NAOPAKI SLEŠER

Film: Mrak (The Dark)

Režija: Džastin P. Lang

Scenario: Džastin P. Lang

Uloge: Nađa Aleksander, Tobi Nikols, Karl Markovič

Trajanje: 95 min

Proizvodnja: Austrija, 2018.

Film „Mrak“ debitantsko je ostvarenje Džastina P. Langa i to prema određenim objektivnim činjenicama vrlo uspešno ostvarenje prikazano tokom prošle godine na deset filmskih festivala širom sveta i sa osvojenom nagradom za originalni scenario. Prvi put je prikazan 21. aprila na Filmskom festivalu fantastike u Beču, a od 12. oktobra se pojavio i u austrijskim bioskopima. Komentari evropske i američke kritike na ovaj film su izuzetno pozitivni, ocenjen je kao „jedan od najboljih horor filmova u skorašnjoj istoriji“ (časopis The Word) ili kao film koji „donosi srce horor žanru“ (časopis Rue Morgue).  

 

Radnja je smeštena u šumu poznatoj po nazivu „Đavolja jama“ (Devil’s Den) o kojoj kruže priče da je ukleta. Jozef Hofer (Karl Markovič) psihopata i otmičar mladog Aleksa (Tobi Nikolas) kojeg drži u gepeku svog automobila, uputio se upravo tamo iz nepoznatog razloga. Međutim, ubrzo će saznati da ga tamo čeka Mina (Nađa Aleksander), zombi devojka koja lovi svakoga ko se približi njenom staništu. 

 

Kao što smo imali prilike da vidimo u filmu „Ne diši“ (Don’t breathe, 2016.) u pitanju je jedan naopaki slešer. U ovom podžanru horora smo ranije imali grupu tinejdžera koja je na meti nekog psihopate, zlostavljača ili utvare, dok oni pokušavaju da mu pobegnu on ih ubija jednog po jednog i praktično je nepobediv i neuništiv. U filmu „Ne diši“ stvari se obrću gde grupa tinejdžera upada u kuću slepog čoveka kako bi ga opljačkali, ali se ispostavlja da je on ratni veteran spreman da ih dočeka onako u stilu Džejsona Vorhisa. Na ovaj način se žrtva razotkriva kao antagonista, a protagonisti koji su u jednom smislu i negativci od samog starta postaju njegove žrtve. 

Slično je i u filmu „Mrak“ s tim da je ovo Langova premisa daleko originalnijeg i intrigantnijeg koncepta od filma „Ne diši“. U filmu „Mrak“ se radi o nešto mlađim tinejdžerima, gotovo o deci na prelazu u adolescentsko doba, koji su pretrpeli zlostavljanje. Ovo je morbidna priča o sažaljenju i osveti koja može kod gledoca da probudi i nežna osećanja, a ne samo strah i strepnju. Nešto kao u filmu „Pusti pravog unutra“ (Let The Right One In, 2008.) samo ne tako perfidno, već neposrednije, sirovije, a u isto vreme distancirano i kruće. U ovom filmu protagonistkinja Mina je i žrtva i negativac, a antagonista Jozef dobija ono što mu sleduje još pre nego što saznamo njegova zlodela. 

Vrlo je interesantna postavka ovog filma i kao debitantski učinak autora za svaku pohvalu, definitivno unosi nove forme u horor što nam je preko potrebno. Međutim performans nikako nije dorastao svom zahtevu. Neverovatno je siromaštvo dijaloga i neobojenosti karaktera. Rediteljski korektno, dramaturški slabašno. Verujem da nedostaje iskusan scenarista da još više razigra i produbi karaktere, osmisli situacije, napravi zavodljiviji zaplet. Bez svega toga ovaj film ostaje u samom nacrtu kao skica za jedan novi slešer, postmoderni slešer. 

Nenad Lančuški 

IZBOR NAJBOLJIH HOROR FILMOVA 2018. GODINE

Nakon naše prošlonedeljne liste najgorih filmova, došao je trenutak da vam otkrijemo šta nas je to najviše oduševilo ili bar pobralo vrlo jake simpatije u prošloj godini.

