PUT OKO SVETA KROZ HOROR FILM, DEO ČETVRTI

Nakon izleta u šamanizam i svet zloduha dalekog istoka, vraćamo se u naš neposredni komšiluk. Žanrovski horor u našem delu Evrope nije tako česta pojava, tako da ovde češće srećemo autorski film sa elementima horora, u njegovim najrazličitijim oblicima. Ti oblici su najčešće egzistencijalna mučnina i svakodnevni horor društvenog života, ali za ovu priliku odabrao sam nekoliko manje ozbiljnih ostvarenja koja su na mene ostavila snažan utisak.

Film: Mali Otik (Otesánek)
Režija: Jan Švankmajer
Scenario: Jan Švankmajer
Uloge: Veronika Zilkova, Jan Hartl, Jaroslava Krečmerova
Trajanje: 132 min
Proizvodnja: Češka, 2000.

Jan Švankmajer je kod nas malo poznat autor, ali njegov rad obuvata nekoliko decenija stvaralaštva, kako na filmu, tako i u pozorištu. Naročit uticaj na njegov rad je imalo lutkarsko pozorište, koje se prenelo u njegov film kroz korišćenje lutkarstva i stop motion animacije.

 

Nadrealistički prizori koji prožimaju njegovo stvaralaštvo su zaista bizarni i intrigantni, i za to je dokaz horor-komedija bazirana na narodnoj priči koju je zabeležio češki folklorista Karel Jaromir Erben. U priči se pojavljuje neobično dete po imenu Otesanek, ogromnog apetita koji raste zajedno sa njim, sve dok na kraju ne proždere celo selo - solidna premisa za monster film. Ali ono što pleni je teatralno, apsurdističko izvođenje, ograničeno na prostor jedne stambene zgrade, kombinovano sa stop motion segmentima u kojima vidimo monstruma, i animiranim delovima u kojima saznajemo pozadinsku priču.

 

Karel (Jan Hartl) i Božena (Veronika Žilkova) su bračni par koji ima problema sa začećem. Jednog dana, na odmoru na selu, Karel pronalazi koren drveta koji ima oblik bebe. Nakon što ga je potkresao i očistio, odnosi ga ženi, koja mu daje Otik i odlučuje da ga zadrže. Problem nastaje, kada moraju da se vrate u grad, jer ne mogu da objasne odakle im odjednom beba.

Film: Taksidermija (Taxidermia)
Režija: Đerđ Palfi
Scenario: Đerđ Palfi, Sofija Rutkai
Uloge: Čaba Cene, Gergelj Tročanji, Mark Bišof
Trajanje: 91 min
Proizvodnja: Mađarska, 2006.

"Taksidermija" je jedan od onih filmova koji će vas progoniti ceo život nakon gledanja. Mešavina drame, crne komedije i body horora, Palfijevo čedo je svojevremeno svoju premijeru imalo na Mađarskom filmskom festivalu, nakon čega je prikazano i na festivalu u Kanu. Iste godine, bila je kandidat Mađarske za Oskara za najbolji strani film.

Scenario je baziran na kratkim pričama mađarskog pisca i pesnika Lajoša Parti Nađa. U svojoj suštini je alegorična priča, koja prati tri generacije muškaraca porodice Kalman, od Drugog svetskog rata, pa do Hladnog rata, opisana kroz apsurdističke događaje iz njihovih života. Nije lako sumirati doživljaj gledanja ovog filma, ali ako ste ljubitelj bizarnog i mračnog humora koji kao da je izašao iz noćne more ekipe Monti Pajtona, obavezno pogledajte.

Sve počinje za vreme Drugog svetskog rata sa mladim vojnikom Vendelom (Čaba Cene), potlačenim od strane narednika Kalmana (Gabor Mate). Kroz splet neobičnih događaja, narednikova žena zatrudni sa Vendelom, i rađa Balatoni Kalmana (Gergelj Tročani), koji će izrasti u nacionalnog junaka kome je suđeno da predstavlja Mađarsku na takmičenju u brzom jedenju u vreme Hladnog rata.

