POTRAGA ZA PRAZNIČNIM HORORIMA 2: USKRSNUĆE

Film: Adventski kalendar (Le calendrier)
Režija: Patrik Ridremon
Scenario: Patrik Ridremon
Uloge: Juženi Deruan, Onorin Magnije
Trajanje: 104 min
Proizvodnja: Francuska/Belgija, 2021.

Kao što pomenuh negde u ovo doba prošle godine, jedna od misija našeg bloga je da popuni onu neprijatnu tišinu porodičnih okupljanja. Pa tako zahvaljujući nama, pre nego što vas rodbina pita kako napreduje fakultet ili pravljenje dece, možete se spasiti puštanjem nekog od prazničnih horora koje vam mi preporučujemo. U najboljem slučaju vaša rodbina će se zabaviti, a u najgorem biće toliko zgađeni da će jedino pitanje koje im je na umu biti: “šta nije u redu sa tobom?”

U svakom slučaju, ovo je drugi deo moje potrage, i kako svaki nastavak, kreće se klizavom padinom i rizikuje pad kvaliteta dok pokušava da nadmaši original. A kada su praznični horori u pitanju, nije teško posrnuti i zaneti se gledanjem nekog od komercijalnih trash proizvoda koji samo pokušavaju da eksploatišu raznovrsne religiozno-praznične teme. I kao prvog puta, odlučio sam se da krenem nekonvencionalnom rutom: prateći svoje srce.

Na početku potrage, naišao sam na film “Nojeva ajkula” (Noah`s Shark, 2021.). Znam da ova travestija biblijske teme nema veze sa praznicima, ali s obzirom da smo ove godine propustili da recenziramo film o napadu ajkule, moram ga pomenuti ovde. Ipak, gledate ga na sopstvenu odgovornost, jer sumnjam da je budžet ovog filma prevazišao trocifren broj. Ali ako baš želite praznično b film, bacite pogled na "Crveni Sneg" (Red Snow, 2021.), horor komediju o autorki vampirskih romana, koja igrom slučaja sreće pravog vampira.

Sledeći film je pravi praznični, ali samo po nazivu: “Crni petak” (Black Friday, 2021.). Ovom filmu je glavni selling point to što u njemu glumi legendarni Brus Kembel. Na žalost, videti ga u ovom filmu izaziva uglavnom tugu, jer se sada prvi put na besmrtnom Ešu vide godine, i razlog zašto nije u stanju da glumi u nastavku serije “Eš protiv mrtvog zla” (Ash vs Evil Dead, 2015.). Sam film je niskobudžetni SF/horor o invaziji parazita koji ljude pretvara u bezumne monstrume, a koji je loše napisan i po standardima B filma, ali može da prekrati vreme ako ste sa društvom i u dobrom raspoloženju.

Sledeći na listi je "Tiha noć" (Silent Night, 2021.), film sa božićnom tematikom autorke Kamile Grifin, i ima koncept koji zvuči interesantno. Poslednje je božićno veče pre apokalipse koja će uništiti sav živi svet. Nekoliko britanskih konzervativnih porodica se okuplja da se oproste jedni od drugih pre nego što popiju pilule koje su dobile od vlasti, da bi prekratili sebi i svojim najdražima muke umiranja u otrovnom oblaku koji se približava. Sam narativ ima energiju opuštenog ćaskanja na sahrani, i ako se odlučite da gledate biće vam ovo najneprijatnijih sat i po u ovoj godini, a to je upravo ono što želimo da izbegnemo ovim poduhvatom.

Na kraju moja potraga se završila filmom koji mi je sigurno jedno od najprijatnijih iznenađenja ove godine. Odlučio sam se na gledanje samo iz razloga što ima prazničnu temu, i sem toga nisam imao nikakva očekivanja. 

Autor Patrik Ridremon mi je potpuno nepoznat, i njegova filmografija otkriva da je češće angažovan kao glumac, nego kao pisac ili reditelj. Naime, ovo mu je tek drugi autorski film, ali bez obzira na to, ovaj horor pleni svojim kvalitetima. Glavni razlog zašto je proleteo ispod radara većini ljubitelja horora je taj što ovo nije veliki film, niti ima velika imena zbog kojih bi čuli za njega. Nije prikazivan u bioskopima, a distribuiran je na platformi Shudder, koja nema resurse jednog Netflixa kojim bi promovisao ovakav naslov.

