BLEDUNJAVO I MLAKO

Film: Zver (Wildling)

Režija: Fritz Bohm

Scenario: Fritz Bohm, Florian Eder

Uloge: Bel Pauli, Liv Tajler, Brad Durif

Trajanje: 92 min

Proizvodnja: SAD, 2018.

Film „Zver“ debitantski je projekat Fritza Bohma i ako bismo ga posmatrali u tom kontekstu treba reći da ovaj autor ima potencijala da se razvija. Koncept i radnja nisu originalni, ali postoji doza autentičnosti kojom su izvedeni. Iako mu specijalni efekti nisu jača strana, stilski film obiluje mračnim atributima romaneskne građe. Da ne preterujemo, sve to pomalo bledunjavo i mlako uz lošu montažu podseća na mešavinu „Sumraka“ (Twilight, 2008) i „Mame“ (Mama, 2013.) sa budžetom od 2000 dolara kojim je verovatno plaćen angažman Liv Tajler, a koja je svojim terapeutskim glasom samo rutinski izgovarala replike besprekorno moralne i pravedne policajke

Radnja prati devojčicu Anu koja odrasta sa svojim ocem u zabačenoj kući usred šume. Otac joj svako veče priča o divljanima koji žive u šumi i surovosti spoljašnjeg sveta kako bi je ubedio da u njega nikad ne kroči. Jednog dana nju i njenog oca pronalazi policija i tako Ana, sada već tinejdžerka, prvi put dolazi u dodir sa društvenim životom, otkivajući svoju pravu mračnu prirodu.

 

Najjaća karika filma je misterija koju krije protagonistkinja u sebi, kao i način na koji ona pokušava da se uklopi u spoljašnji svet, što negde čini prolog i prvi čin filma koji su veoma dobro napućeni tenzijom. Nakon što se otkrije priroda Aninog bića koja pred nju postavlja veliki izazov, kako da se nosi sa svojim nagonima, film polako ulazi u dosadne klišee gubi na snazi i postaje predvidiv. Tematski film govori o prognanim bićima koja u nekom smislu stoje s one strane dobra i zla, koja sama po sebi ne poseduju znanje o ova dva moralna načela već ih je ljudski rod tako okarakterisao s obzirom na njihov vlastiti odnos sa tim bićima. Film „Zver“ je gledljiv ako izuzmemo specijalne efekte koji to nisu, neće puno propustiti i ako ga preskočite ali svakako možemo od Bohma da očekujemo zanimljivih stvari u budućnosti. 

Nenad Lančuški

MALO SVEŽINE IZ ŠPANSKE PRODUKCIJE

Film: Ukleta Kuća (El Secreto de Marrowbone)

Režija: Serhio G. Sančez

Scenario: Serhio G. Sančez 

Uloge: Džordž Mekej, Anja Tejlor-Džoj, Čarli Hiton

Trajanje: 110 min

Proizvodnja: Španija, 2017.

“Ukleta kuća”, kako je ime ovog filma inventivno prevedeno na ovim prostorima, je debitatntsko rediteljsko ostvarenje Serhia G. Sančeza, scenariste poznatog po saradnji sa Huanom Antonijom Bajonom. Njih dvojica su sarađivali na veoma uspešnoj drami “Nemoguće” (Lo imposible, 2012.) i hororu “Sirotište” (El orfanato, 2007.) koji je producirao Giljermo del Toro. Podela uloga je u slučaju “Uklete kuće” malo drugačija, ovaj put je Sančez u ulozi reditelja, a Bajona u ulozi izvršnog producenta. Film je premijerno prikazan prošle godine na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, nakon čega je počelo prikazivanje u Španiji, a zatim i u ostatku sveta, sa ukupnom zaradom od nešto više od 11 miliona dolara. Iz nepoznatog razloga distribucija u SAD je počela tek u aprilu ove godine, sa “spektakularnom” zaradom od 624 američka dolara do ovog trenutka. Sve u svemu, sasvim lep uspeh za jednog novopečenog reditelja.

