DAN MRMOTA U SVETU SLASHERA

Film: Srećan Dan Smrti (Happy Death Day)

Režija: Kristofer Landon

Scenario: Skot Lobdel

Uloge: Džesika Rot, Izrael Brusar, Rubi Modin

Trajanje: 96 min

Proizvodnja: SAD, 2017.

"Srećan dan smrti" je jedan od onih filmova čija se produkcija razvlačila desetak godina i koji je za to vreme bio vezivan za imena velikih igrača Holivuda poput Megan Foks i Majkl Beja. Na sreću ovo je ostalo niskobudžetno ostvarenje, što mu daje izvestan šarm i može mu se progledati kroz prste tamo gde blockbusteru ne bi moglo. Ovaj film očigledno cilja na tinejdžersku publiku koja i čini najveći deo gladalaca slashera, ali takođe igra i na nostalgične osećaje starije publike sa svojim referencama na filmove Džona Hjuza i Harolda Rejmisa. 

Takođe, malo starijoj publici će biti zanimljiva činjenica da je na dizajnu maske ubice za ovaj film radio Toni Gardner, kostimograf koji je pored toga što je radio na velikom broju legendarnih horora, zaslužan za masku ubice iz filma "Vrisak" (Scream, 1996.). Reditelj Kristofer Landon je svoj zanat kovao na serijalu "Paranormalna aktivnost" (Paranormal Activity, 2007.) i na ovom filmu se vidi da je solidno savladao veštinu, koju u ovom filmu manje-više uspešno kombinuje sa humorom, stvarajući tako jedan daleko zabavniji proizvod od onog koji bi bio da se odlučio za "ozbiljniji" slasher.

Sama premisa filma i ne dozvoljava mnogo ozbiljnosti. Priča filma prati studentkinju prve godine Tri Gelbman (Džesika Rot), koja otkriva čari života na kampusu sa sve pijankama i muvanjima za jednu noć. Na dan svog rođendana budi se u krevetu nepoznatog mladića, i tu se upoznajemo sa trenutnim stanjem u njenom životu, u kom je okružena disfunkcionalnom porodicom i neiskrenim prijateljima. Njen rođendan se završava njenim ubistvom. I tu počinje zaplet. U stilu Rejmisovog "Dana Mrmota" (Groundhog Day, 1993.), Tri se ponovo budi u krevetu pomenutog mladića, sa sećanjem prethodnog dana, prisiljena da iznova i iznova proživljava dan kada je ubijena. Ipak, Tri odlučuje da uzme stvari u svoje ruke i kroz niz komičnih situacija koje se završavaju njenom smrću reši slučaj svog ubistva. U pozadini glavne priče, Tri rešava svoje egzistencijalne probleme sa porodicom i prijateljima, i čak započinje romansu sa mladićem u čijem se krevetu svakog jutra budi.

Moram priznati da me je film prijatno iznenadio u trenutku kada je promenio ton u komičniji nakon prve trećine filma, i kada sam shvatio da neću sat i po gledati dosadni slasher. Iako nema kritičku dubinu, niti pokušava da dekonstruiše žanr kao fenomenalni "Iza maske: Uspon Leslija Vernona" (Behind the Mask: Rise of Leslie Vernon, 2006.), ovaj film je ipak donekle samosvestan, što pokazuje najviše kroz direktnu referencu na "Dan mrmota". Ipak, ne može mu se zbog toga pripisati neka intelektualna dubina, pa je zato po senzibilitetu bliži horor-komedijama "Taker i Dejl protiv zla" (Tucker and Dale vs Evil, 2010.) ili čak serijalu "Mrtvo zlo" (The Evil Dead, 1981.), nego inteligentnijim žanrovskim rođacima poput pomenutog manifesta Leslija Vernona ili Džos Vidonove "Kolibe u šumi" (The Cabin in the Woods, 2012.). Ja lično mogu da uživam i u jednoj i u drugoj varijanti, a vi ste upozoreni.