2018. godina bila je dobra za horor i bogata mnogim sasvim solidno urađenim ostvarenjima i naravno nekolicinom izvanrednih. Pored nastavaka franšiza sa kojima smo se već saživeli, a koji nisu ni deo najboljeg što se dalo videti npr. "Predator" (The Predator, 2018.) i "Noć veštica" (Halloween, 2018.), godina je dala dosta naslova u kojima se vidi da su autori, (scenaristi, reditelji, ali i glumci), često debitanti, vrlo ozbiljno radili na svojim domaćim zadacima dodajući klasičnim podžanrovima unutar horor teritorije nove kvalitetne i uspele vizije filmova. 

Slešeri, home invasion i postapocaliptični horori, neki do njih napravljeni, distribuirani i promovisani kao blockbusteri, taj epitet trudom ekipa i razultatima koje su postigli, u mnogome nadilaze i pretenduju da postanu novi milestone-i horor produkcije. Neki po tome što su unutar svog podžanra kvalitetno i pošteno tehnički urađeni, drugi su nas prijatno iznenadili našavši način da kroz ovaj žanr, koji se obično ekploatiše i cilja samo određene grupe publike, ispričaju priče o svakodnevnim ljudskim najintimnijim emocijama i problemima, ili opet problemima globalnog društva u kome živimo. Pitanja otuđenosti, mogućnosti komunikacije, pitanja društvenih vrednosti i identiteta, sva su se pokazala kao plodno tlo za istraživaje različitih vrsta i nivoa strahova sa kojima se susreću oni koji pokušavaju da na njih da odgovore. Predstavljamo vam svoj izbor najuspelijih zagonetanja i odgonetanja večitih i aktuelnih pitanja kroz horor film koje smatramo poslasticama u svakom pogledu za sve ozbiljne poznavaoce i ljubitelje horora.

6. UNIŠTENJE(ANNIHILATION) I TIHO MESTO (QUIET PLACE)

Sada već izgleda kao tradicija da imamo dva filma na istoj poziciji. Ove godine su to "Uništenje" talentovanog Aleksa Garlanda i autorski debi Džona Krasinskog "Tiho mesto". Oba filma se bave apokaliptičnim događajem, ali nemaju mnogo toga zajedničkog. Dok je prvi film o ličnom identitetu predstavljen kroz alegoriju, drugi je film o porodici i njenom značaju. Jedan je kompleksna metafora zaogrnuta u ruho SF-a, drugi je komercijalni survival horor postapokaliptičnog tipa. Odgovor na pitanje da li će vam se ijedan dopasti zavisi od toga kako volite vaš horor serviran. Ako volite intelektualne teme i filmove o kojima ćete posle naširoko rapsravljati sa društvom uzmite prvi, ako volite uzbudljivu akciju bez mnogo razmišljanja uzmite drugi. Ipak, jedna stvar im je zajednička: oba filma izgledaju impresivno i u kinematografskom smislu neće vas razočarati.

"Uništenje" prati grupu naučnika koji ulaze u misterioznu zonu po imenu "Svetlucanje" u kojoj pravila vremena i prostora na kakve smo navikli prestaju da važe. U njemu će naši junaci biti suočeni sa vlastitim demonima koji će narastati sve više dok se približavaju epicentru "Svetlucanja".

"Tiho mesto" prati život petočlane porodice u svetu koji su opustošila stvorenja ultra-osetljivog sluha. U ovom gluvom svetu, svaki zvuk vas može koštati glave, a članovi porodice komuniciraju znakovnim jezikom koji igrom slučaja znaju jer ime je najstarija ćerka gluva. Dok se bore za opstanak, oni pokušavaju da uspostave harmoniju izgubljenu gubitkom najmlađeg člana porodice.

5. INCIDENT U ZEMLJI DUHOVA (INCIDENT IN A GHOSTLAND)

Poslednji film Paskala Ložijea je njegovo ljubavno pismo horor žanru, ali i intimna priča autora o stvaralačkom rastu. Na površini koja izgleda kao uzbudljivi home invasion horor nakićena referencama na klasične i savremene horor filmove, krije se mnogo zanimljiviji podtekst o pitanjima sa kojima je suočen svako ko se upusti u umetnički rad bilo koje vrste, pre svega kako se formira autentičan stvaralac. Ložije je interesantan autor jer sa jedne strane razume dinamiku horor narativa i nužnost emotivne konekcije sa likovima, sa druge je autor koji ima šta da kaže i ume kompleksna pitanja da uplete u manirizme mainstream horora. 