Sam film je, kako Sančez navodi, mračna bajka. Ovakvo žanrovsko opredeljenje ga neizbežno svrstava u milje del Torovog stvaralaštva. U tom duhu, ova priča je spoj realističke drame i natprirodne misterije. Sančez se pokazuje kao spospoban vizuelni umetnik i pripovedač, koji u moru filmova sa tematikom uklete kuće uspeva da unese malo svežine. Iako priča nije naročito originalna, veštim korišćenjem nelinearnog narativa, Sančez uspeva da održi duh misterije do samog kraja. Iako će vas neki preokreti naterati da prevrnete očima, samo putovanje se isplati dok pratimo bajkovitu priču sa mnoštvom emotivnih momenata zbog kojih suprotstavljeni momenti strave imaju smisla, jer su učinili da nam se likovi uvuku pod kožu.

Vredi pomenuti i odličan kasting predvođen mladim Džordž Mekejom i Anjom Tejlor-Džoj, sada već horor veterankom koja je u proteklih par godina igrala u nekoliko veoma zapaženih filmova, poput “Veštice” (The Witch, 2015.), “Morgan” (Morgan, 2016.) i “Podeljen” (Split, 2016.). Mekej igra Džeka, najstarijeg sina žene koja sa svojom porodicom beži od prošlosti koja je progoni. Godina je 1969. i ona sa Džekom i njegovom sestrom i dva brata dolazi iz Engleske u Ameriku, gde se useljavaju na jedno izolovano ruralno imanje, majčinu devojačku kuću, gde daju obećanje jedni drugima da će ovde započeti novi život, pod novim imenom – Merouboun. Ubrzo upoznaju neobičnu devojku Eli (Anja Tejlor-Džoj), koja radi kao bibliotekarka u neimenovanom provincijskom gradiću nedaleko od kuće Meroubonovih. Stvari počinju da se komplikuju kada shvate da je za njima došla prošlost kojoj pokušavaju da umaknu.

Mislim da prema ovom filmu ne treba biti previše strog, jer kao prvenac ovog autora, mislim da nam najavljuje da od njega možemo očekivati neke interesantne stvari u budućnosti. Dodatno ga čini interesantnim činjenica da u ovom periodu na tržištu horor filma nema ničega zanimljivog ako niste ljubitelj holivudskog mainstreama, koje sada uglavnom popunjava Džejms Vanova produkcija. Preporučujem sviml ljubiteljima španskog senzibiliteta i magičnog realizma.

Aljoša Tomić

NIKAD KRAJA LOŠIM NASTAVCIMA

Film: Slagalica strave: Zaostavština (Jigsaw, 2017)

Režija: Majkl Spirig, Piter Spirig

Scenario: Pit Goldfinger, Još Stolberg

Uloge: Met Pasmor, Tobin Bel, Kejlum Kit Reni

Trajanje: 92 min

Proizvodnja: SAD, 2017.

Nisam siguran da Džejmsa Vana baš možemo da nazovemo horor autorom, već više kreatorom određenih ideja i producentom istih u svetu ovog mejnstrim žanra. Njegovo ime se u producentskom, scenarističkom ili rediteljskom smislu vezuje danas uglavnom za serijale „Astralnu podmuklost“ (Insidious, 2010), „Prizivanje zla“ (The Conjuring, 2013.), kao i prvi među njegovim čedima koji je verovatno do dan danas ostao najpopularniji i najkontroverzniji, a to je svakako „Slagalica strave“ (Saw, 2004.).

Vanove ideje prema kojima se danas snimaju nizovi nastavaka pomenutih filmova nisu naročito originalne i posebne, već bih pre rekao dovoljno intrigantne da kupe publiku, sa manje ili više kompleksnim zapletom. Jedan od najvećih problema ovih serijala jeste što se nikada ne završavaju, nedavno je bilo reči o tome po pitanju najnovijeg nastavka filma „Astralna podmuklost: Poslednji ključ“ (Insidious:The Last Key, 2018). Kao što „poslednji ključ“ neće biti zaista poslednji u svom serijalu tako je i „Slagalica strave“ koja je navodno završena 2010. sa svojim „poslednjim poglavljem“ u 3D-u dobila prošle godine novi, najnoviji deo koji se više ne zove „Slagalica strave“ već nosi naziv prema nadimku misterioznog ubice “Testeraša“. Pored toga što nikad kraja svemu ovome, drugi problem jeste kvalitet tih nastavaka.