Zbog prazničnog naslova očekivao sam praznu eksploatativnu priču, u maniru pometnutog “Crnog petka”, ali tematika filma je u stvari inspirasana autorovom intimnom pričom. Naime, njegova sestra, rođena 1. decembra, često je dobijala adventske kalendare na poklon, ali ona bi ih, umesto da otvara jednu po jednu pregradu sa slatkišima, otvorila sve odjednom i pojela isti dan. Zato je on smislio tri pravila kalendara. Prvo, moraš ga zadržati čak i ako imaš isti, ne smeš ga se rešiti, i drugo, ako ga baciš - ubiću te.

Od ove tačke Ridremon gradi priču o misterioznom kalendaru poreklom sa prostora Nemačke, koji ima sličan set pravila, kao i sposobnost da promeni sudbinu onoga u čijem je posedu. Razotkrivanje misterije je ono što će vas držati pirkovane do samog kraja. Ali i drugi aspekti filma nisu za bacanje. Momenat koji mi se naročito dopao je angažovanost ovog filma. Naročita pažnja je posvećena prikazivanju života glavne junakinje Eve (Juženi Deruan), koja je paraplegičarka.

Eva je bila profesionalna plesačica, koja je pre tri godine doživela saobraćajnu nesreću usled koje je ostala paralizovana od struka na dole. Pratićemo je dok se suočava sa raznim formama diskriminacije i nasilja u privatnom i profesionalnom životu. Njena prijateljica Sofi (Onorin Magnije) joj na poklon iz Nemačke donosi masivni drveni adventski kalendar, kompleksnog mehaničkog dizajna. Nakon što pojede prve slatkiše počeće da otkriva da oni imaju neočekivan uticaj na njen život, kao i sposobnost da ga potpuno promene, ako je spremna da plati cenu.

Na prvi pogled svojevrsna fuzija “Gospodara pakla” (Hellraiser, 1987.) i “Gospodara želja” (Wishmaster, 1997.) ovaj film ima taj šmek stare škole, ali sa druge strane je potpuno savremen sa problemima koje stavlja pred glavnu junakinju. Siguran sam da ćete uživati otkrivajući bogatu pozadinsku priču razrađenu do detalja, ako budete gledali još samo jedan horor do kraja godine neka to bude ovaj. 

Aljoša Tomić

SVEŽINA SA ISLANDA

Film: Jagnje (Lamb)
Režija: Valdimar Johanson
Scenario: Sjon, Valdimar Johanson
Uloge: Numi Rapas, Hilmir Snir Gudanason, Bojrn Hlinur Haraldson
Proizvodnja: Island, 2021.
Trajanje: 106 min

Film „Jagnje“ zasnovan je na zajedničkom scenariju Islandskog pisca Sjona i reditelja Valdimara Johansona. Izvršni producent ovog filma je uticajni mađarski filmski autor Bela Tar, a film je distribuiran u većini zemalja Evrope i SAD-a. Premijerno je prikazan ove godine na Kanskom filmskom festivalu, a nagrađen je i Oskarom za najbolji međunarodni film od Akademije filmskih umetnosti i nauka. Takođe je zaradio do sada skoro 3 miliona dolara, što je sve zajedno veliki uspeh za debitansko ostvarenje i jedan ovakav minimalistički film.

Odmah na početku treba reći da se ovde ne radi ustvari ni o kakvom hororu, barem ne u onakvom smislu na kakav smo se navikli čak i u evropskoj kinematografiji. Ono što bi ga eventualno učinilo hororom jesu motivi fantastike kao natprirodne pojave i to kako se ljudski svet odnosi spram nje. Drugim rečima, ono što se ovde pojavljuje kao natprirodno biva tretirano kao samorazumljivo, kao nešto što je, uslovno rečeno, potpuno „normalno“. 

Radnja je smeštena na jednoj farmi ovaca koja je u planinama udaljena od civilizacije. Marija (Numi Rapas) i Igvar (Hilmir Snir Gudanason) su bračni par koji živi usamljeničkim životom nakon što su ostali bez deteta. Jedan dan nakon porađanja ovaca, odluče da jedno jagnje zadrže za sebe tretirajući ga poput svog novorođenčeta. Na tako nešto se odlučuju jer ovo jagnje ima telo čoveka (devojčice).

