u saobraćajnoj nesreći, njen momak Rob (Kan Beri) neuspešno pokušava da se ubije. U prevazilaženju tragedije će mu pomoći veza sa koleginicom sa posla Holi (Abigejl Hardingem), ali problemi će početi kada otkriju da svaki put kada pokušaju da imaju seks, Nina se vraća iz zagrobnog života da ih pohodi.

Film: Babaduk (Babadook)
Režija: Dženifer Kent
Scenario: Dženifer Kent
Uloge: Noa Vajsmen, Esi Dejvis, Tim Pursel
Trajanje: 94 min
Proizvodnja: Australija/Kanada, 2014.

Ovaj naslov nije tako nepoznat, ali mislim da je prebrzo zaboravljen. U moru paranormalnih horora o posednućima i ukletim kućama, "Babaduk" se isticao inteligentnim pisanjem i autorskim pečatom autorke Dženifer Kent. Film je kompleksna parabola o mentalnoj bolesti, upakovana u paranoični psihološki horor, koji nam je dao jednog od najupečatljivijih zlikovaca u ovom podžanru ikada.

 

Iako joj opus nije veliki, Dženifer Kent je veoma zanimljiv i izgrađen autor čiji rad vredi pratiti. Pored njenog rediteljskog debija, vredi pogledati i njen drugi (i za sada poslednji) film "Slavuj" (Nightingale, 2018.), koji je ekstremno mračna i pesimistična priča o osveti, smeštena u Tasmaniju XIX veka, koja će se sigurno dopasti ljubiteljima horora.

 

Amelija (Esi Dejvis) je udovica koja sa svojim šestogodišnjim sinom Semjuelom (Noa Vajsmen) živi u Adelaidi, nakon što joj je muž je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Semjuel počinje da pokazuje opsesivno ponašanje zbog njegovog izmišljenog čudovišta. Dok njen sin priprema oružje za borbu protiv, Amelija pronalazi tajanstvenu knjigu po imenu "Gospodin Babaduk", koja će uveriti Sema da je njegovo čudovište stvarno.

 Aljoša Tomič

PUT OKO SVETA KROZ HOROR FILM, DEO ČETVRTI

Nakon izleta u šamanizam i svet zloduha dalekog istoka, vraćamo se u naš neposredni komšiluk. Žanrovski horor u našem delu Evrope nije tako česta pojava, tako da ovde češće srećemo autorski film sa elementima horora, u njegovim najrazličitijim oblicima. Ti oblici su najčešće egzistencijalna mučnina i svakodnevni horor društvenog života, ali za ovu priliku odabrao sam nekoliko manje ozbiljnih ostvarenja koja su na mene ostavila snažan utisak.

Film: Mali Otik (Otesánek)
Režija: Jan Švankmajer
Scenario: Jan Švankmajer
Uloge: Veronika Zilkova, Jan Hartl, Jaroslava Krečmerova
Trajanje: 132 min
Proizvodnja: Češka, 2000.

Jan Švankmajer je kod nas malo poznat autor, ali njegov rad obuvata nekoliko decenija stvaralaštva, kako na filmu, tako i u pozorištu. Naročit uticaj na njegov rad je imalo lutkarsko pozorište, koje se prenelo u njegov film kroz korišćenje lutkarstva i stop motion animacije.

 

Nadrealistički prizori koji prožimaju njegovo stvaralaštvo su zaista bizarni i intrigantni, i za to je dokaz horor-komedija bazirana na narodnoj priči koju je zabeležio češki folklorista Karel Jaromir Erben. U priči se pojavljuje neobično dete po imenu Otesanek, ogromnog apetita koji raste zajedno sa njim, sve dok na kraju ne proždere celo selo - solidna premisa za monster film. Ali ono što pleni je teatralno, apsurdističko izvođenje, ograničeno na prostor jedne stambene zgrade, kombinovano sa stop motion segmentima u kojima vidimo monstruma, i animiranim delovima u kojima saznajemo pozadinsku priču.

 

Karel (Jan Hartl) i Božena (Veronika Žilkova) su bračni par koji ima problema sa začećem. Jednog dana, na odmoru na selu, Karel pronalazi koren drveta koji ima oblik bebe. Nakon što ga je potkresao i očistio, odnosi ga ženi, koja mu daje Otik i odlučuje da ga zadrže. Problem nastaje, kada moraju da se vrate u grad, jer ne mogu da objasne odakle im odjednom beba.

