Film: Loža (The Lodge)
Režija: Severin Fijala, Veronika Franc
Scenario: Sergio Kaski, Severin Fiala, Veronika Franc
Uloge: Rajli Kijo, Džejden Metrel, Lia Mekhju
Proizvodnja: Velika Britanija
Trajanje: 108 min
Prvobitni scenario za ovaj film napisao je škotski scenarista Sergio Kaski koji ga je prodao britanskoj filmskoj kući Hammer Films, nakon čega su oni pozvali austrijski rediteljski horor duo Veroniku Franc i Severina Fiala da rade na njemu. Ovaj filmski duo je horor publici poznat od pre nekoliko godina po filmu „Laku noć mama“ ( Ich seh, Ich seh, 2014) koji je dobio odlične kritike i plasirao ih u svet evropskog horora.
„Loža“ po karakteru više liči na psihološki horor film koji po senzibilitetu odgovara očekivanjima američke publike. Premijerno je prikazan na Sundance filmskom festivalu 2019, a u bioskopima se našao već početkom 2020. Američka kritika ga hvali, na box office-u je prošao zadovoljavajuće, međutim široj publici je očigledno previše spor. Na šta ukazuje statistika na Rotten Tomatoes-u.
Moram da priznam i pored veoma dobre tenzije koju film ima u prvoj polovini, pri vrhuncu radnje se već spori tok narativa dodatno uspori. Zbog toga, nakon obrta, kada se razjasne određene činjenice koje su gledaoca držale pod tenzijom, ostaje samo iščekivanje da se sve već jednom završi. Moguće da će vas film još nekoliko puta do samog kraja iznenaditi ali ne naročito značajno.
Radnja prati dvoje dece Ejdena (Džejdan Martel) i Miju (Lia Mekhju) koji Božićne praznike provode sa svojom budućom maćehom Grejs (Rajli Kijo) u kući u brdima okovani snegom. Njihov otac Ričard (Ričard Armitidž) zbog prevelikih obaveza na poslu je morao da ih ostavi na nekoliko dana. Deca naravno preziru Grejs jer je ona zamenila njihovu majku u životu njihovog oca, ali je se i plaše jer znaju da je pripadala sekti verskih fanatika. Upravo kada Ričard napušta kuću i ostavlja decu sa Grejs u kući počinju da se dešavaju neobjašnjive stvari.
Nisam neki fan paranormalnih horor filmova, ali ono što volim kod takvih priča je to što može da se misterija paranormalnog, odnosno neobjašnjivih dešavanja izvrne pri obrtu u realizam. Drugim rečima, može da se desi da sve to za šta smo mislili da je neobjašnjivo ima ustvari objašnjenje i da je u pitanju ljudski faktor.
Sada već kultni klasik „Duhovi u nama“ (The Others, 2001.) to čini najlucidnije jer pri obrtu paranormalnost izvrće u novu paranormalnost i poigrava se sa statusom protagonista i antagonista. „Loža“ nije ni blizu ovakvog obrta ali daje omaž spomenutom klasiku, iz čega možemo da zaključimo da postoji određeni uticaj.
Ruku na srce film je gledljiv i kao stvoren za ljubitelje horora u sred zimskih dana. Međutim prethodni film „Laku noć mama“ ovog autorskog dua je bolji. Ima jednostavniji narativ koji pogađa u centar svakog ljubitelja evropskog horora. Međutim ako Severin i Veronika nameravaju da nastave svoj proboj ka Holivudu i američko-britanskom kinematografskom ukusu, mora to brže i ekspresivnije.
Ovaj film je za američki ukus prespor. Radnja mora da se ubrza, što bi rezultiralo nekom akcijom koja se očekuje upravo u drugoj polovini filma, a nema je ni od korova. Pored jeze koja je prisutna neophodan je možda i poneki jump-scare da malo razgali masu. Mislim da su ovo neke od stvari koje nedostaju ovom filmu, a nekako sam sve vreme u toj drugoj polovini filma imao utisak da upravo nešto nedostaje.
Sa druge strane evropski ukus je takođe ovde nekako nezadovoljen jer da bi ovaj film bio na nivou „Laku noć mama“ ili „Hagazuse“ (Hagazzusa, 2019.) morao bi da ima više surovosti i bizarnosti. Razvijeniji filmski jezik pokretne slike, a ne prepričavanja same radnje kroz dijaloge likova kako to obično umeju da imaju američki filmovi.
Ako stavimo sve ove zamerke na stranu, u suštini ovaj film je možda korak njegovih autora ka mainstream hororu koji bismo u narednim godinama mogli da očekujemo od njih. Videćemo u kakve će autore da izrastu ukoliko nastave putem kojim su krenuli.
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment