ISTINA JE U STVARI U NOSTALGIJI

Serija: Dosije X, sezona 10

Trajanje: Šest epizoda, 42 min

Kreator: Kris Karter

Glumci: Dejvid Duhovni, Džilijen Anderson, Mič Piledži

Proizvodnja: SAD 2016.

Kada sam čuo da ćemo 2016. godine gledati nastavak kultne serije „Dosije X“ (The X-Files) bio sam izuzetno skeptičan po pitanju sadžraja koji nas očekuje. Ova serije je na nostalgičan način vezana za moju prošlost, jer sam je pratio na televiziji Pink negde ’98 kao devetogodišnji klinac i roditelji su me uvek terali da idem na spavanje jer je počinjala da se emituje tek u 23 sata, a ujutru je valjalo ići u školu. Tako da sam je selektivno gledao samo petkom kada nisam morao da legnem na vreme. Zahvaljujući „Dosije X“-u danas sam veliki ljubitelj horor žanra, trilera i misterije. Zbog te nostalgije nisam želeo da me sadžaj nove sezone razočara, ali pre gledanja prve epizode sam ohladio glavu i dao joj šansu.

Tako je ova saga o dva detektiva FBI-a dobila je pored dva filma i svoju desetu sezonu u vidu mini serije od šest epizoda. Međutim prošlo je četrnaest godina od kada je završena deveta sezona i od tada smo imali prilike da pogledamo samo jedan film 2008. koji je više bio baziran na ljubavnom odnosu između Moldera i Skali nego na misteriji. Glavna priča o misteriji vanzemaljskih organizama i teoriji zavere, pretvorila se u ovom filmu u iluziju. Ali kako Molderova opsesija nikada neće umreti ova saga može da dobija nove nastavke, što je i pokazala mini serija koju smo imali priliku da gledamo na televiziji FOX u proteklih nekoliko nedelja. Koncepcija ove serije dozvoljava da se ona nastavlja u nedogled jer je pre svega svaka epizoda individualnog karaktera i ne postoji kontinuitet koji epizode objedinjuje, izuzev glavne priče. Glavna priča o misteriji vanzemaljskih organizama ima jedan određeni kontinuitet međutim u tom kontinuitetu stvari ostaju skrivene i onda kada se dođe do nekih relativnih istina, što opet znači da je u svakom trenutku moguće opovrgnuti sva saznanja do kojih Molder i Skali dođu i postaviti stvari ispočetka.

PRVA EPIZODA: MOJA BORBA

Prva epizoda je od svih šest imala najveću gledanost, preko šesnaest miliona gledalalca. Da bi gledanost kontinuirano opadala do nešto više od sedam i po miliona, koliko je pratilo poslednju epizodu. Ovaj statistički podatak nije baš ohrabrujući, s’ obzirom da je snimljeno toliko malo epizoda upravo kako bi se testirao ukus publike koja je promenila svoje interese u skladu sa evolucijom samih serija i filmova sličnog žanrovskog karaktera. Upravo u tome i jeste glavni problem, čim sam pustio prvu epizodu odmah sam shvatio da je njeno trajanje oko 42 minuta, što nije običaj da se u tom formatu danas prave serije. Ova tehnička stvar će uticati naravno na sam tok radnje jedne epizode. Neophodno je bilo gledaoce jako brzo vratiti u štimung koje je ova serija imala ranije, podsetiti ih svega što se u njoj dešavalo, a u isto vreme im kroz narativ dati savremenost i angažovanost, pa se tako odmah u prvoj epizodi uvode raznorazne teroje zavere kojima mase danas bave. Uz sve to protagoniste Moldera i Skali treba brzo vratiti na posao u FBI. Sve je to izuzetno dobro i efikasno uradila prva epizoda.

DRUGA EPIZODA: OSNIVAČEVA MUTACIJA

Druga epizoda me je oduševila. Nisam mogao da verujem koliko je identična sa onim epizodama koje sam gledao kada sam bio mali. Ova epizoda se ne bavi glavnom pričom, već naprosto nekom misterijom paranormalnog. Prolog nam pokazuje nekakav događaj gde se dešava misteriozna scena smrti, zatim ide stara uvodna špica i prva scena Moldera i Skali na uviđaju. Ovako su izgledale nekada epizode „Dosije X“-a i uprkos mnogim naivnim momentima osećao sam istinsku nostalgiju. Preneli su celokupnu estetiku koju su imale stare sezone upravo ovom epizodom.