Oni uopšte ne dovode u pitanje svoj postupak već to smatraju kao nešto što se desilo prirodnim putem. Niti razgovaraju o tome, niti su začuđeni nad svojom usvojenom „ćerkom“. Tek Ingvarov brat Petur (Bojrn Hlinur Haraldson) koji se vraća sa puta, postavlja pitanja i smatra ono što su učinili nenormalnim. Odnosno, zaplet otpočinje njegovim dolaskom i otvorenim kritikovanjem njihovog postupka zbog čega dolazi do sukoba. 

Da se vratim sada na to šta je ovde zaista jedan novi pristup hororu, odnosno jednoj novoj perspektivi gledanja na natprirodno kakvo do sada u filmu nismo imali. I kod Dejvida Linča u "Glavi za brisanje" (Eraserhead, 1977.) glavni lik Henri (Džek Nans) ima odnos sa nečim što tretira kao svoju bebu, međutim ono je groteskna abominacija koja i njemu samom izaziva strah i gađenje. U filmu „Jagnje“ ono što je tretirano kao beba i kasnije kao dete, niti je abominacija u smislu odvratnosti, niti je se njeni usvojitelji plaše.

Bizarnost ove situacije je sama po sebi jasna. U oba filma natprirodno je stavljeno u pojam novog života koji sam po sebi treba da predstavlja izvor sreće. Nije u svakom društvu novi život bio vrednovan bezuslovno, ako se setimo da su Spartanci u Helenskoj grčkoj ubijali novorođenčad ukoliko su imala neki invaliditet ili bilo kakvu bolest. Drugim rečima, ukoliko nisu imala predispozicije da stasaju u ratnike.

Današnje društvo svaki život nastoji da vrednuje na isti način. Međutim razvojni put ove emancipacije može da se vidi upravo u analizi ova dva filma sa sličnom, gotovo istom tematikom. Kod Dejvida Linča glavni lik i dalje ima strah od svog novorođenčeta koje je neuobičajeno, dok se Johansonovi junaci prema svom neuobičajenom novorođenčetu odnose kao da ono to nije. Čak i Petur koji „devojčicu“ ne prihvata na početku kroz dalji razvoj priče zapravo menja svoj odnos prema njoj.

„Devojčica“ za razliku od Linčove abominacije nije niti strašna niti ružna, čak u određenim segmentima filma izgleda vrlo simpatična. U ovome se simbolički ogleda društvena percepcija dece sa smetnjama, bolesne dece ili naprosto ljudi koji svoje ljubimce doživljavaju kao svoju decu. Tačnije ovde možemo da uočimo jednu genezu odnosa društva prema osobama sa smetjama koja seže od toga da je dete koje se rodi drugačije bivalo odbacivano do bezuslovnog prihvatanja. 

Linčov Henri želi da prihvati svoje novorođenče ali nije u stanju da to uradi u potpunosti, zato je i ono prikazano kao stravična abominacija. Dok sa druge strane u „Jagnjetu“ likovi bezuslovno i samorazumljivo prihvataju različitost, kao što je to vrednost i odnos današnjeg društva prema drugačijem, barem u svojoj osnovnoj ideji.

Takođe cela simbolika može da predstavlja i odnos ljudi prema ljubimcima kada svoje mačke i pse zovu bebama i decom, na prvi pogled se samo šaleći, a suštinski ustvari transferujući odnos koji bi imali sa nerođenim detetom na svoje ljubimce.

Ovo poslednje može da predstavlja jedan veštački identitet roditeljstva koji sebe ne shvata ozbiljno. Na taj način oni žive izvan svog identiteta „roditelja“ iako takvim odnosom sa ljubimcem u stvari kreiraju jedan takav odnos. Svakako postoje i oni koji takav identitet prihvataju sa spremnošću da ih društvo osudi i proglasi luckastim ili ludim. To je upravo ono što Petur čini kada dolazi na farmu.

Ono što bi se na kraju krajeva ovde moglo nazvati alternativnim horor elementima jeste ta ambivalentnost koju gledalac oseća spram „devojčice“.