Priča prati samohranu majku Polinu (Majlin Farmer) koja se sa svoje dve ćerke Bet (Emilija Džons/Kristal Rid) i Verom (Tejlor Hikson/Anastasija Filips) useljava u kuću koju je nasledila od preminule tetke u malom američkom gradu. Ubrzo postaju žrtve "Ogra i Veštice", dvoje lokalnih psihopata koje napadaju i zlostavljaju mlade devojke. Priča se potom seli šesnaest godina u budućnost gde vidimo da iako su Bet i Vera preživele susret sa dvojcem, drama vezana za ovaj događaj još nije okončana.

4. IZLEČENI (THE CURED)

Zombi žanr je izuzetan medij društvenog komentara, do te mere da ako bi pogledali ključne zombi filmove kroz istoriju, u njima bi videli odraz trenutno aktuelnih društvenih napetosti. Na žalost, kao i u svemu drugome, to breme je na malom broju izuzetnih filmova, dok se ostali uglavnom svode na bezumnu akciju i zombi makljažu. Prošle godine su se izdigli iznad proseka mlaki "Noć koja je pojela svet" (La nuit a dévoré le monde, 2018.) i izuzetni "Izlečeni" iz irsko/francuske koprodukcije. Dugometražni prvenac Dejvida Frejna se bavi temama diskriminacije i društvene integracije propuštene kroz apokaliptičnu prizmu zombi horora. Drama je dovoljno kompetentno izvedena da bi film shvatili ozbiljno, tu je dovoljno originalnih ideja da sa pažnjom pratimo priču, ali tu je i dovoljno akcije da ostane punokrvni pripadnik zombi žanra.

Priča počinje nakon apokaliptičnog događaja koji je ogroman deo populacije pretvorio u agresivne zombije. Preživeli zombiji su vakcinisani i 75% njihove populacije je vratilo svoje moždane funkcije, dok je 25% ostalo otporno na lek. Rehabilitovani su, na njihovu nesreću, zadržali sećanje na događaje koje su izazvali, što ime ne olakšava pokušaje da se reintegrišu u društvo. Tenzija između neinficiranih preživelih i rehabilitovanih zombija postaje sve gora, što uzrokuje formiranje ekstremnih grupa koje smatraju da nepravda mora biti ispravljena na bilo koji način.

3. TUMBAD (TUMBBAD)

Ima nešto autentično u ovom filmu. Možda ne toliko što se tiče njegove sinematičnosti i specijalnih efekata, gde bi zli jezici pronašli prostor za osporavanje i kritiku, iako su praktični efekti obavili veoma značajan deo posla u ostvarenju jeze i grotesknosti, bar što se tiče prvog dela filma. Autentičnost ponajviše leži u jednom starom često zaboravljenom momentu u kinematografiji, a to je poruka priče, odnosno filmskog narativa. Naravno nije u pitanju nekakva školska poruka kako bismo trebali da se ponašamo u životu, već narativ filma u sebi nosi temu, jednu staru, mnogo puta ispripovedanu temu, ovde predstavljenu u žanru horor filma koji nam donosi Bolivud. Nešto tradicionalistički je i duhovno u toj temi, nešto plemenito. Drugačija gluma nego što smo navikli na Zapadu, svojstvena, ali dobra i uverljiva, neće izazivati podsmeh kao što to svi očekuju kada su u pitanju Indijske serije i filmovi kakvi nam uglavnom dolaze iz Bolivuda. Film ni u jednom trenutku ne gubi snagu, već istrajava do samog kraja da održi pažnju i interesovanje za sudbinu likova.

Vinajak (Sohum Šah) je bogataš čije poreklo bogatstva niko ne zna. Postoje jedino glasine da je on iz Tumbada i da se tamo krije blago Hastara najstarijeg potomka Boginje Prosperiteta. Zbog prokletstva koje leži nad Tumbadom, retko ko se usuđuje da ode tamo izuzev Vinajaka koji zna određene tajne o ovom mestu.

2. NASLEĐENO ZLO(HEREDITARY)

Na prvu loptu ovo je samo još jedan film o posednutosti, duhovima i satanizmu. Međutim izdvaja se od ostalih po autorskom debitanstkom pečatu scenariste i režisera Aria Astera. Svojevrsna originalnosti u načinu prikazvanja i filmskog tumačenja već dobro poznatih arhetipskih, kako elemenata tako i same strukturalnosti narativa i dramaturgije ovog podžanra, donela je ovom filmu zasluženo visoko mesto na ovogodišnjoj listi. "Nasleđeno zlo" je dokaz da se već poznate priče sa svim svojim klišeima mogu ispričati mnogo puta ponovo, ali ako estetika njihove ekspozicije ima neponovljivo autorstvo onda uvek možemo da dobijemo remek delo. 

