NOĆ VEŠTICA UBIJA U POJAM

Film: Noć veštica ubija (Haloween Kills)
Režija: Dejvid Gordon Grin
Scenario: Dejvid Gordon Grin, Deni Mekbrajd, Skot Tims
Uloge: Džejmi Li Kertis, Džudi Grir, Endi Matiček
Trajanje: 105 min
Proizvodnja: SAD/Velika Britanija, 2021. 

Kada smo pre par godina dobili nastavak Karpenterovog klasičnog slashera "Noć veštica" (Haloween, 1978.), koji je retkonovao celokupan serijal, nije bilo sumnje da ćemo videti još nastavaka. I taj dan je došao ove godine, i to od istog autorskog tima koji je radio na prethodnom filmu. 

Za "Noć veštica" (Haloween, 2018.) sam rekao da je funkcionisao sasvim dobro, baš zato što se autori nisu trudili da otkriju toplu vodu, napravili su jedan slasher sa svim onim klišeima i tropama koje očekujemo od njega, uz kap savremenih trendova, poput transformisanja finalne devojke Lori u feminističku militantnu staricu. Nije bilo revolucionarno ali je funkcionisalo.

Ali sada, kao što to obično biva, nastavak mora podići uloge u svakom smislu: ne samo da ubistava mora biti više i moraju biti spektakularnija, nego i priča i univerzum filma moraju biti prošireni. I pisci su odlučili da napišu jednu priču koja se bavi prirodom zla. Ali na najgori mogući način. 

To izgleda otrpilike ovako: pratićemo Majkla Majersa koji još jednom teroriše građane Hadonfelda na noć veštica. Samo ovog puta će nam u intermecu između ubistava (i ponekad za vreme ubistava) glavni likovi monolozima objašnjavati kako je Majkl metafora radikalnog zla koje je nezaustavljivo brutalnom silom i da je njegova snaga u strahu koji proizvodi kod svojih žrtava.

Ovaj koncept na zanimljiv način proširuje Majersov lik, pretvarajući ga u Bugimena koji čuči u mraku ispod svakog kreveta, ali način na koji je to eksplicirano u narativu čini da ceo film deluje banalno, naivno, pa čak i parodično.

Još jedan potez koji je zanimljiv kao ideja, ali tragično loše sproveden u delo je odluka da lik Lori bude gurnut u pozadinu, a glavne uloge preuzmu preživeli likovi iz originalnog filma. Ova odluka je prebacila težište narativa sa Lori na sam grad Hadonfeld i njegovu tragediju.

Jedan od likova tokom jednog od brojnih flashbacka koji nas vraćaju u vreme originalnog filma naziva Hadonfeld "jednostavnim gradom u kome se ništa uzbudljivo nikada ne dešava." I izgleda da je zaista tako, jer u Noći veštica 2018. godine građani još uvek pričaju o ubistvu troje ljudi od pre pedeset godina kao da su se desila juče. Razumem šta su hteli da kažu, ali u svetu u kome je crna hronika svakodnevno puna stvari kakvih se ni Majkl Majers ne bi postideo, ova premisa deluje veoma naivno, i umesto da učvrsti univerzum ovog filma, samo čini da deluje kao da je potpuno diskonektovan od stvarnosti. 

Kako film bude odmicao, ovakvi momenti če postajati sve češći, dok ne završimo sa bezličnim likovima, sa kojim ni na koji način ne možemo empatisati, a koji bi trebali da budu protagonisti. Bićemo izloženi klišeiziranim replikama koje izgovaraju potpuno mehanički, bez emocije sve do samog finala filma koji je namesto vrhunca samo najjeftiniji cliffhanger koji sam ikada video.

Jedini momenat u kome se vidi da je ovo film od 20 miliona dolara su gore efekti koje prate solidna ubistva koja čini Majkl Majers. Ali s obzirom na to da sve ostalo deluje kao da je ispalo iz B produkcije, ne bih rekao da se trud isplati.

"Noć veštica" nije serijal za koji sam emotivno vezan, ali jeste jedan od stubova horor kinematografije. Ne možemo se pretvarati da u ovom serijalu nije bilo užasnih nastavaka, ali ako je "Noć veštica" iz 2018. već bio novi početak za serijal, tragično je da već drugi nastavak bude u istom kvalitativnom rangu sa "Noć veštica: Uskrsnuće" (Haloween: Ressurection, 2002.).

