Film:
Kutija za ptice
(Bird Box)
Režija: Suzen Bajer
Scenario: Erik Hajzerer
Uloge: Sandra
Bulok, Trevante Rouds, Džon Malkovič
Trajanje: 124 min
Proizvodnja: SAD, 2018.
Evo nas, suočeni sa fabrikovanom
potrebom da zavirimo u sadržaj “Kutije za ptice” i vidimo šta
to Netfliks uporno pokušava da nam proda izazivajući (milionsku)
publiku da stavi povez na oči i prihvati ovaj film kao sledeće
kinematografsko i pop-kulturno čudo na prelazu 2018. u 2019. godinu.
Šta reći o ovom filmu koji je na kratko postao prava internet
senzacija sada kada se naveća količina prašine i mimova koji su se
namnožili preko noći skoro potpuno slegla?
Na žalost ne možemo reći više nego
da je u žanrovskom smislu vrlo, vrlo, vrlo prosečan,
post-apokaliptični SF, horor, triler, lepo urađen da prekrati
popodne pred TV/kompjuterskim ekranom, ali nikako dovoljno dobro
skrojen da dosegne i ispuni vlastiti kapacitet koji mu zadaje
scenaristička (knjiška) premisa. Sandra Bulok tumači lik Malori
Hejs, koja se sa dvoje dece otiskuje na, po svemu sudeći fatalno
putovanje niz reku, opominjući decu da ne skidaju poveze za oči
ukoliko ne žele da završe mrtvi. Čovečanstvo dolazi kraju sveta
kroz masovnu histeriju uzrokovanu vizuelnim susretom sa misterioznim
bićima, koja ukoliko budu opažena teraju ljude u vrlo agresivno
ludilo i samoubistvo.
Jedini način da se preživi jeste sa
povezom za oči isto kao što je jedini način da se padne u masovnu
internet histeriju oko ovog filma sa povezom za mozak, koji bi
sprečio slobodno cirkulisanje krvi do svih kognitivnih,
intelektualnih centara u mozgu, pa bi mogli da poverujemo
Netfliksovim autentičnim izveštajima iz njegovih vlastitih izvora,
da je film u prvom mesecu prikazivanja imao čak 80 miliona pregleda,
od čega pregled sa čak 45 miliona naloga samo u prvih 7 dana i da
je gledan aktivno 70% ukupnog vremena strimovanja u tom periodu. Ovo
su brojke koje bi jedino neke od najgledanijih serija sa RTS-a mogle
potući, da se prikazuju na Netfliksu, naravno. Pa čak i da ne dovodimo brojeve u
pitanje, moramo se pitati je zašto je to tako?
Da je zasluženo, nije, iako je film na
neki način solidan. Glumi se ne može zameriti, iako su neke scene u
svojoj tendenciji da budu ozbiljno napete na granici sa (telesnom)
komedijom, kao i postupci karakterizacije koji se graniče sa
naivnošću u svojoj doslednosti kod jednih i nedoslednosti kod
drugih likova. Dijalozi koji bi trebali da nas emotivno izvozaju po
bespuću egzistencije sveta u kome više nema šta dobro da se vidi
često su tu samo da popune vreme, a metafora sa kutijom ptica koje
na kraju svoje utočište nalaze među onima koji od početka
epidemijom nisu ni mogli da budu zahvaćeni, pa su zato spašeni
simptoma ljudske otuđenosti u svojoj nevinosti, je prozaična i samom
filmu nepotrebna za celinu narativa. Nasuprot tome široki kadrovi
prirode i skladnost boja u scenama, ironično, zadovoljiće čulo
vida, namećući osećaj melanholije kroz kompoziciju tonova
scenografije i kostima po različitim scenama.
O produkciji ovog filma počelo se
govoriti godinu dana pre objavljivanja knjige po kojoj je napisan
scenario, još 2013. godine. Prvobitno je film tebalo da režira Endi
Muskijeti, nama sada poznat po rimejku filma "To" (It, 2017) i "Majka"
(Mama, 2013), ali kada je jedan od producenata Skot Stuber postao
glava filmskog odeljenja u Netfliksu 2017. godine, Netfliks je
preuzeo ceo projekat i stavio ga u svoju traku masovne produkcije.
Nije to ni loša sudbina, ali svakako nije pravo rešenje za film da
najjača strana plasiranog sadržaja bude marketinška kampanja.
Netfliksov potez da u saradnji sa nekim poznatim gejmerima na Tviču,
organizuje Bird box challenge u igranju igrica sa povezom na očima, osim što je uzrokovao brojne povrede kod civilnog stanovništva koja se povela za nošenjem poveza pri obavljanju
svakodnevnih aktivnosti, unapred je u glavama nekih od nas,
osudio film na propast i nepravedno suđenje pre nego smo stigli i da
ga pogledamo.
Moram proiznati da je moj glavni motiv
za gledanje ovog filma bio taj da vidim koliko liči na “Tiho mesto” (A quiet place, 2018.). Naime, pripovedanje priče
ograničavanjem percepcije junaka, a time delimično i gledaoca,
unutar filmskog medija i razmatranje mogućnosti komunikacije u
uslovima ograničene/izmenjene percepcije je poslastica koju
majstorski sproveo film Džona Krasinskog, a trend koji je postavio još "Ne diši" (Don't breathe, 2016). Takva vrsta promišljanja čula
koja je kod Krasinskog integralni deo narativa ovde je samo dekor i
jedan od motiva priče, delimično kao i strah od vezivanja i učešća
u zajednici.
Na samom kraju, ne mogu reći da je
film užasan, ili užasno loš, ali jeste u sebi nedorečen i
neiskorišćen i veliki deo njegove popularnosti dolazi od toga što
je “pozajmio naslov” istoimenom vrlo uspelom media stunt-u sa
spornim i mestimično bolnim posledicama u stvarnosti koji ga je
zapravo popularizovao. Nasuprot tome neka Netfliksova ostvarenja iz prošle godine zaslužuju više pažnje, kao što je "Uništenje"(Anihilation, 2018), pa čak i "Jezive avanture Sabrine Spelman"(Chilling adventures of Sabrina Spellman, 2018), u domenu TV serija.
Dvosekli mač na kom Netfliks kao
kompanija sedi, sastoji se u tome što je sa jedne strane predstavlja
priliku za mnoga autorska ostvarenja da dobiju pažnju kakvu
zaslužuju i time da priliku kvalitetu da se probije do najšire
moguće publike nego ikada pre, ali sa druge strane medijskom pompom
i insistiranjem na ostvarenjima koja u najboljem slučaju imaju
prosečan sadržaj, neće moći zauvek da manipulišu publiku da im
veruje u pogledu sadržaja koje prodaju. To je pretpostavljam
opasnost kod svake masovne produkcije gde proizvod nekog brenda ili
franšize može lagano da odluta, putem lake zarade, daleko od
interesa i poverenja onih čijoj je pažnji namenjem. Zato: Pažnja
Netfliksu! Ima nas koji očekujemo više!
Nina Stefanija
Blažević
No comments:
Post a Comment