PUT U JEZGRO KINGOVE MAŠTE

Serija: Kestl Rok (Castle Rock)

Kreatori: Sem Šou, Dastin Tomason
Uloge: Andre Holand, Melani Linski, Bil Skarsgard, Sisi Spejsek, Skot Glen  
Trajanje: 60 minuta, 10 epizoda
Proizvodnja: SAD, 2018.

“Dearest darling, I had to write to say that I won’t be home anymore
’Cause something happened to me while I was driving home
And I’m not the same anymore...”1

Za kraj meseca Stivena Kinga odlučila sam, naravno u dogovoru sa drugarima iz redakcije Filmozofije Strave, da posvetimo pažnju recenziji nečega što predstavlja ukupno Kingovo delo na potpuno nov i originalan način. Na žalost, ne možemo reći da je to "Mračna kula" (The Dark Tower, 2017.) kojoj je to originalno bila namera, pravo iz ruku i pera ovog pisca. Taj film je rađen po istoimenom serijalu knjiga koje šaraju po motivima i Kingovom univerzumu, ali toliko je zbrzan i sklepan da čak ni nekom ko nije čitao knjigu ne može zavarati osećaj da u narativu nešto jednostavno nedostaje. Čak ni fantastični dvojac Mekonahi - Elba nije moglao da spase stvar.

Umesto toga svež i inovativan pristup Kingovim delima nudi prva sezona serije "Kestl Rok" koja je počela sa emitovanjem 2018. godine. Sa velikim nestrpljenjem i entuzijazmom čekamo još koju nedelju jer nas u oktobru očekuje premijerno i druga sezona. Radi se o poduhvatu i priči koja predstavlja i kolaž i omaž multiverzumima ovog pisca i to na nekoliko nivoa. Vadeći esenciju nekih od najboljih i najpopularnijih priča i motiva iz opusa Stivena Kinga, kreatori ove serije stvorili su originalan, a suštinski nov, Kingov svet misterije, drame, fantazije i horora. 

Intimne priče likova prepliću se misterijama skrivenim u slojevima istorije malog grada Kestl Roka, smeštenog u prelep krajolik okruga Mejn. Prirodne lepote ovog kraja plene pažnju gledaoca i istovremeno slute nešto neuhvatljivo i nelagodno negde u dubini šume. U malom gradu koji će uskoro biti obrisan sa mape kao ekonomska, ali i svaka druga crna rupa, sudbine ljudi se kreću ka svom neumitnom ishodištu i istovremeno u krug. A sve ih natkriljuje senka najvećeg, a skoro i jedinog poslodavca u okrugu, starog utvrđenja, zloglasnog zatvora Šošenka.

Naracija koja balansira između mukotrpnih svakodnevnih sudbina pojedinaca i misterija većih od života, te (nat)prirodnih anomalija koje korumpiraju tok same istorije u zabačenim američkim gradićima, predstavlja srž Kingovih zapleta, što su pisci serije lepo uhvatili i prikazali. Likovi koji su u situaciji da se suočavaju sa svojom prošlošću i izazovima koje su još kao deca ostavili za sobom, ili već jednom pobedili, ljubiteljima Kingovih dela nisu neka novina, čak se podrazumevaju.

Ali način na koji je svaka od priča ispripovedana po epizodama, gde maltene svaki od likova dobije priliku da ispriča priču iz svog ugla predstavlja majstorsku scenarističku slagalicu koja nas drži napetim od početka do kraja sezone!

Scenografija, kostimi, fotografija režija, muzika sve je prelepo i vešto sklopljeno i krunisano sjajnom glumom talentovane ekipe glumaca! Sve je sklopljeno tako da poziva gledaoca da sa najvećom pažnjom prati radnju. U hiljadu detalja nalazi se hiljadu izazova koji predstavljaju postavke za gledaočevu radoznalost i nemire. Napetost i nelagodnost se smenjuju sa prelepim pejzažima dok pratimo i upoznajemo likove.

 

Upoznajući likove vidimo koliko su truda glumci uneli u svakog od njih. Telesna gluma je izuzetno bitna za karakterizaciju likova i formiranje, te promenu gledaočevih stavova o istim! Bil Skarsgard briljira mameći nas i istovremeno držeći na oprezu zbog svog pogleda, držanja, na kraju krajeva i ćutanja koje je toliko glasno, da zanemimo. Videćete da su stvari koje čujemo i ne čujemo u seriji jedan od najbitnijih motiva i goriva za ovu priču!