Prvi deo filma je zbog svega navedenog beskrajno zanimljiv, međutim kasnije postaje dosadan i sa sve manje sadržine, da bi krajnji rapslet skliznuo u potpunu neangažovanu fantastiku i banalnost. Sve ono što je načeto u prvoj polovini filma, a o čemu sam ovde pisao nekako ostaje u senci samog krajnjeg ishoda. Zapravo ne doživljava svoj rasplet kakav obećava. Sva inventivnost se izgubila.

Svakako ovaj film poziva na razmišljanje i predstavlja ipak malo svežne. Tema je interesantna, kinematografija dobra. Ne može da škodi ako bacite pogled.

Nenad Lančuški

VLAHOFOBIJA I MIZOGINIJA U SERIJI „CRNA SVADBA“

U nedelju 21. novembra imali smo priliku da na malim ekranima Superstar TV pogledamo poslednju epizodu serije „Crna svadba“ reditelja i autora Nemanje Ćipranića. Svi oni koji su seriju pratili na RTS-u finale su mogli da prate proteklog vikenda.

Naime, serija “Crna svadba“ ugledajući se na aktuelne svetske horor trilere bez sumnje u skladu sa mogućnostima domaće produkcije ispunjava sve uslove kvalitetne savremene televizijske serije. Najvećim delom to je ono što je privuklo toliki broj gledalaca. Dakle, serija je uzbudljiva i intrigira svakog ko baci pogled na nju. 

 

Zaplet je u prvoj polovini inspirisan domaćim folklorom, odnosno vlaškom magijom, da bi u drugom delu serije ovi motivi izgubili na snazi, a priča otišla u generične elemente satanizma. Tok radnje i neizvesna završnica na kraju svake epizode koja dodatno zapliće radnju, obećavaju bogatu sadržinu, koja do samog kraja nije da će gledaoca ostaviti gladnim, ali mu neće ni dati sve odgvore koje je iščekivao.

„Crna svadba“ na samom kraju sezone ipak vuče gledaoce za nos nerazrešavajući mnoštvo priča koje su pokrenute. Odnosno prolongirajući ih za neku buduću sezonu. Dobar dramski narativ trebao bi da zaplete u potpunosti razreši sa intencijom da se iz njih stvore novi koje bismo pratili u novoj sezoni. To ova serija nema, već ostavlja stvari nedorečene.

Radnja započinje u jednom selu u istočnoj Srbiji gde Mitar (Slavko Štimac), naizgled bez ikakvog razloga uzima automatsku pušku i ubija dvanaest svojih komšija uključujući i svoju ženu i taštu. Nakon što službenik državne bezbednosti Petar Ćirić (Uliks Fehmiu) ne uspeva da iz njegovih ruku spasi poslednju žrtvu, Mitar puca sebi u glavu, pre toga izgovrajući reč: Katabaza!

Iako ozbiljno sebi oštećuje mozak, ipak nekako ostaje živ. Policijski inspetkor Tomić (Nikola Kojo) traži psihološko veštačenje Nataše Janković (Jelena Đokić) kako bi ustanovili zašto je Mitar, ničim izazvan, počinio ovaj zločin.

 

Nataša Janković i inspektor Tomić u Mitru ne vide ništa drugo do čoveka sa mentalnim poremećajem, dok Petar Ćirić ima drugačije viđenje stvari jer je istu reč „Katabaza“ izgovorio i njegov sin pre samoubistva. Drugim rečima, kao što i potvrđuje komšija Saša (Jovo Maksić) iz sela, Mitrov prijatelj koji ga je sreo neposredno pre masakra, u čitav događaj upleteno je dejstvo vlaške magije.

Nakon emitovanja prvih nekoliko epizoda, jedan Vlah iz sela Zlot kod Bora, Miki Janošević, obratio se javno ekipi serije, kritikujući ih da su njegov narod predstavili u lošem svetlu. Drugim rečima, Janošević kaže da serija podupire već postojeće predrasude koje postoje o tome da su Vlasi „zatvoren narod“ i da se bave crnom magijom. I zaista prosečan gledalac kada pogleda seriju može samo da se dodatno uplaši i zgrozi svim onim običajima koje serija prikazuje.

 
To je kao kada bi neko pravio seriju o Romima, tematizujući recimo bandu Roma pljačkaša koji kradu po gradskom prevozu, a sa druge strane narativ gradio na radnji nekih policajaca koji ih gone i žrtavama koje su opljačkane. Ne dajući na ovaj način niti jedan valjan dramski karakter koji bi nosio lik Roma, a da ne bude nužno negativac.