Film: Taksidermija (Taxidermia)
Režija: Đerđ Palfi
Scenario: Đerđ Palfi, Sofija Rutkai
Uloge: Čaba Cene, Gergelj Tročanji, Mark Bišof
Trajanje: 91 min
Proizvodnja: Mađarska, 2006.

"Taksidermija" je jedan od onih filmova koji će vas progoniti ceo život nakon gledanja. Mešavina drame, crne komedije i body horora, Palfijevo čedo je svojevremeno svoju premijeru imalo na Mađarskom filmskom festivalu, nakon čega je prikazano i na festivalu u Kanu. Iste godine, bila je kandidat Mađarske za Oskara za najbolji strani film.

Scenario je baziran na kratkim pričama mađarskog pisca i pesnika Lajoša Parti Nađa. U svojoj suštini je alegorična priča, koja prati tri generacije muškaraca porodice Kalman, od Drugog svetskog rata, pa do Hladnog rata, opisana kroz apsurdističke događaje iz njihovih života. Nije lako sumirati doživljaj gledanja ovog filma, ali ako ste ljubitelj bizarnog i mračnog humora koji kao da je izašao iz noćne more ekipe Monti Pajtona, obavezno pogledajte.

Sve počinje za vreme Drugog svetskog rata sa mladim vojnikom Vendelom (Čaba Cene), potlačenim od strane narednika Kalmana (Gabor Mate). Kroz splet neobičnih događaja, narednikova žena zatrudni sa Vendelom, i rađa Balatoni Kalmana (Gergelj Tročani), koji će izrasti u nacionalnog junaka kome je suđeno da predstavlja Mađarsku na takmičenju u brzom jedenju u vreme Hladnog rata.

Film: Demon (Demon)
Režija: Marsin Vrona
Scenario: Marsin Vrona, Pavel Maslona
Uloge: Itaj Tiran, Agnješka Žulevska, Andrej Grabovski
Trajanje: 94 min
Proizvodnja: Poljska, 2015.

Poljski horori nisu strani na ovom blogu, i uvek uspevaju da prijatno iznenade. Prvi dugometražni film Marsina Vrone je priča o ukletoj kući "originalnog" naziva "Demon". Iako na papiru obećava ono što i mnogi drugi filmovi ovog podžanra, "Demon" je subverzivan film, koji daje slovensku energiju narativu, dok istražuje stari jevrejski mit o dibuku, neupokojenom duhu koji je proklet da traži utočište u telu žive osobe.

Čitava priča je smeštena u nekoliko dana, i prilično je jednostavna. Ali ono što je čini interesantnom je što se drugi i treći čin u celini dešavaju u noći venčanja glavnog lika. Poljsko venčanje je bahanalijsko ludilo, koje bi bilo urnebesno i da se u njemu ne pojavljuje tajanstvena utvara, koju vidi samo glavni junak i zbog koje počinje da misli da gubi razum. Dodatno se sve komplikuje složenim porodičnim odnosima koje mladini roditelji imaju prema njemu.

Pjotr (Itaj Tiran), dobija komad zemlje od budućeg tasta na poklon, neposredno pre venčanja, sa njegovom devojkom Zanetom (Anješka Žulevska). On želi da ga uredi za njihov budući život, i dok je sprovodio radove, nailazi na ljudske kosti na imanju. Da njegovo otkriće ne bi poremetilo planove za venčanje, on odlučuje da prećuti, ali što više krije tajnu, stvari sve više počinju da se komplikuju.

Aljoša Tomić

PUT OKO SVETA KROZ HOROR FILM, DEO TREĆI

U trećem delu naše svetske turneje bacićemo pogled na par filmova iz istočne i jugoistočne Azije. Problem sa hororom iz ove svetske regije je dvostruk. Prvi problem je to što ovaj deo sveta proizvodi mnogo horora, i teško je filtrirati ono što vredi pogledati. Drugi problem je što su oni uglavnom plasirani lokalno, tako da je teško doći do naslova koji su prevedeni za svetsko tržište. Ali da ne bi ispalo da smo zarobljeni sa japanskim hororom koji se može smatrati mainstreamom poslednjih dvadeset i nešto godina, preporučujemo vam nekoliko naslova koje je relativno lako naći na streaming servisima.