Za mene lično sedma epizoda pod naslovom "Kraljica", predstavlja vrhunac sezone u pripovedačkom smislu, gde je efekat anskioznosti i straha postignut igranjem na kartu jedino i samo ljudskog uma i njegovih (ne)moći. Naravno majstorski snimljena i napisana priča poduprta je fantastičnom glumom Sisi Spejsek koja nosi skoro celu epizodu i kroz to simbolično savija prostor i vreme, pa i tok radnje ka sebi.

 

Dok čekamo "isplatu" vlastitih pretpostavki bez obzira na to koliko tačno smo u stanju da prognoziramo dalji razvoj situacije, ne postoji niti jedan razlog da sa smanjenom pažnjom pratimo tok radnje u epizodama.

Vrlo interesantan detalj, a prisutan takođe u Kingovim delima jeste priča o samoj priči ili pisanju, meta narativ o metodi pisca/stvaraoca i njegovom postupanju sa likovima i radnjom. King često kroz svoje pisanje, bez obzira na temu, često istražuje pisanje sâmo i poigrava se motivom pisca i njegovog uma. Bilo mi je drago da vidim da ni ova serija ne ostaje dužna tome dok autoironično komentariše početak i kraj priče ili uloge sporednih likova u svojim poslednjim epizodama.

Ovo je serija za svakog ljubitelja Kingovih dela, bez obzira na preferencije, koja ne ostaje dužna svom uzoru niti u jednom trenutku, ako ga već ne veliča, što je čest slučaj u toku prve sezone.

Nina Stefanija Blažević

ZAMKA ZA ANTINOMIJE

Film: Zamka za snove (Dreamcatcher)
Režiser: Lorens Kasdan
Scenario: Viliam Goldman i Lorens Kasdan po romanu Stivena Kinga
Uloge: Morgan Frimen, Tomas Džejn, Džejson Li, Demijen Luis, Timoti Olifant
Trajanje: 134 min
Proizvodnja: SAD, 2013.

Na zahtev čitalaca, a dok smo još u mesecu Stivena Kinga, ili Kingovom septembru kako smo ga nazvali, recenziramo za vas jednu sad već stariju adaptaciju Kingovog dela "Zamka za snove".

Istoimeni film u svojoj produkciji uspeo je da okupi vrlo talentovanu ekipu, počevši od reditelja Lorensa Kasdana. Kasdan, sad već legenda koji je kao producent, režiser ili scenarista radio na nekim od najvećih franšiza u filmskom, ali i svetu video igara, između ostalog na Ratovima Zvezda, Indijane Džounsa i niza autorskih filmova. Glavni scenarista Vilijam Goldman ima karijeru dugu preko preko pola veka i znate ga po filmovima "Stepfodske supruge" (Stepford Wives, 1975.), "Svi predsednikovi ljudi" (All the President's Men, 1976.), "Mizeri" (Misery, 1990.), "Maverik" (Maverick 1994.)... A i uloge su završile u pravim rukama od kojih verovatno najbolje znate Morgana Frimena, zatim, talentovanog Tomasa Džejna kome ovo nije jedino ostvarenje po delu S. Kinga (1922, The Mist), Timotija Olifanta, Džejsona Lija i preostale.

Uz budžet od 68 miliona dolara i ovaj spisak profesionalaca, koga se niko ne bi postideo, šanse za uspeh ovog, u najavi velikog filma, bile su ogromne. Ipak, kako se to često sreća okrene, pogotovo kada su adaptacije knjiga u pitanju, izgubili bi. Film je dobio izuzetno loše ocene i od fanova knjige i od zvanične kritike. Glavna zamerka se odnosi na potpuno odstupanje kraja u odnosu na onaj u knjizi, kao i na činjenicu da su mnogi momenti iz knjige, bitni za karakterizaciju likova i dubinu priče izostavljeni ili izmenjeni na uštrb akcije, CGI efekata i gore-a. Tako je bilo u zvaničnim vestima pre nešto više od 15 godina.