Film: Demon (Demon)
Režija: Marsin Vrona
Scenario: Marsin Vrona, Pavel Maslona
Uloge: Itaj Tiran, Agnješka Žulevska, Andrej Grabovski
Trajanje: 94 min
Proizvodnja: Poljska, 2015.

Poljski horori nisu strani na ovom blogu, i uvek uspevaju da prijatno iznenade. Prvi dugometražni film Marsina Vrone je priča o ukletoj kući "originalnog" naziva "Demon". Iako na papiru obećava ono što i mnogi drugi filmovi ovog podžanra, "Demon" je subverzivan film, koji daje slovensku energiju narativu, dok istražuje stari jevrejski mit o dibuku, neupokojenom duhu koji je proklet da traži utočište u telu žive osobe.

Čitava priča je smeštena u nekoliko dana, i prilično je jednostavna. Ali ono što je čini interesantnom je što se drugi i treći čin u celini dešavaju u noći venčanja glavnog lika. Poljsko venčanje je bahanalijsko ludilo, koje bi bilo urnebesno i da se u njemu ne pojavljuje tajanstvena utvara, koju vidi samo glavni junak i zbog koje počinje da misli da gubi razum. Dodatno se sve komplikuje složenim porodičnim odnosima koje mladini roditelji imaju prema njemu.

Pjotr (Itaj Tiran), dobija komad zemlje od budućeg tasta na poklon, neposredno pre venčanja, sa njegovom devojkom Zanetom (Anješka Žulevska). On želi da ga uredi za njihov budući život, i dok je sprovodio radove, nailazi na ljudske kosti na imanju. Da njegovo otkriće ne bi poremetilo planove za venčanje, on odlučuje da prećuti, ali što više krije tajnu, stvari sve više počinju da se komplikuju.

Aljoša Tomić

PUT OKO SVETA UZ FOLK HOROR

Film: Atlas zla (The Field Guide to Evil)
Režija: Ašim Aluvalija, Ken Evrenol
Scenario: Robert Bolesto, Elif Domanik,
Uloge: Marlen Hauzer, Lucija Operman, Karin Pauer
Trajanje: 117 min
Proizvodnja: Grčka/Novi Zeland/Poljska/Turska/Austrija/SAD/Mađarska/Indija, 2018.

Odmah na početku disklejmer: oduvek sam gajio simpatije prema antologijskim serijama i filmovima baziranim na mitu i folkloru. To je razlog zašto me je prošlogodišnji naslov "Hagazusa: Pagansko prokletstvo" (Hagazussa, 2017.) prijatno iznenadio, zašto mi je "Veštica" (The Witch, 2015.) jedan od omiljenih horora svih vremena, i zašto me je "Sredina leta" (Midsommar, 2019.) razočarao.

Mit i tradicija su uvek bili mač sa dve oštrice, kroz istoriju prečesto korišćeni u svrhe zgrtanja političke moći i ispredanja nacionalističkih narativa. Sa druge, malo manje ideološke strane, ovaj par može biti odlično oruđe za razumevanje ljudske suštine i toga kako smo stigli tu gde smo danas. Oni izražavaju ono najprimitivnije u nama, i samo analiziranjem toga možemo se duhovno pomeriti napred. 

Moje mišljenje je da film koji želi da se bavi ovom tematikom, mora da ulovi i taj momenat estetskog izraza karakterističnog za mitsko-magijsko pripovedanje, da se izmesti izvan konvencija tradicionalne filmske estetike i nađe ono univerzalno ma gde da ga to izmeštanje odvede. Možda ovo zvuči pretenciozno, ali je u stvari elementarno, jer mit nije ništa ezoterično, on je i danas deo svakodnevice, samo ga je potrebno osvestiti. A ako mi ne verujete, popričajte sa nekim ko veruje u astrologiju ili u teorije zavere i razumećete na šta ciljam.

Zanimljiv eksperiment na ovom polju nam daje internacionalna banda autora, koja se zahvaljujući uspešnoj crowdfunding kampanji okupila oko interesatnog projekta. Reč je o antologiji koja se sastoji od osam kratkih filmova, od kojih svaki na način specifičan za autora, obrađuje po jednu narodnu pripovest iz regiona iz koga potiču. 

