EVOLUCIJA SLEŠERA: UPLIV PARANORMALNOG (TREĆI DEO)

U prethodnom tekstu smo već duboko zagazili u osamdesete i pobrojali neke od najpoznatijih naslova koje su iznedrile ove zlatne godine prvog talasa slešera. Pored svih ovih naslova stoje i tri franšize koje su među najpoznatijim, a do dan danas dobijale su iz godine u godinu svoje nastavke. Naravno da govorim o „Noći veštica“ (Haloween, 1978.), „Petku trinaestom“ (Friday the 13th, 1980.) i „Stravi u ulici Brestova“ (A Nightmare on Elm Street, 1984.).

Ovaj poslednji je delo već pomenutog Ves Krejvena i upravo on opet menja dalji tok i pravac razvoja ovog žanra.

Protagonistkinja se sada već standardizovala kao ženski lik obdaren racionalnošću i hrabrošću. Drugi likovi, uglavnom prijatelji i bliski poznanici protagonistkinje su sporedni likovi stereotipnih karaktera koji će već jedan, po jedan biti posečeni. Među njima ima naivaca, glupaka, iskompleksiranih i drskih i tako dalje. Drugačije rečeno njihov karakter je zasnovan na eksplikaciji osobina koje predstavljaju neke krajnosti. Zbog čega nisu sposobni da prežive.

 

 
Ovakva postavka likova je nešto što će tek da osvetli post-slešer, međutim se ona ni tada neće promeniti. Ono što se menja u slešerima zapravo jeste lik ubice. Prema tome lik ubice ili antagoniste jeste upravo ta determinantna tačka spram koje se uvek oblikuje slešer žanr.

U prvom talasu slešera to je psihopata koji ima svoje osvetničke motive ili prosto ubija bez naročitog razloga, ali u svakom slučaju to je čovek od krvi i mesa. On čak i kada biva superioran i nepobediv šta god da mu uradite i dalje ima samo odlike snažnog muškarca čiji nagon za ubijanjem sam po sebi uteruje strah. Upravo su ovakvi likovi Majersa i Džejsona Vorhisa.

Oni su realni likovi, međutim njihova realnost je superiorna i zastrašujuća toliko da se kreće na granici paranormalnog ali ga nikad ne prelazi. Obijica nakon što budu ubijeni, zadavljeni, iskasapljeni ili ne znam šta sve ne, se ponovo vraćaju jači nego ikad.

 

Za razliku od njih dvojice Fredi Kruger je prvi antagonista slešera koji nam dolazi iz paranormalnosti. On čak ni ne obitava u realnosti već svoj posao ubice završava u onostranom, u košmarima svjih žrtava.

Priča o Fredi Krugeru je legenda u koju veruje zajednica i koje se u isto vreme ta zajednica plaši. Tako će na isti način samo sa drugačijim podtekstom biti i ispričana priča o „Slatkišaru“ (Candyman, 1992.). „Slatkišar“ za razliku od ovih slešera osamdesetih koji su u suštini lišeni bilo kakve angažovanosti u sebi ima antirasističku poruku samim tim što govori o životu afroamerikanaca u getu, njihovoj legendi koju prepričavaju i njihovom strahu od iste.

Za razliku od današnjih radova Džordana Pila koji o ovoj temi progovara daleko eksplicitinije, stari „Slatkišar“ zapravo sve to radi implicitno i bez akcentovanja.

U priči o Fredi Krugeru i dalje se krije osvetnička motivacija. Da podsetim, Fredi je serijski ubica kojeg su zbog nedostatka dokaza oslobodili. Nakon čega roditelji tinejdžera koje je ubio rešavaju da ga živog spale u kotlarnici gde je radio. Nakon toga on se vraća da pohodi snove svojih žrtava.

 

 

Strah od njega ne prestaje već nastavlja da živi i posle njegove telesne smrti. Zato i on sam oživljava sa one strane realnosti i nastavlja da radi ono što je radio i u realnosti. Ovde Ves Krejven odlazi korak dalje, prekoračivši granicu poimanja straha, stavivši ubicu ni manje ni više nego u snove svojih žrtava. Tamo gde biste trebali da se odmorite, tamo strah nadvladava. Tamo gde nemate kontrolu tamo kontrolu preuzima Fredi Kruger.

Slatkišareve motivacije za razliku od Fredijevih su drugačije. Oslobođeni rob posle Američke revolucije uspeva da stekne kapital svojim zanatom i šalje svog sina da se obrazuje. Sin mu postaje odličan umetnik, zaljubljuje se u ćerku bogatog belca koja sa njim zatrudni. Njen otac ne mogavši da ovo prihvati unajmljuje plaćenike da ga ubiju i oni to čine na svirep način. Prebijaju ga, odsecaju mu ruku i mažu medom kako bi ga dokrajčili ubodi pčela.

Slatkišar je urbana legenda iz geta koja teži jedino da opstane. Moguće ga je prizvati tako što ćete stati pred ogledalo i pet puta izgovoriti njegovo ime.

Slatkišar u susretu sa protagonistkinjom Helen koja ga je prizvala i koja istražuje ovaj mit, neprestano govori samo o tome kako ima potrebu da se o njemu govori i misli jer će on na taj način preživeti. Slatkišar se isto hrani strahom svojih žrtava kao i svi drugi antagonisti iz slešera, kao i Fredi Kruger.

 

Još jedna zajednička stvar ovoj dvojici likova jeste oružje. Fredi ima svoja sečiva na prstima, a Slatkišar ima kuku koja je ugrađena umesto ruke. Do sada su ubice nosile svoje oružje, a od prelaska u paranormalno oružije postaje u potpunosti deo njih. Drugim rečima, ono što se podrazumevalo u realnosti, a to je da je oružje deo njih postaje stvarnost u onostranom.

Iz ovog korpusa filmova možemo još pomenuti i kultni slešer „Dečija igra“ (Child’s play, 1988.) u kojem takođe duh jednog ubice i psihopate kako bi peživeo prelazi u plastičnog lutka. Dakle ovde se ne radi o tome da se ubica kao takav pojavljuje iz nostranog, odnosno kao paranormalna pojava, već kao realna stvar koja poprima odlike ljudskog i samim tim predstavlja nešto paranormalno.

Nastaviće se... 

 

Nenad Lančuški

EVOLUCIJA SLEŠERA: STANDARDI (DRUGI DEO)

U prethodnom tekstu bilo je reči o samom postanku slešer žanra i njegovog brata blizanca rape-revenge filma koji je kasnije nastavio svojim putem da se razvija kao samostalni žanr. Međutim, rape-revenge smo morali spomenuti zbog lika protagoniste koji je osvetnik, a koji je u slešeru ustvari izvrnut u lik antagoniste kao što je primer kod Džejsona Vorhisa u „Petak 13“ (Friday the 13th, 1982.) ili Fredija Krugera u „Strava u ulici Brestova“ (A Nightmare on the Elm Street, 1984.).

Pored rape-revenge žanra koji je uticao na razvoj ubice osvetnika i filmova „Voajer“ (Peeping Tom, 1960.) i „Psiho“ (Psycho, 1960.) koji su uticali na razvoj patološkog ubice, kako bismo razumeli na koji način se formira standard jednog slešer filma red bi bio osvrnuti se na 1974. godinu.

Ova godina je ključna jer su se tada pojavila dva stuba slešer kinematografije, a to su već pomenuti „Crni Božić“ (Black Christmas, 1974.) i „Teksaški masakr motornom testerom“ (The Texas Chainsaw Massacre, 1974.). Na prvi pogled ova dva filma imaju mnogo toga zajedničkog, ali u isto vreme su po senzibilitetu potpuno različiti.

„Teksaški masakr motornom testerom“ je pre svega remek delo američke kinematografije. Film koji je rađen po istinitom događaju na ovaj način ima još strašniju reputaciju, s obzirom da se radi o možda prvom i pravom spoju splattera i slešera. Jedan od onih filmova posle kojih nećete ostati ravnodušni. 

 

 

Ovde se ne radi o jednom ubici već se radi o porodici vrlo izvitoperenog pogleda na svet koja sačekuje putnike u ruralnim delovima Teksasa u nameri da uh ulovi, iskasapi i pojede. Zaplet počinje kada grupa tinejdžera upada u njihove čeljusti.