A sada, 16 godina kasnije, Srbija – mogući spojleri za one koji nisu gledali (ukoliko takvi postoje)

Radnja filma prati četvoricu odraslih ljudi koji odlaze na odmor u kolibu u šumi, gde love i sa nostalgijom se prisećaju detinjstva već dvadeset godina za redom. Ova četvorica prijatelja – od početka filma se vidi, iako žive kao regularni ljudi, daleko su od regularnih. Ono što ih vezuje jesu uspomene na zajedničkog prijatelja iz detinjstva i iskustva sa njim koja su ih odredila za ceo život. Ispostaviće se da su njihvi životi time isprepleteni i predodređeni da vode do sadašnjeg trenutka u kome će biti prinuđeni da na ovaj ili onaj način odigraju ulogu u spasavanju sveta od naročite (ne mogu ovo da kažem, a da se ne nasmejem bar u sebi) vrste parazita poreklom iz svemira.

Ja sam čitala knjigu, (prvi put kao tinejdžerka) sad već ne znam ni koji broj puta i film pogledala bar tri puta. Dugo mi je ovo bila potpuno urnebesno čudesna knjiga (zbog čega sam joj se više puta vraćala) – da, to sam rekla. A što se tiče filma, za razliku od brojnih fanova, uglavnom nemam ništa protiv. Film je solidan – i to sam rekla. U smislu kvaliteta ono što ne zadovoljava jeste to koliko se razlikuje kvalitet montaže u provom i drugom delu filma.

U prvom delu dok pratimo radnju, ma koliko ona (ne)bila konfuzna i zatvorena u sebe onima koji nisu čitali knjigu, prelazi u kadrovima, dinamika radnje i kompozicija celina (životi četiri prijatelja, njihov susret, dinamika odmora i sve do prve eksplozije crvene izmaglice pred vratima kupatila, izleda nekako tečno, ma kako sumanuto bilo. Nakon toga menja se dinamika filma i menja se način na koji se scene nižu. Takođe film dobija znatno sporiji tempo, iako akcijske scene postaju sve brže i napetije.

Ovo je naravno nužno i zbog nove atmosfere i zbog činjenice da vanredno stanje u kome se naši junaci nalaze tu dobija svoju punu snagu – predstavlja vrhunac zapleta. Ali zbog toga izgleda i da je film podeljen u dva dela, prvi u kome je neko pokušao da prenese Kingovu knjigu na ekran i drugi deo, monster, sci-fi horor koji je zarobljen u ontologiji (i jeziku) četvorice muškaraca suočenih još jednom sa istim problemom – suprotstaviti se siledžijama čija brutalnost izaziva i gađenje i strah, ali i inat.

.

Delimično takav osećaj je bio i u prvom čitanju knjige. Iako sad već veoma davno, kao kroz crvenu izmaglicu (na kojoj je King dosta insistirao pišući) sećam se iznenađenja, ali i mučnine kako se smenjuju suočeni sa apsurdom da su glavni neprijatelji "guzne lasice"¹. Ok, ne samo one, ali znate na šta ciljam! Smenjivale su se sekvence knjige jer zaplet unutar zapleta, unutar zapleta, stalno je uspevao da iznenadi sam sebe i ode tamo gde ga niko nije očekivao. 

Od mističnih moći, do vanzemaljaca, opšta papazjanija utkana u belinu i ciču zimu snežne oluje u Mejnu izgledala mi je povremeno kao da je King zapatio neku vrstu snežnog ludila i sam. Ono što je bitno jeste da na kraju knjige nisam mogla da procenim, memorišem i uhvatim rasplet, odnosno sam kraj. Da li se sve događalo samo u nečijoj glavi, ili je bilo stvarno. Taj osećaj me nije napustio ni nakon sledećih čitanja.

Iako predstavlja, kao i mnoga Kingova dela mešavinu vrlo poznatih motiva iz njegovog ukupnog rada – kao što je onaj o odrastanju i vršnjačkom nasilju, suprotstavljanje zlu koje potiče iz kosmosa, klasutrofobiji karantina u malom mestu suočenom sa pretnjom koja dolazi iz "magle", nošenje sa besmislom rutine u svakodnevici. Sve to naravno smešteno unutar kulisa jedne od omiljenih Kingovih pozornica - okruga Mejn, ovo jeste i nije King koga poznajemo.

Kasnije sam saznala da je knjigu pisao na vrlo teškim lekovima, nakon saobraćajne nesreće u stvarnom životu, koja će ga značajno obeležiti, kao i njegove likove unutar filma, uostalom. Knjiga je droigrana i terapijska istovremeno, amortizacija stvarnosti i nemoći u kojoj se i sam nalazio. Pisao ju je rukom iz kreveta i najzanimljivije – prvobitno je trebalo da se zove Tumor (Cancer).