Rezultat varira, ali sveukupno dobili smo zanimljiv paket, o čijem svakom delu vredi reći poneku reč, kao i o njihovim autorima, koji su svi manje poznata, ali interesantna imena u horor žanru.

HELFALSKE GREŠNICE (DIE TRUD)

Prva priča dolazi nam iz Austrije, i napisana je i režirana od strane autorskog dvojca Veronike Franc i Severina Fijale. Ljubiteljima horora ovaj duo može biti poznat po odličnom psihološkom hororu "Vidim, vidim" (Ich seh, Ich seh, 2014.). Ovaj segment po atmosferi podseća na ranije pomenute "Hagazusa" i "Veštica", i verovatno je najmanje eksperimentalan od svih u ovoj antologiji, ali je vrlo efektna i učiniće da ostanete uz film, čisto da vidite šta je sledeće. 

Priča je smeštena "nekada davno" u Austriji, i bavi se ženskom emancipacijom, kroz priču o devojci koja u ruralnoj sredini u kojo živi počinje da oseća krivicu zbog grešnih misli koje prevladavaju u njoj, a u selu je opštepoznato da krivica i strah rađaju čudovišta.

POSEDNUTA AL KARIZIJEM, DEMONOM NOVOROĐENČADI

Druga priča nam dolazi iz Turske, i njen autor je Ken Evrenol. Ovaj autor se i ranije bavio hororom, u svom ultradosadnom nadrealističkom filmu "Vrata pakla" (Baskin, 2015.). Na sreću, ovaj kratki film ima mnogo više energije i jezivu ekspresionističku atmosferu. 

Evrenolova priča obrađuje Tursku legendu o Al Kariziju, vampirskom zloduhu koji se javlja ženama nakon rođenja deteta, u formi starice, mačke ili koze. Zanimljivo je da je ova legenda rasprostranjena i na prostoru Bosne, verovatno uvezena za vreme Osmanske imperije.

PALITELJ I DEVICA

Meni omiljeni segment dolazi iz Poljske, a razlog tome je moja ljubav prema estetskom izraz Anješke Smočinske, čiji me je stil osvojio nakon što sam odgledao njen debitantski film "Mamac" (Córki dancingu , 2015.). Njena antologijska priča sjajno hvata senzibilitet slovenske narodne priče sa svim onim primitivnim momentima koji su ostali na ovim prostorima i nakon pokrštavanja. 

Alegorična priča o magiji i žudnji za moći, priča prati lutalicu koji za vreme jednog od svojih putovanja, sreće misterioznu devojku koja mu obeća da će mu se sve želje ostvariti nakon što pojede tri srca nedavno umrlih. Obuzet pohlepom, lutalica kreće da ostvari svoje snove.

ČUVAJ SE MELONHEDA

Ova priča dolazi iz Amerike i još uvek nisam siguran da li je potpuni promašaj ili je pogodak u centar. Autor priče je Kelvin Rider, poznat po bizarnoj horor komediji "Lutalica" (The Rambler, 2013.). Rider pripoveda priču iz američkog folklora, koja govori o malim glavatim kanibalima po imenu Melonhedi. Slučajno ili namerno, koristi estetiku trash filma, sa sve prenaglašenom amaterskom glumom i gostovanjem horor ikone Pola Forda. A zašto Rider smatra da je trash film medij američkog folklora je stvar koju treba detaljnije analizirati. 

Krećemo stereotipnim odlaskom jedne nuklearne porodice na odmor na izolovanu lokaciju na severu SAD-a. Naravno, ne prođe mnogo vremena pre nego što se u njihovoj šumskoj kolibi počnu pojavljivati čudne stvari.

ŠTA SE DESILO SA PANAGASOM PAGANINOM

Grčki kompozitor i pisac Janis Veslemes je autor pete priče. Opus ovog autora mi nije poznat, ali njegov pripovedački stil je dovoljno intersantan da poželim da ga bolje upoznam. Njegov jedini dugometražni film je "Norveška" (Norwigia, 2014.) i sudeći po sinopsisu, priča o vampiru plesaču koji je u potrazi za "toplom" devojkom u mračnom predgrađu Atine je nešto što bi moglo lako da mi se dopadne. Ali pre nego što budem u prilici da pogledam njegovo dugometražo delo, par reči o njegovoj epizodi u antologiji. 