Film: Medijum (The Medium)
Režija: Banđong Pisantanakun
Scenario: Čantavit Danasevi, Na Hong-Đin, Banđong Pisantanakun
Uloge: Narilija Gulmongkolpeč, Savani Utuma, Sirani Jankitikan
Trajanje: 130 min
Proizvodnja: Tajland, 2021.

Pisantanakun je poznat ljubiteljima azijskog horora po filmu kojim mnogi smatraju jednim od najboljih horora svih vremena, "Okidaču" (Shutter, 2004.). U međuvremenu je radio na nekolicini horora koji nisu dostigli kvalitet njegovog prvenca, sve do prošle godine.

Moram priznati da nisam veliki ljubitelj, niti found footage filma, niti priča o posednućima, ali ovaj film me je oduševio. Snimljen u dokumentarističkom stilu, vrlo brzo vas uvlači u svet tajlandskog folklora i misticizma, dok pratimo simpatičnu šamanku. Kroz rasplitanje njene porodične drame, doći ćemo do mračnih kletvi i uroka koji su bačeni na njenu porodicu. Dok pokušava da otkrije ko stoji iza svega, bitka između ovog i onog sveta dobija epske razmere.

 

Dokumentaristička ekipa putuje na severoistok Tajlanda u regiju Isan, da bi intervjuisala lokalnog medijuma, Nim (Savani Utuma). Njena starija sestra je trebala da nasledi šamansku titulu, ali da bi to izbegla prešla je u hrišćanstvo, a umesto nje Nim je posednuta duhom po imenu Bajan, božanstvom koje lokalni živalj obožava. Zaplet počinje kada niz neočekivanih nesrećnih događaja zadesi njihovu porodicu.

Film: Jecaji (Gokseong)
Režija: Na Hong-Đin
Scenario: Na Hong-Đin
Uloge: Džun Kunimura, Džung-min Hvang, Kvak Do-von
Trajanje: 156 min
Proizvodnja: Južna Koreja, 2016.

Jedan od meni omiljenih azijskih horora Na Hong-Đinov autorski film "Jecaji". I ovde je reč o izletu u svet azijskog šamanizma i zlih duhova, samo ovaj put u predelima Južne Koreje. Neverovatna atmosfera i narativ koji ima strukturu krimi filma će učiniti da vam dva i po sata neopaženo prolete.

Najveći problem paranormalnog horora o osvetoljlubivim duhovima i posednućima je njegova formulaičnost. Svi već znamo, prvi čin - junaci dolaze na mesto za koje još ne znaju da je ukleto, drugi čin - beskrajni jumpscareovi, treći čin - otkrivamo zašto je duh ljut i kako da ga oraspoložimo. Na Hong-Đin rešava ovaj problem kombinovanjem sa kriminalističkim filmom, čiji narativ tokom cele dužine trajanja otkriva nove elemente koji na zadovoljavajući način zaokružuju celinu.

Pratimo dvojicu policajaca O Seong-boka (Son Gang-guk) i Džon-gua (Kvak Do-von) kojima jedne večeri, dok dežuraju u stanici dolazi naga žena koja se tetura na kiši. Oni otkrivaju da je žena silovana, od strane tajanstvenog Japanca (Džun Kunimurs) koji joj je ubio porodicu. Kako istraga odmiče, naši junaci će otkriti da ta žena nije jedina žrtva Japanca, za koga mnogi tvrde da je zloduh koji je doneo bolest u njihovo malo selo.

Film: Satanine sluge (Pengabdi Setan)
Režija: Džoko Anvar
Scenario: Džoko Anvar, Sisvoro Gautama Putra, Narijono Prajitno
Uloge: Tara Basro, Bront Palare, Dimas Aditja
Trajanje: 107 min
Proizvodnja: Indonezija, 2017.

Anvar je svetsku slavu doživeo pre par godina sa svojim autorskim filmom "Impetigo" (Impetigore, 2019.), ali nešto pre toga napravio je interesantan rimejk klasičnog indonezijskog horora "Satanine sluge" (Pengabdi Setan, 1982.). Ovaj autor je emotivno vezan za ovaj film jer ga je kradom gledao u bioskopu u detinjstvu, i žestoko je lobirao da mu studio koji je vlasnik autrskih prava dozvoli da režira svoju verziju filma.

