ANTI-ODISEJA U SVEMIRU

Film: Klimaks (Climax)

Režija: Gaspar Noe

Scenario: Gaspar Noe

Uloge: Sofija Butela, Romen Gijermik, Suhejla Jakub

Trajanje: 97 min

Proizvodnja: Francuska/Belgija, 2018.

Pod nazivom Cinema du Corps se podrazumeva grupa francuskih autora koji su na sceni veći više od četvrt veka. Autori koje svrstavaju u ovu grupu imaju širok spektar stilova i tema kojima se bave, ali svi imaju zajedničku nit. Kroz njihovo stvaralaštvo se provlače motivi seksualne dekadencije, zverskog nasilja i psihotičnih likova. Ovi motivi su predstavljeni na brutalan i sirov način, zbog čega je grupa poznata i pod nazivom Novi francuski ekstremizam.

U okviru ove avangardne grupe, koja jednako vuče korene iz arthouse filma kao i iz horor filma, najpoznatije ime je Gaspar Noe. Ovaj autor je odavno stekao internacionalnu reputaciju, kako inventivnom kinematografijom, tako i provokativnim stavovima i nastupom. Premijere njegovih filmova na festivalima redovno prate masovna napuštanja projekcije, ali ljubitelji njegovog dela uvek nestrpljivo čekaju da vide kuda će ih ovaj autor odvesti sa svojim sledećim ostvarenjem.

Pred vama je recenzija Noeovog horor filma "Klimaks". On nije klasičan žanrovski, već autorski film sa snažnim elementima horora. "Klimaks" je premijerno prikazan prošle godine u Kanu, a bioskopsko prikazivanje je počelo u septembru prošle godine u Evropi, odnosno u martu ove godine u Americi. Naravno, kao i svaki njegov film i ovaj je izazvao kontroverzne reakcije.

Premisa je veoma jednostavna: pratimo grupu plesača koji se nakon uspešne probe opuštaju uz sangriju, sve dok ne shvate da je neko od njih u osveženje sipao psihotropnu drogu. Od ovog trenutka paranoja i nasilje eskaliraju, pretvarajući izolovani prostor koji plesna grupa koristi u poprište sukoba ljudi svedenih na nivo zveri.

Ono što ovaj film čini interesantnim nije sama priča, već način na koji je ispričana. Ekspresivnost svetla, glumačkog pokreta, muzike i kretanja kamere na savršen način komuniciraju haos halucinogenog pakla. Noe koristi svoju akrobatsku kameru (kojom je za ovaj film on lično rukovao) da dočara paranoidni užas u kome se prijatelji i saradnici, pa čak i članovi porodice, okreću jedni protiv drugih u svega nekoliko trenutaka.

U stvari, mnogo impresivniji od nasilnog drugog dela je prvi deo, u kome posmatramo rad plesne grupe. Priča počinje neverovatnom desetominutnom plesnom koreografijom Nine Meknili u kojoj gledamo dvadeset i tri plesača koji izvode plesni nastup u jednom neprekinutom kadru uz hipnotični zvuk remiksa Mark Seroneovog Supernature-a. Jedan po jedan igrači se smenjuju, demonstrirajući svoju veštinu kroz raznovrsne plesne stilove od voguinga, preko krumpinga do waackinga. Nakon koreografije, plesači nastavljaju da improvizuju svaki svojim plesnim stilom dok pratimo njihove povremene dijaloge sve do... početka filma?

Noe na svoj provokativni način subvertira i filmsku strukturu. Iz tog razloga ćemo odjavnu špicu videti na samom početku ovog horora, a uvodnu špicu sa naslovom negde na četrdeset i petom minutu filma. Duhoviti detalji, koji se lepo uklapaju u haotičnu prirodu filma, ali daleko od toga da je ovaj film prazan spektakl.

