ŽITIJE SVETE MOD

Film: Sveta Mod (Saint Maud)
Režija: Rouz Glas
Scenario: Rouz Glas
Uloge: Morfit Klark, Dženifer El
Trajanje: 84 min
Proizvodnja: Velika Britanija, 2019.

Kada smo govorili o izboru najboljih filmova 2020. godine, pomenuli smo veliki broj autora koji su te godine debitovali sa svojim dugometražnim filmovima i uneli svežu krv i ideje u svet filmskog horora. Rouz Glas stoji rame uz rame sa pomenutim autorima sa svojim ostvarenjem “Sveta Mod”. Na žalost, usled pandemije, film koji danas recenziramo je premijerno prikazan široj publici tek krajem prošle i početkom ove godine, tako da nije na vreme stigao do nas, nije ni mogao da uđe u konkurenciju za izbor najboljeg filma, što je svakako zaslužio.

Ovaj film je imao svoju premijeru na Internacionalnom filmskom festivalu u Torontu 2019. godine, nakon čega je datum njegovog prikazivanja u bioskopima bivao pomeran više puta pre nego što je konačno pušten u oktobru 2020. godine britanskoj publici, a nakon toga i šire. U međuvremenu film je prikupio devet nagrada i dvadeset i pet nominacija na više renomiranih festivala, uključujući BAFTA nagradu za najbolje debitantsko ostvarenje i najbolji britanski film.

Naravno, posle ovakvog uvoda možemo očekivati grandioznu produkciju, ali u stvari reč je o inteligentnom i intimnom psihološkom hororu, snimljenom na deliću budžeta velikih holivudskih naslova. Možda sam pristrasan, ali ja lično uživam u ovoj vrsti filmova, koji često isplivaju upravo iz britanske produkcije. Filmovi poput “Oposuma” (Possum, 2018.), “Njegovog doma” (His House, 2020.), “U tkanini” (In Fabric, 2018.), “Predosvete” (Prevenge, 2016.) su me osvojili jednostavnim, ali originalnim konceptom i nekonvencionalnim pristupom žanru.

Kao i navedeni filmovi, i “Sveta Mod” je na površini žanrovski čist horor. Njegova priča prati Mod (Morfit Klark), medicinsku sestru koja radi kao starateljka teško oboleloj Amandi (Dženifer El). Mod je povučena mlada žena, koja je nakon tragične smrti pacijenta koga nije mogla da spase postala posvećena katolkinja. Sa druge strane Amanda, slavna plesačica iz SAD-a, svoje poslednje dane provodi uživajući u porocima i promiskuitetnom životu. Kako se ove dve žene budu zbližavale, Mod sve više postaje opsednuta idejom da je njena prava misija spasenje Amandine duše.

Mod je, kako autorka kaže, sekularizovana devojka, koja kroz posvećivanje hrišćanskoj religiji, dolazi do svoje verzije istog, iz čega i proizlazi glavni konflikt cele priče. On se otkriva kroz njen dijalog sa Bogom, koji joj se obraća kao unutrašnji glas, i vodi je kroz problematične situacije u kojima će se naći, često sa nespretnim ishodima, zbog kojih Mod trpi poniženja i odbacivanje od ljudi u okolini.

Ispod ovog sloja priče, krije se tema ljudske izolacije. Iako imamo mnogo veće mogućnosti komunikacije nego ikada u istoriji, koristimo ih na najbanalnije načine i samo produbljujemo jaz između ljudi oko nas i paradoksalno, osećaj usamljenosti postaje sve veći. U filmu ovo je ilustrovao Modinom nesposobnošću da ostvari bilo kakvu smislenu međuljudsku vezu, što na kraju eskalira njenim fanatičnim pokušajem da spase Amandu bez obzira na to da li ona to želi.

Kao i svaki bolji psihološki horor, i ovaj ostavlja mnogo mogućnosti interpretacije gledaocu, zahvaljujući čemu će samo duže biti aktuelan. Naročito zato što je prožet religioznim temama, a kao što znamo, o religiji svako ima mišljenje i smatra da je baš on u pravu. Ako se upustite u gledanje, očekujte mnoge zabavne trenutke u slučaju da se povede razgovor o ovom filmu u religioznijem društvu.

