NENAD LANČUŠKI
Nenad Lančuški je rođen 1989. godine u Rumi. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se pisanjem kratkih priča, haiku poezije, dramskih teksotva i filmske kritike. Objavljivan na internetu i u nekoliko časopisa i publikacija, a takođe je dobitnik i nekoliko nagrada za kratke priče. Njegova drama „Priča o feniksima“ u izvedbi CEKOM-a igra se u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. Bavi se performansom i borilačkim veštinama. Radi sa decom sa smetnjama u razvoju u okviru inkluzije u osnovnim školama u Novom Sadu.
Kako sam zavoleo horor?
Još kao dečak bio sam fasciniran horor filmovima, napetost i strah su jedne od najsnažnijih emocija u čoveku. Prva strašna scena koju sam video na filmu ustvari i nije iz horor filma, već iz kultnog „Indijane Džonsa“. A radi se o sceni u kojoj se jednom nacističkom oficiru kada popije vode iz pehara u želji da dobije večni život istopi sva koža sa tela. Ta slika me je dugo proganjala u snovima, a kada sam je video imao sam svega pet ili šest godina. Kao osnovac obožavao sam da gledam „Dosije X“, i američke slešere: „Noć veštica“, „Petak trinaesti“, „Vrisak“ itd. A kao nešto stariji otkrio sam i čari azijskog horora „Krug“, „Jedan propušten poziv“, „Okidač“. Danas je horor jedini žanrovski film u kojem iskreno uživam dok ga gledam, čak i kada je prosečan i loš.
Nenad Lančuški je rođen 1989. godine u Rumi. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se pisanjem kratkih priča, haiku poezije, dramskih teksotva i filmske kritike. Objavljivan na internetu i u nekoliko časopisa i publikacija, a takođe je dobitnik i nekoliko nagrada za kratke priče. Njegova drama „Priča o feniksima“ u izvedbi CEKOM-a igra se u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. Bavi se performansom i borilačkim veštinama. Radi sa decom sa smetnjama u razvoju u okviru inkluzije u osnovnim školama u Novom Sadu.Kako sam zavoleo horor?
Još kao dečak bio sam fasciniran horor filmovima, napetost i strah su jedne od najsnažnijih emocija u čoveku. Prva strašna scena koju sam video na filmu ustvari i nije iz horor filma, već iz kultnog „Indijane Džonsa“. A radi se o sceni u kojoj se jednom nacističkom oficiru kada popije vode iz pehara u želji da dobije večni život istopi sva koža sa tela. Ta slika me je dugo proganjala u snovima, a kada sam je video imao sam svega pet ili šest godina. Kao osnovac obožavao sam da gledam „Dosije X“, i američke slešere: „Noć veštica“, „Petak trinaesti“, „Vrisak“ itd. A kao nešto stariji otkrio sam i čari azijskog horora „Krug“, „Jedan propušten poziv“, „Okidač“. Danas je horor jedini žanrovski film u kojem iskreno uživam dok ga gledam, čak i kada je prosečan i loš.
ALJOŠA TOMIĆ
Aljoša Tomić je rođen
1985. godine u Doboju, ali je odrastao po većem broju gradova kao
što su Sarajevo, Beograd i Novi Sad u kojima se i školovao, da bi
na kraju diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Ipak filozofija mu nikada nije postala profesija, već samo velika
ljubav, jer je profesionalno počeo da se bavi stripom još pre nego
što je završio studije. Dobitnik je više nagrada kao strip autor i
kolorista na međunarodnim strip festivalima a njegov rad možete
pratiti na DeviantArtu i Instagramu. U domenu kinematografije voli da neprestano otkriva nove opskurne naslove i autore, a filmski greh su mu niskobudžetni i trash filmovi.
Kako sam zavoleo horor?