Ono što se generalno pamti u svim slešerima jeste lik ubice, tako je i ovde. Iako se radi o porodici svi se sećaju gojaznog napasnika sa motornom testerom i sirovo napravljenom maskom od ljudske kože. Pored toga, brujanje motorne testere, kasapljenje, krv, bežanija i histerija je ono što u velikoj meri dominira u ovom filmu. Jednom frazom rečeno: krvavi spektakl.

Ono što će se u slešeru standardizovati od svega ovoga, pogotovo u prvom talasu jeste upravo ta maska koju nosi Leatherface dok juri svoje žrtve motornom testerom.

Maska će postati jedan od zaštitnih znakova ubica u slešerima. Tako se već četiri godine kasnije pojavljuje film „Noć veštica“ (Halloween, 1978.) u kojem će Majkl Majers preko svog lica takođe nositi kožnu masku drugog lica. U nekim drugim filmovima ubice će nositi najrazličitije maske, pa tako od Džejsona Vorhisa koji u drugom delu filma ima samo džak na glavi, dolazimo do toga da u trećem nastavku postavlja standard, a to je hokejaška maska. Pored toga, jedna od najpoznatijih maski jeste iz filma „Vrisak“ (Scream, 1996.).

Pored maske, Leatherface ima i svoje oružje koje je takoreći priraslo uz njega, a to je motorna testera. Na ovaj način će uz Majkla Majersa prirasti kuhinjski nož, a uz Džejsona mačeta. Sa druge strane, neće sve ubice imati oružje već će neki svoje žrtve daviti ili ubijati na mnoge druge načine.

Pored ovoga postoji nekoliko nastavaka i rimejkova ovog filma, uglavnom neslavnih, a tu je i sada već kultni film „Pogrešno skretanje“ (Wrong Turn, 2003) kao jedan od najboljih kopija „Teksaškog masakra“. Ovaj spoj splattera i slešera izvršio je uticaj i na određe radove Paskal Lužijea i Rob Zombija, a kao najbolji primer te vrste izdvojio bih „Kuću hiljadu leševa“ (The house of 1000 corpses, 2003.).

Iste ove godine izlazi i „Crni Božić“. Film o ubici koji uznemirava devojke studentskog doma kao pravi seksualni manijak neprestanim telefonskim pozivima sve dok se polako ne dočepa jedne po jedne. Sve što kao gledaoci saznajemo o ovom ubici iz policijskog tumačenja jeste da se radi o nestabilnoj ličnosti koja verovatno ima neke svoje razumom neobjašnjive motive za svoje posupke. Drugim rečima, radi se o manijaku. 

 

Nekoliko godina kasnije izaći će film sa ovim nazivom „Manijak“ (Maniac, 1980.) gde se radi o jednom atipičnom vidu slešera koji više podseća na njegove preteče „Voajera“ i „Psiha“, gde radnja prati ubicu kao glavnog karaktera i njegovu patološku svakodnevicu. U istom kontekstu bismo kao atipični slešer mogli da spomenemo i domaći horor klasik „Davitelj protiv Davitelja“ (1984.).

Dakle, kada smo kod patološkog slešer ubice ovde možemo da razlikujemo dva tipa, onog tihog i jezivog kao što je Majkl Majers i onog koji je u neprestanoj borbi sa samim sobom poput Franka Zite (Džo Spinel) u filmu „Manijak“.

Ovaj drugi film više je nasleđe pred-slešer perioda i kao što smo rekli pripada ovim atipičnim slešerima u kojima se još uvek daje na značaju unutrašnjem razvoju karaktera samog ubice i posvećuje veća pažnja njegovom liku, tako da on postaje i neka vrsta anti-heroja.

Ali da se sada vratimo na film „Crni Božić“ u kojem (pored lika ubice) i prvi put imamo jasne crte drugih likova koji su žrtve, pa i lik koji će kasnije u slešeru biti okarakterisan kao final girl odnosno glavna protagonistkinja.

Ono što je kod slešera najvažnije jeste da među grupom likova, u ovom slučaju u mnoštvu devojaka studentskog doma, gledalac kada taman pomisli da shvata ko je glavni lik, taj glavni lik biva ubijen. Dakle, onu sudbinu koju narativ predstavlja u ekspoziciji će biti i ubicina prva žrtva, sa čime će uvođenje u sam film biti okončano.

U zapletu će gledalac već biti naveden da posumnja da je neko od likova ustvari ubica, sa čime će film u zavisnosti od kvaliteta narativnog toka manje ili više uspešno manipulisati gledaoca. Određeni likovi u „Crnom Božiću“ samo tome i služe dok i sami ne budu ubijeni nakon čega gledalac shvata da je imao pogrešne zaključke. 

 

Ovakvu vrstu uloge ima upravnica studentskog doma gospođa Mek (Marijana Valdman), koja pored toga što je komični lik ima ulogu i da napravi diverziju za gledaoca koji bi trebalo da posumnja da je ona umešana u ubistva.

Pravi dramski lik u „Crnom Božiću“ je Barb (Margot Kider). Samouverena devojka neustrašive naravi i u isto vreme vrlo drskog temperamenta. Ona zbog ovakve ličnosti ne preza da svima kaže u lice šta misli niti da ismeva glupog policajca. Ona je seksipilna i zavodljiva, nema granice u piću. U skladu sa svojim karakterom biva ubijena zbog svoje nesmotrenosti.

Drugi dramski lik je Fil (Andrea Martin) koja je potpuna suprotnost sa Barb. Povučena štreberka, vrlo sramežjiva, plašljiva i zabrinuta za sudbinu njihove nestale drugarice kao i za sudbine svih koji su za vreme Božića odlučili da ostanu u sudentskom domu. Ona je na neki način tipična žrtva. Kasnije će u slešerima da se ustali upravo ovakav lik kao final girl, što u „Crnom Božiću“ nije slučaj.

Treći dramski lik je protagonistkinja Džes (Olivija Husi). U ovom slučaju devojka koja ima probleme u vezi i u nastojanju da ih reši sa jedne strane ostaje za praznike u domu gde će neposredno biti upletena u situaciju. Džes je odgovorna, dostojanstvena devojka koja zna šta želi u svom životu, a šta ne želi. Ona nije suzdržana kao Fil, niti je raskalašna kao Barb, već je umerena i to je njena najveća vrlina. Zato ona jedina živi do kraja.

Na svakog na koga budete posumnjali da je ubica prevarićete se, jer ubica ostaje misterija. Lik ubice je skriven jer je skrivenih namera. Čak nećete dobiti ni njegov istinski glas preko telefona jer ga on stalno menja puput pravog šizofreničara koji neprestano razgovara sam sa sobom.

Mnoštvo filmova koji su pod neposrednim uticajem „Crnog Božića“ nastaje početkom osamdesetih što bismo mogli u suštini da smatramo prvim pravim talasom slešera. Filmovi kao što su „Matursko veče“ (Prom night, 1980), „Moj krvavi Dan zaljubljenih“ (My bloody Valentine, 1981.), „Sestrinska kuća“ (The House on Sorrority Row, 1982.) i „Kamp za prespavati“ (Sleepaway Camp, 1983.) predstavljaju najbolji primer ovog talasa.

U nekima od njih ubica se sveti zbog nepravde iz prošlosti, u nekima ubija samo zato što ne može jasno da izrazi svoju seksualnu želju jer je ona ugnjetavana u detinjstvu te se ispoljava kroz agresiju prema drugima. Međutim, ekspozicija i zaplet ostaju gotovo iste strukture kao u „Crnom Božiću“ prateći nekoliko standardizovanih likova, mladih ljudi, sada devojaka i momaka koji bivaju ubijani, ali koji pokušavaju i da otkriju ubicu.

Nastaviće se... 

Nenad Lančuški

EVOLUCIJA SLEŠERA: POSTANAK (PRVI DEO)

Slešer film je podžanr horora uz koji je odrastala moja generacija i nekoliko generacija pre i posle moje. Njegovo zlatno doba pripada osamdesetima, kada je snimljen najveći broj kultnih slešera. Međutim definisanje i postanak ovog podžanra datiraju dve decenije ranije. 