Već sad je očigledno da je Rouz Glas talentovana autorka, koja ima šta da kaže kroz svoj film. Po svemu sudeći to nije iscrpljeno ovim ostvarenjem, jer kako sama kaže, planira da nastavi da koristi žanrovski film za svoj izraz. Možda još značajnije je da donosi još jedan nov i upečatljiv ženski glas u svet horora, koji je tradicionalno pretrpan muškim stvaraocima. 

Aljoša Tomić

KO IMA MOĆ?

Film: Moć (The Power)

Režija: Korina Fejt
Scenario: Korina Fejt
Uloge: Mark Smit, Merli Šešam, Rouz Vilijams
Trajanje: 92 min
Produkcija: Velika Britanija, 2021.

Oduvek sam voleo filmove smeštene u bolnice, ludnice, škole ili slične institucije kontrole kako ih naziva francuski filozof Mišel Fuko. Razlog tome jeste upravo što se kroz metaforu elemenata strave i horor narativa može ispričati više o strukturi ovakvih ustanova, načinu kontrole i njenim prekoračenjima. Jedan od takvih filmova je upravo i debitanstsko ostvarenje autorke Korine Fejt za čije ime još uvek nije čula šira filmska publika.

Pored nekoliko kratkih i jednog televizijskog filma, Korina je još sarađivala na jednoj epizodi britanske serije „Nevini“ (The Innocents, 2018.) koja, kako mogu da vidim iz trejlera, koristi elemente paranormalnog horora i motiv zaposedanja kako bi ispričao određene ljudske priče.

Ono što nam je doneo dvadeset i prvi vek u horor kinematografiji jesu upravo ljudske priče stavljene u horor oblandu, i to daleko eksplicitnije nego što su to radili stari filmovi ovog žanra. Na ovaj način Korina Fejt ispričala nam je kroz najpopularniji podžanr horora u poslednjih dvadeset godina, priču veoma aktuelne prirode kako u svetu tako i kod nas u državi.

Ako bih vam rekao koja je tema ovog filma onda bih vam napravio spojler, jer upravo kada se desi razotkrivanje toga šta se krije iza natprirodnih pojava u bolnici gde radi glavna junakinja, film dobija svoj socijalni angažman.

Radnja prati mladu medicinsku sestru Val (Rouz Vilijams) koja dobija svoj prvi posao u jednoj bolnici u Londonu 1973. Pravila su vrlo stroga, a Val već prvog dana zbog svoje empatije i naivnosti uspeva da ih prekrši. Zbog toga od strane glavne sestre biva kažnjena i zadužena da iste večeri ostane i u noćnoj smeni. Međutim, zbog ekonomske krize su se tokom noći u to vreme dešavale restrikcije struje.

Već dovoljno zbunjena i plašljiva mraka, Val nastojeći da ispuni svoje dežurstvo primećuje natprirodne pojave unutar zidina bolnice. Kako vreme prolazi i sama postaje žrtva ovih pojava uvučena u demone prošlosti kojima nešto ne da mira.

 

U klasičnom paranormalnom horor filmu, to što mrtvima, koji su sada demoni, ne da mira, uglavnom bi bila nečista đavoljska sila. Toga u ovom filmu nema, već je narativ bliži onome što imamo kod azijskih horora sa duhovima, a to je da je počinjena neka nepravda nad žrtvama te se one ne mogu smiriti i ponovo se vraćaju da tu nepravdu isprave. Drugim rečima, u filmu „Moć“ zlo je sekularno  i samim tim nije zlo kao takvo već na kraju dobija svoje razloge.

Ako bismo zakoračili još dalje mogli bismo reći da ono uopšte i nije zlo, već glas mrtvih žrtava koje žele nešto da nam kažu.

Kada sam pustio film mislio sam da gledam klasični paranormalac, međutim što je film dalje odmicao, shvatio sam da se upravo radi o nečem drugom.