TREĆA EPIZODA: MOLDER I SKALI SREĆU ČUDODLAKA

Klasična komična epizoda kakve smo imali u svakoj prethodnoj sezoni. Izuzetno dobro napisana i realizovana. Prema mnogim kritičarima epizoda koja u najvećoj meri odgovara starom tipu „Dosije X“.

ČETVRTA EPIZODA: PONOVO KUĆI

Ovu epizodu bismo mogli okarakterisati kao trash epizodu. Ali nisam siguran da je to trebao da bude željeni efekat. Naime, ova epizoda nastoji da angažuje problem beskućnika u Sjedinjenim Državama i odnos lokalne vlasti i policije prema ovom problemu, ali ova činjenica ne doprinosi kvalitetu epizode. Četvrta epizoda odgovara prema žanru jednoj vrsti monster horora, pritom je monster koji se pojaljuje poput bezumnog čudovišta iz crtanog filma.

PETA EPIZODA: VAVILON

Peta epizoda spada u one epizode koje su kriminalističkog žanra i u kojima nema paranormalnog. Ova epizoda takođe se bavi aktuelnim dešavanjima u Sjedinjenim Državama i svetu, a to su teroristički napadi i muslimanski militarizam. Kao u već spomenutom filmu „Dosije X“ iz 2008. u ovoj epizodi se svaka naznaka paranormalnog mora opovrgnuti. Ovakve epizode i ovakve momente u ovoj seriji nikada nisam voleo, ali shvatam da su neophodni jer ponekad mora da se ubaci zrno realnosti u čitavu ovu sagu. Međutim posle loše četvrte epizode, peta mi je bila nekako bezlična. Možda zato što se nije nastavila glavna priča, ali se nije nastavio ni kvalitet koji ima druga epizoda.

ŠESTA EPIZODA: MOJA BORBA II

Napokon smo stigli do neverovatne šeste epizode. Nju sam morao da pogledam dva puta. To je jedna od onih epizoda gde u uvodnoj špici ne piše „Istina je negde tamo“ već piše nešto drugo. Što znači da će se u toj epizodi desiti neka inovativnost vezana za glavnu priču i da će biti izuzetno uzbudljivo, kao i to da će ova epizoda imati neizvestan kraj. Što znači da će cela ova sezona imati neizvestan kraj. Jedna stvar koju najviše mrzim kod serija jeste kada se ništa važno ne dešava celu sezonu, a onda se u poslednjoj epizodi nagura toliko toga da morate da tu istu epizodu pogledate čak dva puta. Misterija se u ovoj epizodi otvorila globalnoj populaciji. Ova inovativnost dosada nije bila zastupljena u „Dosije X“-u, to je verovatno jer nije zaživela ideja globalizma koja nastaje nakon ekspanzije interneta. 

Ukoliko je ova mini-serija trebala da kupi staru, a u isto vreme i da navuče novu publiku, onda to nije uspela epizodama od druge do pete. Jer koliko god treća, komična epizoda, bila dobro napisana ona nije reprezentativni „Dosije X“ , takođe koliko god druga epizoda imala odlike i kvalitet starih, teško je očekivati da će nekog da kupi ponavljanje starih formi. Takođe je licemerno što se sezona završava toliko pompezno, a pri tom glavnu priču koja je u ovoj sezoni i najzanimljivija i najuzbudljivija ostavljaju na čekanju gledaocima između prve i poslednje epizode. Moglo bi se ovom prilikom reći: Istina je u stvari u nostalgiji.

Nenad Lančuški

KOSMIČKI HOROR NA FILMU

“Toliko sam umoran od čovečanstva i od sveta da me ne interesuje ništa što nema bar dva ubistva po stranici, ili govori o bezimenim užasima koji potiču iz najudaljenijih krajeva svemira.”

Hauard Filips Lovekraft (1890-1937)

Prošle nedelje smo govorili o značaju nepoznatog za horor, ali šta ako je u srcu tog nepoznatog samo besmisleno, beskrajno ništavilo? Još kao klinac sam osećao nelagodu razmišljaljući o nepreglednim dubinama svemira i okeana. Osećao sam nemir zbog onoga što bi moglo da se krije tamo, a verovao sam da i drugi ljudi osećaju isto jer negde u našem programu je svest o tome koliko smo ništavni pred kosmičkim bespućem. Godinama kasnije sam se, prvo kroz filmove i stripove, a posle i kroz priče upoznao sa radom Hauarda Filipsa Lovkrafta, kultnog horor pisca koji je svoju slavu stekao tek nakon smrti, 1937. godine. Lovkraft se smatra za jednog od najuticajnijih horor pisaca XX veka i tvorca podžanra horor fikcije koji se naziva kosmički horor. Njegove priče su se rezonirale sa mojim primitivnim strahovima i uskoro je postao jedan od mojih omiljenih horor autora.

Lovkraft je rođen 1890. godine u gradiću Providens na Rod Ajlendu u oblasti Nova Engleska. Od malih nogu kreativan i visokointeligentan, veći deo života se samoobrazovao jer zbog bolešljive prirode nije mogao da pohađa školu. Bolesti od kojih je patio, poput raznih neurotičnih stanja i noćnih strahova, su kasnije uticale na njegovo stvaralaštvo. Uprkos brojnim porodičnim problemima i siromaštvu koje ga je pratilo, uspeo je da izgradi spisateljsku karijeru pišući za petparačke (pulp) časopise svoga vremena, od kojih je najpoznatiji Weird Tales, koji je objavljivao priče mnogih čuvenih pisaca horor, naučne-fantastične i epske fikcije poput Roberta Hauarda, Teodora Stardžeona, Rej Bredberija i drugih.

Lovkraftova skica Ktulua

Najpoznatiji i najveći uticaj koji je Lovkraft uneo u svet horora je njegov Ktulu mitos, nazvan prema čudovišnom stvorenju iz mora koje se prvi put pojavilo u njegovoj kratkoj priči “Zov Ktulua” (The Call of Cthulhu). Ktulu mitos je vrlo brzo prevazišao svog tvorca i bio usvojen od mnogih pisaca njegovog vremena. Kasnije je ovaj motiv izrodi podžanr horora koji je danas poznat kao lovkraftovski ili opštije kosmički horor. Ironično, njegov uticaj je bio toliko jak, da se danas lovkraftovskim smatraju i neka dela koja su nastala pre nego što je Lovkraft počeo da piše, poput "Kralja u žutom" američkog pisca Roberta V. Čejmbersa.

Ktulu, ilustrovao Majkl Komark

Ideja Lovkraftove mitologije je postojanje jednog nihilističkog, mehaničkog univerzuma, indiferentnog ka svakoj svrsi ili smislu, pa tako i čoveku. Lovkraftovi junaci su toga svesni i iz te svesti proizlazi užas postojanja lišenog svake ljudske svrhe. Njegov univerzum nastanjuju drevna bića, čija inteligencija i motivi su nepojmljivi smrtnom umu i samo jedan mali uvid u bespuće sveta tih kosmičkih stvorova je dovoljan da čovek izgubi razum. Njegove ideje su inficirale prvo njegov najbliži krug pisaca-prijatelja, a kasnije su im se priključili i mnogi drugi koji su nadograđivali i proširivali mitski svet koji je Lovkraft započeo.

Grob H. F. Lovkrafta

Mnoge Lovkraftove priče su našle put do filma, ali uz par časnih izuzetaka, poput "Reanimatora” (Re-animator, 1985.), najvećem broju ekranizacija vrednost nije velika. Postoji teškoća u konkretizaciji neopisivog užasa, a mali broj pisaca i reditelja može da izađe na kraj s tim. Ipak, u istom postoji i veliki potencijal koji je inspirisao mnoge autore da stvore neka od kultnih dela horor kinematografije. Pokušaću da predstavim nekoliko filmova koji su nastali pod uticajem Lovkraftovog kosmičkog horora, i kroz njih ideje koje prožimaju ovaj podžanr.

KONAČNI HORIZONT (EVENT HORIZON)

Ovaj film Pola Andersona sa Sem Nilom i Lorensom Fišburnom u glavnim ulogama je jedan od filmova koji me je zatekao nespremnog kada sam ga 1997. gledao u bioskopu. Bio je to moj prvi pravi susret sa lovkraftovskim hororom. Tada sam još išao u osnovnu školu i iako sam već tada imao punu glavu horor filmova, uključujući i neke tematski slične, poput “Osmog putnika”, po prvi put sam se susreo sa stravom koja me je pogodila na tako suštinskom nivou. Monstrum u filmu nije običan zemaljski ili vanzemaljski monstrum, već nešto čije motive ne možemo razumeti, a čuči i čeka duboko u najtamnijim dubinama svemira.

Gateway mašina iz filma "Konačni horizont"

Film je smešten u 2047. godinu i prati posadu broda “Luis i Klark”, koja kreće u spasilačku misiju nakon što prime poziv u pomoć sa broda “Konačni horizont”, a koji je nestao u crnoj rupi na svom prvom putovanju pre sedam godina. Posada otkriva da se iz crne rupe „Konačni horizont“ vratio sa još nečim.

MEDENI MESEC (HONEYMOON)

Ovaj film mi je bio jedno od najprijatnijih iznenađenja u 2014. godini. Debitantski film Li Dženijaka sa minimalnim budžetom uspeo je da dočara užase neizrecivog lovkraftovskog sveta u koji se glavni likovi, Bea (Rouz Lesli) i Pol (Hari Tredvej), sasvim slučajno upliću.

Rouz Lesli kao Bea

Mišel Holbek u svom eseju “H. F. Lovkraft” kaže: “[...] Život nema smisao. Kao ni smrt. I to je jedna od stvari koja ledi krv kada otkrivate Lovkraftov univerzum. Smrt njegovih junaka nema smisao. Ne donosi olakšanje. Ne završava priču […]“.Ovu vrstu letargije Dženijak je savršeno uhvatio u ovom filmu. Njegovi junaci postepeno prelaze iz običnog ljudskog sveta u jedan strani svet bez smisla, što proizvodi osećaj egzistencijalnog užasa. 

PONOĆNI VOZ SMRTI (MIDNIGHT MEAT TRAIN)

Ovo je ekranizacija istoimene kratke priče Klajva Barkera iz njegove zbirke “Knjiga krvi” u režiji japanskog reditelje Rjuheia Kitamure, kome je ovo ujedno i prvi holivudski film.

Još jedan lajtmotiv lovkraftovskog horora je postojanje ljudskih (i neljudskih) kultova koji žele da vrate drevne užase na ovaj svet. Iako su bogovi lovkraftovog sveta pre svega materijalistički i indiferentni ka čoveku, postoje ljudi koji su virnuli na tu drugu stranu i otkrili religiozno ushićenje pred tim htoničnim bićima. Neki od tih kultova samo žele da sačuvaju tajnu tog stranog sveta, dok drugi žele da dovuku ta bića u naš svet, a sa njima i propast. Priča o kultu može biti centralni deo priče ili može da se samo naslućuje u narativu. U svakom slučaju misterija proizlazi iz delanja pojedinaca ili grupa koji slede ideje kulta i baš neke od ovih ideja su iskorišćene u ovom filmu.

Vini Džons kao Mahagoni

Ovaj film prati fotografa Leona (Bredli Kuper) koji sledeći svoju novootkrivenu strast za morbidnim temama, počinje da istražuje seriju nestanaka u podzemnoj železnici. Nailazi na serijskog ubicu Mahagonija koji mu postaje opsesija, ali Mahagoni nije ono što se čini na prvi pogled.

GRAD TAME (DARK CITY)

Prva rečenica “Zova Ktulua” glasi: “Najmilostivija stvar na svetu, mislim, je nesposobnost ljudskog uma da uspostavi korelaciju svih njegovih sadržaja. Živimo na mirnom ostrvu neznanja usred crnog mora beskonačnosti, i nije namereno da putujemo tako daleko”. Tipičan lovkraftovski junak je svestan toga da univerzum nije ono što se na prvi pogled čini. On je obično izolovani pojedinac, bespomoćan pred stvarnom prirodom univerzuma, ali koji ne nalazi drugi izbor sem da ide dalje, makar to značilo njegov kraj – ili kraj njegovog razuma.

