MEDIJ JE PORUKA

Serija: Arhiv 81 (Archive 81)
Kreatori: Rebeka Sonenšajn
Uloge: Mamudu Ati, Dina Šihabi
Sezona: 1
Trajanje: 59 minuta (8 epizoda)
Poizvodnja: SAD, 2022.

Da li se sećate kako smo nekada čekali nedelju dana na novu epizodu serije koju pratimo na TV-u? A ako je nismo snimili na VHS traku, onda bi morali da čekamo reprizu? Čisto sumnjam da vam je, kao i meni, taj osećaj svež u pamćenju, jer u poslednjih par decenija, streaming servisi poput Netflixa su potpuno promenili način na koji posmatramo serijalizovane sadržaje.

"Ako bi napravili film od osam sati, da li bi sedeli i odgledali ga? Ne? A ako ga podelimo na osam epizoda od sat vremena?" - danas je potpuno uobičajena praksa tzv. bindžovanje serija, fenomen "samo još jedne epizode" koji vam pojede vikend. Iako nisam ljubitelj bindžovanja, upravo sam to iskusio sa ovom serijom, koja nas, ironično, vraća u doba analognih medija, pre streaminga i celih sezona serije na poslužavniku.

"Arhiv 81" je serija bazirana na istoimenom podkastu Danijela Pauela i Marka Solingera, koja prati dvoje likova razdeljenih vremenom. Prvi lik je naš savremenik, Den Tarner (Mamudu Ati), stručnjak za restauraciju analognih medija, pre svega video traka, čiji će nam rad otvoriti prozor skoro trideset godina u prošlost. Naime, on biva unajmljen od strane bogatog poslodavca, da spase sadržaj sa nekolicine video kaseta koje su oštećene u požaru.

Zbog krhkosti, one ne mogu biti transportovane, tako da Den mora privremeno da se preseli na izolovanu lokaciju gde se trake čuvaju. Den je blago paranoidan, tako da vrlo brzo izolacija počinje da deluje na njega, ali to nije ništa u poređenju sa onim što će se desiti nakon što počne da sastavlja deliće misterije zabeležene na trakama.

Trake pripadaju Melodi Pendras (Dina Šihabi), koja godine 1994. dokumentuje rad na svojoj doktorskoj disertaciji. Ona piše o istorijskoj zgradi Viser, koja je mesto sa bogatom i neobičnom prošlošću, trenutno naseljeno osobenjacima  koji će poprilično otežati Melodino istraživanje. Ona se ne odvaja od svoje kamere, tako da ćemo od nje dobijati deliće slagalice koje će Den sklapati komad po komad.

Format found footage-a je pomalo istrošen za sve ove godine, ali autori ove serije uspevaju da urade nešto zanimljivo sa njim. Dok Den bude rešavao misteriju, provešće nas kroz kratku istoriju analognih medija od nastanka filma do devedesetih godina, on će spasavati podatke sa 16 mm filmova, VHS, Betamax i audio kaseta, što celoj priči daje i dimenziju omaža jednom prošlom vremenu.

Sa druge strane, priča deluje na prvi pogled kao spoj "Isijavanja" (The Shining, 1980.) sa Denove strane, u kojoj naizgled počinje da gubi razum u izolaciji, a sa druge strane "Suspirije"( Suspiria, 1977.), dok Melodi u prošlosti istražuje nešto što počinje da je podseća na kult. Zanimljiv spoj, koji će nas odvesti na neočekivana mesta.

Kad god je misterija u pitanju, narativ mora da ima onaj faktor zadovoljstva koji imate kada nađete delić slagalice koji savršeno legne na mesto. I to je mesto na kome se većina serija ovog žanra oklizne, jer rasplet uvek deluje antiklimaktično. Ovde nisam imao taj osećaj, svaki sledeći komadić me je terao da saznam više, i naravno, da pustim "još samo jednu" epizodu.

 

Što više stvari otkrijem u ovoj recenziji, to će vam umanjiti zadovoljstvo gledanja, tako da ću ovde stati. Preporučujem vam ovu seriju jer je u moru rimejka i nastavaka kojima smo zatrpani u poslednje vreme ovo jedna odlična adaptacija originalnog sadržaja. Obavezno štivo za sve ljubitelje paranormalnih misterija u maniru "Dosijea X" (The X-Files, 1993.), "Tvin Piksa"(Twin Peaks, 1990.) i "Vejvord Pajnsa" (Wayward Pines, 2015.). 

Аljoša Tomić

ŠTA JE TO RIKVOL?

Film: Vrisak (Scream)
Režija: Mat Betineli Olpin, Tajler Džilet
Scenario: Džejms Vanderbilt, Gaj Bjusik, Kevin Vilijemson
Uloge: Niv Kambel, Kortni Koks, Dejvid Arket
Produkcija: SAD, 2022
Trajanje: 114 min

„Šta reći? Koju poslugu porat...?“ što bi pokušao da kaže onaj lik iz klipa, odnosno pokušavajući da kaže i upita sebe i gledaoce televizije koja ga intervijuiše. Isto bismo mogli reći i o ovom filmu, šta napisati o njemu i koju poruku poslati čitaocima, možda film može najbolje da se uporedi sa ovim i ovakvim trapavim postavljanjem pitanja. Onako kako je lik iz klipa izgovorio svoje pitanje, isto tako i novi „Vrisak“ dorasta svom zadatku koji ne na sebe preuzeo.

