O LJUDIMA, BOGOVIMA I POHLEPI

Film: Tumbad (Tumbbad)

Režija: Rani Anil Barve, Adeš Prasad

Scenario: Miteš Šah, Adeš Prasad

Uloge: Sohum Šah, Dipak Damle, Anita Date

Trajanje: 104 min

Proizvodnja: Indija/Švedska, 2018.

Kada se pomene indijska kinematografija prve asocijacije su nam indijske serije koje se prikazuju unedogled na lokalnim televizijama ili bolivudska produkcija u čijim filmovima svaki konflikt biva razrešen muzičko-scenskom tačkom ili kung fu okršajem. Pa tako ni ja nisam upoznat previše sa kinematografijom ovog dela Azije, a još manje sa horor žanrom. Moji retki kontakti sa njim su obično potvrđivali moje predrasude, poput nedavnog rimejka istoimenog tajlandskog filma “Sam” (Alone, 2015.). Naravno, indijska produkcija je jedna od najplodnijih svetskih produkcija, pa bi bilo glupo temeljiti svoje stavove na nekolicini filmova, što potvrđuje i ovogodišnji "Tumbad".

“Tumbad” je definitivno jedno od najprijatnijih horor iznenađenja ove godine. Iako je bio u produkciji šest godina, nisam čuo za ovo ostvarenje donedavno. Ovaj film je premijerno prikazan na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Veneciji, čime je postao prvi indijski film prikazan na tom filmskom festivalu, gde je odlično je primljen kako kod kritičara tako i kod publike.

Kada film zaglavi ovako dugo u produkciji, na Zapadu to obično nazivaju “razvojnim paklom” i to uglavnom znači ili da će kvalitet biti kompromitovan, ili čak da neće ugledati svetlost dana. Retki su filmovi koji se izvuku neoštećeni iz “razvojnog pakla”. U ovom slučaju dugogodišnja produkcija je rezultat želje autora da ostvare svoju viziju u potpunosti, sa svojim ranim počecima još u 1997. godini. Događaji iza scene deluju manje kao pakao, a više kao epski poduhvat nalik onom prikazanom na filmu. Pa o čemu je ovde reč?

Tumbad je ime grada koji je proklet kišom koja se nikada ne zaustavlja. Na početku filma iz razgovora oca i sina saznajemo da je uzrok prokletstva to što je njegov narod izgradio hram bogu Hastaru. Vrhovna boginja je rodila 160 miliona bogova, ali je Hastar bio njen prvorođeni i najomiljeniji sin. Ali Hastar je bio pohlepan i želeo je svo zlato i svu hranu samo za sebe, zbog čega je na sebe navukao gnev svih ostalih bogova. Oni su se ujedinili sa namerom da ga unište, ali vrhovna boginja ga je zaštitila i sačuvala mu život pod uslovom da bude zaboravljen. Žitelji Tumbada su prekršili ovaj uslov, zbog čega je počela beskrajna kiša, koja je onemogućila rast useva. Ipak, jedna porodica je uspela da profitira u celoj priči, a to je porodica gospodara Sarkara, vlasnika imanja izgrađenog iznad Hastarovog hrama. Ovo je tek početak tročinske priče o životu dečaka po imenu Vinajak Rao (Sohum Šah), čija je majka služila gospodara Sarkara.

Priča obuhvata period od 1918. do 1947. godine. Prvi čin se bavi Vinajakovim detinjstvom do napuštanja Tumbada, uzrokovanim smrću gospodara Sarkara. Drugi čin obuhvata njegovo zrelo doba, četrnaest godina kasnije kada se vraća u svoje selo sa ambicijom da nađe legendarno blago sakriveno ispod Sarkarovog imanja. Zaključni čin se nadovezuje petnaest godina kasnije, kada je Vinajak već na izmaku snaga. Lajtmotiv cele priče je pohlepa, koja je pogonsko gorivo koje pokreće Vinajaka kroz ceo njegov život, stavljajući ga na stazu neizbežnog usuda.

Lepota ovog filma je u detaljima, u svakom segmentu se vidi da je on proizvod ljubavi jedne talentovane grupe ljudi, do te mere da je sniman na autentičnim lokacijama tokom četiri monsunse sezone da bi se stvorila iluzija prokletog sela. Atmosfera i način pripovedanja su u potpuno mitskom maniru, inspirisani indijskim folklorom i predanjima,  ali smešteni u turbulentnu atmosferu Indije koja se bori za nezavisnost, sa likovima koji se nose sa stvarnim problemima, što celoj priči daje utisak magičnog realizma. Tehnički i glumački aspekti filma su na najvišem nivou, a posebno treba istaći atmosferičnu muziku Džespera Kida, kao i iyuyetnu kinematografiju Pankadža Kumara. Ukratko ako ste zaljubljenik u filmove Giljerma del Toroa i sličnih autora koji stvaraju u okvirima žanra magičnog realizma, ovaj film vas neće razočarati.

Aljoša Tomić