Priča inspirisana grčkim folklorom govori o kalikancarosu, na ovim prostorima poznatijim pod imenom karakondžula. Ovaj niži demon boravi u podzemnom svetu sve do vremena Božića, kada izlazi na površinu. U mestima gde su paganski običaji još uvek živi, oni se nekada maskirani mešaju sa pijanom ruljom i učestvuju u proslavi. Junak ove priče je kalikancaros koji usred jedne od takvih proslava biva razotkriven.

PALATA UŽASA

Po meni najslabiji segment antologije je kratka priča Ašima Aluvalije. Ovaj renomirani autor, poznat po svojim nekonvencionalnim dokumentarcima i krimi drama, pripada novoj generaciji indijskih autora, koja stvara van okvira bolivudskog sistema. Ovaj nepobitno vrhunski kinematograf, opredelio se za jednu lovkraftijansku priču inspirisanu bengalskom narodnom pričom. Na žalost, mislim da nije baš isporučio neopisive užase u svom visokostilizovanom segmentu. 

Ova priča smeštena u 1919. godinu govori o drevnoj palati smeštenoj duboko u džunglu. U ovoj palati poludeli kralj je skupio razne kuriozitete koji ne pripadaju ovom svetu. Mi pratimo britansku ekspediciju koja sa svojim vodičem dolazi da se upozna sa neobičnim ritualima i življem ove palate.

DAH NOĆI 

 Pretposlednji segment nam dolazi iz Nemačke. Njegova autorka je Ketrin Gebe, poznata po mučnoj socijalnoj drami baziranoj na istinitim događajima po imenu "Ništa se loše ne može desiti" (Tore tanzt, 2013.). Priča ovog filma je jezivija od većine horora koje sam gledao poslednjih godina, i majstorski je ispripovedana. I koliko god njen prvi dugometražni film delovao realistično, njena priča u antologiji "Atlas zla" je čist magični realizam. 

Ona priča staru bavarsku priču o drudeu, zlom duhu koji zaposeda tela ljudi. Kada izađe iz tela da bi širio bolest, osoba koju zaposeda ostaje beživotna sve dok se on ne vrati. A ako bi bio ubijen, i njegov domaćin bi ostao mrtav. Glavni junak priče je mladić koji živi sa svojom sestrom na obroncima Alpa i njihovu porodicu pohodi jedan od ovih duhova.

OBUĆAREV IZBOR

I na kraju imamo jedan nemi film stilizovan u maniru nemačkog ekspresionizma. Baziran na mađarskoj narodnoj priči "Princezina kletva", britanski reditelj Piter Striklend nam priča priču o dva brata, koji se takmiče za ljubav princeze. Striklend, nama u svežem sećanju po svom filmu "U tkanini" (In fabric, 2018.), poslednjih dvadesetak godina živi u Slovačkoj i Mađarskoj, tako da nije neobično što nam od njega dolazi mađarska bajka. 

Priča prati dva brata Botonda i mlađeg Tivadara, oba obućari po struci i oba zaljubljeni u princezu. Razlika je u tome što princeza jedino Tivadaru uzvraća ljubav, ali problem je u tome što je on samo prosti zanatlija. Zato ga kralj šalje da obavi nemoguć zadatak, da bi dokazao svoju ljubav prema njegovoj kćerki. Naravno, ovo će dati i njegovom bratu priliku da pokuša da osvoji princezu dok je Tivadar odsutan.

*        *        *

Ovo je definitivno jedna od interesantnijih antologija koje sam gledao poslednjh godina, i važnije od jednokratnog zadovoljstva konzumiranja filma, vrednije mi je što mi je otkrila neke mlađe svetske autore čiji rad ću pažljivo pratiti u budućnosti. Bacite pogled, sigurno ćete naći nešto što će vam se dopasti u širokom spektru stilova i priča koje ova antologija nudi.