Nije tajna da su mnogi filmovi po njegovim horor delima u stvari prave katastrofe, dok su drugi više dramski, sasvim solidna ili čak odlična ostvarenja, ali ovde nije pitanje samog prenosa književnog dela u drugi medij, što je česta tema i kriterijum kad imamo ovakav slučaj. Ukoliko bi se bavili time koliko film dosledno film prati knjigu, možemo reći da to jeste i nije slučaj. Možda su izmenili kraj, ali su zadržali sav sleng četiri prijatelja oličen u frazama kojima se u stvarnosti niko ne služi, a koji konstituše njihov svet i relevantan je za uspostavljanje likova i njhovog odnosa. Reference na detinjstvo su prisutne, ali odrasli likovi u najvećoj meri karakterno samo pretpostavljeni itd. Zadatak filma nije da doslovno isprati sve dijaloge u knjizi već ispriča tu priču uverljivo svojim jezikom.

Meni lično najinteresantnija je činjenica da je naslov knjige trebalo da bude Tumor (Cancer), a da peti prijatelj koji povezuje naša 4 glavna lika zaista polako umire od leukemije. Uzevši u obzir metaforu zamke za snove bez obzira da li je peti dečak (Dadic - Doni Volberg) vanzemaljskog porekla ili ne, ono sa čim se svi oni suočavaju, jeste zdravom razumu apsurdno i vanzemaljsko koliko i "guzne lasice" – a to je bolest. Činjenica da tumor, odnosno rak ni danas nije bolest koja se lako leči, nema načina da se sasvim preventuje, a često se vrlo kasno i iznenada otkriva i teško se predviđa dalji tok bez obzira na lečenje – jednako je jeziva kao i bilo koja vanzemaljska invazija.

Kada umire deo detinjstva koji te konstituiše, tako nepredvidivo i sasvim izvan tvoje kontrole, najveća pretnja sa kojom se suočavaš jeste sačuvati zdrav razum i životni smisao. Ja ne znam da li je King hteo da kaže sve ovo, ali sećam se da je to bilo jedino objašnjenje kojim sam mogla do kraja sebi da pojasnim ovu knjigu, a da osećam da je kompletno. U tom smislu mi je žao što film nije ostavio više mesta karakterizaciji likova, što odnos PET odraslih prijatelja nije imao više mesta da se razvija u samom filmu, to bi dodalo dimeziju stvarnog užasa i drame koja bi ovom filmu dala trajnu vrednost. 

U svakom drugom slučaju, onima koji vole ludu vožnju sa zapletima koji preskaču iz toka u tok radnje i body horror izveden do nivoa apsurda, toplo preporučujem da ovaj film pogledaju bez predrasuda, ako ništa, naći će da su obrve pukovnika Kurtisa (Morgan Frimen) très chic!

Nina Stefanija Blažević

NEPRAVEDNO NEZAPAŽENA ADAPTACIJA

Film: 1922. (1922)
Režija: Zek Hildič
Scenario: Zek Hildič
Uloge: Tomas Džejn, Moli Parker, Dilan Šmid
Trajanje: 102 min
Proizvodnja: SAD, 2017.

2017. godina je bila krcata adaptacijama dela Stivena Kinga, sa četiri filma i dve TV serije. Na ovom blogu smo recenzirali neke od njih, ali neke stvari su prošle ispod radara, jer su nam neki drugi horori odvukli pažnju. Sada sa našim mesecom posvećenim Kingu, pokušaćemo da ispravimo nepravdu i bacimo pogled na drugu po redu Netflixovu produkciju baziranom na romanu ovog autora.

Ovaj film iako ima svoje kvalitete, prilično je ostao u senci "Džeraldove igre" (Gerald's Game, 2017.), koja nas je sve prijatno iznenadila. "1922." je mnogo manje dinamična i originalna, ali odlična atmosfera i fenomenalna gluma nadoknađuju to. Što se tiče glume, pre svega mislim na nosioca priče, Vilfreda Džejmsa koga tumači Tomas Džejn, koji je veteran Kingovih adaptacija, sa "Maglom" (The Mist, 2007.) i "Zamkom za snove" (Dreamcatcher, 2003.).