Kada bi se pojavila jedna ovakva serija zasigurno bi je mogli prozvati rasističkom i s obzirom da je tema diskriminacije Roma već odavno prisutna u našoj društvenoj stvarnosti, mnogi bi prepoznali ksenofobične i rasističke narativne težnje takve priče. Međutim, takvu seriju danas niko ne bi napravio jer su stvaraoci svesni predrasuda o Romima i ne bi ih zanemarili. Kada je u pitanju neka druga manjinska populacija, izgleda da svesti manjka.

 

U seriji „Crna svadba“ jedini lik Vlaha odnosno Vlahinje koji se pojavljuje je vračara Mikula (Ljiljana Blagojević) o kojoj do kraja prve sezone nije jasno kakve su joj namere. Najviše o Vlasima saznajemo iz Sašine priče, koji nije Vlah već Srbin i koji o svojim komšijama Vlasima govori kao o čudacima koji imaju svoje uvrnute običaje. Slično misli i prosečan gledalac, a na ovaj način mu Sašina priča samo dodatno razbuktava maštu.

Dalje podupiranje straha od vlaške magije je očigledno jer onaj koji je omađijan je Srbin Mitar koji živi u vlaškom selu i čija žena i tašta su takođe Vlahinje.

Reditelj Nemanja Ćipranić se izvinio Vlasima, rekavši da nisu imali nameru nikoga da uvrede, pravdajući se da ovo nije dokumentarni film već fikcija. On takođe kaže u emisiji "Uranak" na televiziji K1, da ovo samim tim nije „portretisanje jednog naroda“ i prikazivanje vlaškog naroda kao zlog i da „u svakom narodu, i u našem i u bilo kom drugom postoje dobri i loši ljudi“.

 

Međutim, u seriji nismo videli niti jednog dobrog Vlaha. Zapravo nemamo niti jedan lik Vlaha koji bi nosi radnju. Imamo samo njihovu magiju.

 

Na isti način sa druge strane nismo videli niti jedan pozitivan ženski lik. Svi ženski likovi koji se pojavljuju izuzev Nataše, na koju ću se kasnije vratiti, imaju epizodne uloge, odnosno sporedne uloge. A njihovi karakteri imaju sve loše stereotipne „ženske“ osobine.

Već pomenuta vračara Mikula je sama po sebi stereotip, dakle slepa starija žena koja ima uvid u svet onostranog. Vrlo je tajnovit njen karakter i to će ostati do samog kraja sezone. Ovo predstavlja jednu nepoverljivost prema ženi koja se bavi istraživanjem kao što je takvo nepoverenje bilo prema svakoj ženi u srednjem veku koja se osmelila da se bavi bilo čime osim onim što je takođe stereotipni „ženski“ posao.

Lik Danijele (Jelena Stupljanin) takođe predstavlja jedan stereotipni ženski karakter. Ona je supruga inspektora Igora Blagojevića (Nebojša Milovanović), partnera inspektora Tomića sa kojim i vara svog muža. Vrhunac ove preljube je kada u toku seksualnog čina sa Tomićem izgovori da im je Igor samo prepreka i da bi bilo bolje da ga nema.

Zatim imamo Natašinu tetku (Danicu Maksimović) čiji lik je potpuno sporedan, pojavljuje se u svega tri epizode. Njena uloga postaje važna tek pred sam kraj kada ona, koja bi trebalo da čuva Natašinu devojčicu Idu (Anastasija Đurović) dok je Nataša na putu, počini izdaju pritom praveći se da je dobročiniteljka. Njen lik je prevrtljiv i licemeran jer se predstavlja u jednom svetlu, a ustvari radi nešto potpuno suprotno. 

 

Lik Vesne Đurić (Borka Tomović) koja tumači ulogu supruge Miće Đurića (Filip Đurić) iz dešavanja 1976. je takođe tajnovit. Ona je u tom vremenskom trenutku samo zabrinuta žena koja želi da pomogne svom mužu jer je izgubio moć govora. Međutim, kada mu se pod nerazjašnjenim okolnostima moć govora vrati, ona kao da shvata određene činjenice koje utiču na to da se ona preobrazi. U poslednjoj sceni sezone otkrivamo i u šta se preobrazila, ali još uvek ne otkrivamo kako.