Na samom početku filma imamo stilizovan kadar u kome vidimo televizijski prijemnik na čijem ekranu vidimo intervju sa članovima plesne trupe. Kadar je uokviren raznim knjigama i video kasetama koji su direktno inspirisali Noea. Na njihovim hrbatima možemo videti imena nemačkih ekspresionista Frica Langa i Fridriha Vilhelma Murnaua, filozofa Fridriha Ničea poznatog po svojoj kritici dekadentne evropske kulture koju je smatrao nihilističkom, naslove filmova "Taksista" (Taxi Driver, 1976.), "Andaluzijski pas" (Un Chien Andalou, 1929.), "Suspirija" (Suspiria, 1977.), "Zombi" (Zombie, 1979.) i mnogi drugi, a koji su svi pozajmili ponešto tematski ili stilski ovom filmu.

Ali verovatno najsnažniji uticaj na autora je imao Stenli Kjubrik. Noe kaže da je zahvaljujući ovom reditelju odlučio da se bavi filmom, nakon što je prvi put kao klinac odgledao njegovu "2001: Odiseju u svemiru" (2001: A Space Oddyssey, 1968.). On čak za klimaks navodi kako bi trebalo da predstavlja antipod ovom filmu: dok smo u "Odiseji" gledali majmune koji evoluiraju u razvijenije forme, u Noeovom filmu vidimo ljude koji degradiraju na nivo životinja.

Ako bi baš tražili dlaku u jajetu, mogli bi kritikovati manjak razrade likova. Noe uvodi čitavu ekipu na scenu i koristi prvu polovinu filma da nas upozna sa njima. Problem nastaje u drugoj polovini, kada svi karakteri i njihove motivacije bivaju skrajnute i zaboravljene. Naravno, ne možemo očekivati da film razvije dvadeset i kusur likova, ali u opštem haosu drugog dela filma, karakterizacija se potpuno gubi. To u sebi jeste poruka filma, ali ljubiteljima tradicionalnog narativa sigurno će zasmetati.

Ukratko, iz ove recenzije filma da se videti da “Klimaks” nije za svačiji ukus. Ne znam koliko će se u publici naći gledalaca poput mene: onih koji istovremeno cene mjuzikl, horor film i autentičnu autorsku ekspresiju. Ako možete da čekirate sva tri kvadratića istinski ćete uživati u ovom ostvarenju (iz istih razloga, pogledajte novu "Suspiriju", ako već niste). Ako se zgražavate ekscentričnih filmskih autora i eksplicitnog filmskog nasilja, možete mirne duše da preskočite ovaj horor film.

Aljoša Tomić

MORBIDNA KOMEDIJA SA ELEMENTIMA BODY HORORA

Film: Pirsing (Piercing)

Režija: Nikolas Pese

Scenario: Rju Murakami, Nikolas Pese

Uloge: Kristofer Abot, Mia Vasikovska, Laja Kosta

Trajanje: 81 min

Proizvodnja: SAD, 2019.

Nakon filma „Oči moje majke“ (The eyes of my mother, 2016.) koji se našao na našoj listi najboljih filmova za istu godinu, pre svega zbog svoje rediteljske stilizovanosti, filmom "Pirsing" dvadesetosmogodišnji reditelj Nikolas Pese  je opravdao potencijal koji smo uočili u njegovom prvom filmu. Za razliku od prvog filma za koji je sam pisao scenario sa ne tako čvrstom narativnom strukturom, ovaj put je pronašao inspiraciju u romanu japanskog pisca Rjua Murakamija kojeg fanovi japanskih crnih filmova i horor filmova B kategorije znaju preko „Audicije“ (Audition, 1999.) Mike Takašija. Rju Murakami nije ni u kakvoj vezi sa poznatim japanskim piscem Harukijem Murakamijem, osim što je ovaj izjavio za svog prezimenjaka da mu je njegova književnost jedna od omiljenih. Rju Murakami u svojim romanima istražuje tamnu stranu ljudske prirode i savremenog japanskog društva. Na sličan način od svog prvog filma vidi se i interesovanje Peseja za nastrane fantazije lika čija će akcija kroz zaplet doneti više dimenzija strave, od splatera do psihološke preokupacije i dramaturgije morbidnosti. „Pirsing“ je premijerno pušten prošle godine u januaru na Sandens festivalu, a od prošlog meseca se našao u bioskopima širom sveta. Takođe je ušao u selekciju na sedam drugih festivala, ali nije dobio ni jednu nagradu. Ovaj film bih okarakterisao kao morbidnu komediju sa elementima body horora.

