EVOLUCIJA SLEŠERA: POSTANAK (PRVI DEO)

Slešer film je podžanr horora uz koji je odrastala moja generacija i nekoliko generacija pre i posle moje. Njegovo zlatno doba pripada osamdesetima, kada je snimljen najveći broj kultnih slešera. Međutim definisanje i postanak ovog podžanra datiraju dve decenije ranije. 

 

Etimološki slešer film ima značenje „koljački film“ što je nastalo od engleske reči slasher – koljač. 

One karakteristike po kojima će svako prepoznati slešer su upravo lik antagoniste koljača sa nekim hladnim oružjem koji zbog svoje patološke ličnosti ili iz neke osvete proganja grupu tinejdžera koji su se do njegove pojave dobro zabavljali. Pored ove uobičajene radnje tu su još i standardizovani likovi. Antagonista-ubica varira od filma do filma, ali u suštini uvek ima isti cilj, dok njegove žrtve predstavljaju grupu u kojoj se krije i protagonista, češće protagonistkinja koja će na kraju da ga pobedi dok će svi njeni prijatelji da budu izmasakrirani.

 

Slešer svoje rane oblike ima još u filmovima šezdesetih, ali se postepeno definisao kao žanr tek polovinom sedamdesetih pre svega u filmovima Ves Krejvena. Takođe jedna vrlo interesantna činjenica je da pored paranormalnog horora, zombi horora i monster horora koji su već postojali, slešer je prvi film koji je smešten u atmosferu realnosti. U tom smislu on se bavi strahom od realnog neprijatelja, čoveka koji je lud i naoružan, ubica, psihopata. Takođe znamo da su česte žrtve psihopata i manijaka upravo žene, pa prema tome slešer, barem u svojim ranijim izdanjima angažuje problem ženske žrtve i daje joj za pravo kroz dramski lik da pruzme inicijativu osvetnice.

Sada smo polako na tragu jednog od najangažovanijih i najranijih podžanrova slešer podžanra, a to je rape-revenge. Jedan od najboljih i najpopularnij filmova ovog žanra je „Pljujem ti na grob“ (I Spit on Your Grave, 1978.) Meir Zarčija. Međutim da bismo stigli do ovakvog narativa koji imamo u Zarčijevom filmu, gde se devojka Dženifer (Kamil Kiton) koja biva silovana od strane tri manijaka odlučuje da im se brutalno osveti, moramo se osvrnuti na prethodne narativne strukture koje su postepeno kreirale rape-revenge. To su pre svega Bergmanov film „Devičanski izvor“ (The Virgin Spring, 1960.) i Ves Krejvenov „Poslednja kuća levo“ (The Last House on the Left, 1972.).

 

Poslednja dva filma stoje rame uz rame. Možda je slešer par excellence američki žanr ali svoje korene ipak ima u evropskom autorskom filmu. Pored druga dva filma „Voajer“ (Peeping Tom, 1960.) i kultnog Hičkokovog „Psihoa“ (Psycho, 1960.) u kojima se obrazuje patološki lik ubice-antagoniste, „Devičanski izvor“ ipak predstavlja obrazac po kojem će se razvijati jedan drugačiji tip antagoniste-osvetnika. 

Rani rape-revenge stoji veoma blizu ranog slešera i u vezi sa time, filmove kao što su „Poslednja kuća levo“ i „Pljujem ti na grob“ uzimamo u obzir jer se u njima ogleda zamisao o osvetniku nad kojim je počinjena nepravda. Već sa filmovima „Brda imaju oči“ (The Hills Have Eyes, 1977) i „Anđeo osvete“ (Ms. 45, 1981.) ne možemo govoriti o slešeru i hororu, ali smo i dalje na tragu rape-revenge žanra. Drugim rečima, žanr nastavlja da živi sam za sebe, povremeno koketirajući sa trilerom i krimi filmom ali ne i sa hororom.

Da se sada vratimo na ovo što je nama važno za razvoj ranog slešera, a to je narativ „Devičanskog izvora“ i „Poslednje kuće levo“ gde je i sam autor ovog potonjeg (Ves Krejven) rekao kako je Bergmanov film uticao na njega kada je radio na svom prvencu. Ne samo da je uticao već je Krejven uzeo kompletnu narativnu strukturu Bergmanovog filma.

Dakle, u Bergmanovom filmu, za koji je scenario pisala švedska spisateljica Ula Isakson, se ne radi ni o kakvom hororu već o tragičnoj priči devojke koju otac zajedno sa starijom sestrom pošalje u manastir da se pričeste, ali ih na putu do tamo presretnu tri mladića i mlađu Maretu (Bridžit Valberg) siluju i ubiju. Nakon toga pošto im ona odaje odakle je, odlaze direktno na dvor njenog oca Torea (Maks von Sidov) kako bi se dodatno iživljavali. Ali nakon što on saznaje šta se desilo, rešava da se brutalno osveti. Navlači na sebe kožnu kecelju za klanje i kreće u osvetu.