Za mene je ovaj film razočarenje kakav je bio "Osmi putnik: Kovenant" (Alien: Covenant, 2017.), i jedan od najgorih horor filmova u tekućoj godini.

Aljoša Tomić

VAMPIRI PONOVO LETE

Serija: Šta radimo u senkama, sezona 3 (What we do in the shadows)

Kreator: Džemejn Klement
Uloge: Kajvan Novak, Mat Beri, Nastasija Demetru
Trajanje: 30 min (10 epizoda)
Proizvodnja: SAD, FX, 2021.

Sada je već malo onih koji nisu gledali ovu seriju, a još manje onih koji za nju nisu barem čuli. Revolucionalni lažni dokumentarac o vampirskom životu tokom noći dobio je svoju treću sezonu. I zaista može se reći ukoliko ovo ostvarenje do sada niste gledali, ne znam šta čekate!

 

U prve dve sezone serija nam je prodala formu i likove koje smo zavoleli. Prodala nam je apsurdistički humor koji ne jenjava ni u novoj sezoni. Međutim, ono što ima treća sezona jeste jedna potpunost i zaokruženost kakvu bi mogli da očekujemo od svake zrele priče, a nasuprot potpune nezrelosti samih aktera te priče.

 
Spojleri druge sezone: Pošto se druga sezona završava tako što Giljermo otkriva da je njegov predak niko drugi do Van Helsing, jedan od najvećih lovaca na vampire svih vremena, njegova slučajna ubistva nekoliko vampira, između ostalog i barona Afanaza, postaju obasjani u drugačijem svetlu.

Stajući u odbranu svojih ukućana naspram Vampirskog veća koje želi da ih osudi na smrt, Giljermo vešto potamani celo veće. Ostvarujući genetske predispozicije svog porekla. 

 

Treća sezona otpočinje upavo tako, što upravu nad Vampirskim većem dodeljuju Laslu, Nađi, Nandoru i Kolin Robinsu, a sam Giljermo, jer oni ne žele da ga se odreknu, postaje njihov lični telohranitelj. Dakle, ova sezona se ponovo vraća na jednu celovitu priču koja se provlači kroz kompletnu sezonu sa povremenim manjim digresijama u neke sporedne avanture.

U ovoj sezoni likovi će se nositi sa novim pozicijama koje su dobili i njihovi karakteri će se razvijati dalje u skladu sa tim pozicijama i situacijama u kojima će se zadesiti kao članovi Vampirskog veća.

Pošto Laslo i Kolin Robins neće želeti da se bave svojom novom pozicijom moći, svu ulogu preuzimaju Nandor i Nađa. Dinamika između njih kulminiraće iz epizode u epizodu, a Giljermo kao njihov telohranitelj imaće veći uticaj i veću ulogu nego što je imao u prethodnim sezonama.

Dok sa jedne strane budemo gledali kako Nađa i Nandor u borbi za moć na naivan, dečiji način ostvaruju svoje želje i svoju novu političku ulogu u vampirskom svetu, sa druge strane imaćemo prilike da vidimo kako Kolin Robins istražuje poreklo svoje vampirske vrste. Ovo istraživanje odvešće ga do određenih mesta koja će mu možda promeniti život.

Kao svaki dobar narativ i ovaj u svojoj trećoj dekadi i po principu cikličnosti priče, izvlači ponovo i dovodi u fokus određene elemente i tokove radnje iz prve sezone, nastojeći da ih poveže sa novim i kompletira. To rediteljima i scenaristima vešto uspeva, a najbolji primer za to je šesta epizoda koju sam pogledao čak dva puta koliko je dobra. 

Ova epizoda je toliko dobra da je prosto neverovatno kako je u svega dvadesetak minuta strpano toliko bizarnosti, takođe smatram da je ovo ujedno i najbolja epizoda u seriji do sada! Kulminacija dobro napisane priče, interesantih likova, situacione komike i found fotage režije.