 

Etimološki slešer film ima značenje „koljački film“ što je nastalo od engleske reči slasher – koljač. 

One karakteristike po kojima će svako prepoznati slešer su upravo lik antagoniste koljača sa nekim hladnim oružjem koji zbog svoje patološke ličnosti ili iz neke osvete proganja grupu tinejdžera koji su se do njegove pojave dobro zabavljali. Pored ove uobičajene radnje tu su još i standardizovani likovi. Antagonista-ubica varira od filma do filma, ali u suštini uvek ima isti cilj, dok njegove žrtve predstavljaju grupu u kojoj se krije i protagonista, češće protagonistkinja koja će na kraju da ga pobedi dok će svi njeni prijatelji da budu izmasakrirani.

 

Slešer svoje rane oblike ima još u filmovima šezdesetih, ali se postepeno definisao kao žanr tek polovinom sedamdesetih pre svega u filmovima Ves Krejvena. Takođe jedna vrlo interesantna činjenica je da pored paranormalnog horora, zombi horora i monster horora koji su već postojali, slešer je prvi film koji je smešten u atmosferu realnosti. U tom smislu on se bavi strahom od realnog neprijatelja, čoveka koji je lud i naoružan, ubica, psihopata. Takođe znamo da su česte žrtve psihopata i manijaka upravo žene, pa prema tome slešer, barem u svojim ranijim izdanjima angažuje problem ženske žrtve i daje joj za pravo kroz dramski lik da pruzme inicijativu osvetnice.

Sada smo polako na tragu jednog od najangažovanijih i najranijih podžanrova slešer podžanra, a to je rape-revenge. Jedan od najboljih i najpopularnij filmova ovog žanra je „Pljujem ti na grob“ (I Spit on Your Grave, 1978.) Meir Zarčija. Međutim da bismo stigli do ovakvog narativa koji imamo u Zarčijevom filmu, gde se devojka Dženifer (Kamil Kiton) koja biva silovana od strane tri manijaka odlučuje da im se brutalno osveti, moramo se osvrnuti na prethodne narativne strukture koje su postepeno kreirale rape-revenge. To su pre svega Bergmanov film „Devičanski izvor“ (The Virgin Spring, 1960.) i Ves Krejvenov „Poslednja kuća levo“ (The Last House on the Left, 1972.).

 

Poslednja dva filma stoje rame uz rame. Možda je slešer par excellence američki žanr ali svoje korene ipak ima u evropskom autorskom filmu. Pored druga dva filma „Voajer“ (Peeping Tom, 1960.) i kultnog Hičkokovog „Psihoa“ (Psycho, 1960.) u kojima se obrazuje patološki lik ubice-antagoniste, „Devičanski izvor“ ipak predstavlja obrazac po kojem će se razvijati jedan drugačiji tip antagoniste-osvetnika. 

Rani rape-revenge stoji veoma blizu ranog slešera i u vezi sa time, filmove kao što su „Poslednja kuća levo“ i „Pljujem ti na grob“ uzimamo u obzir jer se u njima ogleda zamisao o osvetniku nad kojim je počinjena nepravda. Već sa filmovima „Brda imaju oči“ (The Hills Have Eyes, 1977) i „Anđeo osvete“ (Ms. 45, 1981.) ne možemo govoriti o slešeru i hororu, ali smo i dalje na tragu rape-revenge žanra. Drugim rečima, žanr nastavlja da živi sam za sebe, povremeno koketirajući sa trilerom i krimi filmom ali ne i sa hororom.

Da se sada vratimo na ovo što je nama važno za razvoj ranog slešera, a to je narativ „Devičanskog izvora“ i „Poslednje kuće levo“ gde je i sam autor ovog potonjeg (Ves Krejven) rekao kako je Bergmanov film uticao na njega kada je radio na svom prvencu. Ne samo da je uticao već je Krejven uzeo kompletnu narativnu strukturu Bergmanovog filma.

Dakle, u Bergmanovom filmu, za koji je scenario pisala švedska spisateljica Ula Isakson, se ne radi ni o kakvom hororu već o tragičnoj priči devojke koju otac zajedno sa starijom sestrom pošalje u manastir da se pričeste, ali ih na putu do tamo presretnu tri mladića i mlađu Maretu (Bridžit Valberg) siluju i ubiju. Nakon toga pošto im ona odaje odakle je, odlaze direktno na dvor njenog oca Torea (Maks von Sidov) kako bi se dodatno iživljavali. Ali nakon što on saznaje šta se desilo, rešava da se brutalno osveti. Navlači na sebe kožnu kecelju za klanje i kreće u osvetu.

Naravno u ovom filmu nema krvi, prepun je mistike, dramskih dijaloga i srednjevekovnog folklora. Tore pre nego što ode da izmasakrira krvnike koji su mu ubili ćerku, ima teskoban monolog sa sobom u kojem se obraća Bogu i pita se da li treba to da uradi što je naumio. Ovo je pre svega remek-delo evropske kinematografije.

„Poslednja kuća levo“ je treš kopija ovog filma sa identičnom pričom o devojci koju otac pušta da ode na koncert sa drugaricom, a usput ih zadesi ista sudbina kao devojke u „Devičanskom izvoru“. Samo za razliku od Bergmanovog filma ovaj proizvod B produkcije ima znatno više nasilja, eksplicitnih scena i krvi. I ovde se na kraju se otac sveti počiniocima. 

Na samom početku smo rekli da ubica u slešerima obavezno izvrši masakr nad svim likovima dok mu poslednja devojka ne dođe glave. Međutim u ovim filmovima zapravo antagonisti su ti koji budu posečeni. Nastrada mlada i naivna devojka, a njen otac se osveti počiniocima. Krejven je uzeo strukturu i preneo je u sadašnjost zaoštrivši i radikalizujući sve elemente priče Ule Isakson dovodeći ih do užasa.

 

Dok u prethodna dva filma imamo ženu kao žrtvu, i oca koji se sveti, „Pljujem ti na grob“ već stavlja u protagonistkinju i žrtvu i osvetnicu. Odnosno lik protagonistkinje ovde postaje ispunjeniji sadržajem ove dve karakteristike koje će se u slešerima osamdesetih kao što su „Petak trinaesti“ (ali ne originalni već kasnijim nastavcima) i „Strava u ulici brestova“ vezati uz lika antagoniste. Detaljnije o svemu ovome u narednim tekstovima.

Pored ovakvog tipa ubice, koji u rape-revenge filmu imaju ulogu protagoniste osvetnika, a u slešeru postaju antagonisti koji za svoje ubijanje imaju opravdanje u osveti, javlja se i drugi tip ubice, a to je patološki slešer ubica. 

Profili ovakvih likova imaju svoje poreklo u likovima Normana Bejtsa iz „Psiha“ i Marka Levisa iz filma „Voajer“. Zapravo i jedan i drugi imaju kompleksan odnos sa nekim od roditelja i to sublimiraju u ispoljavanje svoje seksualne želje. Bejts ima edipovski odnos sa majkom i šizofreni poremećaj ličnosti, dok je Mark bio predmet eksperimentisanja svoga oca. I jedan i drugi nemaju jasnu seksualnu želju prema suprotnom polu već umesto da im pruže ljubav i seksualno zadovoljenje, oni žele da ih krišom posmatraju i ubiju. 

Oni nisu ni antagonisti ni protagonisti, možda je najbolji naziv za njih da su anti-heroji, žrtve svojih poremećenih roditelja zbog kojih su i sami postali poremećeni. Žene koje su njihove žrtve su slučajne prolaznice ili osobe kojima su se oni svideli. 

Prvi slešer sa ovakvim tipom ubice, koji se čak do samog kraja filma i ne pojavi već ostaje potpuna misterija, je „Crni božić“ (Black Christmas, 1974) i meni lično jedan od najboljih slešera koje sam gledao. U kući gde žive studentkinje počnu da se ponavljaju učestali pozivi nepozatog pozivaoca koji menja glasove i zvuči kao da priča sam sa sobom. Većina devojaka koje tu žive odlaze svojim kućama za Božić, ali zaplet počinje nakon što shvate da jedna od njihovih drugarica nije stigla kući, a da je nema ni u „Sestrinskoj kući“.