Radnja filma prati Rida (Kristofer Abot), mladića koji ima zadatak da unajmi prostitutku kako bi je usmrtio, što podrazumeva da oni zajedno žele da uđu u sado-mazo seksualni čin koji on nikada pre nije radio. Džeki (Mia Vesikovska) je atraktivna plavuša koja ovde igra ulogu prostitutke, ali njena tajanstvenost i tvrdnja da zna šta Rid ustvari želi od nje, a to nije samo sado-mazo seks, unosi zaplet koji ovih dvoje ljudi vodi u jednonoćnu avanturu.

Nećete se smejati ovom filmu ako nemate morbidne zamisli i moj stav je da ga onda ni ne gledate. Jer već na prvoj sceni ćete se zgroziti, a u njoj čak neće biti ničeg bolesnog osim ideje. Dizajn i muzika stilizuju svaku scenu i sastavni su deo priče koja teče u komičnom ritmu. Ovo je jedan od onih filmova u kojima muzika nije tu da bi doprinela emocionalnom doživljaju scene, već su scena i muzika u njoj saliveni u takt narativa. Dužina ovog filma je gotovo idealna s obzirom da skoro sve vreme gledate dvoje glumaca, ali je i dinamika izvanredno sprovedena, kratkim kadriranjem, odabirom boja i već pomenutom muzikom. Ni u jednom trenutku nije dosadno, a kada to postane, e tu je baš kraj. Ono što „Pirsingu“ sigurno umanjuje popularnost kod publike jeste njegova nedorečenost, ali otkud ideja da baš sve mora da bude jasno? Jer i u toj nedorečenosti leži izvor humora.

Nenad Lančuški

DOBRO DOŠLI U BALKANSKI ZOMBILEND

Film: Poslednji Srbin u Hrvatskoj 

Režija: Predrag Ličina

Scenario: Predrag Ličina

Uloge: Krešimir Mikić, Hristina Popović, Tihana Lazović

Trajanje: 90 min

Proizvodnja: Hrvatska, 2019.

Ovogodišnji Fest dao nam je priliku da pogledamo nekolicinu odličnih horora, a naša pažnja danas usmerena je na jedno potpuno neočekivano domaće ostvarenje! B horor u A hrvatsko-srpskoj koprodukciji "Kinorame" i "Art i Popkorn", uz podršku Hrvatskog audiovizuelnog centra i Filmskog centra Srbije bio je baš prijatno osveženje. Bez obzira na naslov i pretpostavke/negodovanje mnogih, uglavnom nacionalističkih struja, koje je isprovocirao još u toku snimanja samog filma ovo je jedna neopterećena, avanturistička zombi komedija. 

 

Film eksploatiše i u svoj narativ uspešno integriše hrvatsko-srpske odnose iz novije prošlosti kao i motive zombi horora, ali nalazi prostora da (pret)postavi i neka ozbiljnija pitanja kao što su odlazak sve većeg broja mladih u inostranstvo zbog nezaposlenosti i zajedničke budućnosti na planeti u kojoj je čista voda, koje je sve manje, najdragoceniji resurs.

Film je autorski dugometražni prvenac Predraga Ličine, a žanrovski post-apokaliptična zombi komedija toliko nekarakteristična, možda čak i prva tog tipa u domaćoj javnosti i regionu. Poptuno nepretenciozna sa aspekta držanja lekcija ili strana, ova duhovita priča pretpostavlja distopijsko društvo pocepano ogromnim klasnim razlikama u Hrvatskoj sedam godina nakon bankrota. Jedan od osnovnih generatora komične tenzije jeste satira na odnose Srba i Hrvata kakvi su oni u sadašnjosti i bližoj prošlosti; ambivalentna netrpljivost, u kojoj dve strane, suviše slične ne mogu potpuno ni da se mrze, niti se vole, ali se suštinski međusobno određuju tim svojim super-nacionalističkim odnosom. Film se poigrava idejom da nakon izbijanja epidemije koja sve Hrvate pretvara u zombije – nakaze, (rečeno terminologijom filma), jedino Srbi imaju imunitet i njihova krv predstavlja osnov seruma za izlečenje i zaustavljanje epidemije.