Dakle, u „Testerašu“ nećete videti ništa novo što već niste videli u prethodnim filmovima. Ako se neko prevario pa je pomislio da ćemo saznati nešto mnogo više o životu „Testeraša“ pošto se film već zove tako, ne nećete. Ako je neko takođe očekivao strašne i podmukle klopke, neće ih dobiti, sve fore su veoma jeftine i već viđene u daleko boljem izvođenju u prva tri, četiri nastavka „Slagalice strave“. Dobili smo samo nepotrebnu epizodu i to veoma neoriginalnu i nezanimljivu, čak u nekorespodenciji sa kvalitetom najboljih nastavaka „Slagalice strave“. Jedino priznajem obrt na samom kraju kao nešto što je približno obrtima u „Slagalici strave“. Kao da su reditelji i scenaristi ovog puta hteli da nas provozaju istom stazom samo na njihov način. Što se mene tiče nisu uspeli.

Radnja je smeštena deset godina nakon Testeraševe smrti, kada policija pronalazi leš sa izrezanim komadićem kože u obliku puzle kao što je to nekada radio Džon Krimer – Testeraš. Dok traje istraga uporedo sa time pratimo grupu ljudi koja se našla u jednoj od „Testeraševih zamki“, oni su naravno ljudi koji na svojoj savesti imaju neke grehe i od njih se traži da to priznaju i da se suoče sa svojim strahovima. Ako bi bilo šta još rekao napravio bi spojler, mada mislim da se ovaj film jedino može dopasti velikim fanovima serijala, a možda čak i oni budu razičarani.

Nenad Lančuški

USKRŠNJA KAJGANA

Film: Zeka iz pakla (Beaster Bunny, 2017)

Režija: Džon Bahus

Scenario: Džon Bahus

Uloge: Džon Artur, Kristina Buduin, Valeri Bitner

Trajanje: 87 min

Proizvodnja: SAD, 2014.
 

U duhu praznika dosta sam razmišljala koju vrstu horora bi trebalo predstaviti danas. Koliko god mi privlačna bilo teoretisanje na temu zombija, ostaviću to nekom od kolega. Ako ste proslavili sve kako dolikuje, a sutra vam je neradni dan, savetujem da dan i praznik završite: “NAJBOLJIM USKRŠNJIM HOROROM IKAD OBJAVLJENIM!” kako kaže i sam plakat, a plakat mora da je istina.

Ova monster horor poslastica B kategorije ne samo da je objavljena jednom 2014. godine nego je drugi put re-releasovana 2017. godine. Zašto? Niko ne može da objasni. Kad kažem monster horor poslastica B kategorije, mislim da B kategoriju uzmemo vrlo široko i kažemo da je B poslednje slovo abecede.

Produkcija, montaža, specijalni efekti, scenaristička rešenja... svi spadaju pod toliko daleko slovo u dubini abecede da vrište TRASH - SKORO briljantno. Uz malo više sredstava i truda, odnosno pažnje, ovo autoironično ostvarenje bilo bi toliko potpuno loše da je STVARNO briljantno.

I to je mišljenje jednog optimiste koji u svakom konzumerističkom... hm... izazovu... vidi potencijal.
 

Ovo je film o sudbini malog grada koji na čelu ima koristoljubivog i korumpiranog gradonačelnika koji fura imidž uduvanog hipija. Zašto su ta dva sastavljena u jednom liku ostaje nejasno do kraja, valjda je scenarista mislio da je to smešno. Uglavnom u okolini grada pred samu uskršnju proslavu počne serija zverskih pokolja. Gradonačelnik zbog šizofrene mešavine osobina svoje ličnosti odbija da preduzme bilo šta u vezi sa opštom bezbednošću i insistira na proslavi. 

Preostala nada stanovnika ovog malog grada curi kroz prste dvoje šintera koji se kroz ceo film ponašaju u skladu sa klišeom o muško ženskom paru agenata/detektiva/policajaca čija bi međusobna dinamika trebala da nosi radnju filma. Inače firma za koju rade zove se “Lovaci na pse u raži” - Dog catchers in the rye – što je duhovita ali ničim izazvana referenca scenariste. Celokupna firma je utvrđena u okviru klišea koji parodira dinamiku policijske stanice, verovatno da bi kontinuirano podsećala gledaoca na propalu ambiciju glavnog muškog lika da upiše policijsku akademiju.
 