Drugi kultni film koji ima patološkog slešer koljača je „Noć veštica“ (Halloween, 1978), u kom je čuveni Majkl Majers kojeg sam se plašio kao mali gledajući neke tada aktuelne nastavke ove franšize. Majers je tihi jezivi ludak koji samo nema nikakav konkretan motiv da ubija, ali ipak to čini. On naprosto želi krvoproliće.

 

Dok se u „Psihu“ i „Voajeru“ film bavi poreklom motiva za ubijanje, slešer postaje film o ludaku koji ubija. Kao i „Devičanski izvor“ što se bavi unutrašnjom borbom lika da li da počini osvetu, tako se i ovi psihološki trileri ustvari bave ozbiljnim problemima ljudske psihe i izvitoperene motivacije za delanje. Pretočeni u slešere oni postaju američka zabava prepuna krvi.

Nastaviće se... 

Nenad Lančuški

BROADCAST YOUR HORROR SELF 00: UVODNIK

Zašto ovaj naslov? Zašto ovakav korporativni jezik odmah iz keca? I prvenstveno, čemu dupla nula?

Odmah da naglasim, iako je u starijim hotelima soba markirana „00“ bila WC (po srpski rečeno, клозет за спроћу себе), ovde nije reč o protoku ekskrementa, već o protoku informacija danas (da, veći deo toga jeste ekskrement, ali nećemo sad o tome). Naime, sa napretkom interneta, čitavi segmenti kulture i komuniciranja istom su se promenili. Maltene su nestali dani koverte, kasete, vinila, tranzistora, bioskopa, pa čak i tradicionalne televizije. Sve je postalo brže, sve je potkovano naučnim informacijama i logičkim faktoidima, sve deluje plastičnije, metalnije, suvlje, te se čovek najedanput zapita: „Ima li uopšte ičega misterioznog danas? Nismo li postali previše cinični za kreativnost?“

Odgovor je, naravno, jedno odsečno „ne“. Kultura može da stagnira ili da evoulira, ali nikako ne može da nestane (sem ako nestane ljudski rod, ali nećemo još u tako duboke i depresivne vode, ima i za to vremena). Samim tim, i horor kao žanr se promenio. 

Nekada smo se plašili ekspresionističkih dragulja kao što je „Nosferatu“ (Nosferatu, 1922.). Zamislite samo publiku sa početka veka koja je gledala Šreka kako se kreće neuravnoteženo i kezi u kameru. Onda nam je to bilo smešno, ali nas je remetio Kjubrik, te Karpenter, Kronenberg, itd. Reči poput „revolucionarno“, „bizarno“, „neverovatno“ i slično su letele redovno po pitanju njihovih filmova, sentiment koji se donekle nije promenio ni danas. Ali onda su nam i oni bili nedovoljni, pa smo jurili za slešerima, nekima smeštenim u Teksasu, nekima u urbanim sredinama, a nekima u našim sopstvenim snovima. Onda su nas Azijati ruinirali „Krugom“ (Ringu, 1998.) i „Besom“, te nam je svaki slešer delovao dečije. 

Ne samo da su se sučeljavala dva oprečna mišljenja o hororu, već su se sudarile i dve kulturološke ekološke niše sa znatno drugačijim idejama o tome šta nas plaši. Pa se tu negde izmigoljila ona veštica iz onog Blera, te smo se ustalili u found footage, revitaliziran u ostvarenjima poput „Paranormalne aktivnosti“ (Paranormal Activity, 2007.) , „REC“ (REC, 2007.), „V/H/S“ (V/H/S, 2012.), „Skinvoker Ranč“ (Skinwalker Ranch, 2013.), „Kako gore, tako dole“ (As Above, So Below, 2014.) i tako dalje. Nekako smo oguglali na sve vrste filmskog horor materijala, sve nam deluje prerađeno i nekako tupavo. 

Ali kreativni ljudi se ne gase tako lako. Medijumi i korisnici istih se razvijaju paralelno na neverovatno bizarne, neopisivo dirljive načine. Reč je o prebacivanju na druge platforme. Bioskop i televizija su nam postali premaleni, što je paradoksalno kada vidimo koliko filmovi i serije zapravo zarađuju. Brojke za, recimo, franšizu „Paranormalne aktivnosti“ i serije poput „Američke horor priče“ (American Horror Story, 2011. - )  dovoljno govore da ni bioskop ni televizija ne odlaze nikud. Ali je YouTube tu. I veliki je. Čak i preveliki za svoje dobro. Brojke bukvalno odlaze u milijarde – milijarde snimaka, milijarde pregleda, milijarde komentara, milijarde kontroverzi, milijarde promena korisničkog interfejsa, itd.

Naravno, nije uvek bio toliki. Razvojni put YouTube-a od bizarne male platformice do jednog od najvećih biznisa na planeti je tematika za sebe o kojoj su pisali kompetentniji (ali ne atraktivniji, kvalitetniji, inteligentniji, šarmantniji, mudriji, niti skromniji) ljudi od mene i realno, ta ista tematika nije toliko bitna po ovaj tekst. Ono što jeste bitno uključuje spektakularne opcije koje YouTube predstavlja. Primera radi, imate gomilu how-to snimaka i tutorijala koji mogu da vas bukvalno nauče svemu i svačemu, od koričenja knjiga do ljuštenja kore sa drveta. 
  

I tu dolazimo to korporativnog naslova ovog teksta i početka ove nazovi-kolumne. Ono što sledi jesu najbolja (a što ne i najgora?) izdanja horor izraza na ovoj gigantskoj video platformi, a bogami ima ih. Ali ne stajemo tu. Neretko se horor čudesa nalaze i na drugim video platformama, a neretko i na više njih odjednom. Suplementarne sajtove i društvene medije bolje i da ne pominjem.

Međutim, naslov aludira upravo na YouTube zato što je toliko veliki i zato što toliko prednjači da je to, zapravo, strašnije od bilo kog čudovišta, napasnika, duha ili narkosa koji zasija na jednom od milijardi snimaka koje taj sajt hostuje.

Ne bih da otkrivam previše. Recimo da ćemo ovde stati, sa puno neizvesnosti i više nerviranja. Ono što sledi, doduše, jeste sijaset inovacija u zastrašivanju modernog čoveka. Dokaz da je i te kako moguće u ovo moderno, cinično doba podstaći neku misteriju i navesti racionalnu osobu da se sklupča u ćošak sobe i da cvili kao detence.

(Nastaviće se)

Ivan Veljković

SRDAČNE ČESTITKE, VAŠE DEČIJE FANTAZIJE

Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu "Pokazivač" 24.12.2014. godine.

MALI DISKLEJMER ZA ŽENSKU ČITATELJSKU PUBLIKU: Drage moje dame, tekst koji sledi je umnogome o akcionoj zvezdi i fiktivnom liku kojeg muškarci vole i cene više, i koji možda nije nešto što bi se ženskom delu publike svidelo. Prema tome, jedino što od vas želim je da se ne ljutite previše na ovog sirotog pisca, i da uzmete u obzir to da podjednako volim i cenim likove svih polova dokle god mi se sviđaju kao likovi. Ovo ovde je tekst o liku koji opasno raspaljuje muške dečačke fantazije i nije previše dubok, ali koji je upravo zbog toga ikona pop-kulture. Naravno, postoji veliki broj žena (čak i nekih koje lično poznajem) kojima se ovaj lik izuzetno sviđa, a pošto znam da ste vi divne dame izuzetno mudre i otvorene za nova saznanja, verujem u vas i u to da ćete svakako ovom tekstu dati šansu, kao i samom liku. Hvala vam puno na pažnji i iskreno se nadam da ćete uživati u čitanju. Ehe.