Razlozi koje sam autor navodi da baš srpska manjina u Hrvatskoj bude ta spasonosna je delom slučaj, a delom logika po kojoj je veća mogućnost izlečenja, što je manjina koja ima imunitet brojnija. Ipak meni se dopada da mislim i o tome kako je naslov filma inteligentna referenca na poznati horor klasik “Poslednji čovek na Zemlji” (The last man on Earth, 1964.) i zahvaljujući tome duhovito poigravanje sa netrpeljivošću nacionalističke svesti koja u svom korenu ima suštinski strah od drugog, u ovom slučaju, sasvim određenog drugog pod nazivom Srbin. Ipak, ne treba se truditi previše oko tumačenja naslova i aktera filma, već se prepustiti uživanju u dobro osimšljenoj avanturističkoj priči. Vidi se da je u film uloženo dosta novca, ljubavi i truda i da su se trudili da izvuku maksimalan kvalitet u uslovima lokalne kinomatografije i produkcije i naprave film koji u svemu pretenduje da bude žanrovski klasik pre nego veliko umetničko delo sa vaspitno obrazovnom funkcijom.

Suštinski film je nepristrasan, vaspitno nepretenciozan i verovatno zahvaljujući tome rađen u koprodukciji hrvatskih i srpskih producenata. On ide na to da se predstavi kao ozbiljan komercijalni film, pre svega da dobro zabavi gledaoca i da se poigra sa najvećim i najpoznatijim tropama zombi i horor žanra. Autor sam tvrdi kako je bio inspirisan filmovima kao što su "Napad na policijsku stanicu " (Assault on Precinct 13, 1976) i "Tuđin" (Alien, 1979) gde je glavna tema suočavanje manje grupe ljudi sa nekom većom grupom ljudi i(li) opasnošću većom od sebe. Dakle ono što je autor ovog filma ciljao, pre svega je komični survival horor, u kome će kroz dobro režiranu akciju i interesantan zaplet načiniti tenziju koja se razrešava komičnim momentima i aluzijama na dobro poznate stereotipe ovog podneblja oličenim u karakterima tajkuna, mladog ultranacionaliste, babe partizanke itd..

U filmu se vidi da je autor odličan poznavalac, čak i ljubitelj horora. Iako se na početku čini da radnji, bez obzira na broj situacija koje se nižu, treba malo da se zahukta, jednom kada avanture krenu i mala skupina onih koji nisu zaraženi se otisne u neizvesnost spasavanja vlastitih koža radnja filma predstavlja rolerkoster apsurdnih i ludih situacija kroz koje se raspliću niti planetarne zavere. Ono što bi film učinilo misterioznijim i možda još zabavnijim jeste da su gledaoci zajedno sa junacima morali da dokuče ove obrte i rasplete umesto što su unapred obavešteni o vinovnicima celokupnog stanja i njihovim motivima. Pristup koji je autor odabrao je možda trebalo da stvori dodatni pritisak u gledaocu, znajući koliko su glavni akteri filma bespomoćniji pred celom situacijom, ali u ovom slučaju jednostavno nije radilo, bar za mene. U ostatku, pisanje je odlično zanatski obavljeno, sve što je najavljeno, isplaćeno je gledaocu, s tim da planirani kamei najpoznatijih javnih ličnosti u ovom filmu nisu zaista bili nužni, ali razumem da su tu zbog tržišta.