U ovoj priči, on igra sredovečnog zemljoradnika, koga zatičemo u hotelskoj sobi u Nebraski gde sedi i piše svoju ispovest. Pripovest ćemo slušati iz njegove perspektive, počev od priznanja užasnog dela koje je počinio osam godina ranije, 1922. godine. Naime, on je ubio svoju ženu da bi se domogao njenog dela zemlje, a retrospektivna naracija će nas upoznati sa tim kako je došlo do tog užasnog čina, kao i sa širom tragedijom porodice Džejms.

Upravo je ovo pripovedanje iz perspektive farmera, koji je čitav život proveo na imanju ono što daje šarm celoj priči. On je prost čovek, težak koji veruje u Boga i u to da je čovekovo imanje njegov ponos, pa će nam njegova vizura dati uvide poput toga da: "Ubistvo je greh. Ubistvo je prokletstvo. Ali ubistvo je i posao." Utisku doprinose i sitni detalji koje je Džejn uneo u ovog lika, poput Nebraskanskog akcenta rekonstruisanog prema zvučnim snimcima iz dvadesetih godina XX veka, kao i sitne facijalne ekspresije koje su organski utkane u Vilferdov karakter. 

 

I ostatak glumačke ekipe je odradio sjajan posao, poput Moli Parker, koja igra Vilfredovu ženu Arlet, koja je snažan ženski lik sa snovima o velikom gradu u kome će dokazati svoj krojački talenat. Takođe, mladi Dilan Šmid se potpuno uneo u ulogu emotivnog mladića Henrija, koji je rastrzan na tri strane, između oca, majke i svoje devojke Šenon (Kejtlin Bernard).

"1922." je u suštini psihološki horor dosta sporog tempa, iako ima par eksplicitnih i upečatljivih gore momenata, nije naročito nasilan. Ovo je u suštini dobra stvar, jer stavlja fokus na torturu kroz koju prolazi Vilfred u svom umu dok pokušava da se nosi sa krivicom. Džejn je ovo predstavio maestralno, igrajući jednu od najboljih uloga u svojoj karijeri.

Česta zamerka adaptacijama Kingovih dela je što površno uranjaju u moralnost likova koja je jedan od centralnih motiva priča ovog autora, fokusirajući se pri tome na građenje sveta i pripremanje za lansiranje franšize koja će ga unovičiti. Iako sam samo površno upoznat sa literarnim predloškom, mislim da je u ovom slučaju Zak Hildič uspeo odmereno da odseče marginalne detalje priče i da u potpunosti uroni u moralne turbulencije svojih likova, dodajući celom filmu svoj lični pečat tamo gde je napravio odstupanja od originala.

Kada smo kod Hildiča, moram priznati da mi je ovaj australijski reditelj potpuno nepoznat. Pogled na njegovu filmografiju otkriva nam da je na sceni još od 2003. godine, ali nijedan naslov mi nije poznat. Uzevši u obzir sve to, kao i budžet TV produkcije, ovaj mladi autor je odradio odličan posao kako u adaptaciji scenarija, tako i u rediteljskoj stolici.

S obzirom na to da nas adaptacije dela Stivena Kinga prate u poslednjih četrdeset godina i po svemu sudeći ne planiraju nigde da odu, gledanje ovih filmova je uvek kao kocka. U ekranizovanju njegovih priča i romana su se okušali svi, od renomiranih reditelja, poput Kjubrika, Romera i Kronenberga, do potpunih anonimusa poput Hildiča. A za uspeh filma ne garantuje gotovo ništa. Neki koji su igrali na sigurno su potpuno omanuli, a neki od kojih niko nije očekivao ništa su prijatno iznenadili.

Drago mi je da mogu da kažem da je ovaj film u desetinama filmskih i televizijskih adaptacija Stivena Kinga uspeo da uđe među uspelije, iako je potpuno nepretenciozan i gotovo nezapažen. Preporučujem svim ljubiteljima psihološkog horora i Kingovog opusa.

Aljoša Tomić

PODELJENE EMOCIJE

Film: To - Drugo poglavlje (It Chapter Two)
Režija: Endi Muskijeti
Scenario: Gari Duberman (prema istoimenom romanu Stivena Kinga)
Uloge: Džesika Častejn, Džejms Mekavoj, Bil Hader
Trajanje: 149 min

Produkcija: SAD, 2019.