 

Radnja prati porodicu Graham, čiji najstariji član baka Elen nakon smrti iza sebe ostavlja misterioznu prošlost koja se sada vraća da napravi pometnju u životu ove porodice. Ubrzo nakon jedne dolazi i druga tragedija koja još više potresa porodicu Graham i dublje gura u mračni vrtlog prokletstva.

1. OPOSUM (POSSUM)

Na prvom mestu ove godine nalazi se horor koji ostavlja utisak prljavštine, gorčine i pepela pod kožom i u ustima, čak danima nakon gledanja. Film nije zabavan, već teskoban. Nije agresivan, već podmukao. Pravi psihološki horor satkan od morbidnosti i straha sa minimalističkom i ekspresionističkom estetikom. Tok misteriozne radnje ispripovdan je verodostojno do samog kraja sa obrtima koji legnu u pravom trenutku na svoja mesta. Pored svih umetničkih kvaliteta ovog filma, pre svega fotografije i muzike, "Oposum" na kraju ima i potpuno razrešenje misterije koje vas neće razočarati. Misterija u ovom slučaju je neskrivena od samog početka, ona je slutnja gledaoca i protagoniste, to je nešto u podsvesti što znamo, ali ga nismo svesni. Ovo je film samo za sladokusce horora, zato i predstavlja najbolje prošlogodišnje ostvarenje ovog žanra.

Filip (Šon Heris) je lutkar koji se vraća u svoje rodno mesto i kuću u kojoj je odrastao kako bi se suočio sa svojim „primalnim“ strahovima. Tamo ga očekuje njegov očuh Moris (Alan Armstrong) i mnoštvo tajni sa kojima se mora izboriti. Filip sa sobom nosi kožnu torbu u kojoj se krije lutka pauka koja predstavlja jednu od njegovih najvećih trauma. U pokušaju da je se oslobodi, nastaje rasplet njegove traumatične prošlosti.

Nina Stefanija Blažević, Nenad Lančuški i Aljoša Tomić

IZBOR NAJGORIH HOROR FILMOVA 2018. GODINE

Kako običaji nalažu ovde kod nas na Filmozofiji strave, početkom godine nakon praznične pauze vreme je da rasčistimo utiske od prošle horor godine da bi sa uspehom započeli novu. Ovom prilikom izdvajamo 6 najgorih horora u godini koja je za nama, a koja nije bilo tako loša u celini, što se horor filma tiče. Kao i obično u izbor nisu ušli filmovi koji su namerno napravljeni da budu trash ili ekspoatativni, već oni koji su pretendovali da budu nešto više, ali su zbog nekompetetntosti ili loših produkcijskih odluka izneverili očekivanja. Naši kandidati za najgori film rame uz rame jedan sa drugim daju do znanja kako ne treba praviti horor A produkcije. A evo koji su to i zašto:

6. VINČESTER (WINCHESTER)

Ovaj pompezno najavljen film sa krajnje uzbudljivom inspiracijom: istinita priča o dinastiji proizvođača oružja koju progone duhovi ubijenih njihovim proizvodom, iz čije je kletve nastala jedna od najpoznatijih ukletih kuća na svetu. Film je obećavao mnogo dok smo još mogli da slutimo samo na osnovu trejlera koji nam je ujedno prikazao i sve najbolje jump scareove u filmu. Sve drugo što je dobro bazirano je na podacima koje svako koga interesuje ova tema može da izgugla, bez bilo kakve kvalitativne scenarističke nadogradnje. Psihološki horor koji bi trebalo da hoda po ivicama stvarnosti, kreativnosti našeg uma i krivice koju likovi nose u sebi, pretvara se u banalno, ali lepo dekorisano isčitavanje loše napisanih dijaloga koji nam objašnjavaju stvari koje smo upravo videli. Radnju nose malobrojni likovi, kojih je moglo biti još manje, da ne služe kao vinčesterova puška uperena u glavu radnje ovog filma koja ga tera da jedan po jedan mučan segment napreduje ka, ni po čemu posebnom, ako čak ne anitklimatičnom kraju.