Zatim imamo lik inspetkorke Krivošije (Monika Romić) koji je takoreći samo dekor. Ona nema nikakve narativne funkcije, pojavi se odjednom i na prvi mah imate utisak da je nadređena Tomiću što bi izazvalo potencijalni sukob interesa između ovih likova. Međutim, stvari su obrnute te u narednom periodu gledamo samo kako nju i drugog kolegu Tomić mobinguje.

Još jedan epizodni ženski lik se pojavljuje u narativu iz ’76. u sceni u kojoj muva Miću Đurića u kafani. Kada on odbije njen flert, navalentna devojka se preobražava iz umiljatosti u poganost. Proklinje ga nakon čega se Mića sledećeg jutra budi bez glasa.

I na kraju dolazimo do Nataše. Ovaj lik jedan je od nosećih karaktera celokupne priče. Prva scena u kojoj vidimo Natašu jeste neka televizijska emisija gde se ona žustro raspravlja sa javim tužiocem, radikalno i čvrsto zastupajući ženska prava i kritikujući patrijarhalno društvo. A poslednja scena u kojoj je vidimo jeste kako kleči pred sveštenicima u manastiru koji obavljaju ritual zamonašenja. Kako je došlo do toga da se Natašin razvojni put u seriji završi tako da ona sada kleči pred instituciom patrijarhata?

 

U ekspoziciji mi upoznajemo Natašu kao savremenu poslovnu ženu. Ona ne kuva već svojoj ćerci Idi za ručak naručuje picu. Ona radi za NVO gde nipodaštava svoje podređene kolege. Pošto je Natašin lik definisan kao feministkinja koja je uspela da se uspe na lestvici moći i iz te pozicije demonstrira silu, ideju feminizma i borbe za oslobođenje žena autor predstavlja kao žensku verziju šovinizma.

To je posledica elementarnog nerazumevanja ideje feminizma, odnosno tumačenja feminizma iz perspektive muškarca i njegovog patrijarhalnog razmevanja sveta. Zbog toga ni jedan ženski lik nema složeniji karakter od stereotipnih loših „ženskih“ osobina koje im dodeljuje patrijarhat.

Zbog toga feministkinja Nataša, odnosno kvazi-feministkinja u ovoj verziji, kroz narativ mora biti ismejana u svim svojim osobinama. Razvoj njenog lika zasnovan je na unutrašnjem sukobu. Sve ono u šta veruje na početku sezone biće obesmišljeno i izvrnuto u suprotnost.

Ključni lik njenog preobražaja je Monah Tihon (Toni Mihajlovski) koji pokušava da je upozori na opasnost koja vreba njenu ćerku iz onostranosti, u šta Nataša naravno ne može da veruje jer je ona naučnica i psihološkinja. Ali kako počinju da se dešavaju određene neuobičajne stvari tako se i njeno mišljenje menja, a samim tim i njene akcije, što u krajnjim instancama dovodi to poslednje scene koju sam spomenuo.

 

Mizoginija u seriji „Crna svadba“ toliko je očigledna da sama završnica jasno kroz dve scene ukazuje na to. Sa jedne strane vidimo zamonašenje Nataše Janković u manastiru, a sa druge strane vidimo Vesnu Đurić kao kapetana satanističkih sila na čijem krilu sedi Ida koja je sam Crni vojvoda.

U krajnjoj liniji u seriji imamo borbu dobra i zla, dobro predstavljaju sveštenici i policajci, svi muškarci osim one inspektorke Krivošije koja ionako nije sposobna nizašta, a zlo predstavljaju žene u koje su ušli satanski demoni.

Možda vlahofobija još može da se popravi tokom druge sezone kada se razvije lik Mikule ili se pojave neki novi likovi koji bi nosili radnju, a koji bi dolazili iz zajedice Vlaha. Međutim, mizoginija teško da može da se popravi, ona je eksplicitna i čvrsto vezana za ključne motive same radnje.

Žene u „Crnoj svadbi“ su prevrtljive, preljubnice, nesposobne i oličenje čistog zla. Jedini način da postanu afirmativni likovi jeste da se pokore patrijarhalnom društvu, u ovom slučaju instituciji crkve koja će da ih stavi pod kontrolu.

Nenad Lančuški