 Aljoša Tomić

SAVREMENA HOROR BAJKA

Film: Mamac (Córki dancingu)

Režija: Agnješka Smočinska

Scenario: Robert Bolesto

Uloge: Marta Mazurek,Mihalina Oljšanska

Trajanje: 92 min

Proizvodnja: Poljska, 2015.

Ovo je prvi dugometražni film Agnješke Smočinske, premijerno prikazan krajem decembra 2015. u Poljskoj, a zatim i na Sandens festivalu 2016. godine gde je dobio specijalnu nagradu žirija za jedinstvenu viziju i dizajn, a nakon toga i nagradu za najbolji flm na Fantasporto festivalu. Ovaj film je izuzetan i po tome što je prvi poljski mjuzikl u istoriji, pa još u kombinaciji ni manje ni više nego sa horor žanrom. Nisam poznavalac poljskog filma (u stvari gledao sam više filmova horor-mjuzikl žanra, nego poljskih filmova uopšte), ali ono što mi se naročito dopalo, pored originalnosti, je autentičan spoj evropskog senzibiliteta i američkog mainstream filma, pa tako ovaj film, iako nije savršen nadoknađuje sve što mu nedostaje slovenskim šarmom.

Radnja filma je inspirisana doživljajima iz rediteljkine mladosti, iz vremena kada je odrastala u noćnom klubu koji je vodila njena majka, ali i pričom “Mala sirena” Hans Kristijana Andersena iz 1837. godine. Priča je smeštena u osamdesete godine prošlog veka, i počinje susretom dve sirene po imenu Zlatna (Mihalina Oljšanska) i Srebrna (Marta Mazurek), sa bendom koji nastupa u lokalnom noćnom klubu. Članovi benda prihvataju sirene i počinju da nastupaju zajedno. Zaplet počinje kada se Srebrna zaljubi u basistu benda, i sa druge strane kada se Zlatnoj vrati glad za ljudskim mesom, koje je uobičajena hrana ovih podvodnih bića.

Sirene su predstavljene dvojako, sa jedne strane kao primitivni monstrumi koji se hrane ljudskim mesom, a sa druge strane kao stranci koji žele da se uklope u ljudsko društvo. Na ovom nivou film funkcioniše i kao socijalni komentar o alijenizaciji, sirene su uhvaćene u svetu koji ne želi da ih prihvati, ali nema problem da ih eksploatiše u svrhu sopstvene zabave. Ovaj momenat filma omogućava da se radnja usidri u stvarnost i da učini živom ličnu dramu likova, koji bi da nema ovoga ostali puki jednodimenzionalni monstrumi.

Na stranu horor aspekt filma, ovo je takođe i punokrvni mjuzikl. Muzičko-scenske tačke su efektne i zabavne, i variraju od klasičnih production number scena tipičnih za ovaj žanr, preko kabare nastupa pomenutog benda, pa do introspektivnih solo numera likova.

Možda je to samo moj lični utisak, ali deluje mi kao da se ženski horor reditelji mnogo intenzivnije unose u žanr, tako da ne očekujete mnogo suzdržavanja od ovog filma, što je po mom mišljenju veliki plus, jer se u današnjem svetu političke korektnosti mnogo gubi u autocenzuri ličnog izraza. Ovaj film na trenutke zna da bude veoma brutalan i morbidan, ali sve je u svrsi narativa i poetike filma. Na kraju, ovaj film je prijatno i originalno osveženje iz komšijske avlije, nemojte ga propustiti. 

Aljoša Tomić

SLASHER SA SLOVENSKOM DUŠOM

Film: Niko ne spava u šumi noćas (W lesie dzis nie zasnie nikt )
Režija: Bartoš M. Kovalski
Scenario: Bartoš M. Kovalski, Jan Kvisinski
Uloge: Julija Vjenjava-Narkijev, Mihal Lupa, Viktorija Gasjevska
Trajanje: 102 min
Proizvodnja: Poljska, 2020.

Slovenski narodi nisu naročito poznati po horor filmu, pa zato kada se pojavi neki naslov koji pripada ovom žanru, kod nas ili u komšiluku, u meni obično naraste neobičan entuzijazam. Takav je slučaj bio sa prošlogodišnjim hrvatskim zombi hororom "Poslednji Srbin u Hrvatskoj" (2019.), a sada i sa prvim poljskim slasherom "Niko ne spava u šumi noćas".