Dženifer Koneli kao Ema Murdok

Ovo je slučaj sa glavnim junakom “Grada tame”, neo-noir filma Aleksa Projasa iz 1998. godine. Zaplet počinje kada se Džon Murdok (Rufus Sjuel) probudi u kadi u hotelskoj sobi bez sećanja. U hotelskoj sobi pronalazi ritualno ubijenu devojku i dobija poziva da hitno napusti sobu jer grupa nepoznatih ljudi dolazi po njega. Ubrzo otkriva svoje ime, otkriva da ima ženu i da je tražen zbog serije ubistava kojih se ne seća. Takođe otkriva da je u gradu uvek noć, i da niko u gradu toga nije svestan.

Preporučujem gledanje director's cut verzije, koja izostavlja uvodni narativ koji odaje ključni preokret filma, a koji je stavljen u originalnu verziju na insistiranje producenata koji su se plašili da ne zbune publiku.

STVOR (THE THING)

Ovaj horor klasik u režiji Džona Karpentera snimljen je 1983. godine prema priči Džona Kembela “Ko to tamo ide?” i do danas predstavlja standard u specijalnim efektima. Ono što je film tako efektno predstavio su vanzemaljska bića, potekla direktno iz noćnih mora.

Scena autopsije iz filma "Stvor"

Za razliku od antropomorfizovanih monstruma klasičnog horora, lovkraftijanski monstrumi su obično predstavljeni kao sluzave abominacije, najčešće sa anatomskim odlikama morskih bića ili insekata. To su bar oni koje je moguće zamisliti.

“Stvor” prati ekipu naučnika smeštenih na polarnu stanicu, koji nailazi na vanzemaljskog parazita koji uzimajući oblik svojih žrtava postepeno zauzima stanicu. Dok se vanzemaljska pretnja širi sve više, iznutra paranoja razdire ekipu, jer svako može biti inficiran parazitom.

MRTVO ZLO (EVIL DEAD)

Iako atipičan za ovu listu, ovaj crnohumorni horor serijal Sema Rejmia se nalazi ovde zbog jedne tipične lovkraftovske reference oko koje se vrti zaplet svih filmova u serijalu. Reč je o knjizi po imenu Nekronomikon, a koja je prvi put pomenuta u Lovkraftovoj priči “Pas” iz 1922. godine, a nakon toga i u njegovim drugim pričama. Vremenom je njegov krug prijatelja-spisatelja uveo tu knjigu i u svoje priče, što je Lovkraft podržao da bi osnažio mit o Nekronomikonu. Priča o Nekronomikonu se toliko proširila da su vremenom čitaoci i šira javnost počeli da misle da je reč o istorijskom artefaktu. Situacija je eskalirala do te mere da su šaljivdžije počele da je krišom uvode u kataloge retkih knjiga, a jedan student je čak prokrijumčario karton knjige u biblioteku Jejl univerziteta.

Nekronomikon, kako je predstavljen
u trećem nastavku serijala

Prvi film prati pet prijatelja koji dolaze u osamljenu kolibu u šumi na odmor. U kući slučajno nailaze na knjigu, za koju se ispostavlja da je mračna knjiga magije po imenu Nekronomikon. Knjiga otvara put zlu u naš svet i ono zaposeda jednog po jednog prijatelja sve dok ne ostane samo jedan, Eš Vilijams (Brus Kembel), koji uspeva da odbije zlo, doduše samo privremeno, zahvaljujući svojim (ne)sposobnostima. Film je dobio dva direktna nastavka, rimejk iz 2013. godine, kao i seriju “Eš protiv mrtvog zla” (Ash vs Evil Dead), čija je prva sezona emitovana 2015. godine.

Aljoša Tomić

POJAM MISTERIJE KAO KOREN DETEKTIVSKOG I HOROR NARATIVA

Ranije u tekstu „Elementi antičke tragedije u horor trilerima“ bavili smo se formom horor trilera koja je nastala još u antičko vreme i održala se kroz vekove kao veoma uticajna u mnogim igranim delima umetnosti. Onako kako preokret, prepoznavanje i pathos imaju svoje mesto na filmskom platnu i to ne samo kod horor filmova, tako isto i drugi elementi iz literature koji čine poetiku horor žanra mogu da se pronađu u horor žanru. Reč je o jednoj vrsti poetike koja se nalazi u opusu svetske knjievnosti devetnaestog veka, a koja takođe u velikoj meri oblikuje ovaj filmski žanr. Da bismo jasno predočili šta se krije u samoj estetici horora odnosno u samoj estetici straha, nije dovoljno da govorimo o preokretu i prepoznavanju, elementima koji se formiraju u antičkim tragedijama Sofokla i Euripida, već je važno da naglasimo da je strah u hororu na jednoj višoj instanci, nešto poput metafizičkog straha od nepoznatog i nezamislivog. Jer strah od ideje da će neko biti ubijen (kao što imamo u tragedijama) jeste strah koji nam ježi kožu, ali ako tome pridodamo da će neko biti ubijen od nekakve neobjašnjive sile ili neopisivog demona iz pakla, to već prelazi u onostrano. Srž ovakvog straha na sebi nosi ruho misterije i horor potiče upravo iz jedne ovakve poetike.