Daklem, akcija. Žanr koji je definisao osamdesete i devedesete. Žanr koji i dan-danas najbolje ispuni popodneva i večeri umornih muškaraca nakon posla ili prepirke sa komšijama. Žanr koji ne tera ljude na razmišljanje i preispitivanje života i bitisanja (poput spekulativne fantastike, psihotrilera, psihohorora, drame i generalno eksperimentalne kinematografije), ali koji ih tera da viču naglas u svojim foteljama kada bomba pukne tik iza ubermišićavog junaka dok on nerealno preživljava udar i tek u tom zadnjem trenutku ispaljuje sudbonosni metak koji pogađa imigranta-agresora u lice i spašava telesno vrlo zdravu ženu od smrti. Žanr koji je, bez obzira na svoj kvalitet, i te kako svestan sebe i toga šta nudi. Žanr koji je izbacio neverovatno kvalitetne režisere poput Roberta Rodrigeza i Kventina Tarantina. Žanr koji je verovatno jedan od retkih danas koji može da jasno podeli decu u školskim dvorištima oko toga ko je jači, Terminator ili Rambo. Žanr čija je publika verovatno jedna od najiskrenijih na ovoj planeti. I, priznajem, žanr kojem sam i sam nedovoljno pažnje posvećivao zbog plitkosti istog, na svoju štetu naravno.

Ovaj žanr, pak, u tradiciji te plitkosti nudi uglavnom iste junake. Mišićavi baja sa nekom vojno-policijskom pozadinom, nemogući zadatak koji samo on može da postigne, pokoja zla figura na vlasti i pokoja neamerička (obično su junaci Ameri) figura kao krimos, pokoja teta zbog radi ljubljenja i/ili spasavanja, a recimo tu negde figurira i dete i/ili kućni ljubimac. Te mišićave baje su, naravno, oličenje muškosti, prepuni ulične ili militantne mudrosti, sigurne ruke uz obarač, brzih refleksa, hrabri, nesputani, nezaustavljivi. Sve ovo je savršeno za jednog fana akcije – zna se šta se traži, zna se šta se dobija. Ali lepo je da se povremeno poigrava sa očekivanjima, a još lepše kada lik nenadano poraste i stasa u akcionog junaka, pa u ikonu pop-kulture. Taj lik je upravo lik o kojem je reč u ovom tekstu. Imenom, prezimenom i motornom testerom, to je Eš Vilijams.

Puno ime ove junačine je Ešli Džejms Vilijams. I naravno, svakoj iole savremenoj osobi deluje čudno da muškarac nosi žensko ime, kao što je Ešli. Kod ovog lika su dva razloga zašto je to tako. Kao prvo, Ešli je u originalu bilo muško ime (kao i imena Lesli, Džordan, Kortni, Parker, Čarli), ali je u određenom vremenskom periodu – u ovom konkretnom slučaju, početak osamdesetih – poprimilo uniseks odlike. Ovo figurira i u drugi razlog. Eš nije tipičan junak. Svoju karijeru je počeo u horor ostvarenju režisera Sema Rejmija „Zli mrtvi“. Naravno, Rejmi je hteo da snimi klasičan horor film sa poznatom postavkom „mladi ljudi u brvnari, pa odjednom zlo“. Čak i kada se pogleda ceo film, ne dobija se utisak da je Eš glavni lik. Smotan je, kukavica, ne preterano pametan, ne preterano odvažan, pa čak ni preterano zgodan ili lep. Deluje kao Mita Kupusar iz Dublja (interna fora, ali samo ime i mesto boravka je dovoljna asocijacija) pre nego muževna muškarčina muška koja svojim grudnim mišićima cepa tkanje postojanja na pet delova. I naravno, nepisano je pravilo da horor filmove upravo takvi tipovi – ili likuše, zavisi ko vam je u glavnim rolama – preživljavaju. Veliki problem sa „Zlim mrtvim“ je nedostatak budžeta, što prate problemi sa specijalnim efektima, post-produkcijom, itd. Na prvi pogled (pa posle drugi, treći, deveti…)  film deluje kao jeftina parodija horor filma. Međutim, film je uspešno prošao kod publike i polako, vremenom sagradio kult. Međutim, vrlo brzo je od kulta filma sve prešlo na kult ličnosti. Drugi deo, inventivno nazvan „Zli mrtvi 2“, je manje-više pratio sličnu formulu, sa blagim izmenama. Eš je i dalje bio zaglavljen u brvnari, a u međuvremenu dolazi nova grupica ljudi. Kao i u prvom filmu, a do sada nepomenuto u tekstu, dobar deo radnje se vrti oko čarobne okultne knjige Nekronomikon eks Mortis. Čitanje iste pokreće proces buđenja zla, koje zaposeda narod i narodnost, nešto čemu je Eš morao da prisustvuje u prvom filmu (gde je konsekventno morao da pobije svoje prijatelje) i nešto što i njega čačka u ovom delu (gde sam sebi odseca zaposednutu šaku). Velika razlika između ova dva filma je što se u zadnjoj trećini drugog Eš upravo transformiše u ikonu muževnosti, gde kači motornu testeru na patrljak od ruke, zavlači sačmaru za leđa i hladnim pogledom izgovara reč tako atipičnu za filmske mačo likove, a opet onu koja je izdefinisala celu jednu generaciju fanova. „Superiška“ (eng. „groovy“). I naravno, nakon ovoga kreće u sakaćenje zlog elementa u filmu i u poslednjim minutima završava u drevno doba kralja Artura.

Naravno, ovde već dolazi i radnja trećeg filma, „Armije tame“, gde se slika Eša Vilijamsa kao heroja iskristalisala. Ovde već klasično izbacuje holivudske one-linere, zavodi princezu, gradi nemoguće naprave (poput metalne ruke za sebe, odnosno svoj patrljak), bori se protiv armije demona – ovde se zovu „smrtiti“, jednina „smrtit“ – i nekako se vraća u svoj svet, gde radi u ni manje ni više nego supermarketu za alat. Stari, gedžavi Eš je donekle i dalje gedžav, i dalje popije batine, u jednom trenutku čak i od minijaturnih verzija sebe. Ali je ujedno i oličenje tabačina i najšundskijeg junaštva, onakvog kakvo tera svakog prosečnog mužjaka da urla od zadovoljstva kad god potegne svoju sačmu na nekog skeletnog viteza ili kada vozi svoj oldsmobil u zidine zamka. Ešova priča je savršen blend naučne fantastike, epske fantastike, horora, komedije, akcije i eksploatacije. Ne postoji segment ovih filmova koji nije šarmantan i na neviđene načine važan po pop-kulturu sveta.

Ali Eš Vilijams nije ostao prikovan za te filmove. Ono što je umnogome podiglo lika je upravo glumac, sad već legendarni Brus Kembel, koji je nastavio izuzetno tešku karijeru glumljenja u filmovima b-produkcije, gde je plata mizerna, publika selektivna, a nagrada nepostojeća. Ali je upravo to njegovo bitisanje u svetu „Zlih mrtvih/Armiji tame“ lansiralo međ’ narod jednu nezaustavljivu gromadu od lika. Eš je svoj život nastavio u formi video-igara , konkretno njih pet (a u tri od tih pet se Brus Kembel vraća kao glas iza Ešovog lika) a gostuje i u pokeraškoj igri „Poker Night 2“ uz druge fiktivne likove (gde ga ne glumi Brus Kembel, već Deni Veber). Pored toga je zakoračio i u stripove, gde se borio protiv Fredija Krugera iz „Košmara na Ulici brestova“, Džejsona Vorhiza iz „Petka 13og“, pa čak i zombifikovanih Marvel likova (Iron man, Hulk, Spajdi, Žderavac, Fantastična četvorka, itd.). Uz to je doživeo i mjuzikl, gde ga glumi Rajan Vord, a i erotsku parodiju za nešto zreliju publiku. Čak se i u zadnjih par sekundi rimejka „Zlih mrtvih“ pre godinu dana pojavio na kraju kao ostarela verzija sebe. I naravno, njegov život još nije gotov, pošto je u pripremi TV serija „Zli mrtvi“, gde se veliki deo originalne filmske kreativne postave vraća, sa naravno Brusom Kembelom u glavnoj ulozi.