Aljoša Tomić

JURI I DŽUKAI – EGZOTIČNI ISTOK U HOROR UMU ZAPADNJAKA

Aokigahara ili Džukai (more drveća) je ime parka prirode u podnožju planine Fudži poznatom po tome što ga za svoje poslednje utočište biraju oni koji odluče da oduzmu sebi život. Ogromna, tiha šuma kao da sama po sebi nije dovoljno jeziva koliko i prelepa u svom veličanstvu prirode, ona od davnina stoji u vezi sa smrću i legendama o duhovima umrlih.

Smatra se da je u XIX veku šuma bila mesto u kome se praktikovao ubasute – stari običaj nošenja i ostavljanja starih i nemoćnih ljudi u planine ili druga zabačena mesta da tamo umru. Ovaj običaj ima svoje poreklo u vremenima gladi, bolesti i nemaštine, a delimično je bilo uređen zakonima pojedinih oblasti u starom Japanu.

Verovatno i zbog toga za Aokigaharu važi da je naseljena jureima – duhovima počivših koji iz nekog razloga ne mogu da nađu svoj mir, zbog čega su neki od njih veoma opasni.

1961. objavljena je knjiga japanskog autora Seika Matcumotoa – “Kula talasa” (Nami no Tō), smatra se da je nakon toga ova šuma postajala sve popularnije odredište za izvršenje samoubistva. Druga knjiga koja se često pronalazi pored tela otkrivenih u ovoj šumi je “Kompletan vodič za samoubistvo” (Kanzen Jisatsu Manyuaruy) Vataru Curumija iz 1993. godine. Autor se u knjizi bavi teskobom savremenog života u Japanu i detaljno na 200 strana opisuje i razmatra sve tehnike samoubistva tvrdeći da knjiga ne zagovara niti odgovara od istog, a Aokigaharu opisuje "savršenim mestom za umiranje".

Broj pronađenih tela na godišnjem nivou je oko stotinu, ali smatra se da zbog gustine šume i neprohodnosti veliki broj samoubistava ne bude ni otkriven. Šuma je toliko gusta, zvučno izolovana i zbog navodnih naslaga gvožđa u tlu kompasi i drugi uređaji ne rade kako treba, što i radoznalce i slučajne prolaznike često čini slučajnim žrtvama ovog zelenog mora.

Nije potrebno dalje razlagati zašto bi jedno ovakvo mesto bilo tema i primamljiva lokacija za horor film. Sledi lista filmova:

ŠUMA ŽIVIH MRTVACA (FOREST OF THE LIVING DEAD, 2011.)

"Šuma živih mrtvaca" autorsko je ostvarenje američkog pisca i režisera Šana Serafina. Ne očekujte mnogo od ovog filma koji ima zanimljivu premisu o američkoj devojci sa naslovnica koja sebi oduzima život u morbidno popularnoj šumi, a potom usledi niz događaja u vezi sa njenim bivšim momkom i njegovom novom devojkom koja je takođe supermodel. Predvidivo glavna junakinja u formi duha kreće da se sveti onima koji su joj se zamerili. Ovde reputacija šume služi samo kao izgovor za natprirodne moći glavne junakinje što je lako moglo biti i bilo koje drugo mesto. 

ŠUMA SAMOUBICA (GRAVE HALLOWEEN, 2013.)

"Šuma samoubica" je televizijsko ostvarenje iz 2013. godine režisera Stivena R. Monroa i pisaca Rajana V. Smita i Šeldona Vilsona. Ovaj film je smešten u Japan, ali je u celini snimljen u Kanadi. Samoj scenografiji, i scenama šume i prirode nema se šta zameriti, ali ispostavlja se da ova priča o grupi tinejdžera koji ulaze u šumu da bi za školski projekat pratili drugaricu koja traži svoju preminulu majku. Pripovedanje se sastoji od niza flešbekova glavne junakinje i nasumičnih smrti članova grupe. Ideja koja se oslanja na razradu odnosa Maiko i njene majke u jednom ovakvom mističnom setingu mogla je biti osnova jakog psihološkog horora, a vrlo brzo pretvara se u krvavu paradu unutar prelepog ambijenta kanadskih šuma. 

ŠUMA (THE FOREST, 2016.)