Ljubav prema hororu je za mene nešto kao porodično nasleđe, jedno od mojih najranijih sećanja je odlazak u video klub sa roditeljima i ritualno gledanje filmova na VHS-u. Vrlo često su to bili horor filmovi, iako bi se po današnjim standardima vaspitanja moglo zameriti puštanje slasher filmova detetu koje je tek naučilo da čita, sve je završilo dobro i umesto u sociopatu izrastao sam u filozofa koji piše o hororu (da li postoji razlika, ostaviću da odluče intrepretatori mog dela). Iako moja ljubav prema sekvencijalnoj umetnosti nije ograničena samo na horor, uvek sam bio emotivno vezan za ovaj žanr, ali su me takođe uvek intrigirale i egzistencijalne i filozofske teme koje su vezane za horor.
Aljoša Tomić je rođen
1985. godine u Doboju, ali je odrastao po većem broju gradova kao
što su Sarajevo, Beograd i Novi Sad u kojima se i školovao, da bi
na kraju diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Ipak filozofija mu nikada nije postala profesija, već samo velika
ljubav, jer je profesionalno počeo da se bavi stripom još pre nego
što je završio studije. Dobitnik je više nagrada kao strip autor i
kolorista na međunarodnim strip festivalima a njegov rad možete
pratiti na DeviantArtu i Instagramu. U domenu kinematografije voli da neprestano otkriva nove opskurne naslove i autore, a filmski greh su mu niskobudžetni i trash filmovi.Kako sam zavoleo horor?
Ljubav prema hororu je za mene nešto kao porodično nasleđe, jedno od mojih najranijih sećanja je odlazak u video klub sa roditeljima i ritualno gledanje filmova na VHS-u. Vrlo često su to bili horor filmovi, iako bi se po današnjim standardima vaspitanja moglo zameriti puštanje slasher filmova detetu koje je tek naučilo da čita, sve je završilo dobro i umesto u sociopatu izrastao sam u filozofa koji piše o hororu (da li postoji razlika, ostaviću da odluče intrepretatori mog dela). Iako moja ljubav prema sekvencijalnoj umetnosti nije ograničena samo na horor, uvek sam bio emotivno vezan za ovaj žanr, ali su me takođe uvek intrigirale i egzistencijalne i filozofske teme koje su vezane za horor.
NIKOLA ORAVEC
Nikola Oravec je rođen 17.04.1984. godine u Novom Sadu. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavljivao poeziju, kritiku, eseje i intervjue u periodici i na internetu. Sa grupom Mračna komora radi kratke video prikaze knjiga, na kanalu koji je postavljen na Youtube . Uređuje blog za satiru Paradocs, na kojem objavljuje i svoje tekstove. Na istom blogu, zajedno sa strip autorima Aljošom Tomićem i Jovanom Živkovićem radi scenario i tekst za kratke stripove. 2015. objavljuje prvu zbirku poezije „Kocke su bačene!“ u ediciji Prvenac, SKC Kragujevac.
IVANA PRELEVIĆ
Ivana Prelević je rođena 1992. u Podgorici, a od avgusta 2016. živi u Njujorku. Diplomirala je Francuski jezik i književnost na Odsjeku za francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Nikšiću. Trenutno je magistrand Francuskog jezika na Odsjeku za romanistiku na Koledžu Hunter u Njujorku. Osim srpskog jezika tečno govori francuski i engleski, a koristi se španskim, grčkim i latinskim. Piše pjesme i kratke priče, ali smatra da još uvijek nije vrijeme za njihovo objavljivanje. 2014. god. je sa pjesmom Mon Théâtre (Moje Pozorište) osvojila prvo mjesto na književnom kontestu Dix mots de la Francophonie (Deset riječi Frankofonije) i bila učesnik kulturnog programa u Parizu. Radi kao privatni prevodilac i predavač. Ivana sanja da osnuje svoju prevodilačku agenciju.
Kako sam zavoljela horor?