Strašne priče naravno vode poreklo iz narodnog folklora gde su deca bila plašena raznim pričama o babarogama, drekavcima i vešticama kako bi bila dobra i slušala svoje roditelje. Slovenska mitologija na primer obiluje raznim zastrašujućim bićima koja vrebaju ljude u šumama, vodenicama i tavanima. Međutim u literaturi Edgar Alana Poa koji uz Embroza Birsa predstavlja američkog književnog autora koji je prvi u literaturu uveo misteriju i horor. On se takođe smatra začetnikom detektivskog romana što na prvi pogled nema mnogo veze sa hororom, ali sa druge strane ima i te kako veze sa misterijom. Što će značiti da su horor i detektivska naracija dve strane istog novčića koji ćemo ovom prilikom označiti kao novčić misterije. Dakle, pojam horora i pojam detektivske priče susreću se u pojmu misterije, ali ih mi danas uglavnom u filmu i literaturi imamo kao dva odvojena žanra razvijeni svaki na svoj način, neovisno jedan od drugog.

Edgar Alan Po

Detektivski narativ u svom rudimentarnom obliku kod Poa pojavljuje se na nivou misterije. U njegovim pričama ne postoji profesionalni istražitelj, detektiv čiji je posao da otkrije počinioce nekog ubistva, već tu ulogu preuzima neki pronicljivi i znatiželjni čovek koji biva upleten ili sam želi da se uplete u događaj. U kratkoj priči „Ubistvo u ulici Morg“, gde se gospodin Dupin i njegov prijatelj zainteresuju za ubistvo dve žene (majke i ćerke), koje policija ne uspeva da reši. Gospodin Dupin na osnovu svoje teorije, zapažanja i pretpostavki ima ulogu „detektiva“ koji razotkriva misteriju. Sama misterija u sebi ima morbidnosti s’ obzirom da počinilac ubistva nije druga osoba već jedan odbegli orangutan. Sam proces Dupinove samoinicijatnivne istrage takođe je obavijen zagonetkama, jer svedoci koje on ispituje, a koji su čuli da je kod žrtve u stanu bilo nekakvih posetilaca, neposredno pre ubistva, ne mogu da se odluče na kojem je jeziku govorio jedan od njih dvojice, što će Dupinu biti jedna od smernica da posumnja da se uopšte radi o čoveku. Detektivski narativ se dalje razvija u delima Artura Konana Dojla i njegovoj sagi o Šerloku Homsu. U Dojlovim romanima i pričama detektiv Holms ima svog pomoćnika Votsona i svog antagonistu doktora Morijartija koji je kriminalni genije na čelu tajne organizacije. Ovde i dalje imamo jak motiv misterije, gde misteriju možemo da razumemo kao skrivenost onostranog, a to onostrano mora biti nešto tajno i nesvakidašnje. Detektivski narativ se razvija van polja misterije tek sa delima Agate Kristi u kojima se dešavaju ubistva koja su uglavnom počinili obični ljudi zbog ljudskih motiva i koje detektiv Poaro pokušava da uz pomoć svog intelekta, tragova i činjenica kojima raspolaže razotkirije kako bi rešio slučaj. Danas imamo mnoštvo istražiteljskih serija koje više ne korespondiraju sa misterijom već se njihova estetika kreće ka kompleksnosti procesa istraživanja ubistava ili puteva droge sa realnim događajima i štaviše angažovanim temama. Kao što su naprimer „Mesto zločina“ (CSI: Crime Scene Investigation) ili serija “Žica” (The Wire).