U filmovima smeštenim u prošlost jedan od elemenata koji imaju važnu ulogu jesu kostimi glumaca i duh vremena koji prikazuje sama priča. Ovde sve to ima svoje mesto baš onako kako treba. Vidi se da je autorka Korina Fejt htela da nam ispriča ovu priču baš u ovom vremenu. Odnosno, da predstavi položaj žene, medicinske sestre u jednoj instituciji kao što je bolnica u ranim sedamdesetim. 

Pošto sam na početku teksta rekao da neću o temi kako ne bi napravio spojler, dotaćiću se teme samo još preko jednog pitanja koje film postavlja, a to je: ko ima moć u jednoj ovakvoj instituciji? Ne samo ko je ima, već kako se njome služi i zarad kakvih dobiti?

„Moć“ je film koji ove godine ne biste trebali da zaobiđete. Osim jednog krindž momenta na samom kraju filma koji koristi vrlo lošu i sirovu simboliku, kao da se autorka nije setila nekog boljeg načina da se desi rasplet dešavanja, ostatak filma je zaista korektan. „Moć“ predstavlja horor iz stvarnog sveta, prikazan u formi klasičnog horor narativa. 

 

Nenad Lančuški

KADA KRALJ UDARI NA BOGA

Film: Godzila protiv Konga (Godzilla vs. Kong)
Režija: Adam Vingard
Scenario: Teri Rosio, Majkl Doerti
Uloge: Aleksandar Skarsgard, Mili Bobi Braun, Rebeka Hol
Trajanje: 113 min
Proizvodnja: SAD/Australija/Kanada/Indija, 2021.

Od kada je pre više od decenije tadašnji Marvel, a sadašnji Disney otkrio magičnu formulu za generisanje profita pomoću štancanja serijalizovanih filmova smeštenih u objedinjen filmski univerzum, mnogi drugi studiji su pokušali da emuliraju uspeh MCU-a. Nekima to nije pošlo od ruke, poput studija Universal sa njihovim Dark Universom, koji je potonuo, ne jednom, nego dva puta - prvi put sa filmom “Drakula: Neispričana priča” (Dracula: Untold, 2014.), a zatim par godina kasnije sa “Mumijom” (The Mummy, 2017.).

Daleko uspešniji u izgradnji svog filmskog univerzuma je studio Legendary, koji ga je započeo sa Garet Edvardsovom “Godzilom” (Godzilla, 2014.), a koji je nedavno dobio svoje četvrto proširenje sa okršajem koji nam je natuknut još u filmu “Kong: Ostrvo lobanja” (Kong: Skull Island, 2017.).

Sve u vezi sa ovim ostvarenjem je gigantsko: Ovo je do sada 36. film o Godzili i 12. o King Kongu. Diskusije na forumima o njemu prelaze 1000 strana, a fan sajt Wikizilla je srušen na dan kada je trailer prvi put pušten. I jedan i drugi monstrum su veći nego što su ikada bili na velikom platnu (Kong je porastao čak sedamdeset metara od “Ostrva lobanja”). I sve je to imalo vrhunac u jednoj od najvećih box office zarada od početka pandemije.

Na četvrtom filmu je za kormilom bio Adam Vingard, mlad, ali već prilično iskusan reditelj. Njegova filmografija sadrži poveći broj horora, ali uglavnom prosečnih, ili čak promašaja poput “Veštice iz Blera” (Blair Witch, 2016.) ili “Sveske smrti” (Death Note, 2017.). Čini se da ni po čemu ovaj reditelj nije čovek za projekat ovog kalibra, ali na sreću imao je već utabanu stazu kojom je odvažno kročio. 

Čini se da je Majkl Doerti postavio estetski standard sa svojim “Godzilom: Kraljem čudovišta” (Godzilla: King of Monsters, 2019.). Od samog početka je delovalo kao da franšiza pokušava da nađe svoje uporište: dok je Edvardsova “Godzila “ bila previše intelektualistička za većinu gledalaca koji su došli po svoju dozu kaiju zabave, svaki sledeći film je išao u pravcu sve veće karikaturalnosti ljudskih likova i guranjem monstruma u prvi plan.