"Šuma" je film režisera Džejsona Zade o kome smo već pisali na Filmozofiji. Ipak najverodostojniji i u celini posvećem misteriji same šume sa maltene dokumentarističkom tačnošću navodi sve motive koji su o Aokigahari u stvarnosti poznati i proverljivi. Lik koji tumači Natali Dormer ulazi u šumu da bi pronašla svoju sestru bliznakinju za koju oseća da je u nevolji i sve što usledi nakon toga je okrutna igra tog mesta sa njenim umom. Što se horora tiče ovo je najzaokruženije zapadno ostvarenje sa ovom temom iako mu se u velikoj meri može zameriti upravo predvidivost i repetitivnost horora nastalog u zapadnom umu. Ceo film je neka vrsta naše mistifikovane interpretacije egzotičnog Istoka i kad je već tako, bilo bi lepo da je ta linija filma dodatno iskorišćena da film učini autentičnim. Izvini Natali... 

ŠUMA IZGUBLJENIH DUŠA (A FLORESTA DAS ALMAS PERDIDAS, 2017.)

"Šuma izgubljenih duša" je portugalska slešer drama iz 2017. godine. Film je režirao Hoze Pedro Lopez i ove godine je premijerno prikazan na Fantasporto filmskom festivalu. Šuma u kojoj se radi u filmu je izmišljeno mesto između Španije i Portugala, iako po konceptu značajno podseća na Aokigaharu. Dvoje stranaca ukrštaju puteve i to ih za neko vreme skreće sa pomisli o samoubistvu kojim prvobitno verujemo da su vođeni. Ispostavlja se da njihovi motivi sežu ka smrti, ali na drugi način od očekivanog.

Priče o smrti i mrtvima možda jesu već dugo u vezi sa ovom šumom, ali je potrebno istaći da samoubistva na način kako ih percepiramo mi ovde na Zapadu predstavljaju relativno nov koncept u kontekstu vekovnih običaja, i tradicija Japana i njegove kulture. A primetićete da su gore navedeni filmovi zapadne produkcije. Japan poznaje samoubistvo u formi sepukua (harakirija) kojim se pruža prilika ratniku ili drugom čoveku od položaja da sačuva svoju čast kada ne preostaje ni jedan drugi način i u formi već spomenute ubasute, prethodnice onoga što bi nama u mnogome ličilo na eutanaziju.

Za kraj među filmovima koji se bave ovom temom sa aspekta fikcije navešću i preporučiti vam jednu stvarnu, dokumentarističku priču o čoveku koji je naučnik i kome je životni posao proučavanje vegetacije na vulkanskom tlu planine Fudži, pa time i na teritoriji šume Aokigahara. On 20 godina baveći se svojim poslom biva svedok različitim slučajevima samoubistava i mislim da je njegova perspektiva u vezi sa ovom temom jedinstvena. Reportažu možete pronaći ovde.  Ako njegovo iskustvo nije prožeto trajnom jezom, ništa nije.

Nina Stefanija Blažević

DRUGA SEZONA - MRAČNIJA I OPASNIJA

Serija: Čudnije stvari (Stranger Things), sezona 2

Kreatori: Met Dafer i Ros Dafer

Uloge: Mili Bobi Braun, Fin Vulfhard, Vinona Rajder

Trajanje: 9 epizoda, 55 min

Proizvodnja: SAD, 2017.

Kada razgovaram sa ljudima o „Čudnijim stvarima“ uglavnom niko nema ništa negativno da saopšti, jer nema se šta zameriti šarmantnosti i lepom vizuelnom doživljaju osamdesetih koje prikazuje ovaj serijal. Naime, niko ni ne očekuje obrt na kraju koji će izmeniti tok radnje u nekom smeru da publika bude iznenađena. U „Čudnijim stvarima“ je mahom sve jasno i sve predvidljivo, ali to nikome ne smeta jer je beskrajno simpatično, duhovito i strašno u onoj meri u kojoj se to očekuje. Međutim, pored svega navedenog, serija ostavlja gledaoca gladnim za još avanture i uzbuđenja koje nudi svaka nova epizoda. 