Druga polovina ovog dinamičnog dua i final girl je propala glumica koja se vraća kući i pod pretnjom roditelja mora da se zaposli da je ne bi izbaciili iz kuće. Posao koji skoro slučajno i na mišiće dobije, nalazi se na suprotnom polu svih njenih interesovanja, ali kroz ceo poduhvat ona ima priliku da doživi lični rast koga je na kraju, ironično, samo ona svesna.

Gradeći ovako slojevito i istovremeno autoironično likove i radnju filma scenarista je na neki način znao šta radi. Kad kažem znao, mislim, sigurno ima negde nekakvu svesku beleški sa arhetipovima likova i uputstvima o tome koja vrsta dijaloga pomaže da se izrazi određena poenta. Onda je brikolerski zalepio sve te reči tako da u svakom trenutku filma kao gledaoci prepoznajući stereotipske situacije iz onih dobrih filmova koje imate u iskustvu možete da uzviknete: oh pa ova situacija treba da je smešna, strašna ili nešto treće i zadovoljni nivoom identifikacije uspostavljate poznavanje univerzuma priče i likova u njoj. Čudna odlika ovog filma je da vas u isto vreme i hipnotiše svojom banalnošću, ali i tera da mislite kako je u glavama ljudi koji su ga pravili bilo još to nešto što možda jesu, a možda i nisu uspeli da upakuju u slojeve monster slashera i nastavljate sa gledanjem

Gluma je pretpostavljam intencionalno loša i smešna sa banalnim karikaturama gestova i ekspresija koje bi trebalo da su emocije i stanja pretpostavljena u datim situacijama. Eksploatacione scene su hiperbolisane i potpuno nerealne u svojoj banalnosti.

Montaža stvara izuzetan osećaj nelagode jer rezovi i trajanje određenih scena nesvesno šalju pomešane poruke mozgu u odnosu na materijal koji gledamo. Tako su neki banalni trenutci predramatizovani svojim trajanjem i sporošću kadrova dok ne doprinose potpuno ništa samoj radnji dok su “akcione scene” krvoprolića trapave i traljave.
 

I kruna svega specijalni efekti po kvalitetu daleko ispod onih koje ima većina vlogera na YouTube-u. Ponekad nisu čak ni smešni u svojoj jadnosti i sklepanosti, a vrlo često izazivaju reakciju koja počinje sa: “ali mogli su bar ovo ovako... (sic) to ne bi bilo ni skupo...”

Sama figura monstera za koga najava filma tvrdi da je visok 50 metara, a u stvari nije... mogla je biti rešena na bar pet drugih načina a u stvari nije... Tako da umesto zeca sa plakata imamo nešto što je na pola puta između štakora i zeca sa nečim što podseća na ptičija stopala. Kako ga nose to je misterija, kao i to zašto mu stalno ispadaju stvari iz usta. Jedno moguće objašnjenjeje da ga problemi sa varenjem teraju da, osim što reži i urliče, takođe podriguje.
 

Ceo film vas celim putem tera da da reagujete tako što rečenicu započinjete sa “o moj bože” ili sa “ali...” ali ne uspevate da je završite.

Ako do sada niste zastrašeni užasnošću ovog filma onda sam sigurna da radoznalo isčekujete kraj ovog članka da biste ga izguglali i pogledali. Udovoljite sebi, uradite tako!  

Verujem da će se mnogi od ljubitelja trash horora jako dobro zabaviti, nasmejati i uživati u njegovoj ironičnoj nedorečenosti izraza i neverici koju će vam izazivati iznova i iznova sa svakim napadom zeke iz pakla!

Nina Stefanija Blažević

ZAVRŠNICA KOJA TO BAŠ I NIJE

Film: Astralna podmuklost: Poslednji ključ (Insidious: The Last Key)

Režija: Adam Robitel

Scenario: Li Vanel

Uloge: Lin Šej, Li Vanel, Angus Sampson

Trajanje: 103 min

Proizvodnja: SAD/Kanada , 2018. 