Taj osjećaj straha i iščekivanja nečega ili nekoga nepoznatog i vanzemaljskog nijesam doživjela odmah iz horor filmova, već iz video-igara. Sa šest godina sam dobila prvi PS1 i upoznala svijet horor igrica, kao npr: Nightmare Creatures (ovu ću zauvjek pamtiti, toliko je bila strašna za mene!) MediEvil, Silent Hill itd. Zatim je u mojoj porodici postala tradicija da se najmlađi članovi barem dva - tri puta mjesečno okupljaju i gledaju horor filmove. U obližnjoj vidoeteci bi iznajmili kasete (poslije CD-ove) i do kasno u noć uživali u klasicima kao što su: "Nosferatu", "Drakula" (1931.), "Crna mačka", "Istjerivač đavola", "Noć vještica", domaći "Leptirica", filmovi Daria Arđentea ili malo modernijim kao: "Vrisak", "Pogrešno skretanje", "Slagalica strave", južnokorejski "Priča o dvije sestre", "Krug", "Duhovi u nama" i sl. Ono što me je najviše plašilo jeste maska Majkla Majersa, od koje me i danas, kada ga sretnem na Halloween paradi, Cosplay-u ili Comic Con-u pomalo uhvati jeza! Takođe bih, koliko god to smiješno zvučalo, provodila dane gledajući misterioznu, venecuelansku seriju Judina žena sa sestrom.
Zahvaljujući ovom žanru, mi postajemo produhovljeniji, širokoumniji, možda ne potpuno bez straha od nepoznatog, ali svakako nadareni da, na Bodlerov način, ružno pretvorimo u lijepo
Možda ljubav nije prava reč, ali svakako ima veze sa potrebom mog organizma za adrenalinom. Drugima je često žao da me gledaju dok gledam horor filmove, ali ja se na kraju osećam pročišćeno. Nije jednom bilo, na pragu mog tinejdžerskog doba, dok je HRT puštao tematske serije filmova, da sam budila noću sve u kući jer samzbog “strašnih scena” đipala tako da padnem sa fotelje ili rušila predmete oko sebe. Ali meni se ta telesna reakcija dopada. Kopkaju me sve morbidne stvari na ivici razuma, od psiholoških i emocionalnih stanja, do buba i skeleta, a horori su često puni simbolike i strahova kolektivnog nesvesnog koja mi pomaže da bolje sagledam civilizaciju u kojoj živimo i naravno strahove i misli unutar vlastite lobanje. Gde je strah tu ima i izazova i radoznalosti i taj trojac srećno maršira putem od žute cigle do mog moždanog utvrđenja, a gledanje horora je onda praksa udomljavanja te radoznalosti i koračanje u susret strahu.
JOVANA PETKOVIĆ
Jovana Petković je rođena 1993. godine u Kladovu. Apsolvent je filozofije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Poslednje dve godine se bavi content writingom, sve je počelo sa praksom na sajtu "Kultiviši se", polako je napredovala, a sada ima stalne klijente i nezavršen fakultet. Pokušava da balansira između studiranja, posla i ostalih obaveza, a da u međuvremenu ne pošizi i počne da se ponaša kako filozofu dolikuje. U poslednje vreme je obuzelo crtanje i planiranje, što joj dođe kao neki vid meditacije. Dane joj ulepšava crno-bela mačka, Pika, koja trči za lopticom kao pas i ne zna da prede. Jovani je san da u stanu ima životinjsko carstvo.
Kako sam zavolela horor?
Teško je reći zavolela, ali sam veoma rano imala kontakt sa horor pričama. Za one koji ne znaju, Kladovo i okolina su poznati kao mesto vlaške magije. Tako su me od malena upozoravali da na raskrsnicama po selima pazim da ne zgazim bačene stvari jer je na tu stvar bačena kletva koju će da pokupi onaj koji prvi na nju stane. Bilo je tu još strašnih priča koje su zaista mogle da zastraše i dete i odraslog. Prvi susret sa horor filmom mi je bio kad sam sa mamom gledala „Isterivanje đavola iz Emili Rouz“. Taj film je na mene ostavio takav utisak da nisam mogla noćima da spavam. Prema hororima od tad imam love-hate relationship, gledam ih kroz raširene prste. Osećam strah, ali istovremeno i radoznalost i to je ono što me je vuklo da dalje nastavim da ih pratim. Takvo uzbuđenje i nalet adrenalina retko nastaje i čini da se osećamo zaista živim.
Kako sam zavoleo horor?