Na početku mi je malo zasmetalo to što nismo imali nikakvu retrospektivu kao podsetnik na prethodne događaje, pa mi je trebalo vremena da se setim svega što se izdešavalo u prvoj sezoni kao i to šta se tačno dogodilo sa određenim sporednim likovima. Sa druge strane mozaička struktura druge sezone sa nekoliko linija priče u određenoj meri obavlja taj posao podsetnika. Takođe ovaj mozaik slaže sve rasparčane delove u jednu celinu na samom završetku, kako one priče koje kreću sa istog polazišta tako i priču sa Ileven (Mili Bob Braun) koja u ovoj sezoni ima dobar deo radnje samo za sebe - čak jednu celu epizodu koja je u potpunosti posvećena isključivo njoj, a koja nema veze sa glavnom radnjom. Ileven u ovoj sezoni mora da ode od svojih prijatelja, da bi im se vratila jača i snažnija nego ikad u trenutku kad im je to najviše potrebno. Priča posvećena njoj otkriva mnogo o njenoj prošlosti i poreklu, ali obazrivo kako bi misterija ostala skrivena.

Na isti način dublje uranjamo u obrnuti svet inspirisan Lavkraftovom poetikom nekog čudnog paralelnog univerzuma koji hrli u naš s namerom da ga zaposedne, ali ipak ne saznajemo previše kako bi gledalac i dalje bio dovoljno znatiželjan da nastavi sa gledanjem. Sve je za stepen mračnije i opasnije nego u prvoj sezoni, čak su i naši glavni junaci za mrvicu zreliji. 

Verujem da ćemo dobiti još dosta nastavaka ovog serijala koji će se uozbiljavati onako kako naši glavni junaci budu odrastali. Takođe verujem da ovim tempom ne može mnogo da se iskvari kvalitet serije koja je već osvojila mnoge. Razlog tome jeste da „Čudnije stvari“ nisu ništa drugo do evociranje nostalgije spram bronzanog doba horor filma, ali u ruhu današnjice. Ne propuštajte vrhunski omaž hororu osamdesetih u produkciji Netflix.

Nenad Lančuški

JOŠ JEDAN SERIJAL KOJI NIJE ZAUSTAVLJEN NA VREME

Film: Strašno strašilo 3 (Jeepers Creepers)

Režija: Viktor Salva

Scenario: Viktor Salva

Uloge: Sten Šo, Gabrijela Ho, Brendon Smit

Trajanje: 100 min

Proizvodnja: SAD, 2017.

Pre nego što se osvrnemo na film, morao bih prvo reći par reči o domaćem distributerskom prevodu naslova ovog serijala, za koji nisam ni znao da postoji, a koji ne funkcioniše ni u kom smislu: niti referira na nešto smisleno, niti je inteligentna igra reči, samo je običan pleonazam. Naše komšije Hrvati su taj problem rešili tako što su ostavili originalan američki naziv, što je prihvaltjivo sa obzirom da je reč o nazivu pesme koja služi kao muzička tema filma. Reč je o džez kompoziciji iz 1938. godine čiji su autori Heri Voren i Džoni Merser, a sama fraza Jeepers Creepers je eufemizam za ime Isusa Hrista. Ovo možda nije idealno rešenje, ali je po mom mišljenju svakako bolje od našeg prevoda.

Kada smo to skinuli sa dnevnog reda, da se vratimo na sam film: reč je o serijalu slasher filmova koji je započet 2001. godine, a nastavak je dobio 2003. godine. Moram priznati da sam imao blago interesovanje za ovaj film, jer sam u prva dva filma prilično uživao kao tinejdžer, ali s obzirom da je prošlo četrnaest godina od poslednjeg filma, ne mogu reći da sam aktivno iščekivao nastavak. Nije da nije postojala volja da se ovaj film proizvede u međuvremenu, produkcija ovog filma je više puta počinjala i stajala još od završetka drugog nastavka. Na kraju kada je studio MGM digao ruke od njega 2015. godine zbog nedostatka sredstava, Myriad Pictures je preuzeo franšizu i u februaru ove godine je konačno počelo snimanje, i do aprila je završena postprodukcija.