Eš Vilijams akcionom žanru nudi ono što mu jako često fali, a to je inventivnost. Retko kada se u akcionim franšizama dešava ovakav rast lika. Naravno, to ne znači da rast ne postoji, ali se srž junaka – uberčvrst baja koji ubija pre nego li pita za zdravlje – ne menja i sačinjava njegovu glavninu. Eš uspeva upravo zato što je isti kao gorepomenuti Mita Kupusar iz Dublja. Eš je neko ko je iz žestokog proseka bačen u još žešći neprosek, i naravno prvi Njutnov zakon ovde figurira, i Eš ne prerasta odmah u odbrambenu gromadu, već mu treba čitav film i po za taj rast, a onda kada se novi ekvilibrijum ustanovi, ono malo što je ostalo od prethodnog Mite se i dalje tu mota. I naravno, bio je tu potreban i glumac koji sve ovo može da ponese, a Kembel je savršeno tu legao. I dan-danas, taj čovek ne deluje kao neko ko može da slisti buljuk vojske sa tri metka – snimucka sitnobudžetne filmove i serije, krupan je i masan, piskara knjige i blogove, čak je i zvanično sveštenik koji venčava parove. I upravo je taj element iznenađenja ono što nosi Eša Vilijamsa, ono što ga i dan-danas svrstava u redove najjačih junaka pop-kulture. Čak i pored povremene mizoginije, pokojeg tupavog iskaza i generalne nekompetentnosti, kako sam Brus Kembel za njega kaže, da funkcioniše kao spori mislilac u stanju mirovanja.

Opet vredi ponoviti da je serija „Zli mrtvi“ u stanju vrlo ranog planiranja. Kockice se polako slažu, a samo je pitanje vremena kada će matori selja sa bradom veličine Misisipija ponovo da izgovori „Superiška“ kada potegne motornu testeru na armiju novih, jačih smrtita. I kada će lik i delo Eša Vilijamsa da dodatno dobije na težini i epici.

Ivan Veljković

(PRVA I) POSLEDNJA IGRA LEPTIRA

Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu "Pokazivač" 17.12.2014. godine.

 O Đorđu Kadijeviću i njegovom opusu televizijskog horora je već dosta toga rečeno, ponovljeno, naglašavano i svojevremeno hvaljeno ili kuđeno. Neosporiva činjenica je njegov ne mali skup filmova pretežno ovog žanra, snimljenih uglavnom sedamdesetih i uglavnom sa (srpskim) televizijskim budžetom. Što se primećuje, ali što ne umanjuje veštinu rediteljskog zahvata. Svoju karijeru horordžije je kasnije krunisao filmom „Sveto mesto“, adaptacijom kratke priče „Vij“ Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Njegovi filmovi, zaključno sa gorepomenutim, drže posebno kultno mesto u Srba (a i šire po Balkanu) i sačinjavaju istorijat srpskog horora u njegovoj glavnini.

Mnogo više je rečeno o književnom radu Milovana Glišića. Majstor svog zanata, Glišić je u svojim kratkim pričama znao gde i kako da udari; satirična crta mu je skoro uvek polazila iz srpskog sela, iz neoprostive ruralne sredine i njenog suprotstavljanja urbanoj. Glišić je voleo da potkači i sveštenstvo, i – najčešće gradske – vlasti, i intelektualce, a povremeno i samog seljaka, gde je bilo potrebe. Iako treniran u duhu ruskih realista, Glišić se nije libio od korišćenja (i povremenog ismevanja) natprirodnog u svojim pričama, te ima pomena vampira, psoglavih, vidovitih, drekavaca, zduhaća i sl. Naravno, uz vrhunsku pripovetku „Prva brazda“, Glišić je u Srba najprepoznatljiviji po još dve, vrlo karakteristične pričice koje upravo rabe natprirodno, zvane „Glava šećera“ i „Posle devedeset godina“. I naravno, obe su doživele kasniju filmsku ekranizaciju.

Što sve vodi do „Leptirice“, a „Leptirica“, kao i svaki adekvatni prvenac, je vodila do sledećeg, te idućeg horor filma. Ali nijednog njoj sličnog, barem na domaćem horor terenu. Samim tim što je filmski unikat, „Leptirica“ drži specijalno mesto u očima domaće publike. Svojevremeno se sećam diskusije o istom sa jednom starijom, u mojim tinejdžerskim godinama vrlo privlačnom devojkom, koja ga je nanovo gledala sad već daleke 2008., i naglasila da ima nečeg u „Leptirici“ što joj je zaista strašno, što je pogađa više od američkih horora. Naravno, američki horori su, u tužnoj većini, uglanom lagani i ne preterano uticajni (sa izuzecima, naravno, u klasicima žanra poput „Psiha“ i „Isterivača đavola“, kao i sa nešto alternativnijim naslovima; ovde govorimo o slešer đubretu koje se usluživalo našoj filmofilskoj publici tada već zadnjih osam godina), te je ovo poređenje ekvivalent poređenju trkačkog konja sa obogaljenim krmkom u domenu brzine. Međutim, „Leptirica“ nosi mnogo toga u sebi što je odvaja od proseka u nas, i ovo sad ide dalje, van granica horor žanra.

Prvenstveno, tu je kvalitet adaptacije. Glišićeva pripovetka „Posle devedeset godina“ je ovde maltene cela preneta. Sve je tu, od Strahinjine svadbe, preko vodenice i Save Savanovića, do seoskih ispičutura i onakvog humora kakvo samo ruralno valjevsko područje može da ponudi. Kadijević je znao da mora adaptiranju Glišića da priđe upravo tim očima, jednim seoskim mentalitetom, što autentičnije. I to se vidi. Seoski predeli, starinske kuće, narodna nošnja, hrišćanska tradicija pomešana sa narodnim običajima iz pradavnine, osećaj marljivog, poljskog, poštenog prostonarodnog rada. Jedan od razloga zašto su serije sa selom u svom centru (a vala, ima ih: „Selo gori, a baba se češlja“, „Seljaci“, „Moj rođak sa sela“, „Vratiće se rode“, itd.) toliko popularne je upravo ta srodnost izvornog Srbina, čoveka sa pašnjaka i sa njiva, sa modernim Srbinom, zaodenutim tehnologijom, urbanizmom, žurbom, glavoboljama i prilivom spoljnih uticaja. I u toj i takvoj sredini mora da uspe jedno domaće biće poput vampira, jer je upravo odatle poteklo. Može vampir da se smuca po gradovima, ništa ga ne zaustavlja, ali je lepo ponekad vratiti se kući, a Kadijević je rešio da mu za taj put obezbedi lep prevoz.

Pored kvaliteta adaptacije, tu je i šarm niskobudžetne produkcije, kao i sama činjenica da je ovo rađeno za televiziju. Medijum televizije, za razliku od filmskog, sebi dozvoljava slobodu glede kreativnosti, ili je barem dozvoljava više. Naravno, budžet će biti manji, ali to upravo stavlja autora u situaciju gde mora da da sve od sebe, da pribegne kreativnosti i lukavstvu u izražavanju. Što ne uspe uvek, i što se vidi u „Leptirici“; televizijska produkcija vuče glumce koji su ili slabi u svom zanatu, ili dobri, ali ne daju sve od sebe u proizvodu koji ne zarađuje mnogo. Ove reči lepo karakterišu izvedbu Mirjane Nikolić u ulozi Radojke i tada mladog Petra Božovića u ulozi Strahinje. Za razliku od seljana, koji su autentični da autentičniji ne mogu da budu, ovo dvoje se ne uklapaju, budući da glume kao u školskoj predstavi – neujednačeno, sa lošim intonacijama, nerealnim emotivnim reakcijama i sl. Ali, kao u svakom filmu s kultom iza sebe, ovo samo doprinosi ljubavi publike prema datom delu.

Nešto što je, ipak, novo u ovom filmu, a što ide u nasleđe srpskoj filmskoj sceni, čak nije ni to da uvodi izvornog srpskog vampira, verovatno po prvi put na polju filma, već to što je ovo jedan od retkih filmova na domaćoj sceni gde je žena glavni negativac. Radojkino preobraženje u vampirušu je zateklo mnoge gledaoce, i naravno je devijacija izvorne Glišićeve priče i jedna od umetničkih sloboda Kadijevića. Međutim, sa kreativno-umetničke strane, ovo je briljantan potez. Sa jedne strane, dodatno uliva strah u oba pola srpske publike, gde muškarci, kao glave srpske kuće, vide svoju nemoć nad ovom malopređašnjom slabašnom curicom sa sela (čime se, verovatno nenamerno, preispituje ceo porodični bezmalo hijerarhijski partijarhalni sistem u Srba), a žene strepe od neizbežne sudbine smrti i raspadanja samim pogledom na Radojkino povampireno izopačeno lice (koje, tehnički gledano i uzev u obzir televizijski budžet, izgleda smešno, ali sa ništa manjim uticajem na publiku od svog prvog emitovanja). Sa druge strane, ovo daje srpskom filmskom panteonu jednu svežu perspektivu na negativce, gde to više nisu vojnici, birokrate, mafijaši, učeni ljudi, korumpirani doktori ili ulični nasilnici, već jedna krhka deva koja jednim potezom postaje ono čega se uopšteno ljudi, a konkretno Srbi najviše boje još od svojih kolektivnih prvih koraka. 