Razvoj priče na samom kraju neću otkrivati, ali u svakom slučaju pored toga što je neočekivan i u duhu serije, ima i svoju angažovanu stranu. Premda pišem ovaj tekst dok još uvek iščekujemo željno da izađe poslednja epizoda nove sezone koju ćemo gledati sledeće nedelje pre Noći veštica, jednog od najvećih praznika za sve ljubitelje horor estetike. 

 

Ako još niste gledali ovu seriju, stvarno ne znam šta čekate! Ako čekate jedino da se završi cela sezona da biste onda pogledali sve odjednom to vas razumem, jer sve može da se izbindžuje za tri, četiri sata nekog vikenda. Ali vi koji niste još ni krenuli da gledate jer mislite da će vam serija pokvariti film, ili da ćete samo gubiti vreme gledajući nešto što ste već videli u istoimenom filmu, nemojte imati takve predrasude. Pogrešne su kao i sve predrasude!

Ništa zabavnije i rasterećenije ne postoji trenutno u domenu horora da se pogleda od ove vampirske ekipe. 

 

 

Nenad Lančuški

NEDOREČENI PASTIŠ

Film: Zatvorenici Zemlje duhova (Prisoners of the Ghostland)
Režija: Sajun Sono
Scenario: Aron Hendri, Reza Sikso Safai
Uloge: Nikolas Kejdž, Sofija Butela, Nik Kasavetes
Trajanje: 103 min
Proizvodnja: SAD/Japan, 2021.

Kada je početkom osamdesetih godina prošlog veka mladi Nikolas Kopola započinjao svoju filmsku karijeru, niko nije mogao da nasluti kakav kult će se formirati oko njegovog lika. Kako je vreme odmicalo, Nikolas, sada sa novim imenom, lansiran u visine Holivuda uz pomoć svog slavnog ujaka Frensisa, bira uloge koje su sve ekscentričnije i eksperimentalnije, do te mere da danas većina ljudi veruje da je izgubio razum. Ali kult njegovih obožavalaca sa interesovanjem prati svaki njegov novi filmski korak.

Moram priznati da nisam najfanatičniji od njegovih fanova, ali mi je teško da ostanem ravnodušan prema njegovom opusu, koji uključuje kako klasične drame, akcije i trilere, tako i potpuno bizarne žanrovske hibride i neke stvari koje je još teže definisati. Samo u ovoj godini uspeo je da učestvuje u jednom od najboljih i u jednom od najgorih filmova koje sam pogledao. 

Ranije ovog leta sam bio oduševljen filmom "Svinja" (Pig, 2021), u kome Kejdž igra glavnu ulogu. Kako je poslednjih par godina svoje filmove obeležavao sve bizarnijim stilom glume, ozbiljna dramska uloga me je izbacila iz koloseka više nego bilo koje ludilo koje je mogao da mi servira.

A onda sam imao priliku da pogledam "Zatvorenike Zemlje duhova". Na papiru ovaj film zvuči fenomenalno. Režirao ga je Sajun Sono, horor ljubiteljima poznat po klasičnim J-hororima "Klub samoubica" (Jisatsu sâkuru, 2001.), "Čudan cirkus" (Kimyô na sâkasu, 2005.) i monogim drugima, a meni drag zbog njegove hip-hop opere "Tokijsko pleme" (Tokyo Tribe, 2015.). Ovaj film je njegov rediteljski debi na američkom tržištu.

 

Glumačka ekipa je odlična, pored Nika Kejdža, koga ili volite ili mrzite, tu su uvek odlična Sofija Butela u glavnoj ženskoj ulozi i Bil Mouzli u ulozi glavnog antagoniste.

Na žalost, u ovom filmu ništa ne funkcioniše: cela estetika je pastiš vesterna, samurajskog filma, kabuki pozorišta, postapokaliptičnog filma i natprirodnog horora. Sono je bio svestan da toga da će u kombinaciji sa Nikolas Kedjžom ovaj film biti potpuna anarhija, ali uprkos tome čini se da je ispustio sve konce iz ruku.

Najveći problem je upravo u tome što je za ovako jednostavnu premisu, kakvu su pisci imali na umu, količina elemenata koji su utrpani suvišna, jer nijedan od njih ne stiže da bude razvijen. Načelno, film prati heroja (Nikolas Kejdž), koji je sve samo ne to. On je pljačkaš banke sa mračnom prošlošću, koji biva uhapšen za vreme svog poslednjeg poduhvata u Gradu samuraja. Naime, njegov partner gubi kontrolu, i veliki broj nedužnih civila gubi život u pljački, zbog čega heroj završava u tamnici. 