Dr. Morijarti

Horor narativ koji potiče sa istog tla imao je nešto drugačiji razvojni put. „Pad kuće Ašerovih“ je još jedna Poova priča koja u sebi baštini misteriju i protagonistu koji biva upleten u tu misteriju van svoje volje. Inače ova pripovetka adaptirana je više puta u filmove od kojih je najpoznatija verzija Rodžera Kormena iz 1960. Za razliku od detektivskog narativa, gde protagonista samostalno želi da reši mističnu zagonetku preuzimajući inicijativu, ovde se događaji odvijaju sami od sebe i protagonista ima ulogu preplašenog posmatrača. Jedino što gosta porodice Ašer održava unutar upletenosti u misteriju jeste prijateljstvo sa Roderikom Ašerom i želja da sazna istinu, šta se zaista dešava u njihovoj kući kad se tu već zatekao. Ovo Poovo delo se smatra jednim od najuticajnijih gotskih horor priča postavljajući standarde gotskog žanra. Estetika ovog dela obiluje motivima smrti i bolesti, tame i misterije koja je skrivena unutar jedne porodične vile izolovane od naselja. Logika života unutar kuće se ne poklapa sa logikom stvarnosti van nje, a samo razotkrivanje misterije unosi ogroman strah od nadprirodnog i paranormalnog. Ovde ideja misterije kao skrivenosti onostranog kako smo je odredili ranije u tekstu ima mnogo intenzivniji efekat zbog nadprirodnosti tog otkrivenog. Horor narativ za razliku od detektivskog se vrlo brzo razvio van polja misterije, čemu je ustvari doprinelo bavljenje autora samim objektom straha i razvijanjem ovoj motiva, onim što se pokazuje kao strašno, ono što će biti raskriveno na kraju, a što u hororima biva nadprirodno i paranormalno. Skrivenost nečeg paranormalnog nije potrebna jer se to paranormalno već pojavljuje kao nejasno i onostrano. Na taj način je u horor narativu reč o dvostrukoj skrivenosti, jedan na nivou toka misterije, a druga pri samom razotkrivanju objekta straha kao nečeg što protagonisti uvek ostaje paranormalno i samim tim skriveno za razum.

Kuća Ašerovih iz istoimenog filma, 1960.

U poslednjih nekoliko decenija, tačnije od devedesetih godina prošlog veka, detektivske serije ponovo oživljavaju spoj ova dva narativa ili se barem vraćaju rudimentarnom obliku detektivskog narativa koji funkcioniše unutar polja misterije. Pre svega serija „Tvin Piks“ (Twin Peaks) i serija „Pravi detektiv“ (True Detective). Međutim jedan treća kultna serija čiju novu sezonu možemo trenutno da pratimo na malim ekranima, spaja oba ova narativa u polje misterije sve sa dvostrukom skrivenošću o kojoj smo govorili i svim savremenim elementima ovog žanra. Reč je naravno o seriji „Dosije X“ (The X Files) koja u sebi sadrži detektivski narativ, jer prati dva detektiva FBI-a Moldera i Skali koji rade u odeljenju za paranormane slučajeve. Čitava serija je obavijena velom misterije, postojanja vanzemaljskih organizama koji posećuju zemlju i upletenosti tajnih organizacija u obmanjivanju društva da ti organizmi postoje. Molderova lična opsesija vanzemaljskim organizmima i teorijama zavere potiče iz ličnog iskustva, pošto mu je sestra nestala još kada su bili deca, što čini jedan od osnovnih razloga njegovog bavljenja ovim poslom. Ova serija ima jednostavnu postavku, Molder i Skali predstavljaju izuzetan par detektiva koji su jedno drugom suprotnosti. Molder je pronicljiv ali iracionalan i zanesen, a Skali je naučnica, trezvenjak koji čvrsto stoji na zemlji i vraća Moldera na pravi put kada on zaluta previše. Misterija odnosno „istina“ koju traže ova dva detektiva, čak i ako u nekoj od epizoda bude razotkrivena, uvek je nešto ospori i još više zakomplikuje. Sam Molder često zapada u sumnje kada više nije siguran u šta veruje, jer kako on sam kaže: „Ja samo želim da verujem“. Pored glavne priče serije tu je i mnoštvo pojedinačnih epizoda koje se bave paranormalnim ubistvima, događajima i vrlo često imaju motive slešera ili monster horora. Ono što najbolje opisuje ovu seriju i njenu večito neraskrivenu misteriju jeste rečenica iz uvodne špice „Istina je negde tamo“.