Ovakvih filmova, sa svim svojim vrlinama i manama, nema mnogo na našim prostorima i mogu se nabrojati na prste obe ruke. A poražavajuće je to što im se ne pruža dovoljna pažnja od strane domaćih kulturnih udruženja, pošto ovakva ostvarenja zaslužuju remasterizaciju i uvršćenje u istorijske anale domaćeg filma. Trenutno je „Leptirica“ usamljena u svom životu na filmskom platnu, bez mnogo sličnih celuloidnih vršnjaka. Ali vreme je najbolji sudija, i pokazaće da li televizijski horor ima svoju budućnost kod nas. Ako ovog autora pitate, možda nema, ali imaće. Pa makar to bilo i posle devedeset godina.

Ivan Veljković

CARRIE, KRVAVA PRIČA O OSVETI

Carrie, krvava priča o osveti: roman Stephena Kinga, te filmske adaptacije Briana DePalme (1976) i Kimberly Price (2013)

Isus motri sa zida.

Lice mu je hladno k'o stena.

Ako me voli, kao što mi ona zbori,

Zašto sam tako usamljena?

U predgovoru kojeg je napisao za svoj roman Carrie koji je prvi put objavljen 1974. godine, Stephen King objašnjava kako je to prvobitno trebala biti priča, ali se jednostavno „otela kontroli“ i prerasla je u roman koji odudara od nježne književnosti koju je pisao na časovima kreativnog pisanja. King objašnjava kako je ideja za pisanje romana o djevojčici koja ima telekinetičke sposobnosti nastala iz njegove potrebe da se na neki način oduži dvjema djevojčicama koje je poznavao u srednjoj školi, a koje društvo nije prihvatalo, čak ni onda kada su se one trudile da budu kao drugi. Nijedna nije završila srednju školu, niti je doživela leto trideseto. Tina se ubila. Obesila se u podrumu. Sendi je umrla tokom epileptičnog napada u stančiću koji je iznajmila u gradu kad smo krenuli u srednju školu. (King, Stephen: Carrie, Vulkan, Beograd, 2013, 7.) Na taj način, King nas uvodi u ovaj roman kao u neku vrstu manifesta za jednu osvetu u velikom stilu, gdje je glavna junakinja izrazito ambivalentna figura koja istovremeno želi i smrt svijetu koji je okružuje i njegovu ljubav.

Struktura romana Carrie podsjeća na tok suđenja, ili pak bilješke iz sudnice, gdje se pred čitatelje kao pred porotu iznose dokazi o tome kakva je osoba bila Carrie White. U skladu sa tim, roman počinje tako što prenosi članak iz novina koji govori o kiši kamenja što je pala sa neba na kuću Margaret White i njene kćeri Cariette (Carrie). Dakle, roman počinje opisom jednog čuda koje se desilo mnogo prije onoga što će ta djevojčica počiniti kada odraste, čime se u prvi plan stavlja kako je junakinja ovog romana neobična, kako su ona i njena majka zapravo autsajderi. Zbog toga struktura romana djeluje izrazito fragmentirano, a ono što sve fragmente međusobno spaja jeste glavna junakinja. Atmosfera romana znatno je drugačija od atmosfere njegovih filmskih adaptacija, na filmu ne vidimo da je „slučaj“ Carrie White dokaz za postojanje telekineze o kojoj se pišu knjige i naučni radovi. Ne znamo, tj. ne vidimo to da Carrie sluša rok muziku, da u svoj rokovnik zapisuje stihove Bob Dylana: Svi znaju/ da luče neće naći mir/ dok konačno ne shvati da je kao ostali...//., da svoju majku naziva kurvom, da zamišlja kako oni koji joj se rugaju pate dok ona uživa u prizoru. Kako navodi Leigh. A. Ehlers u svom tekstu Carrie: Book and film, struktura ovog romana podsjeća na strukturu romana Frankenstein, autorice Marry Shelley, koji u sebi utjelovljuje i elemente žanra naučne fantastike i gotičkog horora, a koji se isprepliću i u Kingovom romanu. U filmovima nema ovog odmaka od glavne junakinje, tj. nema mogućnosti da se gledatelji potpuno distanciraju od nje i da njenu smrt, koja je u suštini samoubistvo, gledaju kao naučni fenomen predstavljen na nekom eksperimentalnom obzoru.

Carrie je spremna umrijeti, ona prihvata ulogu nesrećnice, ulogu nevine koja je osuđena na propast i smrt, ali time donosi i smrt onima koji su posredno ili neposredno učestvovali u njenoj nesreći. King do apsurda i vrhunca dovodi sliku žene koja je predstavljena kao žrtva, kao neko ko ne djeluje iako bi mogao učiniti nešto povodom svog položaja, dok se u konačnici ne odluči oduprijeti toj ulozi, što rezultira katastrofom koja je predstavljena kao najtragičniji događaj nakon Kennedyevog ubistva. Onda kada Sue Snell nagovori svog momka Tommya Rossa da ode na matursko veče sa Carrie umjesto sa njom, dakle, kada je prvi put u njenom životu neko odlučio učiniti nešto lijepo za nju, to će se odmah, u skladu sa poetikom horora, pretvoriti u svoju suprotnost.

Ono što atmosferu u kojoj Carrie živi i odrasta čini drugačijom jeste fanatična religioznost, strah od đavola, tijela i tjelesnog, od strasti i emocija, tu vlada skoro pa srednjovjekovni pogled na religiju i božiju kaznu, pri čemu je Carrie jedina pastva, a njena majka sveštenica. Njihova kuća je poput crkve sa prostorom za molitvu, ali i ćelijom za kaznu i samokažnjavanje u kojoj Carrie provodi sate, a nekada i dane gledajući slike Jahvea koji uništava ljudski rod, Kristovo raspeće, te Crnog čovjeka crvenih očiju koji ima glavu šakala i trozubac u ruci. Fabula romana je jednostavna, on govori o neobičnoj djevojci sa telekinetičkim moćima koja će za matursko veče doživjeti najveće poniženje u svom poniženjima ispunjenom životu, nakon čega će njen bijes doslovno eksplodirati. Mogli bismo reći kako je sav „horor“ u ovom romanu koncentrisan upravo u opisu krvave maturske večeri.

U filmovima je Carrie predstavljena kao nespretna, ali je lijepa i pametna plavokosa djevojka koja se od ostalih razlikuje prije svega po svojoj stidljivosti. To je u filmu iz 2013. godine dodatno naglašeno činjenicom da ona u školi uvijek kraj sebe ima gomilu knjiga, biblioteka i čitaonica su jedino mjesto gdje je niko ne napada, niti je izruguje. Dakle, u filmu nema mogućnosti za predstavljanje gađenja i otklona sa kojim pripovjedač u romanu opisuje njen izgled. U Priceinom filmu umjesto toga se javljaju simpatija i sažaljenje gledatelja prema njoj, dok je u DePalminom filmu ta vrsta suosjećanja sa junkinjom otežana specifičnim postupcima koji ukazuju na to da je njen pogled opasan, pa se tako u filmu javljaju krupni planovi njenog lica i detalj oka koje prati muzika, naglašavajući napetost što postoji između njega i predmeta ili osobe u koje gleda. Svaki put kada Carrie upotrijebi svoju moć telekineze, njen pogled će pratiti oštar zvuk koji podsjeća na zvuk violine iz Hitchcockovog filma Psycho. Kao i Norman Bates i Carrie je odrasla bez oca, njen dom je poput zatvora sa mnoštvom ogledala, lukova, vrata i upaljenih svijeća i svaki put kada se pojavi opći plan koji prikazuje školsko dvorište i ulice obasjane suncem, mrak njenog doma je dodatno naglašen.

