BOŽIĆ U KRUGU PORODICE

O čemu je Božić nego o porodici, a pred Badnji dan koji otvara sezonu praznovanja koja će potrajati ovde kod nas i preko polovine januara, predlažem vam dva  nekonvencionalna božićna horora. Drugim rečima u ime praznika častimo dve filmske recenzije umesto jedne! Ovi filmovi odstupaju od tradicionalne uglavnom slasher/monster žanrovske Christmas horror tematike i sama božićna ikonografija ne igra veliku ulogu u njima, već je akcenat na onome što je bitno za svaki Božić, a to je boravak porodice na okupu. Baš zbog toga mislim da su dobar i drugačiji dodatak božićnoj horor kinoteci. Oba bih nazvala vrlo uvrnutim filmovima o porodici od kojih niti jedan nije manje mučan iako eksplicitnih scena krvoprolića i nasilja nema previše.

U ovim filmovima date su dve krajnosti: jedna porodica se ne slaže baš najbolje i beleži istoriju međudsobnog trvenja, potisnute ljutnje i narušenih odnosa unazad tri generacije, a ipak se nađu pod istim krovom na Božićni dan (“Čekaj dalje instrukcije”), dok se drugi bavi porodicom koja je vrlo koherentna, stabilna i čiji su članovi vezani ljubavlju, odanošću, ali i još nekim motivima zbog kojih, videćete, njihov odnos nije manje bolestan (“Slaba na igračke”).

Film o porodici koja se očajno slaže:

Film: Čekaj dalje instrukcije (Await Further Instructions)

Režija: Džon Kevorkian

Scenario: Gavin Viliams

Uloge: Sem Gitins, Nirja Naik, Ebigejl Krateneden

Trajanje: 91 min

Proizvodnja: UK, 2018.

Ovaj film je britanski niskobudžetni horor sa elementima SF-a koji su još predstavljeni solidnim, uverljivim efektima iako to nije glavna karta na koju film igra. Sam film pobrao je 5 nagrada i tri nominacije, od glumačkih uloga do priče i režije na različitim filmskim festivalima na kojima je prikazan kao što su Grim fest, Cinepokalipse, Frajt fest i tako dalje. “Čekaj dalje instrukcije” polazi od prosečne britanske malograđanske porodice opterećene strahom od drugog i spoljašnjim mišljenjem i odobravanjem društva. Rasizam, šovinizam i autoritarnost različitih vrsta korene u religioznom osećaju i mentalnom sklopu oblikovanom slikama koje mediji stavljaju pred nas svakodnevno uglavnom kroz crne hronike. Film ima u velikoj meri taj Black Mirror-ovski mod i dira u srce “rešenja” kojima se skreće pažnja sa ekonomskih problema kao što su tradicionalizam, ksenofobija i šovinizam, što nije problem samo u Velikoj Britaniji.

Cela radnja počinje dolaskom sina Nika (Sem Gitins) na raspust u roditeljski dom iz kog je odsustvovao nekoliko godina upravo u znak otpora odnosima uspostavljenim u okviru porodičnog doma. On dovodi svoju novu devojku Andži (Nijra Naik), koja je Indijka i koju cela porodica prvenstveno kroz to sagledava. Radnja se gradi polako prateći te svakodnevne odnose i kroz njih oslikavajuući karakter likova što će odrediti sve naredne pozicije likova u nadolazećoj krizi koju porodica još uvek ne sluti. Sama atmosfera je dovoljno dramatična već time što tradicionalistički raspoloženi ogorčeni starac – deda (Dejvid Bredli) i autoritarni otac Toni (Grant Masters) raspiruju tenziju oko stranaca u zemlji, čemu se priključuje i sestra Kejt (Holi Veston), egocentrična i razmažena trudnica, plitkog malograđanskog uma i skromnog obrazovanja, ali proprocionalno tome velikog samopouzdanja! U drugom planu TV izveštava o terorističkim napadima i nestancima struje u okolini, dodajući materijal heuristici dostupnosti koju mediji grade oko određenih fenomena i u stvarnom životu utvrđujući tako naše strahove sve dublje i stvarnije od same stvarnosti. 

Situacija kulminira sukobom za prazničnom večerom nakon čega se Nik sa svojom devojkom povlači na sprat u sobu. Oni odluče da zajedno napuste kuću kad svi budu spavali u zoru pre božićnog jutra i glavni zaplet počinje kada se ispostavi da to ne mogu da učine jer je cela kuća od spoljašnjeg sveta izolovana čvrstim neprobojnim zidom gusto zbijenih debelih niti nečega što liči na crne špagete - kablove koji u sebi imaju nešto organsko. U tom trenutku svi u kući se bude zbog buke koju Nik pravi u pokušaju da se probije kroz ovu prepreku, a na televizoru u dnevnoj sobi pojavljuje se instrukcija ispisana u Fallout-ovskom maniru: “Ostani unutra i čekaj dalje instrukcije”. 

