(PRVA I) POSLEDNJA IGRA LEPTIRA

Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu "Pokazivač" 17.12.2014. godine.

 O Đorđu Kadijeviću i njegovom opusu televizijskog horora je već dosta toga rečeno, ponovljeno, naglašavano i svojevremeno hvaljeno ili kuđeno. Neosporiva činjenica je njegov ne mali skup filmova pretežno ovog žanra, snimljenih uglavnom sedamdesetih i uglavnom sa (srpskim) televizijskim budžetom. Što se primećuje, ali što ne umanjuje veštinu rediteljskog zahvata. Svoju karijeru horordžije je kasnije krunisao filmom „Sveto mesto“, adaptacijom kratke priče „Vij“ Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Njegovi filmovi, zaključno sa gorepomenutim, drže posebno kultno mesto u Srba (a i šire po Balkanu) i sačinjavaju istorijat srpskog horora u njegovoj glavnini.

Mnogo više je rečeno o književnom radu Milovana Glišića. Majstor svog zanata, Glišić je u svojim kratkim pričama znao gde i kako da udari; satirična crta mu je skoro uvek polazila iz srpskog sela, iz neoprostive ruralne sredine i njenog suprotstavljanja urbanoj. Glišić je voleo da potkači i sveštenstvo, i – najčešće gradske – vlasti, i intelektualce, a povremeno i samog seljaka, gde je bilo potrebe. Iako treniran u duhu ruskih realista, Glišić se nije libio od korišćenja (i povremenog ismevanja) natprirodnog u svojim pričama, te ima pomena vampira, psoglavih, vidovitih, drekavaca, zduhaća i sl. Naravno, uz vrhunsku pripovetku „Prva brazda“, Glišić je u Srba najprepoznatljiviji po još dve, vrlo karakteristične pričice koje upravo rabe natprirodno, zvane „Glava šećera“ i „Posle devedeset godina“. I naravno, obe su doživele kasniju filmsku ekranizaciju.

Što sve vodi do „Leptirice“, a „Leptirica“, kao i svaki adekvatni prvenac, je vodila do sledećeg, te idućeg horor filma. Ali nijednog njoj sličnog, barem na domaćem horor terenu. Samim tim što je filmski unikat, „Leptirica“ drži specijalno mesto u očima domaće publike. Svojevremeno se sećam diskusije o istom sa jednom starijom, u mojim tinejdžerskim godinama vrlo privlačnom devojkom, koja ga je nanovo gledala sad već daleke 2008., i naglasila da ima nečeg u „Leptirici“ što joj je zaista strašno, što je pogađa više od američkih horora. Naravno, američki horori su, u tužnoj većini, uglanom lagani i ne preterano uticajni (sa izuzecima, naravno, u klasicima žanra poput „Psiha“ i „Isterivača đavola“, kao i sa nešto alternativnijim naslovima; ovde govorimo o slešer đubretu koje se usluživalo našoj filmofilskoj publici tada već zadnjih osam godina), te je ovo poređenje ekvivalent poređenju trkačkog konja sa obogaljenim krmkom u domenu brzine. Međutim, „Leptirica“ nosi mnogo toga u sebi što je odvaja od proseka u nas, i ovo sad ide dalje, van granica horor žanra.

Prvenstveno, tu je kvalitet adaptacije. Glišićeva pripovetka „Posle devedeset godina“ je ovde maltene cela preneta. Sve je tu, od Strahinjine svadbe, preko vodenice i Save Savanovića, do seoskih ispičutura i onakvog humora kakvo samo ruralno valjevsko područje može da ponudi. Kadijević je znao da mora adaptiranju Glišića da priđe upravo tim očima, jednim seoskim mentalitetom, što autentičnije. I to se vidi. Seoski predeli, starinske kuće, narodna nošnja, hrišćanska tradicija pomešana sa narodnim običajima iz pradavnine, osećaj marljivog, poljskog, poštenog prostonarodnog rada. Jedan od razloga zašto su serije sa selom u svom centru (a vala, ima ih: „Selo gori, a baba se češlja“, „Seljaci“, „Moj rođak sa sela“, „Vratiće se rode“, itd.) toliko popularne je upravo ta srodnost izvornog Srbina, čoveka sa pašnjaka i sa njiva, sa modernim Srbinom, zaodenutim tehnologijom, urbanizmom, žurbom, glavoboljama i prilivom spoljnih uticaja. I u toj i takvoj sredini mora da uspe jedno domaće biće poput vampira, jer je upravo odatle poteklo. Može vampir da se smuca po gradovima, ništa ga ne zaustavlja, ali je lepo ponekad vratiti se kući, a Kadijević je rešio da mu za taj put obezbedi lep prevoz.