Nije slučajno to što King bira trenutak kada Carrie dobija svoju prvu menstruaciju kao tačku u kojoj će se čitatelji upoznati sa njenim likom, njena menstruacija je kao inicijacija u svijet čula i dočekana je uz podsmijeh, izrugivanje i suze, a njena majka će pomisliti kako je ona automatski ušla u svijet grijeha, da je sada đavolu primamljiva i lako dostupna. Jasno nam je da na taj način King dodatno usložnjava pitanje religije, te odnosa dobra i zla koji se sastaju u liku djevojčice koja postaje Žena. Kao što je priču o Carrie, King otvorio novinskim člankom nakon kojeg slijedi opis trenutka u kojem ona dobija menstruaciju, tako je ponovo u trenutku smrti iz nje počela teći krv, čime je zatvoren krug njenog života.

DePalmin film počinje kadrom koji prikazuje školsko dvorište i djevojke koje igraju odbojku, nakon čega se fokus prebacuje na Carrie koja nervozno stoji na sredini igrališta i odmahuje glavom, a odmah nakon toga slijedi scena u svlačionici gdje ona dobija svoju menstruaciju. S druge strane, film iz 2013. godine, počinje scenom njenog rođenja, kamera kao da se poput zmije približava kući Margaret White (Juliane Moore), čuje se njen vrisak, nakon čega se kamera penje uz stepenice i pokazuje ženu koja nije ni svjesna da se porađa jer ubjeđuje samu sebe da je bezgrešna. U trenutku kada se Margaret porodi prvo će uzeti nož i pokušati ubiti svoje krvlju prekriveno dijete, čime je od samog početka ovog filma pokazan izopačen odnos majka – kćerka. Također, moguće je napraviti paralelu između uvodne scene i kraja filma, kada će Carrie biti prekrivena krvlju i kada će je majka zbosti nožem.

Film Briana DePalme je postao jedan od kultnih filmova, svojevrsni je klasik horor žanra, jer se u njemu za razliku od književnog predloška naglasak stavlja na prikazivanje užasa i ubistva. Međutim, ritam filma, odgovara osnovnoj liniji priče koju nudi Kingov roman, a to je priča o Carrie White (Sissy Spacek), a ne priča o tome kako bi trebalo govoriti o njoj.

Jedan od stereotipnih elemenata prikazivanja američkog društva na filmu jeste matursko veče nakon koje srednjoškolci doživljavaju promjene u svom životu i odlaze u svijet odraslih, što funkcioniše poput svojevrsnog rituala. Scenu „krvave maturske večeri“ u filmu iz 1976. godine karakterizira smjena krupnih kadrova Carrieinog oka i kadrova koji pokazuju šta to ona čini sa ljudima, tj. na koje ih sve načine ubija. Na početku ove scene, kada kanta sa svinjskom krvlju padne na Carrie, muzika prestaje i kamera prelazi sa njenog tijela na masu ljudi koji se smiju, a predstavljeni su kroz usporeni snimak, dok se njihov smijeh ne čuje. Umjesto toga, vide se samo njihove grimase i čuje zvuk kapanja krvi. Nakon toga Carrie čuje majčin glas koji je upozorava, što će je u potpunosti razjariti, nakon čega počinje njena osveta. Kada nakon toga ode kući, Carrie će ubiti svoju majku tako što će pogledom zariti noževe u njeno tijelo koje će se naći razepeto na vratima ormara kao tijelo Isusa Krista. Prvo vidimo krupni plan njenog lica i otvorene, ali mrtve, oči, zbog čega izgleda kao ikona, nakon čega se kamera polako udaljava od nje prikazujući da je razapeta u sobi prepunoj svijeća i stoga podsjeća na crkvu. Film završava tako što prikazuje Sueinu noćnu moru u kojoj ona odlazi do tla na kojem je nekada staja kuća Carrie White a sada samo drveni križ i na njemu pogrdan natpis, čime je napravljen odmak od romana, ali se režiser i dalje oslanja na ono što King opisuje u romanu. Kada Sue krene da ostavi cvijet pokraj križa, zgrabit će je krvava ruka koja izranja iz tla, što odgovara jednom od pripovjedačevih opisa osjećaja koji se javljao u Carrie kada bi se nakon škole približavala kući.

Scena maturske večeri, u filmu iz 2013. godine prati gore navedenu logiku, poigrava se sa smjenom zvuka i tišine, krupnih, srednjih i opštih kadrova, ali je užas prikazan, prije svega, kroz specijalne efekte. Carrie neće čuti glas svoje majke, neće gledati u masu i vidjeti samo grimase ljudi koji se smiju, a kadar u kojem kanta sa svinjskom krvlju pada na nju će biti ponovljen nekoliko puta, pri čemu je podcrtana uloga užasa koji počiva na prikazivanju prolivene krvi. Kraj filma, također, prati izmjene koje su napravljene u filmu iz 1976. godine, ali će Sue umjesto ruke koja izranja iz zemlje, u noćnoj mori ugledati ruku koja izranja iz njene utrobe dok leži na porodiljskom stolu.

Na temelju analize filma Carrie režisera Brajana DePalme, jasno je da on pravi odmak od uobičajenih holivudskih filmova i postaje kultni, dok film K. Price predstavlja svojevrsni omaž ovom kultu. Iako u prvi plan stavljaju lik Carrie White, filmovi na kraju prave odmak od nje kao junakinje i pokazuju šta se dešava sa Sue nakon njene smrti. U filmovima nema ukazivanja na novinske članke i knjige koje govore o telekinezi i slučaju „krvave maturske večeri“, pa tako nema ni autobiografije „Zovem se Susan Snell“ u kojoj autorica kaže: "Konačno su snimili film o tome. Gledala sam ga prošlog aprila. Izašla sam iz bioskopa obuzeta mučninom. Kad god se nešto važno dogodi u Americi, Amerikanci moraju da to pozlate i izlakiraju, dok ne počne da se sjaji kao dečja cipela. Tako mogu da zaborave. Izgleda da malo ko shvata da bi zaboravljanje Keri Vajt moglo biti stravična greška." (King, Stephen: Carrie, Vulkan, Beograd, 2013, 105)

Dakle, Stephen King je u strukturi romana Carrie već nagovijestio da je to priča po kojoj bi se mogao snimiti film, samo što je u svijetu romana to predstavljeno kao način da se zaboravi jedan tragičan događaj, dok su filmovi za nas, gledatelje, poput podsjetnika na priču koja se poigrava sa odnosom društva i pojedinca. Za lik Carrie White mogli bismo reći da funkcioniše poput homo sacera, kojeg Giorgio Agamber definira kao život kojeg se ne da žrtvovati, a kojega se unatoč tomu smije ubiti. (Agamben, Giorgio: Homo sacer: suverena moć i goli život, Arkzin, Zagreb, 2006, 75) Iz toga proizilazi i snažna simbolika krvi u romanu Carrie i njegovim filmskim adaptacijama, gdje se u jednom simbolu spajaju i krv Isusova, i krv majke i djeteta, krv ubistva i samoubistva. Za homo sacera je karakteristično da se pojavljuje u iznimnim situacijama koje stoje nasuprot svojevrsnog prirodnog stanja stvari, on je izopćen i u njemu se spajaju obožavanje i užas, a Carrie se kao takva pojavljuje na maturskoj večeri, kada će je njeni vršnjaci politi svinjskom krvlju uz povik: "Svinjska krv za svinju!" Iako će se čitatelj već u prvih nekoliko stranica romana upoznati sa sudbinom Carrie White, kada pripovjedač krene opisivati način na koji je ona skoro pa uništila cijeli grad i otišla u smrt, tada nastaju jeza i strah, postavljamo pitanja koja lebde u atmosferi i nakon pregledanih filmskih adaptacija: Da li je to što ova djevojka čini čisto zlo, ili je to mučenica čija patnja završava osvetom i kažnjavanjem? Da li je ona utjelovljenje zla ili je svetica?

Zerina Kulović