U Doertijevom filmu, svi ljudski likovi delaju i govore kao da su iz crtaća, što ceo ljudski narativ jako banalizuje, o čemu sam više govorio u recenziji ovog filma. Čini se da Vingard odlazi još korak dalje, do te mere da su likovi medij za jeftine šale i ekspoziciju narativa. 

Ali dobro, nije to toliko važno, kao i u prvom, ljudski likovi će morati u jednom trenutku da se sklone sa scene i ustupe mesto pravim zvezdama filma, jelda? Na žalost, mislim da je Vingard i ovde malo zakazao, jer u Doertijevom filmu sve deluje veće i spektakularnije. Sa druge strane, Vingardove akcione scene su prilično ispunjujuće i uživaćete u svakom udarcu koje naslovni junaci prime.

Najveća stvar koju je ovaj film uradio leži u činjenici da su autori u činili kvantitativni i kvalitativni pomak u proširenju Monsterversea. Ovde pre svega mislim na karakterizaciju Konga, koji je dobio ličnost mimo uloge bezličnog primordijalnog titana. Za razliku od reptiloidnog Godzile koji dela vođen jedino instinktom, Kong kao oružje koristi svoj intelekt i sposobnost da komunicira i koristi alat. 

Pored toga i sam svet je proširen, u ovom filmu saznaćemo više o Šupljoj Zemlji, mestu porekla titana koje je pominjano u prethodnim filmovima. Šuplja Zemlja će nas transportovati u domen klasičnih priča iz vremena nastanka žanra, koje možemo naći u delima Žila Verna i Edgara Rajsa Barouza. Ovo avanturističko proširenje deluje organski i sveže, i iskreno se nadam da će biti detaljnije istraženo u dolazećim nastavcima.

Sa obzirom na uspeh ovog filma, sigurno možemo računati na nove priče smeštene u Monsterverse. Iako još uvek nje najavljen nijedan novi film, u pripremi je jedan anime serijal po imenu “Ostrvo lobanja” (Skull Island, 2021.) koji bi trebalo da nas vrati na naslovno ostrvo, gde ćemo pratiti nekolicinu brodolomnika koji pokušavaju da prežive susret sa žiteljima ostrva. 

U svakom slučaju, ako ste ljubitelj serijala, obavezno pogledajte. Daleko od toga da je ovaj film savršen, ali je zabavan i donosi dovoljno novih elemenata u filmski unverzum da može da opravda cenu bioskopske ulaznice, i definitivno ga treba pogledati na velikom platnu. 

Aljoša Tomić

EVOLUCIJA SLEŠERA: STANDARDI (DRUGI DEO)

U prethodnom tekstu bilo je reči o samom postanku slešer žanra i njegovog brata blizanca rape-revenge filma koji je kasnije nastavio svojim putem da se razvija kao samostalni žanr. Međutim, rape-revenge smo morali spomenuti zbog lika protagoniste koji je osvetnik, a koji je u slešeru ustvari izvrnut u lik antagoniste kao što je primer kod Džejsona Vorhisa u „Petak 13“ (Friday the 13th, 1982.) ili Fredija Krugera u „Strava u ulici Brestova“ (A Nightmare on the Elm Street, 1984.).

Pored rape-revenge žanra koji je uticao na razvoj ubice osvetnika i filmova „Voajer“ (Peeping Tom, 1960.) i „Psiho“ (Psycho, 1960.) koji su uticali na razvoj patološkog ubice, kako bismo razumeli na koji način se formira standard jednog slešer filma red bi bio osvrnuti se na 1974. godinu.

Ova godina je ključna jer su se tada pojavila dva stuba slešer kinematografije, a to su već pomenuti „Crni Božić“ (Black Christmas, 1974.) i „Teksaški masakr motornom testerom“ (The Texas Chainsaw Massacre, 1974.). Na prvi pogled ova dva filma imaju mnogo toga zajedničkog, ali u isto vreme su po senzibilitetu potpuno različiti.

„Teksaški masakr motornom testerom“ je pre svega remek delo američke kinematografije. Film koji je rađen po istinitom događaju na ovaj način ima još strašniju reputaciju, s obzirom da se radi o možda prvom i pravom spoju splattera i slešera. Jedan od onih filmova posle kojih nećete ostati ravnodušni. 