Nastao je film koji je proizvod ljubavi, atmosferičan paranormalni horor o posednutoj kući. Film je prepun sitnih grešaka poput rupa u kontinuitetu, očiglednih perika i dece-glumaca koji gledaju u kameru, ali u ovom slučaju filmu dodaju na šarmu. Ono što je interesantan momenat je da je žanr koji je tradicionalno smešten u milje hrišćenstva (ili preciznije katoličanstva), sada stavljen u islamski kontekst. Efektivno to nije neka revolucija, ali je bar mali odmor od katoličkih sveštenika i njihovog čantanja na latinskom. Bez obzira na sve, ovaj film je bio jedan od najgledanijih u Indoneziji u godini kada je premijerno prikazan, i nominovan je za 17 nagrada na lokalnim festivalima.

 

Film prati život jedne indonežanske porodice u osamdesetim godinama prošlog veka. Oni jedva sastavljaju kraj sa krajem nakon što se Mavarni (Aju Laksmi), nekada popularna pevačica i majka četvoro dece, ozbiljno razboli. Dok svi članovi porodice rade šta mogu da bi olakšali svakodnevnicu i lečenje majke, pravi problemi počinju nakon njene smrti, kada mračna prošlost porodice počne da se odmotava.

Aljoša Tomić

PUT OKO SVETA KROZ HOROR FILM, DEO DRUGI

U drugom delu naše turneje bacićemo pogled na nekoliko naslova sa severa Evrope. Iz nordijskih zemalja došli su nam neki od najboljih horora, poput "Otvori vrata pravom" (Låt den rätte komma in, 2008.), neki od najkultnijih horora poput "Mrtvog snega" (Død snø, 2009. ) ali i neki od najgorih horora poput “Zeke ubice” (Bunny the Killer Thing, 2015.). U svakom slučaju, dobre su šanse da je do vas došlo nešto od naslova sa severa, a u ovom članku ću pokušati da vam predstavim neke manje poznate nordijske horore.

Film: Sauna (Sauna)
Režija: Anti-Jusi Anila
Scenario: Liro Kitner
Uloge: Vile Virtanen, Tomi Eronen, Viktor Klimenko
Trajanje: 83 min
Proizvodnja: Finska, 2008.

Da je ovaj film kojim slučajem snimljen holivudskim novcima danas bi svi horor fanovi znali za njega kao i za "Vešticu" (The Witch, 2015.) ili "Sredinu leta" (Midsommar, 2019.). Na žalost, imao je nesreću da se začne u finsko-češkoj koprodukciji, od strane ekipe koja nema svetski star power, tako da je prošao prilično nezapaženo kod svetske publike. Prikazan je premijerno na nekolicini evropskih festivala na kojima je dobio pet nagrada, nakon čega je plasiran na DVD-u i Blue Ray-u u skandinavskim zemljama, Nemačkoj, Engleskoj i SAD-u, nakon čega su ga svi zaboravili.

Na sreću, mi smo tu da spasemo ovaj film od zaborava, iako smo ga i mi smetnuli sa uma do skora. U svakom slučaju, reč je o mešavini folk horora i psihološkog horora, u maniru gore pomenutih naslova. Inteligentno napisan i ispričan na intrigantan način, ovaj film ne potcenjuje inteligenciju publike, i vodi vas kroz mrak i blato XVI veka ka razotkrivanju drevne misterije.

 

Smešten u smiraj švedsko-ruskog rata, film prati emisare obe strane zadužene da ucrtaju nove granice između ove dve zemlje. Naši antiheroji su na strani švedske, braća Nut (Tomi Eronen) i Erik (Vile Virtanen), kartografi poreklom iz Stokholma. Stariji brat, Erik, je ratni veteran, progonjen duhovima ljudi koje je ubio u ratu, koji će se uzburkati kada dođu do tajanstvenog sela u sredini močvare na samoj granici, za koje niko nije siguran da li je pre rata pripadalo Švedskoj ili Rusiji.

Film: Lovac na trolove (Trolljegeren)
Režija: Andre Ovredal
Scenario: Andre Ovredal
Uloge: Oto Jespersen, Robert Stoltenberg, Nut Nerum
Trajanje: 103 min
Proizvodnja: Norveška, 2010.