Radnja filma nam daje uvid u sedam dana života udovice Vinčester, udovice najvećeg i najkvalitetnijeg američkog proizvođača oružja i pionira u proizvodnji rolšua. Ovo je uzgred budi rečeno retko zanimljiv detalj u toku filma. U toku tih sedam dana doktor Prajs, unajmljen od strane kompanije na čijem čelu jeste udovica sama, i sam nestabilnog mentalnog zdravlja, kao posledica posttraumatskog sindroma, ima zadatak da da psihološku procenu ove ekscentrične vlasnice kuće sa preko stotinu soba koje se non stop grade i razgrađuju iz razloga koje ćete saznati u prvih pola sata filma, posle čega je sve samo lutanje po prevelikoj, a u stvari umereno opsednutoj kući.

5. SLENDERMEN (SLENDER MAN)

Film koji smo komentarisali ovde na blogu, a koji, hvala velikom Ktuluu, nismo morali opet da gledamo radi ove liste, izazvao je tolike loše utiske tokom same projekcije da ne možemo da ih potisnemo ni sad. Mnogo reklamiran, film se oslanja na internet popularnost ovog čudovišta i eksploataciju stvarnog zločina iz 2014. godine, kada su dve dvanaestogodišnjakinje da bi oponašale Slendermena, u šumi izbole svoju drugaricu skoro 20 puta. Za početak, to što je Slendermen ikona creepy pasta mitologije ne znači da je svaki redak ispisan o njemu na internetu pogodan da se nekritički zbuba u film. To što smo imali priliku da gledamo, na kraju predstavlja toliku zbrku isprekidanih momenata zbog kojih je karakter čudovišta loše definisan, a strava razređena do banalnosti. Nasuprot tome ostaje pitanje da li je kvalitetom režije i scenarija ovog eksploatativnog ostvarenja učinjena pravda stvarnoj žrtvi Slender man stabbing zločina? 

 

Grupa srednjoškolaca u Masačusetsu provešće vreme obuhvaćeno filmskom naracijom pokušavajući da odluče da li veruju ili ne veruju u postojanje čudovišta urbanog folklora koje su jedne noći slučajno prizvali. Za to vreme, naravno, nestaju jedna po jedna, devojke iz grupe koja se za razliku od muškog čopora, usudila da pogleda zlokobni ritualni video. Njihove mešovite i konfuzne reakcije na ono što bi inače trebalo da je ritual ispunjen stravom i mračnim slutnjama razumljive su kad se pogleda da scenarista sam nije mogao da definiše Slendermenov karakter i motive učesnica da ritual uopšte izvedu, kao što nije mogao da odluči koliko ulogu u formiranju straha i panike imaju utisci koje uzrokuje sama legenda u podložnim umovima tinjdžerki, a u kojim momentima čudovište iz legende zaista izlazi u naš svet.

4. STRANCI: PLEN U NOĆ (STRANGERS: PREY AT NIGHT)

Bez uvijanja, ovaj film predstavlja jedan od najdosadnijih i najbesmislenijih home invasion slashera koje smo pogledali ikad, a evo i zašto. Radi se o filmu koji predstavlja nastavak filma "Stranci" (Strangers, 2008.) i igra na njegovu popularnost i strukturu, uključujući iste “strance” koji se pojavljuju ponovo. A deset godina verovatno predstavlja vreme za koje su scenaristi i producenti verovali da je dovoljno da se sa nostalgijom sećamo prethodnog dela, ali i da smo dovoljno zaboravili tako da mogu da ga u potpunosti plagiraju. Ono što bi u nekim uspešnije napisanim franšizama bio omaž, ovde je prosto nestručna emulacija i doslovno prenošenje postavki i zapleta radnje iz prvog dela gde intenzivna porodična drama služi tome da se napetost gradi i da se mi na neki način povežemo sa likovima. Ovde veštačka i mlaka porodična drama sa osrednjim i usiljenim dijalozima služi samo da što više odloži krvavi vrhunac koji je neupečatljiv i prosečan. Drugo, stranci više nisu stranci te stravu seju na osnovu stare slave, uporno tražeći Tamaru, produbljujući tu referencu, nadam se ne bespotrebno. Ali ko zna da li ćemo o tome sazanti za 10 godina ili možda nikad... 