 

Ipak, korumpirani gradonačelnik (Bil Mouzli) mu daje ponudu koju neće moći da odbije: On želi da se heroj zaputi u Zemlju duhova i pronađe njegovu unuku Bernis (Sofija Butela). Za ovaj poduhvat heroj će imati tri dana, plus još dva ako je pronađe, a u suprotnom, odelo koje mora da nosi će mu razneti ektremitete, testise i grlo.

Ovakva premisa nije problem po sebi, neki odlični akcioni i horor filmovi su bazirani na jednako jednostavnim premisama, važan je put, kako mudri kažu. A na ovom putu je podzaplet o obeščašćenom samuraju Jasuđirou (Tak Sakaguchi) koji je primoran da služi gradonačelniku, podzaplet o bizarnim stanovnicima Zemlje duhova koji pokušavaju da zaustave sat koji će ih dići u vazduh, pod zaplet o čudaku koji pravi ljudske lutke, podzaplet sa mutantima i verovatno još neki koje sam zaboravio.

 

 

Nijedna od ovih priča neće biti razjašnjena do kraj, niti ima poentu, već su tu samo da svet učine čudnijim. Zbog toga ceo film deluje kao roršahov test, sigurno bi mogli pokušati da tražimo skrivena značenja ovih bizarnih momenata, ali ne znam zašto bi, jer sama priča nije ispričana na dovoljno interesantan način da zaokupi gledaoca.

Žao mi je što Sonov američki debi nije ispao slavnije, ali sa Nikolasom Kedjžom još nismo završili za ovu godinu. Ostaje da se vidi da li će se iskupiti sa "Vilijevom zemljom čuda" (Willy's Wonderland, 2021.), koju ćemo ostaviti za neku od sledećih recenzija. 

 

Aljoša Tomić

DAN KAD JE TREŠ POSTAO MAINSTREAM

Film: Zloćudan (Malignant)
Režija: Džejms Van
Scenario: Džejms Van, Ingrid Bisu, Akela Kuper
Uloge: Anabel Volis, Medi Hason, Džordž Jang
Trajanje: 101 min
Proizvodnja: SAD, 2021,

Džejms Vanov novi film. Ova rečenica najbolje opisuje „Zloćudno“ koji se pojavio od 19. septembra u američkim bioskopima, a vrlo brzo i kod nas. Ukoliko pratite horor filmove i strastveni se obožavalac, prosto šta god da mislili o Vanu i njegovim filmovima nužno morate da vidite šta je to sledeće što ovaj reditelj i horor autor plasira u mainstream.

Posle „Slagalice strave“ (Saw, 2004.) koja je blago rečeno zapalila gledaoce i namamila ih da sa nestrpljenjem iščekuju nove nastavke, Van je započeo još nekoliko sličnih ciklusa u filmskoj industrji, kao što su „Astralna podmuklost“ (Insidious, 2010.), „Prizivanje zla“ (The Conjuring, 2013.). Svaki od njegovim ostvarenja dobio je najmanje pet nastavaka, ako nije dobiće ih. Samo „Slagalica strave“ ima sedam originalnih delove i dva koja se ne nadovezuju direktno na glavnu priču. 

Međutim, stvar je u tome što Van uglavnom baci kosku sa prvim filmom, a onda potom drugim scenaristima i rediteljima prepusti sve, a on iz senke ubira plodove svoga rada kao producent. Na ovaj način se franšize filmova nikako ne završavaju, a bivaju sve lošiji. Gledaocima ovo dođe kao droga, uvek se nadaju da će da u nekom od narednih nastavaka vrate onaj doživljaj koji su imali sa gledanjem prvog dela, ali se to nikada ne desi.

Lično sam bio veliki fan „Slagalice strave“ do četvrtog nastavka u kojem sve već postaje lišeno svake logike originala. Ostalim Vanovima fimovima nisam naročito oduševljen, pogotvo ne njihovim nastavcima u kojima se ili ponavlja scenario iz prvog, samo malo drugačije ili se pak izmisli neki nov detalj da bi smo imali privid da je nešto drugačije.