Simpatije za horor gajim još od detinjstva. Tada sam pogledao "Leptiricu" i "Sveto mesto" od Kadijevića. To je za mene tada bilo strašno do srži, ali me je istovremeno vabilo da gledam dalje. "Gospodara pakla" se sećam kao prvog ozbiljnog stranog horora kojeg sam pogledao, a tu su i "Isterivač đavola", "Stvor", "Noć veštica", "Isijavanje", itd. Za mene je horor onaj momenat kada osetite da vam napetost prolazi kroz kičmu, kada se čudite zbog neviđenih stvari koje se dešavaju odjednom, kada ono što mislimo da je plod mašte postaje stvarnost i progoni nas na javi, i što je najgore, ne možemo pobeći. Zato mi se dopada horor kao žanr, i slični žanrovi koji gaje takav pristup filmu, jer svi bismo mi želeli u našoj svakodnevici da takve stvari za koje kažemo da nisu stvarne i da su plod mašte ili košmara ne postoje i da su daleko od nas. Ali, šta ako one ipak negde egzistiraju i čekaju da se pojave uprkos našem neznanju? One se nekada i dogode, neki put je naša stvarnost gora od horora. Horor je za mene taj crv sumnje u „normalan“ život ispod kojeg žive monstrumi, u natprirodnom a češće u ljudskom obliku.
Simpatije za horor gajim još od detinjstva. Tada sam pogledao "Leptiricu" i "Sveto mesto" od Kadijevića. To je za mene tada bilo strašno do srži, ali me je istovremeno vabilo da gledam dalje. "Gospodara pakla" se sećam kao prvog ozbiljnog stranog horora kojeg sam pogledao, a tu su i "Isterivač đavola", "Stvor", "Noć veštica", "Isijavanje", itd. Za mene je horor onaj momenat kada osetite da vam napetost prolazi kroz kičmu, kada se čudite zbog neviđenih stvari koje se dešavaju odjednom, kada ono što mislimo da je plod mašte postaje stvarnost i progoni nas na javi, i što je najgore, ne možemo pobeći. Zato mi se dopada horor kao žanr, i slični žanrovi koji gaje takav pristup filmu, jer svi bismo mi želeli u našoj svakodnevici da takve stvari za koje kažemo da nisu stvarne i da su plod mašte ili košmara ne postoje i da su daleko od nas. Ali, šta ako one ipak negde egzistiraju i čekaju da se pojave uprkos našem neznanju? One se nekada i dogode, neki put je naša stvarnost gora od horora. Horor je za mene taj crv sumnje u „normalan“ život ispod kojeg žive monstrumi, u natprirodnom a češće u ljudskom obliku.
IVANA PRELEVIĆ
Ivana Prelević je rođena 1992. u Podgorici, a od avgusta 2016. živi u Njujorku. Diplomirala je Francuski jezik i književnost na Odsjeku za francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Nikšiću. Trenutno je magistrand Francuskog jezika na Odsjeku za romanistiku na Koledžu Hunter u Njujorku. Osim srpskog jezika tečno govori francuski i engleski, a koristi se španskim, grčkim i latinskim. Piše pjesme i kratke priče, ali smatra da još uvijek nije vrijeme za njihovo objavljivanje. 2014. god. je sa pjesmom Mon Théâtre (Moje Pozorište) osvojila prvo mjesto na književnom kontestu Dix mots de la Francophonie (Deset riječi Frankofonije) i bila učesnik kulturnog programa u Parizu. Radi kao privatni prevodilac i predavač. Ivana sanja da osnuje svoju prevodilačku agenciju. Kako sam zavoljela horor?
