Film: Tumbad
(Tumbbad)
Režija: Rani Anil Barve,
Adeš Prasad
Scenario: Miteš Šah,
Adeš Prasad
Uloge: Sohum Šah,
Dipak Damle, Anita Date
Trajanje: 104
min
Proizvodnja: Indija/Švedska,
2018.
Kada se pomene indijska kinematografija
prve asocijacije su nam indijske serije koje se prikazuju
unedogled na lokalnim televizijama ili bolivudska produkcija u čijim
filmovima svaki konflikt biva razrešen
muzičko-scenskom tačkom ili kung fu okršajem. Pa tako ni ja nisam
upoznat previše sa kinematografijom ovog dela Azije, a još manje sa
horor žanrom. Moji retki kontakti sa njim su obično potvrđivali
moje predrasude, poput nedavnog rimejka istoimenog tajlandskog filma
“Sam” (Alone,
2015.). Naravno, indijska produkcija je jedna od najplodnijih
svetskih produkcija, pa bi bilo glupo temeljiti svoje stavove na
nekolicini filmova, što potvrđuje i ovogodišnji "Tumbad".
“Tumbad”
je definitivno jedno od najprijatnijih horor iznenađenja ove godine.
Iako je bio u produkciji šest godina, nisam čuo za ovo ostvarenje
donedavno. Ovaj film je premijerno prikazan na ovogodišnjem Filmskom
festivalu u Veneciji, čime je postao prvi indijski film prikazan na
tom filmskom festivalu, gde je odlično je primljen kako kod
kritičara tako i kod publike.
Kada film zaglavi ovako dugo u
produkciji, na Zapadu to obično nazivaju
“razvojnim paklom”
i to uglavnom znači ili da će kvalitet biti
kompromitovan, ili čak da neće ugledati svetlost dana. Retki su
filmovi koji se izvuku neoštećeni iz “razvojnog
pakla”. U ovom slučaju dugogodišnja
produkcija je rezultat želje autora da ostvare svoju viziju u
potpunosti, sa svojim ranim počecima još u 1997. godini. Događaji
iza scene deluju manje kao pakao, a više kao epski poduhvat nalik
onom prikazanom na filmu. Pa o čemu je ovde reč?
Tumbad je ime grada koji je proklet
kišom koja se nikada ne zaustavlja. Na početku filma iz razgovora
oca i sina saznajemo da je uzrok prokletstva to što je njegov narod
izgradio hram bogu Hastaru. Vrhovna boginja je rodila 160 miliona
bogova, ali je Hastar bio njen prvorođeni i najomiljeniji sin. Ali
Hastar je bio pohlepan i želeo je svo zlato i svu hranu samo za
sebe, zbog čega je na sebe navukao gnev svih ostalih bogova. Oni su
se ujedinili sa namerom da ga unište, ali vrhovna boginja ga je
zaštitila i sačuvala mu život pod uslovom da bude zaboravljen.
Žitelji Tumbada su prekršili ovaj uslov, zbog čega je počela
beskrajna kiša, koja je onemogućila rast useva. Ipak, jedna
porodica je uspela da profitira u celoj priči, a to je porodica
gospodara Sarkara, vlasnika imanja izgrađenog iznad Hastarovog
hrama. Ovo je tek početak tročinske priče o životu dečaka po
imenu Vinajak Rao (Sohum Šah), čija je majka služila gospodara
Sarkara.
Priča obuhvata period od 1918. do 1947.
godine. Prvi čin se bavi Vinajakovim detinjstvom do napuštanja
Tumbada, uzrokovanim smrću gospodara Sarkara. Drugi
čin obuhvata njegovo zrelo doba, četrnaest godina kasnije kada se
vraća u svoje selo sa ambicijom da nađe legendarno blago sakriveno
ispod Sarkarovog imanja. Zaključni čin se
nadovezuje petnaest godina kasnije, kada je Vinajak već na izmaku
snaga. Lajtmotiv cele priče je pohlepa, koja je pogonsko gorivo koje
pokreće Vinajaka kroz ceo njegov život, stavljajući ga na stazu
neizbežnog usuda.
Lepota ovog filma je u detaljima, u
svakom segmentu se vidi da je on proizvod ljubavi jedne talentovane
grupe ljudi, do te mere da je sniman na autentičnim lokacijama tokom četiri monsunse sezone da bi se stvorila iluzija prokletog sela. Atmosfera i način pripovedanja su u potpuno mitskom
maniru, inspirisani indijskim folklorom i predanjima, ali smešteni u turbulentnu atmosferu Indije koja se bori za
nezavisnost, sa likovima koji se nose sa stvarnim problemima, što
celoj priči daje utisak magičnog realizma. Tehnički i glumački
aspekti filma su na najvišem nivou, a posebno treba istaći
atmosferičnu muziku Džespera Kida, kao i iyuyetnu kinematografiju
Pankadža Kumara. Ukratko ako ste zaljubljenik u
filmove Giljerma del Toroa i sličnih autora koji stvaraju u okvirima
žanra magičnog realizma, ovaj film vas neće razočarati.
Aljoša Tomić
No comments:
Post a Comment