Ovakvi pokušaji retko kada su savršeni, ali uvek osećam potrebu da progledam kroz prste manama ovih filmova, i prosto da uživam u nečemu što nije još jedan generični holivudski film. Čak i kada se trude da ga oponašaju, naše slovenske duše to oboje u nešto što je uhvatljivo samo ljudima sa ovih prostora.

Mladi autor Kovalski, svestan toga da ovi prostori nisu naročito plodno tle za žanrovski film, ipak se odlučio da njegov drugi dugometražni film bude klasičan slasher. Tačnije, u dobroj meri omaž klasičnom slasheru, a i šire. Oni koji su odrastali osamdesetih i devedesetih uz VHS snimke omiljenih horora, lako će uhvatiti direktne reference na serijal "Petak trinaesti" (Friday the 13th, 1980.), "Američkog vukodlaka u Londonu" (An American Werewolf in London, 1981.), "Kamp za prespavati" (Sleepaway Camp, 1983.), "Vrisak" (Scream, 1996.), ali i šire klasike poput "Terminatora" (The Terminator, 1984.) i "Gunise" (The Goonies, 1985.).

Ipak, ovaj film ima ponešto da ponudi i mimo referencijalnosti, a to su pre svega momenti u kojima će se prepoznati ljudi sa ovih prostora. Na primer, već prva scena odiše slovenštinom, dok gledamo ruralni poljski predeo, u kome uniformisani poštar na klimavom biciklu dolazi do žene koja krvavu plahtu pere u limenom lavoru, dok kokoška ispod stola kljuca plišanog medvedića. Ili kada nekoliko scena dalje vidimo skupi automobil iz koga izlazi sveštenik koji potom blagosilja mobilne telefone.

Kovalski je svoju sposobnost da vešto prikaže atmosferu socijalne drame dokazao pre par godina sa svojim debitantskim filmom "Igralište" (Plac zabaw, 2016.), sa kojim je pokupio brojne nagrade i nominacije na raznim svetskim festivalima. Ipak, ovi sitni momenti su ovde gurnuti u pozadinu, a u prvom planu je galerija likova tipična za žanr, kao i monstruozni psihopata koji će im vrlo brzo biti za petama.

Priča prati grupicu tinejdžera, koji dolaze u kamp "Adrenalin", specijalizovan za odvikavanje od zavisnosti od interneta. Klincima se oduzimaju njihovi tableti i mobilni telefoni, i pod nadzorom vodiča odlaze u šumu gde će provesti nekoliko dana učeći tradicionalne tehnike snalaženja u prirodi. Naši junaci su sportista Danijel (Sebastijan Dila), prikriveni gej Bartek (Stanislav Sivka), promiskuitetna plavuša Anijela (Viktorija Gasijevska), štreber Julek (Mihal Lupa) i očigledna finalna devojka Zosija (Julija Vjenjava-Narkijev).

Naravno, Kovalski nikoga ne pokušava da iznenadi narativom, štaviše, sve teče predvidljivo kao i u svakom slasheru od nastanka žanra naovamo. Ali bez obzira na osećaj poznatosti, autor je uspeo da me upeca i da me zadrži da do kraja sa interesovanjem ispratim priču. Čak i uprokos povremenim napadima iritacije usled trapavih dijaloga, koji su mogli proći još jednu reviziju od strane scenarista.

Uprkos slabim dijalozima, estetika je na iznenađujućem nivou, kinematografija je odlična, šminka i gore efekti deluju mnogo skuplje nego što jesu (čudo jedno šta se može napraviti kreativnom upotrebom svinjske džigerice), a atmosferična retro muzika za koju je zaslužan Radžimir Demski Jimek je fenomenalna.

Na kraju, daleko od toga da je ovo savršen film, ali uprkos tome što sam slab na kuriozitetne horore koji niču na ovim prostorima, mislim da je ovo zabavan slasher, i da mu treba dati šansu. Ali samo ako ne očekujete ništa više od onoga što bi očekivali od bilo kog B filma.

Aljoša Tomić