Još samo jedna sitna i relativno sporna, a meni upadljiva stvar u filmu – akcenti glumaca koji su govorili na više od 5 jezika u filmu. Jasno mi je da nije moguće unajmiti jezičkog trenera za svaku izgovorenu rečenicu ili dijalekt, ali mnogi, osim Sergeja Trifunovića, koji je jako lepo potrefio Teksašanina na visokoj vojnoj funkciji, imali su problem sa dočaravanjem autentičnog akcenta jezika koji bi njihovim karakterima bio maternji. Ipak ovo ne treba da vas brine jer dok primetite takvu sitnicu radnja već skrene pod nekim totalno izvitoperenim uglom tako da vam je pažnja svo vreme uglavnom na filmu i možda čak potajnom navijanju i tipovanju šta bi sledeće moglo da se dogodi. 

Toplo ga preporučujem svim ljubiteljima horor komedije kao jedinstveno, i nadam se, ne zadugo, jedino ostvarenje ovog tipa na domaćem tržištu. Ponavljam ovo je B horor u A produkciji za sve koji jednostavno i nepretenciozno vole ovaj filmski žanr koliko i sam autor, oni će istinski uživati u sat i po dobre zabave smeštene u skoru mračnu budućnost koja bi mogla da očekuje i nas gledaoce.

Nina Stefanija Blažević

KAKO PRODATI KUTIJU PUNU PROSEKA?

Film: Kutija za ptice (Bird Box)

Režija: Suzen Bajer

Scenario: Erik Hajzerer

Uloge: Sandra Bulok, Trevante Rouds, Džon Malkovič

Trajanje: 124 min

Proizvodnja: SAD, 2018.

Evo nas, suočeni sa fabrikovanom potrebom da zavirimo u sadržaj “Kutije za ptice” i vidimo šta to Netfliks uporno pokušava da nam proda izazivajući (milionsku) publiku da stavi povez na oči i prihvati ovaj film kao sledeće kinematografsko i pop-kulturno čudo na prelazu 2018. u 2019. godinu. Šta reći o ovom filmu koji je na kratko postao prava internet senzacija sada kada se naveća količina prašine i mimova koji su se namnožili preko noći skoro potpuno slegla?

Na žalost ne možemo reći više nego da je u žanrovskom smislu vrlo, vrlo, vrlo prosečan, post-apokaliptični SF, horor, triler, lepo urađen da prekrati popodne pred TV/kompjuterskim ekranom, ali nikako dovoljno dobro skrojen da dosegne i ispuni vlastiti kapacitet koji mu zadaje scenaristička (knjiška) premisa. Sandra Bulok tumači lik Malori Hejs, koja se sa dvoje dece otiskuje na, po svemu sudeći fatalno putovanje niz reku, opominjući decu da ne skidaju poveze za oči ukoliko ne žele da završe mrtvi. Čovečanstvo dolazi kraju sveta kroz masovnu histeriju uzrokovanu vizuelnim susretom sa misterioznim bićima, koja ukoliko budu opažena teraju ljude u vrlo agresivno ludilo i samoubistvo. 

Jedini način da se preživi jeste sa povezom za oči isto kao što je jedini način da se padne u masovnu internet histeriju oko ovog filma sa povezom za mozak, koji bi sprečio slobodno cirkulisanje krvi do svih kognitivnih, intelektualnih centara u mozgu, pa bi mogli da poverujemo Netfliksovim autentičnim izveštajima iz njegovih vlastitih izvora, da je film u prvom mesecu prikazivanja imao čak 80 miliona pregleda, od čega pregled sa čak 45 miliona naloga samo u prvih 7 dana i da je gledan aktivno 70% ukupnog vremena strimovanja u tom periodu. Ovo su brojke koje bi jedino neke od najgledanijih serija sa RTS-a mogle potući, da se prikazuju na Netfliksu, naravno. Pa čak i da ne dovodimo brojeve u pitanje, moramo se pitati je zašto je to tako? 