 

 

Ovde se ne radi o jednom ubici već se radi o porodici vrlo izvitoperenog pogleda na svet koja sačekuje putnike u ruralnim delovima Teksasa u nameri da uh ulovi, iskasapi i pojede. Zaplet počinje kada grupa tinejdžera upada u njihove čeljusti.

Ono što se generalno pamti u svim slešerima jeste lik ubice, tako je i ovde. Iako se radi o porodici svi se sećaju gojaznog napasnika sa motornom testerom i sirovo napravljenom maskom od ljudske kože. Pored toga, brujanje motorne testere, kasapljenje, krv, bežanija i histerija je ono što u velikoj meri dominira u ovom filmu. Jednom frazom rečeno: krvavi spektakl.

Ono što će se u slešeru standardizovati od svega ovoga, pogotovo u prvom talasu jeste upravo ta maska koju nosi Leatherface dok juri svoje žrtve motornom testerom.

Maska će postati jedan od zaštitnih znakova ubica u slešerima. Tako se već četiri godine kasnije pojavljuje film „Noć veštica“ (Halloween, 1978.) u kojem će Majkl Majers preko svog lica takođe nositi kožnu masku drugog lica. U nekim drugim filmovima ubice će nositi najrazličitije maske, pa tako od Džejsona Vorhisa koji u drugom delu filma ima samo džak na glavi, dolazimo do toga da u trećem nastavku postavlja standard, a to je hokejaška maska. Pored toga, jedna od najpoznatijih maski jeste iz filma „Vrisak“ (Scream, 1996.).

Pored maske, Leatherface ima i svoje oružje koje je takoreći priraslo uz njega, a to je motorna testera. Na ovaj način će uz Majkla Majersa prirasti kuhinjski nož, a uz Džejsona mačeta. Sa druge strane, neće sve ubice imati oružje već će neki svoje žrtve daviti ili ubijati na mnoge druge načine.

Pored ovoga postoji nekoliko nastavaka i rimejkova ovog filma, uglavnom neslavnih, a tu je i sada već kultni film „Pogrešno skretanje“ (Wrong Turn, 2003) kao jedan od najboljih kopija „Teksaškog masakra“. Ovaj spoj splattera i slešera izvršio je uticaj i na određe radove Paskal Lužijea i Rob Zombija, a kao najbolji primer te vrste izdvojio bih „Kuću hiljadu leševa“ (The house of 1000 corpses, 2003.).

Iste ove godine izlazi i „Crni Božić“. Film o ubici koji uznemirava devojke studentskog doma kao pravi seksualni manijak neprestanim telefonskim pozivima sve dok se polako ne dočepa jedne po jedne. Sve što kao gledaoci saznajemo o ovom ubici iz policijskog tumačenja jeste da se radi o nestabilnoj ličnosti koja verovatno ima neke svoje razumom neobjašnjive motive za svoje posupke. Drugim rečima, radi se o manijaku. 

 

Nekoliko godina kasnije izaći će film sa ovim nazivom „Manijak“ (Maniac, 1980.) gde se radi o jednom atipičnom vidu slešera koji više podseća na njegove preteče „Voajera“ i „Psiha“, gde radnja prati ubicu kao glavnog karaktera i njegovu patološku svakodnevicu. U istom kontekstu bismo kao atipični slešer mogli da spomenemo i domaći horor klasik „Davitelj protiv Davitelja“ (1984.).

Dakle, kada smo kod patološkog slešer ubice ovde možemo da razlikujemo dva tipa, onog tihog i jezivog kao što je Majkl Majers i onog koji je u neprestanoj borbi sa samim sobom poput Franka Zite (Džo Spinel) u filmu „Manijak“.

Ovaj drugi film više je nasleđe pred-slešer perioda i kao što smo rekli pripada ovim atipičnim slešerima u kojima se još uvek daje na značaju unutrašnjem razvoju karaktera samog ubice i posvećuje veća pažnja njegovom liku, tako da on postaje i neka vrsta anti-heroja.