Film „Zloćudan“ kao što „Slagalica strave“ u mainstream uvodi splatter-body torture porn kulturu, prosečnom horor gledaocu nastoji da približi treš-kemp sa primesama italijanskog giallo filma. Već sam prolog filma, ukazuje na to šta ćemo gledati. Tu vidimo da u nekoj bolnici 1993. neko čudovište čiji lik ostaje misterija za oko kamere, razbacuje osoblje dok ne uspeju da ga svladaju. Nakon što to, i dalje ne znamo šta, ne vežu za operacioni sto i doktorka ne izgovori rečenicu: „Vreme je da odstranimo tumor!“

Dvadeset i sedam godina kasnije radnja prati Medison (Anabel Val) koja ima problem da sačuva dete nakon što ostane u drugom stanju jer su joj se dva puta desili spontani pobačaji. Zbog čega trpi verbalno i fizičko nasilje od strane supruga. Jedne noći, pošto se zaključa u svoju sobu kako bi se sakrila od muža, on biva butalno ubijen od strane nepoznatog demona koji se pojavio tu iz nepoznatih razloga.

U priču se upliću detektivi, a odmotavanje misterije nas vodi ka određenoj povezanosti Medison i samog misterioznog demona u istu onu bolnicu 1993.

Ko je antagonista ili bolje reći šta je antagonista, gledalac će naslućivati i pretpostavljati od prvog njegovog pojavljivanja. Ugrubo ako mozak bude opteretio tim razmišljanjem, sigurno će određene motive i pogoditi, ali autor ipak ima svu kontrolu nad radnjom tako da konačno razotkrivanje jeste upravo slaganje kockica na jedno mesto.

Prva trećina filma sve sa propratnom muzikom, lošom glumom i doslovno prepisanim replikama iz hiljadu sličnih filmova, izmamljivalo mi je smeh. Onda posle nekog vremena kada se navikete na taj stil i ritam film vas polako uvuče i vozi. Učini priču toliko interesantnom da zaboravite na sve ostalo za trenutak. Sve do samog kraja koji će biti toliko glup ali fantastičan da ni ona klasična patetika koju ni jedan mainstream film ne može da izbegne izgleda najistinitije moguće.

Napokon su se mainstream film i treš poistovetili. Ovo je prvi put da jedan mainstream film sebe ne shvata ozbiljno već je napravljen sa gotovo nepoznatim glumcima koji imaju baš loš scenario da nauče, ali sve to tako treba. Identitet undergrounda i glamura. Jedinstvo suprotnosti, sinteza krajnjih oblika.

Prosečnoj publici se ovo ne sviđa, a istinskim fanovima treša, kempa i giallo filma ovo može biti najveća uvreda. Novi Džejms Vanov film, kako smo ga nazvali na početku, svakako je ponovo protresao filmski industriju. On je uspeo. Film sigurno ima da dobije barem pet nastavaka, a Van gomilu love. Ali ko će da ih gleda? Navići će se publika jer će hteti još zabave!

Samo ovaj film nije da se gleda dva puta. Kao ni njegovi budući nastavci. Jer i to je Džejms Van. Jednokratni autor. Zabavni zanatlija. 

Nenad Lančuški

KANAĐANI U ZEMLJI SNOVA

Film: Ostvariti se (Come True)
Režija: Entoni Skot Berns
Scenario: Entoni Skot Berns
Uloge: Džulija Sara Stoun, Karli Rajski, Lendon Liboron
Trajanje: 105 min
Proizvodnja: Kanada, 2020.

Možda to nikada nisam eksplicitno priznao ovde, ali moj kompleksan filmski ukus obično favorizuje trash i B filmove, ali istina je da se ne gadim ni pretencioznijih filmskih komada. Ovaj film mladog autora Entoni Skot Bernsa kome je ovo drugi dugometražni film, je na papiru obećavao mnogo: teške filozofske teme identiteta i egzistenijalizma upakovane u spor i atmosferičan psihološki horor.