Ovo je jedan od prvih skandinavskih filmova koji mi je privukao pažnju, još kada se pojavio u najavi. Nisam siguran zašto, ali koncept me je osvojio nakon gledanja trailera. Naravno, ne bih ga pominjao dvanaest godina kasnije da sam film nije jednako dobar, i da me nije zainteresovao da nastavim da pratim Ovredalov rad.

 

Spoj found footage filma, koji desetih godina još nije bio tako istrošen, i norveškog folklora smeštenog u savremeno doba, bio je dovoljno inventivan da se obezbede prava za američki rimejk još pre nego što je produkcija počela. Na sreću, rimejk se nikada nije pojavio, tako da je ostavio ovaj film da postoji autentično, neokaljan holivudizacijom.

Pratimo grupu studenata koji rade na dokumentarnom filmu o lokalnom krivolovu na medvede. Oni upoznaju tajanstvenog lovca, koji ne želi da ima ništa sa njima, ali prateći tragove, postepeno će otkriti da lovac nije zaista ono što se čini.

Film: Koko-di Koko-da (Koko-di Koko-da)
Režija: Johanes Niholm
Scenario: Johanes Niholm
Uloge: Lejf Edlund, Ilva Galon, Katarina Jakobson
Trajanje: 89 min
Proizvodnja: Švedska/Danska, 2019.

Ovo je drugi dugometražni film švedskog autora Johanesa Niholma, i definitivno nije za svačiji ukus. Baziran na njegovom kratkom filmu, sa svetskom zaradom manjom od 10.000 dolara, ovo je psihološki horor o dvoje ljudi koji se nose sa bolom zbog gubitka svoje ćerke, koji im razara vezu.

Na trenutke neprijatan za gledanje, prepun kriptičnog simbolizma, ovaj film se doživljava na emotivnom nivou. Svako ko je prošao kroz porodičnu traumu, razumeće ono što mu autor poručuje. I koliko god sve delovalo apsurdno, narativ se zaokružuje na zadovoljavajući način na samom kraju.

Bračni par Tobijas (Lejf Edlund) i Elin (Ilva Galon) tokom jednog odmora u Danskoj, gube ćerku usled nesrećnog slučaja. Priča se nastavlja tri godine kasnije, sada otuđeni jedno od drugoga, odlaze zajedno na kampovanje u Švedsku. Njihov odmor se ubrzo pretvara u noćnu moru, kada grupa bizarnih likova odluči da poseti njihov kamp.

Film: Dok zveri spavaju (Når dyrene drømmer)
Režija: Jonas Aleksander Arbi
Scenario: Rasmus Bierk, Kristofer Boe, Jonas Aleksander Arbi
Uloge: Sonja Sul, Lars Mikelsen, Sonja Rihter
Trajanje: 84 min
Proizvodnja: Danska, 2014.

Opšte je poznato da je najjezivija stvar izašla iz Danske Lars fon Trirovopus. Ali imaju Danci i druge konje za trku. Prvi dugometražni film Jonasa Aleksandra Arbija je alegorična priča o odrastanju smeštena u milje likantropije. Filmovi ovog podžanra su obično akcije, misterije ili horor-komedije koje brzo ispare iz sećanja, ali ovaj film će sa vama ostati nekoliko dana.

Promenai strah od iste su opšte mesto u hororu, ali retko kada je tema vukodlaka, koja je idealna za tu tematiku, obrađena na interesantan i ozbiljan način. Arbi sa svojim scenarističkim timom priča priču o devojci koja odrasta u učmalom ribarskom gradiću, i dok stasava u ženu, primorana je da se nosi sa pritiscima sredine jer nije kao drugi.

 

Šesnaestogodišnja Mari (Sonja Sul) živi sa svojim ocem Torom (Lars Mikelsen) i bolesnom majkom Mor (Sonja Rihter) o kojoj se zajednički staraju. Kako Mari ulazi u svet odraslih, započinje prvi radni dan u postrojenju za preradu ribe, gde upoznaje svoje kolege, druge žitelje malog ostrvskog grada. Kako vreme odmiče, primećuje da su mnogi rezervisani prema njoj, a uzrok tome je njena majka.

Aljoša Tomić