Ovo je momenat od kog film postaje zaista napet i zabavan na način da biramo stranu u odnosu suprotstavljenih figura oca i sina u kojima su oličeni svi poznati sukobi racionalnosti i slepe poslušnosti, tradicionalizma i revolucionarnosti, autoritarnosti i bunta, sve začinjeno daljim instrukcijama koje vode tome da jedan po jedan lik u filmu gube život, ne u pokušajima da se izađe napolje, već u pokušaju da se preživi vođen razumom zarobljen unutar mikro-sistema koji se formira po instrukcijama koje se nižu na ekranu. Svakome ko se ikad suprotstavio bilo čemu u svom životu preporučujem ovaj horor jer tenzija koja se generiše najviše izlazi upravo iz te strepnje – da li je moguć život pod sopstvenim uslovima i upravo TV predajnik postavljen u centar kuće kao jedina veza sa spoljnim svetom sa kojim likovi komuniciraju, ali nisu u stanju tu komunikaciju da emituju u svet aludira na to koliko je pitanje očuvanja integriteta vlastitog razuma i stava aktuelno upravo za sve nas u svetu u kom svi imamo bar po jedan monitor pred sobom veći deo dana.

Film o porodici koja se dobro slaže, ali nije manje bolesna:

Film: Slaba na igračke (Sick for Toys)

Režija: Dejvid Del Rio

Scenario: Džastin Ksavijer

Uloge: Kamila Montgomeri, Džon Pol Burkhart, Džastin Ksavijer

Trajanje: 90 min

Proizvodnja: SAD, 2018.

Ovo je film američke produkcije koji su sebi sadrži elemente krimića tj. trilera sa užasom koji potiče iz činjenice da sve što se događa u filmu u stvari može da se dogodi bilo gde, a ono što otkrivamo tokom filma je odgovor na pitanje “zašto” se sve to događa. Moram priznati da je to bilo moje najčešće pitanje jer tako apsurdna postavka “zločina” mora da ima još neko opravdanje osim nasilja radi nasilja u razumu bilo kog normalnog gledaoca. Postavljen na određen način kao neka bolesna parodija porodičnog/romantičnog Božićnog filma u izvrnutu realnost jedne male, ali složne porodice, udružene traumom iz prošlosti ovaj film hoda po tankoj liniji između horora, drame i misterije sa ubistvom. 

Film se otvara scenom silovanja muškarca u, ako smem da naglasim prelepo uređenom Božićnom ambijentu nekakve garaže, nakon čega se silovateljica Emilija (Kamila Montgomeri) vraća u kuću bez kajanja i s(a)vesti o činu koji očigledno ponavlja u kontinuitetu, a koji joj pričinjava ne toliko seksualno, ali očigledno neku drugu vrstu zadovoljstva i zabave. Tu upozanjemo još jedan muški glas, za koji će se kasnije ispostaviti da je brat Edvard (Džon Pol Burkhart) koji je snabdeva muškarcima sa kojima se Emilija u garaži igra. Ubrzo naučimo da je Emilija odrasla žena zarobljena sa umom i svetonazorom devojčice koja se oduševljava Božićem i igračkama. Spektar emocija i reakcija koje ovaj lik pokazuje nasuprot hladnokrvnosti oličene u bratu doprinose uvrnutoj i napetoj atmosferi u toku filma. Radi se od dvoje ljudi koji su neobično, ali intenzivno povezani i međuzavisni što čini da jedno za drugo rade stvari koje prelaze granice porodične podrške. Da bi je učinio srećnom njen brat Edvard za nju nabavlja igračke sa jednim i jedinim ciljem – da je učini i održi srećnom. Ko bi i zašto pristao na ovakvu vrstu odnosa možemo slutiti ali nećemo razotkriti do kulminacije u filmu. Kako izgleda ceo proces odabira i nabavke igračke pratimo tokom filma od trenutka kad Roj (Dejvid Ganing), momak čiji je prijatelj nestao tih dana stupa u kontakt sa Emilijom jer je našao njen broj u njegovoj kući. Roj ima određenu vrstu frustracije budući jedan od finih momaka koji na kraju budu izostavljeni u svakom smislu, on poziva Emiliju na romantični sastanak sa ciljem da joj se iskupi jer ju je njegov prijatelj prethodno ispalio za isti. 

Kako se ispostavi Roj i Emilija vrlo brzo kliknu i ona ga poziva u kuću na Božićnu večeru u početku to tajeći od svog brata. Roj ovaj poziv prihvata i do trenutka dok zaista počne da sumnja, naravno postaje suviše kasno. Ono što je pravi šok u filmu jeste pozadinska priča koja konstituiše odnos brata i sestre, a koja se polako raskriva kako zaplet napreduje. Iako se na momente može činiti plitkim i apsurdnim, ovaj film aludira na neke duboko ukrenjene odnose odanosti i zaštitničke nastrojenisti koja može postojati unutar porodice, ali ovde definitivno prelazi granice emocionalno zdravog ponašanja, ali opet mislim bez prelaska granice dobrog ukusa u samom filmu. Drugi namerni šok jeste način na koji posmatra temu silovanja muškarca, na početku i na kraju filma, gde vidimo svu diskriminaciju žrtve koja se najčešće događa ženama. Šteta je što ovaj film u celini nije malo jači u smislu kvaliteta od režije do produkcije čime bi se ovo obraćanje jednom tako čestom, a tabuiziranom problemu više i bolje došlo do izražaja.

Ova dva filma o porodicama u dane Božića, iako verovatno ne pretenduju toliko na neku intelektualizaciju niti umetničku vrednost nisu mogla, a da me ne podsete na Tolstojeve reči: “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.” Nadam se da vi imate divne dosadne i srećne porodice i da u njihovom okruženju provodite praznike sigurni od svih užasa stvarnosti i egzistencijalne jeze.

Nina Stefanija Blažević