Kako je film polako odmicao, moram priznati da me je pogodio u onaj egoistični deo koji vas natera da upišete filozofiju. Dok sam pratio mladu devojku Saru (Džulija Sara Stoun) koja beži od kuće i preživljava na ulicama rodnog grada u stilu Holdena Kolfilda, primetio sam da film pokušava da mi obeća i intelektualnu dubinu naslovima poglavlja poput "Persona" ili "Anima i animus". 

I moram priznati, film je uspeo da me vuče za nos dobre dve trećine svojom fenomenalnom kinematografijom i dizajnom (naročito sekvenci u snovima), koji prati mračna synthwave muzika p re nego što sam shvatio da neću dobiti gotovo ništa od intelektualnih dubina koje su mi obećane. Kako narativ odmiče, autor se sve više okreće jeftinim prečicama i trikovima kojima pokušava da zakamuflira da je ovaj film samo isprazna šminka.

Kao što rekoh, glavna junakinja je Sara, srednjoškolka koja ima problema sa spavanjem. U doslovnom smislu, jer je pobegla od kuće i nema gde da spava. Na sreću nalazi oglas u kome grupa naučnika traži dobrovoljce koji će zarađivati spavajući, tj. koji će učestvovati u njihovom istraživanju snova. Kako eksperiment odmiče, Sari počinju da se dešavaju sve čudnije stvari u životu, i ona odlučuje da pronađe odgovore. 

 Verovatno je posao reditelja, scenariste i direktora fotografije bio previše za ovog mladog i neiskusnog autora, koji očigledno ima potencijala za velike stvari. Možda vredi baciti pogled na ovaj film zbog njegove estetike, ali zasigurno ćete izgubiti živce kada film dobije svoj jeftini, gotovo parodični zaokret.

Film: Demonski (Demonic)
Režija: Nil Blomkamp
Scenario: Nil Blomkamp
Uloge: Karli Poup, Kris VIlijem Martin, Majkl Rodžers
Trajanje: 104 min
Proizvodnja: Kanada, 2021.

Drugi film, takođe u kanadskoj produkciji, je izašao iz pera jednog od meni omiljenih mlađih reditelja, čiji rad pomno pratim. Blomkamp me je osvojio na prvu loptu svojim pesimističnim SF ostvarenjem "Distrikt 9" (District 9, 2009.). Blomkamp je interesantan zbog svoje inventivnosti i eksperimentalnog duha koji je došao do izražaja u njegovim kratkim filmovima koje možete pogledati na sajtu Oats Studios. Takođe, ovaj autor je sa svojim nikada napravljenim nastavkom "Osmog putnika" (The Alien, 1979.) autor jednog od najboljih filmova nikada napravljenih, po mom skromnom mišljenju.

Nakon svega rečenog, moja očekivanja od njegovog novog filma su mi bila prilično visoka. Iako nisam ljubitelj paranormalnih priča o posednućima, mislio sam da će Blomkamp doneti, ako ne nešto revolucionarno, onda bar dovoljno interesantno da me zadrži sat i po pred ekranom. 

 Kao i prvi film u ovoj recenziji, i ovaj dolazi iz kanadske produkcije, i ima glavnu junakinju koja će kroz snove naići na misteriju. Ali ne brinite, razlika između ova dva filma je mnogo veća od minuta razlike u dužini trajanja. U Blomkampovom filmu pratimo Karli (Karli Poup), ženu koja ima problematičan odnos sa majkom. Njih dve nisu bile u kontaktu godinama, sve dok Karli nije dobila poziv iz bolnice da treba da obiđe svoju majku, koja je decenijama u komi.

Lekari koje upoznaje imaju eksperimentalni način da uvedu Karli u um njene majke, koja nakon dvoumljenja pristaje. Njena ekspedicija će uzburkati demone prošlosti, kako metaforičke, tako i doslovne, i Karli će ubrzo otkriti da su mnoge stvari iz njene prošlosti usko povezane sa istorijom koju je želela da gurne pod tepih. 

Iako ima neke zanimljive momente, ovaj film je u svojoj suštini priča koju smo već videli desetinama puta. Demoni, egzorcisti i pokoji jump scare je sve što možete očekivati od ovog filma. Ironično ako bih morao da pogledam neki od ova dva filma ponovo, ne verujem da bi to bio ovaj, jer iako je priča jednako isprazna, ovaj film ni vizuelno nije zanimljiv.

Aljoša Tomić