Ali ovde nije bio kraj poteškoćama. Nešto pre premijernog prikazivanja Eni Svital je pokrenula peticiju za bojkot filma, jer je njegov autor 1988. optužen i osuđen za seksualno uznemiravanje maloletnika na setu “Kuće klovnova” (Clownhouse, 1988.), čije je snimanje bilo u toku. Ova peticija je dovela do protesta zbog kojih je premijera filma otkazana. Zašto se digla prašina oko Salvine kriminalne prošlosti baš sada, a ne pre premijere nekog od njegovih osam filmova koji su izašli od 1988. naovamo, ostaje misterija. Možda zaista ne postoji loš publicitet...

Da li je film vredeo svih ovih muka? Na žalost, ovo je verovatno najgori film koji sam gledao ove godine. Priča prati naslovnog monstruma, Kripera, koji izlazi jednom u 23 godine iz svog skrovišta i ostaje 23 dana da bi se hranio ljudskim mesom pre nego što se povuče nazad. Sam dizajn zlikovca me je osvojio još dok sam gledao prve nastavke. Demonski monstrum poput Baba-Roge ili viktorijanskog Skočinog Džeka, koji pored svojih demonskih sposobnosti raspolaže arsenalom hladnog oružja i zamki, imao je potencijal da se nađe pored Fredi Krugera i drugih kultnih monstruma iz ove niše. Ipak, Kriper nije ostario najbolje, 14 godina kasnije, šminka i traljavi CGI efekti, uz odluku da se ceo film dešava na dnevnom svetlu jako narušavaju iluziju opasnosti. Ne pomaže ni činjenica da Džonatan Brek, koji nosi kostim Kripera, nema ni približno telesnu ekspresivnost jednog Dag Džonsa, Endi Serkisa ili Havijera Boteta, što čini da njegova izvedba više izgleda kao da je ispala iz neke epizode “Moćnih Rendžera” (Power Rangers, 1993.), erodirajući tako dalje osećaj pretnje.

Ovaj film je vremenski nesrećno uglavljen između događaja prva dva filma, sa početkom nekoliko dana nakon prvog i završetkom neposredno pred početak drugog filma. S obzirom na vreme koje je prošlo u stvarnosti, možda bi bolji izbor bilo napraviti i vremensku distancu u priči, ali to nije najveći problem koji narativ ima. Najveći problem je što je ovo jedan od onih filmova koji odvažno odbacuje tradicionalnu tročinsku strukturu drame, da bi je potpuno zamenio delićima priče koji ne vode nikuda i koji nemaju nikakav uticaj na tok radnje. Malo ćemo pratiti likove koji imaju veze sa prvim delom filma, malo one koji imaju površno veze sa drugim – da li je ijedan od njih bitan za priču? Naivni ste ako mislite da jeste.

Naravno, već ovo bi bilo dovoljno da film bude negledljiv, ali to nije kraj problema. Sam film nije naročito dug sa svojih sat i četrdeset minuta, ali svaka scena deluje kao da je snimljena u bestežinskom stanju, gluma je tako inertna da se svaki minut čini kao deset. Kad smo kod glume, likovi ovog filma ne vode dijaloge kao normalni ljudi, već svaku liniju dijaloga izgovaraju kao da imaju konstipaciju koju samo vikanje može izlečiti i uvek koriste kriptične fraze poput: “Ja sam deo njega i on je deo mene” ili “Ostaje nam samo da sledimo ptice, gde on ide, idu i ptice.” 

Vrhunac apsurda je što je čitav film usmeren na to da postavi teren za četvrti nastavak, koji će otkriti poreklo Kripera. Pretpostavljam da je ovo škola Ridli Skota, koji poslednjih godina pokušava da nam demonstrira kako je čudovište strašnije ako znamo kako je nastalo. Ironično je to da ne verujem da će posle ovoga iko želeti da to zna, a s obzirom da produkcija nastavka još nije počela, možemo se nadati da će ovde stati mrcvarenje franšize.

Aljoša Tomić