Ali da se sada vratimo na film „Crni Božić“ u kojem (pored lika ubice) i prvi put imamo jasne crte drugih likova koji su žrtve, pa i lik koji će kasnije u slešeru biti okarakterisan kao final girl odnosno glavna protagonistkinja.

Ono što je kod slešera najvažnije jeste da među grupom likova, u ovom slučaju u mnoštvu devojaka studentskog doma, gledalac kada taman pomisli da shvata ko je glavni lik, taj glavni lik biva ubijen. Dakle, onu sudbinu koju narativ predstavlja u ekspoziciji će biti i ubicina prva žrtva, sa čime će uvođenje u sam film biti okončano.

U zapletu će gledalac već biti naveden da posumnja da je neko od likova ustvari ubica, sa čime će film u zavisnosti od kvaliteta narativnog toka manje ili više uspešno manipulisati gledaoca. Određeni likovi u „Crnom Božiću“ samo tome i služe dok i sami ne budu ubijeni nakon čega gledalac shvata da je imao pogrešne zaključke. 

 

Ovakvu vrstu uloge ima upravnica studentskog doma gospođa Mek (Marijana Valdman), koja pored toga što je komični lik ima ulogu i da napravi diverziju za gledaoca koji bi trebalo da posumnja da je ona umešana u ubistva.

Pravi dramski lik u „Crnom Božiću“ je Barb (Margot Kider). Samouverena devojka neustrašive naravi i u isto vreme vrlo drskog temperamenta. Ona zbog ovakve ličnosti ne preza da svima kaže u lice šta misli niti da ismeva glupog policajca. Ona je seksipilna i zavodljiva, nema granice u piću. U skladu sa svojim karakterom biva ubijena zbog svoje nesmotrenosti.

Drugi dramski lik je Fil (Andrea Martin) koja je potpuna suprotnost sa Barb. Povučena štreberka, vrlo sramežjiva, plašljiva i zabrinuta za sudbinu njihove nestale drugarice kao i za sudbine svih koji su za vreme Božića odlučili da ostanu u sudentskom domu. Ona je na neki način tipična žrtva. Kasnije će u slešerima da se ustali upravo ovakav lik kao final girl, što u „Crnom Božiću“ nije slučaj.

Treći dramski lik je protagonistkinja Džes (Olivija Husi). U ovom slučaju devojka koja ima probleme u vezi i u nastojanju da ih reši sa jedne strane ostaje za praznike u domu gde će neposredno biti upletena u situaciju. Džes je odgovorna, dostojanstvena devojka koja zna šta želi u svom životu, a šta ne želi. Ona nije suzdržana kao Fil, niti je raskalašna kao Barb, već je umerena i to je njena najveća vrlina. Zato ona jedina živi do kraja.

Na svakog na koga budete posumnjali da je ubica prevarićete se, jer ubica ostaje misterija. Lik ubice je skriven jer je skrivenih namera. Čak nećete dobiti ni njegov istinski glas preko telefona jer ga on stalno menja puput pravog šizofreničara koji neprestano razgovara sam sa sobom.

Mnoštvo filmova koji su pod neposrednim uticajem „Crnog Božića“ nastaje početkom osamdesetih što bismo mogli u suštini da smatramo prvim pravim talasom slešera. Filmovi kao što su „Matursko veče“ (Prom night, 1980), „Moj krvavi Dan zaljubljenih“ (My bloody Valentine, 1981.), „Sestrinska kuća“ (The House on Sorrority Row, 1982.) i „Kamp za prespavati“ (Sleepaway Camp, 1983.) predstavljaju najbolji primer ovog talasa.

U nekima od njih ubica se sveti zbog nepravde iz prošlosti, u nekima ubija samo zato što ne može jasno da izrazi svoju seksualnu želju jer je ona ugnjetavana u detinjstvu te se ispoljava kroz agresiju prema drugima. Međutim, ekspozicija i zaplet ostaju gotovo iste strukture kao u „Crnom Božiću“ prateći nekoliko standardizovanih likova, mladih ljudi, sada devojaka i momaka koji bivaju ubijani, ali koji pokušavaju i da otkriju ubicu.

Nastaviće se... 

Nenad Lančuški