Pored kvaliteta adaptacije, tu je i šarm niskobudžetne produkcije, kao i sama činjenica da je ovo rađeno za televiziju. Medijum televizije, za razliku od filmskog, sebi dozvoljava slobodu glede kreativnosti, ili je barem dozvoljava više. Naravno, budžet će biti manji, ali to upravo stavlja autora u situaciju gde mora da da sve od sebe, da pribegne kreativnosti i lukavstvu u izražavanju. Što ne uspe uvek, i što se vidi u „Leptirici“; televizijska produkcija vuče glumce koji su ili slabi u svom zanatu, ili dobri, ali ne daju sve od sebe u proizvodu koji ne zarađuje mnogo. Ove reči lepo karakterišu izvedbu Mirjane Nikolić u ulozi Radojke i tada mladog Petra Božovića u ulozi Strahinje. Za razliku od seljana, koji su autentični da autentičniji ne mogu da budu, ovo dvoje se ne uklapaju, budući da glume kao u školskoj predstavi – neujednačeno, sa lošim intonacijama, nerealnim emotivnim reakcijama i sl. Ali, kao u svakom filmu s kultom iza sebe, ovo samo doprinosi ljubavi publike prema datom delu.

Nešto što je, ipak, novo u ovom filmu, a što ide u nasleđe srpskoj filmskoj sceni, čak nije ni to da uvodi izvornog srpskog vampira, verovatno po prvi put na polju filma, već to što je ovo jedan od retkih filmova na domaćoj sceni gde je žena glavni negativac. Radojkino preobraženje u vampirušu je zateklo mnoge gledaoce, i naravno je devijacija izvorne Glišićeve priče i jedna od umetničkih sloboda Kadijevića. Međutim, sa kreativno-umetničke strane, ovo je briljantan potez. Sa jedne strane, dodatno uliva strah u oba pola srpske publike, gde muškarci, kao glave srpske kuće, vide svoju nemoć nad ovom malopređašnjom slabašnom curicom sa sela (čime se, verovatno nenamerno, preispituje ceo porodični bezmalo hijerarhijski partijarhalni sistem u Srba), a žene strepe od neizbežne sudbine smrti i raspadanja samim pogledom na Radojkino povampireno izopačeno lice (koje, tehnički gledano i uzev u obzir televizijski budžet, izgleda smešno, ali sa ništa manjim uticajem na publiku od svog prvog emitovanja). Sa druge strane, ovo daje srpskom filmskom panteonu jednu svežu perspektivu na negativce, gde to više nisu vojnici, birokrate, mafijaši, učeni ljudi, korumpirani doktori ili ulični nasilnici, već jedna krhka deva koja jednim potezom postaje ono čega se uopšteno ljudi, a konkretno Srbi najviše boje još od svojih kolektivnih prvih koraka. 

Ovakvih filmova, sa svim svojim vrlinama i manama, nema mnogo na našim prostorima i mogu se nabrojati na prste obe ruke. A poražavajuće je to što im se ne pruža dovoljna pažnja od strane domaćih kulturnih udruženja, pošto ovakva ostvarenja zaslužuju remasterizaciju i uvršćenje u istorijske anale domaćeg filma. Trenutno je „Leptirica“ usamljena u svom životu na filmskom platnu, bez mnogo sličnih celuloidnih vršnjaka. Ali vreme je najbolji sudija, i pokazaće da li televizijski horor ima svoju budućnost kod nas. Ako ovog autora pitate, možda nema, ali imaće. Pa makar to bilo i posle devedeset godina.

Ivan Veljković