Taj osjećaj straha i iščekivanja nečega ili nekoga nepoznatog i vanzemaljskog nijesam doživjela odmah iz horor filmova, već iz video-igara. Sa šest godina sam dobila prvi PS1 i upoznala svijet horor igrica, kao npr: Nightmare Creatures (ovu ću zauvjek pamtiti, toliko je bila strašna za mene!) MediEvil, Silent Hill itd. Zatim je u mojoj porodici postala tradicija da se najmlađi članovi barem dva - tri puta mjesečno okupljaju i gledaju horor filmove. U obližnjoj vidoeteci bi iznajmili kasete (poslije CD-ove) i do kasno u noć uživali u klasicima kao što su: "Nosferatu", "Drakula" (1931.), "Crna mačka", "Istjerivač đavola", "Noć vještica", domaći "Leptirica", filmovi Daria Arđentea ili malo modernijim kao: "Vrisak", "Pogrešno skretanje", "Slagalica strave", južnokorejski "Priča o dvije sestre", "Krug", "Duhovi u nama" i sl. Ono što me je najviše plašilo jeste maska Majkla Majersa, od koje me i danas, kada ga sretnem na Halloween paradi, Cosplay-u ili Comic Con-u pomalo uhvati jeza! Takođe bih, koliko god to smiješno zvučalo, provodila dane gledajući misterioznu, venecuelansku seriju Judina žena sa sestrom.
Zahvaljujući ovom žanru, mi postajemo produhovljeniji, širokoumniji, možda ne potpuno bez straha od nepoznatog, ali svakako nadareni da, na Bodlerov način, ružno pretvorimo u lijepo
Dame se ne pitaju za godine, ali reći
ću vam... povremeno osećam kao da mi je 333 s obzirom na
zapostavljenu filozofsku struku koju je nemoguće iskoreniti iz
organizma i sveopšti veltšmerc, ali zato se bavim pravljenjem i
igranjem video igara što čini da nekad
potpuno podetinjim. Crtam mandale i sve što stignem, a volim da
pišem više nego 'leba da jedem, ipak da jedem samo toliko koliko
pišem verovatno bih sada bila manekenka. Imam slobodno vreme, ali ne
i prazan hod jer treniram aikido, šijem i masiram ljude i uvek
smišljam šta sledeće mogu da radim.
Kako sam zavolela horor?
Kako sam zavolela horor?
Možda ljubav nije prava reč, ali svakako ima veze sa potrebom mog organizma za adrenalinom. Drugima je često žao da me gledaju dok gledam horor filmove, ali ja se na kraju osećam pročišćeno. Nije jednom bilo, na pragu mog tinejdžerskog doba, dok je HRT puštao tematske serije filmova, da sam budila noću sve u kući jer samzbog “strašnih scena” đipala tako da padnem sa fotelje ili rušila predmete oko sebe. Ali meni se ta telesna reakcija dopada. Kopkaju me sve morbidne stvari na ivici razuma, od psiholoških i emocionalnih stanja, do buba i skeleta, a horori su često puni simbolike i strahova kolektivnog nesvesnog koja mi pomaže da bolje sagledam civilizaciju u kojoj živimo i naravno strahove i misli unutar vlastite lobanje. Gde je strah tu ima i izazova i radoznalosti i taj trojac srećno maršira putem od žute cigle do mog moždanog utvrđenja, a gledanje horora je onda praksa udomljavanja te radoznalosti i koračanje u susret strahu.
JOVANA PETKOVIĆ
Kako sam zavolela horor?
Teško je reći zavolela, ali sam veoma rano imala kontakt sa horor pričama. Za one koji ne znaju, Kladovo i okolina su poznati kao mesto vlaške magije. Tako su me od malena upozoravali da na raskrsnicama po selima pazim da ne zgazim bačene stvari jer je na tu stvar bačena kletva koju će da pokupi onaj koji prvi na nju stane. Bilo je tu još strašnih priča koje su zaista mogle da zastraše i dete i odraslog. Prvi susret sa horor filmom mi je bio kad sam sa mamom gledala „Isterivanje đavola iz Emili Rouz“. Taj film je na mene ostavio takav utisak da nisam mogla noćima da spavam. Prema hororima od tad imam love-hate relationship, gledam ih kroz raširene prste. Osećam strah, ali istovremeno i radoznalost i to je ono što me je vuklo da dalje nastavim da ih pratim. Takvo uzbuđenje i nalet adrenalina retko nastaje i čini da se osećamo zaista živim.