Napokon nam je stigao dugo očekivani nastavak filma “To” koji je odličan i koji je pokupio dosta pozitivnih kritika. U nastavku se vraćamo “klubu luzera”, njihovim životnim pričama i njihovoj misiji da jednom za svagda ubiju To.

Naime, prvi deo okršaja sa Penivajzom je postavio vrlo visoke kriterijume u kvalitetu priče i dosta se očekivalo od nastavka. I ne mogu reći da je nastavak loš, naprotiv, dobar je, u nekim momentima čak i odličan, ali ne onoliko dobar kao prvi deo.

Zapravo, veoma mi je čudno što ću reći to što ću reći: najveća greška ovog filma je što se u dobroj meri držao knjige, pa ima dosta produženih scena koje realno gledano u filmu nemaju opravdanja (na primer, kada Bil u antikvarnici nailazi na svoj stari bicikl). Zanimljivo je to što se znatno češće kritikuju filmske adaptacije koje su se previše odvojile od knjige. Stvar je u tome što se film razdvaja od knjige u ključnim momentima, o kojima ću više govoriti kasnije.

No, ono na šta bih se sada orijentisala nije sam drugi deo filma, već postavka oba poglavlja, zbog čega je drugi deo filma osuđen da ostane u senci prvog. Iako sam rekla da se film drži knjige, on to ipak ne radi u potpunosti, jer ju je praktično rascepao na dva dela. U knjizi radnja se odvija uporedo, pa se najveće borbe između To i dece i To i odraslih nalaze u drugoj polovini dela. A što se filma tiče, reditelji su se odlučili da ne slušaju knjigu nego da film snime hronološki, pa je prvi deo posvećen deci luzerima, a drugi luzerima 27 godina kasnije. I mislim da je to mnogo oduzelo na atmosferi drugom poglavlju filma. Praktično su presečene radnje koje nisu bile bez razloga isprepletene.

U tom smislu, “To - Drugo poglavlje” nam ne pruža ništa novo. Dakle, imamo iste likove koji su samo stariji i koji i dalje imaju istu misiju, da ubiju To – plešućeg klovna. Ne mogu da se ne zapitam zašto nastavak filma sa tako prostom radnjom traje maltene tri sata. A čak i u ta tri sata kao da nije posvećeno dovoljno pažnje starijim likovima. Ima mnogo flešbekova, što jeste sasvim na mestu, ali mi daje utisak kao da se reditelji oslanjaju na to kao da već tačno znamo ko su ti likovi. Sadašnjim životima likova se posvećuje veoma malo vremena, jer ih treba što pre ubaciti u akciju, pa su ostali nekako nedovršeni. Nemoguće je da neko sa dvanaest godina ima iste strahove kao sa trideset i devet.

Radnja jeste zbrzana, da bi se likovi što pre vratili u Deri i ponovo bili na okupu. A onda To kreće da ih opseda i moram primetiti da više uopšte i nije tako tajanstven, ima ga u većini scena. A njegovo prečesto pojavljivanje su pokušali da učine strašnijim sa stalnim džamp skerovima. 

No, film nije ostavio samo negativne utiske. Prvo što moram da pohvalim jeste glumačka ekipa koja je uspela da nam vrati taj stari vajb kako je klub gubitnika i dalje nerazdvojan i na okupu nepobediv. Humor je fantastičan, naročito između Edija (Džejms Renson) i Ričija (Bil Hader). A glumac koji igra Ričija – Bill Hader je dao filmu posebnu harizmu. Čak sam i naišla na informaciju da se govorka da će biti nominovan za Oskara za ovu ulogu. Bil Skarsgard je isto briljirao kao Penivajz, možda i više nego u prvom delu.

Samo zbog odlične glumačke postavke i njihovih izvedbi ponovo počinjemo da volimo likove i brinemo za njih kao u prvom poglavlju. Jer njihovim sadašnjim životima je posvećeno toliko malo vremena, da sam barem na početku filma stekla utisak kao da su nam stranci, što u suštini i jesu bili i publici i međusobno. I to je sasvim prirodno, ne može da se očekuje za ekipu koja se nije videla toliko godina, da bude povezana kao ranije.