Naime, ono što već i pre gledanja filma može gledalac da uvidi jeste nedostatak jednog ključnog i vrlo važnog elementa, a to je glavni i odgovorni za nastanak uopšte ove franšize. Iako su neki od aktera starih filmova angažovani kao glumci i u ovom novom, fali tu srž i srce ovog post-slešera. Drugim rečima ovo je „Vrisak“ bez Ves Krejvena (1939. – 2015.) i tako će i ostati upamćen.

 

 
Rediteljsko mesto su mu preuzeli Mat Betineli Olpin i Tajler Džilet koje pamtimo najviše po filmu „Spremna ili ne“ (Ready or Not, 2019.), a koji je bio i na našoj listi najboljih horora za tu godinu. Ovaj rediteljski dvojac se može sresti i na filmu „V/H/S“ (V/H/S, 2012.) među drugim rediteljima koji su radili na ovoj veoma zapaženoj found footage antologiji.

Dvojica scenarista su manje poznati, a sa Gaj Busikom su reditelji ranije sarađivali na filmu „Spremna ili ne“. Tu se još nalazi i ime Kevin Vilijamsona koji je tvorac originalnih likova iz stare trilogije.

Čitava ova ekipa nije dorasla majstoru, tvorcu i komentatoru slešer žanra Ves Krejvenu. Pored toga što je u svojim ranim filmovima, „Poslednja kuća sa leve strane“ (The Last House on the Left, 1972.) definisao i kreirao osnovne oblike žanra dok je on još bio u nastajanju, kasnije je napravio jedan od najboljih horor slešera „Strava u ulici Brestova“ (A Nightmare on Elm Street, 1984.). A napravio je i film koji predstavlja komentar na zlatno doba ovog horor žanra „Vrisak“ (Scream, 1996.).

 

 
„Vrisak“ iz 1996. kao i njegovi manje dobri nastavci, ali ipak dosledni, je da se podsetimo film o slešer filmu. On u sebi ima meta-nivo pripovedanja u kojem likovi sami sebi sugerišu šta bi po pravilima slešera oni trebalo, a šta ne bi trebalo da rade kako bi preživeli. Dakle, kao što je već bilo reči na našem blogu o ovome, „Vrisak“ na ovaj način predstavlja prvi post-moderni slešer ili post-slešer, upravo jer je u stanju da reflektuje samog sebe.

Pored toga što je sam film komentar na slešere osamdesetih i on sam dobija svoju parodiju u „Mrak filmu“ (Scary movie, 2000.).

Novi „Vrisak“ iz 2022. pokušava da nastavi u maniru ovog meta preispitivanja žanra, tako dobijamo ne ni rimejk, ni prenastavak (prequel), ni klasični nastavak (sequel) priče već nešto što će nam sami likovi u filmu definisati kao rikvol (requel).

 

Rikvol je karakterističan po tome što uvodi potpuno nove likove u priču koji se suočavaju sa istim problemima i preprekama kao i stari likovi. U rikvolu mogu da se pojavljuju i stari likovi i koji će pomoći novima da se bolje nose sa problemom, u ovom slučaju sa dobro poznatim ubicom. Još jedna važna karakteristika ove forme filma jeste da će neki od starih likova umreti.

 

Drugim rečima, rikvol predstavlja neku vrstu novog generacijskog sukoba sa večnim i nepromenjivim nasrtajem. Ubica, odnosno ubice (jer ih po pravilu u „Vrisku“ ima dvoje) imaju iste metode, ali su njihove žrtve one koje pripadaju novim generacijama. Na taj način treba istu priču iz devedesetih da približi novoj generaciji ljubitelja slešera, ali i da ih navede da pročeprkaju malo po istoriji ovog žanra.

Sva ova forma je super, ali džaba kad je sama radnja filma i atmosfera poplavljena patetikom i banalnošću. Od toga da dok je Tara (Džena Ortega) koja je ranjena u prvoj sceni filma, tako što je ubica ubadao sedam puta u stomak i leđa, sama u bolnici u kojoj nema drugih pacijenata i lekara. Takoreći nigde nikog osim dva pandura koja je „čuvaju“ i koja će ubica lako da eliminiše, te nju ponovo da juri i da ne uspe da je ubije. Do dijaloga koji su toliko patetični da izgleda kao da su prepisani iz najgorih romantičnih filmova B produkcije.

 

 

Radnja prati Taru koja je ranjena u bolnici i koju dolazi da poseti njena sestra Samanta (Melisa Barera) i pregršt prijatelja iz škole. Sve se naravno dešava u Vudsborou, izmišljenom gradu u kojem su se već dešavala ubistva iz prethodnih filmova ovekovečenih u filmu „Ubod“ (Stab, 1998,). Samanta i njen momak Riči (Džek Kvejd) pokušavajući da otkriju ubicu dolaze da traže pomoć od likova iz originalnog serijala, pre svega Djuia (Dejvid Arket).

Bio bi interesantan da nije žalostan. Forma je ispoštovana, ali sadržaj oduran. Tako da nemam „šta reći, koju poslugu porat...“

 

Nenad Lančuški