Da je zasluženo, nije, iako je film na neki način solidan. Glumi se ne može zameriti, iako su neke scene u svojoj tendenciji da budu ozbiljno napete na granici sa (telesnom) komedijom, kao i postupci karakterizacije koji se graniče sa naivnošću u svojoj doslednosti kod jednih i nedoslednosti kod drugih likova. Dijalozi koji bi trebali da nas emotivno izvozaju po bespuću egzistencije sveta u kome više nema šta dobro da se vidi često su tu samo da popune vreme, a metafora sa kutijom ptica koje na kraju svoje utočište nalaze među onima koji od početka epidemijom nisu ni mogli da budu zahvaćeni, pa su zato spašeni simptoma ljudske otuđenosti u svojoj nevinosti, je prozaična i samom filmu nepotrebna za celinu narativa. Nasuprot tome široki kadrovi prirode i skladnost boja u scenama, ironično, zadovoljiće čulo vida, namećući osećaj melanholije kroz kompoziciju tonova scenografije i kostima po različitim scenama.

O produkciji ovog filma počelo se govoriti godinu dana pre objavljivanja knjige po kojoj je napisan scenario, još 2013. godine. Prvobitno je film tebalo da režira Endi Muskijeti, nama sada poznat po rimejku filma "To" (It, 2017) i "Majka" (Mama, 2013), ali kada je jedan od producenata Skot Stuber postao glava filmskog odeljenja u Netfliksu 2017. godine, Netfliks je preuzeo ceo projekat i stavio ga u svoju traku masovne produkcije. Nije to ni loša sudbina, ali svakako nije pravo rešenje za film da najjača strana plasiranog sadržaja bude marketinška kampanja. Netfliksov potez da u saradnji sa nekim poznatim gejmerima na Tviču, organizuje Bird box challenge u igranju igrica sa povezom na očima, osim što je uzrokovao brojne povrede kod civilnog stanovništva koja se povela za nošenjem poveza pri obavljanju svakodnevnih aktivnosti, unapred je u glavama nekih od nas, osudio film na propast i nepravedno suđenje pre nego smo stigli i da ga pogledamo. 

Moram proiznati da je moj glavni motiv za gledanje ovog filma bio taj da vidim koliko liči na “Tiho mesto” (A quiet place, 2018.). Naime, pripovedanje priče ograničavanjem percepcije junaka, a time delimično i gledaoca, unutar filmskog medija i razmatranje mogućnosti komunikacije u uslovima ograničene/izmenjene percepcije je poslastica koju majstorski sproveo film Džona Krasinskog, a trend koji je postavio još "Ne diši" (Don't breathe, 2016). Takva vrsta promišljanja čula koja je kod Krasinskog integralni deo narativa ovde je samo dekor i jedan od motiva priče, delimično kao i strah od vezivanja i učešća u zajednici.

Na samom kraju, ne mogu reći da je film užasan, ili užasno loš, ali jeste u sebi nedorečen i neiskorišćen i veliki deo njegove popularnosti dolazi od toga što je “pozajmio naslov” istoimenom vrlo uspelom media stunt-u sa spornim i mestimično bolnim posledicama u stvarnosti koji ga je zapravo popularizovao. Nasuprot tome neka Netfliksova ostvarenja iz prošle godine zaslužuju više pažnje, kao što je "Uništenje"(Anihilation, 2018), pa čak i "Jezive avanture Sabrine Spelman"(Chilling adventures of Sabrina Spellman, 2018), u domenu TV serija.

Dvosekli mač na kom Netfliks kao kompanija sedi, sastoji se u tome što je sa jedne strane predstavlja priliku za mnoga autorska ostvarenja da dobiju pažnju kakvu zaslužuju i time da priliku kvalitetu da se probije do najšire moguće publike nego ikada pre, ali sa druge strane medijskom pompom i insistiranjem na ostvarenjima koja u najboljem slučaju imaju prosečan sadržaj, neće moći zauvek da manipulišu publiku da im veruje u pogledu sadržaja koje prodaju. To je pretpostavljam opasnost kod svake masovne produkcije gde proizvod nekog brenda ili franšize može lagano da odluta, putem lake zarade, daleko od interesa i poverenja onih čijoj je pažnji namenjem. Zato: Pažnja Netfliksu! Ima nas koji očekujemo više!

Nina Stefanija Blažević