Naravno u ovom filmu nema krvi, prepun je mistike, dramskih dijaloga i srednjevekovnog folklora. Tore pre nego što ode da izmasakrira krvnike koji su mu ubili ćerku, ima teskoban monolog sa sobom u kojem se obraća Bogu i pita se da li treba to da uradi što je naumio. Ovo je pre svega remek-delo evropske kinematografije.

„Poslednja kuća levo“ je treš kopija ovog filma sa identičnom pričom o devojci koju otac pušta da ode na koncert sa drugaricom, a usput ih zadesi ista sudbina kao devojke u „Devičanskom izvoru“. Samo za razliku od Bergmanovog filma ovaj proizvod B produkcije ima znatno više nasilja, eksplicitnih scena i krvi. I ovde se na kraju se otac sveti počiniocima. 

Na samom početku smo rekli da ubica u slešerima obavezno izvrši masakr nad svim likovima dok mu poslednja devojka ne dođe glave. Međutim u ovim filmovima zapravo antagonisti su ti koji budu posečeni. Nastrada mlada i naivna devojka, a njen otac se osveti počiniocima. Krejven je uzeo strukturu i preneo je u sadašnjost zaoštrivši i radikalizujući sve elemente priče Ule Isakson dovodeći ih do užasa.

 

Dok u prethodna dva filma imamo ženu kao žrtvu, i oca koji se sveti, „Pljujem ti na grob“ već stavlja u protagonistkinju i žrtvu i osvetnicu. Odnosno lik protagonistkinje ovde postaje ispunjeniji sadržajem ove dve karakteristike koje će se u slešerima osamdesetih kao što su „Petak trinaesti“ (ali ne originalni već kasnijim nastavcima) i „Strava u ulici brestova“ vezati uz lika antagoniste. Detaljnije o svemu ovome u narednim tekstovima.

Pored ovakvog tipa ubice, koji u rape-revenge filmu imaju ulogu protagoniste osvetnika, a u slešeru postaju antagonisti koji za svoje ubijanje imaju opravdanje u osveti, javlja se i drugi tip ubice, a to je patološki slešer ubica. 

Profili ovakvih likova imaju svoje poreklo u likovima Normana Bejtsa iz „Psiha“ i Marka Levisa iz filma „Voajer“. Zapravo i jedan i drugi imaju kompleksan odnos sa nekim od roditelja i to sublimiraju u ispoljavanje svoje seksualne želje. Bejts ima edipovski odnos sa majkom i šizofreni poremećaj ličnosti, dok je Mark bio predmet eksperimentisanja svoga oca. I jedan i drugi nemaju jasnu seksualnu želju prema suprotnom polu već umesto da im pruže ljubav i seksualno zadovoljenje, oni žele da ih krišom posmatraju i ubiju. 

Oni nisu ni antagonisti ni protagonisti, možda je najbolji naziv za njih da su anti-heroji, žrtve svojih poremećenih roditelja zbog kojih su i sami postali poremećeni. Žene koje su njihove žrtve su slučajne prolaznice ili osobe kojima su se oni svideli. 

Prvi slešer sa ovakvim tipom ubice, koji se čak do samog kraja filma i ne pojavi već ostaje potpuna misterija, je „Crni božić“ (Black Christmas, 1974) i meni lično jedan od najboljih slešera koje sam gledao. U kući gde žive studentkinje počnu da se ponavljaju učestali pozivi nepozatog pozivaoca koji menja glasove i zvuči kao da priča sam sa sobom. Većina devojaka koje tu žive odlaze svojim kućama za Božić, ali zaplet počinje nakon što shvate da jedna od njihovih drugarica nije stigla kući, a da je nema ni u „Sestrinskoj kući“.

Drugi kultni film koji ima patološkog slešer koljača je „Noć veštica“ (Halloween, 1978), u kom je čuveni Majkl Majers kojeg sam se plašio kao mali gledajući neke tada aktuelne nastavke ove franšize. Majers je tihi jezivi ludak koji samo nema nikakav konkretan motiv da ubija, ali ipak to čini. On naprosto želi krvoproliće.

 

Dok se u „Psihu“ i „Voajeru“ film bavi poreklom motiva za ubijanje, slešer postaje film o ludaku koji ubija. Kao i „Devičanski izvor“ što se bavi unutrašnjom borbom lika da li da počini osvetu, tako se i ovi psihološki trileri ustvari bave ozbiljnim problemima ljudske psihe i izvitoperene motivacije za delanje. Pretočeni u slešere oni postaju američka zabava prepuna krvi.

Nastaviće se... 

Nenad Lančuški