 

Na kraju smo marta i već nam je stigao prvi film iz horor radionice Džejmsa Vana. Reč je o četvrtom filmu serijala “Astralna podmuklost”, odnosno hronološki drugom filmu u serijalu. Prvi nastavak ovog serijala bio je film koji je 2010. na velika vrata vratio Vana na koordinatni sistem zvezda Holivuda. Van je do tada imao iza sebe veoma uspešnu “Slagalicu strave” (Saw, 2004.) sa šest i po nastavaka, ali i par neuspešnih filmova koji su ga osudili na nišu splatter horora. “Astralna podmuklost” je bio njegov način da se dokaže da zna više od jednog trika, i sa budžetom od svega 1.5 miliona dolara, uspeo je da zaradi čak 97 miliona na svetskom nivou, čime je postao jedan od najuspešnijih filmskih naslova 2011. godine.

 

 

Tri godine kasnije Van se vraća u rediteljsku stolicu i snima nastavak “Astralna podmuklost: 2. poglavlje” (Insidious: Chapter 2, 2013.) koji je nadmašio uspeh originala (više od 160 miliona dolara sa budžetom od 5 miliona), a dve godine potom izlazi “Astralna podmuklost: 3. poglavlje” (Insidious: Chapter 3, 2015.), ovaj put sa Vanovim dugogodišnjim saradnikom Li Vanelom u ulozi reditelja. I treći nastavak se pokazao odlično na box officeu (112 miliona sa budžetom od 10 miliona). Naravno, još jedan nastavak je bio neumitan i došli smo do one tačke u istoriji svakog horor serijala kada dobijemo obećanje završnog poglavlja – kao što nam je serijal “Petak trinaesti” (Friday the 13th, 1980.) davne 1984. godine obećao poslednje poglavlje sa četvrtim filmom, nakon čega je usledilo još šest nastavaka.

 

 

Može se naslutiti zašto su autori četvrtog nastavka “Astralne podmuklost” sugerisali da je ovo poslednji nastavak. Postaje očigledno da ovaj serijal gubi zamah, tako da smo dobili inertnu i neinspirativnu priču, koja očigledno ne smeta ljubiteljima serijala, jer je ovaj film na box officeu prevazišao i najuspešniji film u serijalu sa zaradom od 165 miliona dolara. Kao i sa većinom stvari, dobar brend prodaje proizvod, bez obzira na njegov kvalitet. Siguran sam da to što je ovo nastavak serijala na kome se zamor materijala najviše vidi neće smetati autorima da nastave da bičuju konja dok ne umre, ali to ostaje da se vidi.

 

 

Pre nego što potpuno ogreznemo u cinizmu potrošačkog društva, da bacimo pogled na to šta nam donosi ovaj naslov. Na scenariju je, kao i na prethodnim nastavcima, radio Li Vanel, ali reditelj je ovoga puta Adam Robitel, kome je ovo drugi horor film u karijeri (Prvi je found footage film "Posednuće Debre Logan” iz 2014.). Zašto su producenti mislili da je Robitel dobar izbor za ovaj film ostaje misterija. Njegov stil definitivno oponaša Vanov, ali ceo film deluje nezgrapno i trapavo, sa loše tempiranim jump scareovima, i narativom koji je rasut na sve strane. Čitav poduhvat stoga deluje kao jeftina TV produkcija.

 

 

Hronološki, ovaj film je smešten pre prvog nastavka, a posle trećeg. Priča prati ljubiteljima serijala već poznatu medijumku Elizu Rejnir (Lin Šej), koja sa svoja dva pratioca Speksom (Li Vanel) i Takerom (Angus Sampson) vodi agenciju za paranormalna istraživanja. Zaplet počinje kada dobiju poziv osobe koja živi u kući u kojoj je Eliza živela kao devojka, a iz koje je pobegla sa šesnaest godina zbog oca koji ju je zlostavljao. Naime, Eliza je od malih nogu bila svesna svoga dara da komunicira sa duhovima, a njih je bilo mnogo u njihovoj kući u blizini zatvora u kojoj su izvršavane smrtne kazne. Nemoćna da odbije poziv u pomoć, Eliza mora da se suoči kako sa duhovima koji trenutno naseljavaju njenu nekadašnju kuću, tako i sa duhovima iz svoje prošlosti.

 

 

Jedino objašnjenje koje imam za uspeh ovog filma je to da je Džejms Van do te mere postao institucija, da ako se njegovo ime zalepi na bilo šta, to će biti uspešno. Ne sporim da je on sam kvalitetan zanatlija, ali daleko od toga da sve što takne postane zlato. Preporučujem ovaj film samo hardcore ljubiteljima serijala.

 

Aljoša Tomić