Film je pretrpan klišeima i prati porodicu koja prolazi preuveličanu dramu sa ćerkom tinejdžerkom koju vode u internat koji će joj pomoći da koriguje svoje problematično tinejdžersko ponašanje. Ali pre toga provešće još jedan zajednički porodični vikend izvan sezone u kamp naselju koje je u vlasništvu njihovog ujaka. Dok osamdesetpetominutni film čak pola sata nakon početka dođe do prve strašne scene gledalac je zaboravio ona prva tri minuta filma koji su trebali da uspostave i održe tenziju podsećajući nas zloslutnost svog prethodnika iz 2008. godine.

3. PREDATOR (THE PREDATOR)

"Predator" je jedna od onih franšiza koja je iznedrila jedan izuzetno uspešan i kvalitetan film i nastavlja da jaše na talasu njegove popularnosti uz mediokritetne nastavke. Vrhunac je ovogodišnji nastavak toliko samouveren u svoje kvalitete da je nazvan samo "Predator", bez rednog broja ili podnaslova, verovatno sugerišući da je on ono pravo, novi početak franšize. Na žalost, dobili smo film koji je scenaristički rasut na sve strane, sa jednodimenzionalnim likovima i humorom koji neprestano promašuje cilj. Ovaj film ne funkcioniše ni kao horor, ni kao akcija, jer zbog nedostatka bilo kakvog suspensa, intrigantnog zapleta ili likova, gledalac vrlo brzo gubi interesovanje. Kao i sa svim franšizama ovog kalibra, poput "Osmog putnika" i "Terminatora", problem je što nastavci pod teretom uspeha originala zagrizu mnogo više nego što mogu da progutaju, zaboravljaljući na stvari koje su učinile originalne filmove zabavnima, a bez toga nema tog broja rimejka i ributa koji će im pomoći.

Priča prati grupu vojnih otpadnika koji nakon slučajnog susreta sa vanzemaljskom pretnjom, bivaju upleteni u mrežu događaja u kojoj pokušavaju da spasu ljudsku rasu od superiorne vrste intergalaktičkih lovaca. 

2. KLOVERFIELD PARADOKS (THE CLOVERFIELD PARADOX)

Kloverfild fraanšiza je priča za sebe, započeta found footage monster filmom 2008. godine, nikada nije dobila nastavak kakav smo očekivali. Ali je zato dobila dva koja vezu sa njim imaju samo u imenu. I "Ulica Kloverfiled broj 10" (10 Cloverfield Lane, 2016.) kao i ovaj film je baziran na spekulativnom scenariju koji je Džej Džej Abramsov studio Bad Robot "pokupio", a koji nema veze ni tematski, ni tonalno sa originalom. U prethodnom filmu to nije bio problem, jer je izvođenje bilo kompetetno, ali ovde pseudointelektualistički zaplet i preambiciozne teme izvedene na površan način daju parodičan ton onome što bi trebalo biti mračna antihumanistička priča. 

Priča prati grupu naučnika na orbitalnoj stanici iznad zemlje koja je na rubu uništenja zbog energetske krize. Oni testiraju akcelerator čestica koji bi trebalo da proizvede "Šepardovu česticu", koja će proizvesti beskonačnu energiju za celu zemlju. Ili to ili će otvoriti portal u paralelni univerzum iz koga će pokuljati nepojmljivi užasi. Pogađajte koji je scenario verovatniji.

1. ASTRALNA PODMUKLOST:POSLEDNJI KLJUČ (INSIDIOUS: THE LAST KEY)

Popularnost Džejms Vanovih kreacije izgleda ne jenjava sa vremenom, i svake godine dobijamo nekoliko jump scare generatora iz njegove fabrike. Tako smo ove godine dobili dva filma bazirana na njegovim serijalima, "Opaticu" (The Nun), kao najnovijeg člana njegovog Conjuring univerzuma, ali i navodni poslednji nastavak "Astralne podmuklosti", četvrti po redu. "Opatica" se nije pokazala kao remek delo, čak je i ispodprosečan film, ali nije ni blizu toliko loša kao rasulo koje je "Poslednji ključ". Ironično, ovaj film je zaradio čak više od originalnog Vanovog hita, tako da u budućnosti možemo očekivati još ovakvih izbljuvaka.

Ovaj film prati Elizu Rejnir, paranormalnu istražiteljku, koja sa svojim pratiocima mora da se vrati u dom u kome je odrasla, a iz koga je pobegla kao devojka zbog oca zlostavljača. Eliza mora da se suoči sa duhovima pogubljenih zatvorenika iz obližnjeg zatvora, dok se i sama nosi sa svojom traumom iz mladosti.

Nina Stefanija Blažević i Aljoša Tomić