Rekla bih da je to ujedno bio i najveći izazov čitavog filma - vratiti se u te dečije cipele, ponovo verovati da su čuda, uprkos svemu, moguća. Tako gledano, “To - Drugo poglavlje” je odličan podsetnik koliko je perspektiva važna kada je u pitanju horor film. Dečijem umu je klovn mnogo jeziviji nego odraslom, i sam pojam snimanja horora sa detetom kao protagonistom jeste posebno strašan, neprijatan i dodatno jeziv i to Stiven King veoma dobro zna da upotrebi. Zato drugo poglavlje filma nije jednako strašno, gubi se taj šmek samim tim što su likovi 27 godina stariji, ali to ne znači da je sva jezivost izgubljena, već da je drugačija. Upravo iz tog razloga i ima toliko prisećanja u filmu, kao i dodavanja novih scena iz perioda kada su likovi bili deca, da podsete i nas, a i same likove (s obzirom na to da su bukvalno zaboravili šta se zbilo) horora kroz koje su zajedno prošli.
 

Zajedno je tu i ključna reč. Zadatak “Drugog poglavlja” jeste da obnovi zaboravljene veze, ponovo iseče davno zarasle rane. Sam taj proces kao da nije dovoljno traumatičan, već se i likovi moraju suočavati sa Penivajzom koji ih napada u sadašnjem trenutku. Tako da je film poprilično napet, od početka do kraja. Ima dosta akcije, zaista strašnih scena, pozadine koja nam je poznata, ti neki elementi čine film vrlo dobrim.

No, ono što je meni privuklo pažnju je što smo u ovom poglavlju morali zbog prirode radnje malo dublje da zagrebemo ispod površine i saznamo šta je To u stvari. To se donekle, ali ipak ne dovoljno objašnjava sa Čudovim ritualom, otkriva se da su se i Indijanci sukobljavali sa To kad je bio u sasvim drugom obliku (nalik ogromnom pauku). Prvi deo nam ne govori o poreklu To, već možemo sami da pohvatamo iz različitih scena da ono uzima obličje najvećih strahova onog koga napada, ali da se ipak najčešće odlučuje za oblik klovna Penivajza iz razloga što su mu deca najčešća žrtva, zbog njihove čistote i naivnosti. Bil je istraživanjem uvideo da se To pojavljuje na svakih 27 do 30 godina, i da ga uvek probude neke velike tragedije, masakri, ratovi, požari i slično.

Slede spojleri, obeležite tekst ako želite da pročitate:

U par momenata se otkriva šta je To: kada se vide okrugla svetla koja plove podzemljem (koji, zapravo, predstavlja krater koji je nastao kada se To srušilo na Zemlju) ispod Derija i kada na samrti sam za sebe kaže: „Ja sam proždirač svetova“ I to je to. Film ne ide mnogo dublje. A postoji mnogo šira priča iza svega toga koja je ispričana u knjizi i koja knjigu čini zaista izuzetnom. Ta pozadina priče je i razlog zašto su kao deca, a i odrasli luzeri mogli toliko da povrede To. Nekako sam očekivala da će se dati veći akcenat na tu priču u ovom delu filma. No, logički gledano, da je to reditelju bila namera pozabavio bi se time od samog početka. Što nije dobar korak, jer ostavlja gledaoce koji nisu čitali knjigu bez jedne vrlo važne dimenzije za razumevanje čitavog filma.

U svakom slučaju “To - Drugo poglavlje” nikako nije loš film i svakako zaslužuje da mu posvetite ta nepuna tri sata. Ima veoma dobre elemente i šalje snažnu poruku da je čudovišta, spoljašnja, a i ona unutrašnja moguće ubiti ako imamo dovoljno vere, volje i odlučnosti za tako nešto. Ipak nije bolji od prvog dela, ali to nekako nije ni moguće zbog samog načina snimanja filma. Mislim da je režiser od početka upao u klopku kada je rešio da rascepi knjigu i snima hronološki, pa je ispalo da je početak bolji od finiša. Možda bi celokupan utisak bio bolji kada bi film od početka išao uporedo sa knjigom, a možda čak ni tad ne bi mogao da ispiriča sve što je potrebno da bi se radnja u potpunosti razumela. Tako smatram da je za ovakvo delo zapravo neophodna jedna temeljna serija.

Jovana Petković

SENKE NAD SENKAMA

Serija: Šta radimo u senkama, sezona 1 (What We Do in the Shadows)

Kreator: Džemejn Klement

Uloge: Kajvan Novak, Mat Beri, Natasja Demetru

Trajanje: 30 min (10 epizoda)

Proizvodnja: SAD, FX, 2019.

