NOVI TALAS CRNOG HORORA

Film: Njegov dom (His House)
Režija: Remi Viks
Scenario: Remi Viks, Felisiti Evans, Tobi Vinejbls
Uloge: Sope Dirisu, Vunmi Mosaku, Met Smit
Trajanje: 93 min
Proizvodnja: Velika Britanija, 2020. 

Kako godine prolaze i postajem sve stariji, tako i sve više uviđam koliko su bili značajni proizvodi fikcije koje sam konzumirao su svom ranom formativnom periodu. Na mestu na kom sam odrastao nikada nije manjkalo likova sa kojima se mogu identifikovati i kojih ću se sećati sa osećajem nostalgije do kraja života.

Fast forwardujmo u skoriju prošlost, i postalo mi je očigledno da sam imao privilegiju da imam svoje junake, i da mnogi klinci to nisu imali jer mainstream industrijom zabave, a samim tim u doboj meri i popularnom kulturom upravljaju beli boomeri, koji svoju robu prodaju svojoj beloj strejt publici bez mnogo emocije i sa znakom dolara u očima.

Kulturološki smo indoktrinirani idejom da je bela boja kože default podešavanje i da to treba da bude dovoljno da ispuni svačije potrebe. U kojoj meri je tako, svedoče rasističke reakcije u komentarima najava novih filmova ili serija koje potpisuju crni autori poput "Lavkraftove zemlje" (Lovecraft Country, 2020.). Ljudima koji su u stanju da izbljuju takve komentare ne smeta što je i dalje 90% sadržaja namenjeno belcima i što jednostavno mogu da odaberu da ne gledaju taj film ili seriju i puste neke druge ljude da uživaju u tome. Oni su tu samo da produbljuju septičku jamu internet komentara.

U svakom slučaju, na ovom svetu postoje cele generacije klinaca koje su odrastale bez svog Supermena, Betmena ili Spajder-mena. Ili u slučaju horor fanova, bez Elen Ripli, Eša Vilijemsa, Lori Strod, Fredi Krugera i drugih junaka i anti-junaka. Ali tačka preokreta se desila pre nekoliko godina sa izlaskom Džordana Pila na scenu i njegove fenomenalne horor-satire "Beži" (Get Out, 2017.).

 

Pil je dao moćan glas crnim autorima i udaljio ih od klasičnog eksploatativnog konteksta koji su imali kroz istoriju, i stvorio jedan filmski tok koji se na ozbiljan način bavi temama relevantnim crnoj publici. Više o ovoj tematici možete saznati u dokumentarnom filmu "Horor Noar: Istorija crnog horora" (Horror Noire: A History of Black Horror) o kome smo pisali ranije, a ovde nakon predugog uvoda, prelazimo na ovonedeljni film, koji nam je doneo novi igrač na sceni, Remi Viks.

"Njegov dom" je prvi dugometražni film Remija Viksa, koji je premijerno predstavljen na Sandens festivalu, nakon čega ga je otkupio Netflix za dalju distribuciju. Iako mu je prvenac, nakon gledanja ovog filma nikada ne bih to pomislio. Ovaj mladi autor već sada deluje potpuno formirano, sa jedinstvenim vizuelnim i idejnim identitetom koji prožima njegovo ostvarenje. 

Po temama kojima se bavi, ovaj film definitivno treba svrstati među dela autora novog talasa crnog horora koje predvodi Pil. Sa jedne strane, tematika je politička, i u nekim delovima koristi horor kao parabolu, dok prati par izbeglica iz Južnog Sudana koji traže azil u Velikoj Britaniji. Sa druge strane Viks koristi afrički mitos da bi napravio jedinstven spoj klasičnog evropskog horora u koji je uveo elemente folklora naroda Dinka. 

Priča prati Bola (Sope Dirisu) i Rijal (Vunmi Mosaku) koji bežeći pred ratom, za vreme prelaska Lamanša usred oluje gube svoju ćerku u morskim dubinama. Nakon nekoliko meseci provedenih u kampu za izbeglice, oni dobijaju priliku da se pokažu kao produktivni članovi društva, odnosno "dobri ljudi". Nakon što su dobili probni azil i kuću kojoj će provoditi vreme dok on traje, njih dvoje pokušavaju da se inkorporiraju u srednji sloj britanskog društva. Dok nailaze na raznovrsne oblike mikroagresija i bivaju tretirani kao građani nižeg reda, shvataju da je sa njima iz Afrike došlo nešto natprirodno.

Problem filmova sa ovakvim temama je što mogu delovati jeftino i eksploatativno, ali Viks se pobrinuo da priču koju osmislio sa svojim saradnicima, odlično potkuje sa činjenicama, ali na organski način, tako da nijedan momenat ne deluje usiljeno. Verujem da će crna publika moći da doživi film na mnogo dubljem nivou, ali isto tako i bilo ko ko je imao iskustvo izbeglištva, što je, na žalost, čest slučaj na ovim prostorima. 

 U estetskom smislu film deluje sveže, zbog načina na koji predstavlja natrpirodno i odnos prema natrpirodnom. Taj odnos, proistekao iz folklora, nama je pomalo zaboravljen jer u najvećoj meri baštinimo tradiciju gotskog horora. Viks je u ovu društveno-politički relevantnu priču upleo crtu mitsko-magijskog užasa koja će biti poznata svima koji su kao klinci imali priliku da slušaju starinske strašne priče koje su se generacijama prenosile uz vatru.

Nesumnjivo da će uspeh filmova poput ovoga proizvesti još mnogo crnih horora, i da neće svi biti naročitog kvaliteta. Ali kao i svaki trend u umetnosti, vredi istrpeti zbog filmova poput ovoga, koji će mladim autorima dati priliku da ispričaju neke nove priče i osveže ustajalu vodu svetskog horora. A u tom slučaju bi i oni klinci sa početka priče konačno mogli dobiti svoje horor junake. 

Aljoša Tomić