Nakon, možda danas možemo da kažemo i kultnog filma „Šta radimo u senkama?“ (What We Do in the Shadows?) iz 2014. godine, stiže nam na male ekrane prva sezona serije pod istim naslovom. Nekoliko godina ranije kreator i glumac u prvom filmu Džemejn Klement najavljivao je nastavak u kojem bi priča umesto vampira pratila vukodlake koji se pojavljuju u jednoj sceni filma iz 2014. Međutim drugi film nikada nije snimljen.

Zato je „Šta radimo u senkama?“ dobio svoju telelvizijsku verziju, odnosno širi prostor da se razmaše horor komika koja je i obeležila film. Kreator je ostao isti, ali glumci su novi. Format sitkoma zadovoljio je potrebe priče ovog kalibra. A pristup radnji je ostao isti, dakle u vidu lažnog dokumentarca koji nepoznata ekipa želi da napravi o noćnom životu vampira.

Glavni narator je Giljermo (Harvi Gijen), koji je služitelj vampiru Nandoru (Kajvan Novak). Giljermo gledaoca uvodi pre svega u svoj svet vampirskog roba koji potajno i sam želi da postane vampir, a pored toga upoznaje nas i sa ostalim ukućanima. Pored spomenutog Nandora (turskog sultana koji je pre više od sedamsto godina pretvoren u vampira) tu su i ljubavni par Nađa (Natasja Demetru) i Laslo (Met Beri), kao i Kolin Robinson (Mark Prokš) koji živi u podrumu i koji je ustvari „energetski vampir“. Drugim rečina on je programer koji jako smara.

Zaplet počinje kada im se najavi Baron Afanaz (Dag Džons) da dolazi u goste, jer je potrebno sve urediti kako bi se Baron ugostio na najbolji mogući način. Pri tom ostaje misterija šta Baron zapravo želi i otkud baš u ovom trenutku dolazi da poseti naše junake? Ova misterija će kao i svaki drugi element radnje i motiv lika biti izvrnut u apsurdistički humor.

Lik vampira na filmu se menjao najviše poslednje tri decenije. Još od „Intervjua sa vampirom“ (Interview with the Vampire, 1994) postavlja se pitanje o unutrašnjem životu tog karaktera koji ima poriv da sisa krv svojim žrtvama. Ako su ovaj film i mnogi posle njega, poput „Blejda“ (Blade, 1998.), „Podzemnog sveta“ (Underworld, 2003.), „Samo ljubavnici opstaju“ (Only Lovers Left Alive, 2013.) izmenili dramski lik vampira dajući mu pozitivne kategorije, „Šta radimo u senkama?“ otišao je još jedan korak dalje.

Ako su gore pomenuti filmovi dali protagonističke odlike vampirskom liku, „Šta radimo u senkama?“ je sučelio vampirskog lika sa svetom koji ga odbacuje. Iz tog sučeljavanja proistekao je humor. Nesklad između likova koji ne razumeju baš najbolje savremeni svet jer su rođeni pre mnogo vekova i samog tog sveta.

Horor elementi su ovde samo dekor. Nema straha niti opasnosti za naše likove jer su oni u stvari ti koji treba da budu izvor straha. Međutim, njihovo ponašanje, koje predstavlja svima već dobro poznate karakteristike vampirskog lika, umesto straha kod gledaoca izaziva smeh. Ne smejemo se mi njima kao likovima, već samim situacijama u koje oni kao likovi upadaju kroz pokušaje da izađu na kraj sa svetom koji im postaje sve više stran jer se neprestalno menja. 

 

Serija u postmodernističkom maniru daje omaž i kroz reference govori o kompletnoj zaostavštini vampirskog filma, dok u isto vreme ostavlja autorski pečat svakoj replici i svakom kadru.

Naravno da je ovo žanrovski horor komedija, ali pored toga i jedna urnebesna avantura koju nipošto ne biste trebali da propustite. Sledeće godine 2020. najavljena je druga sezona, a što se tiče nastavka filma u kojem bi svoje uloge protagonista zauzeli vukodlaci, nisam siguran kada ćemo to imati prilike da gledamo na malim ili velikim ekranima.  

Nenad Lančuški