Nenad Lančuški

Plakat serije Dosijei X

ILAJ ROT - PREDSTAVLJANJE AUTORA

Ilaj Rot je jedan od najinteresantnijih holivudskih horor autora mlađe generacije, a postao je poznat i široj publici ulogom u Tarantinovom filmu “Prokletnici” (Inglorious Basterds, 2009.), gde je igrao ulogu Donija “Jevrejskog Medveda” Donovica, a takođe je i režirao segment filma. Rođen 1972., počeo je snimati filmove još sa osam godina, inspirisan Ridli Skotovim “Osmim putnikom” (Alien, 1979.), tako da je do polaska na filmsku akademiji imao već oko 50 filmova. Akademiju je završio sa najvećim počastima, i oprobao se u svakom delu filmske produkcije do svog velikog proboja u Holivud sa filmom “Koliba straha” (Cabin Fever, 2002.).

Ilaj Rot u filmu "Prokletnici"

Veoma kompetentan reditelj i pisac, koji uspešno vlada tempom i ritmom filma, zna da efektno stvori tenziju, ali i povremeni ironični crno-humorni momenat, takođe zna da stvori sliku užasa, kako implicitno tako i eksplicitno, tek ovo poslednje ga je zaista proslavilo. Ilaj Rot je postao poznat kao jedan od najekstremnijih i najeksplicitnijih živih horor autora, njegovi fimovi često pokreću diskusije i gotovo uvek su problematični, o čemu svedoče česta napuštanja projekcija od strane onih slabijeg stomaka. Ipak njegovi filmovi nisu isprazni, već su uvek i društveno angažovani kritikujući različite aspekte društva, kao i njegove vrednosti. Kroz njegove filmove se provlače uticaji čuvenih svetskih horor autora poput Džordža Romera, Mike Takašija, Ruđera Deodata i drugih.

Ilaj Rot kroz ceo svoj opus kritikuje holivudsku uzdržanost i nedostatak smelosti koji koči stvaralaštvo, zbog čega polako nestaje ono što on naziva “opasnom kinematografijom”. Holivudski kinematografi se ne usuđuju više da pomeraju granice u Holivudu se ne dešavaju poduhvati poput onoga kada je Werner Hercog sa ukradenom kamerom i ekipom od 8 ljudi otputovao u Peru da bi snimio svoj film “Agire, gnev Božji” (Aguirre, der Zorn Gottes, 1972) ili Pazolinijeve smelosti pri snimanju “Salo, ili 120 dana Sodome” (Salò o le 120 giornate di Sodoma, 1975.). Holivud gotovo od svog nastanka povlađuje cenzorima da bi maksimizovao profit, što oduzima slobodu autorima koji počinju svoje filmske karijere, a pod izgovorom puritanizma. Zapadni svet se obično okreće nasilju na filmu, TV-u i u video igrama kada traži krivca za nasilje u društvu, kao argument navodeći kako postajemo desenzitivizovani na nasilje kroz stalnu izloženost. Ali prema Ilaj Rotu, filmsko nasilje ne može da se posmatra kao realno, to je uvek reprezentacija nasilja – Ono što je zaista desenzitivizuje društvo na nasilje su mediji koji svakodnevno izveštavaju o ubistvima, nasilju, ratovima i sl. Film treba da bude ventil kojim se ta tenzija stovrena brutalnom stvarnošću otpušta, i opus Ilaj Rota nam svedoči o tome.

Ovde ćemo predstaviti nekoliko interesantnijih filmova ovog autora.

KOLIBA STRAHA (CABIN FEVER)

Ovaj film iz 2002. godine je zahvaljujući svom komercijanom uspehu otvorio vrata Ilaj Rotu kao horor autoru. Uspeh ovog filma omogućio je Rotu da se kreće po filmskim festivalima gde se susreo sa evropskim i azijskim hororom sa kojim nije bio upoznat ranije, što će dalje oblikovati njegov rad. Takođe mu je omogućio kontakt sa Kventinom Tarantinom sa kojim se sprijateljio i koji mu je postao mentor. Zahvaljujući tome nastavio je da se kreće autorskim vodama. Film je klasičan splatter horor sa elementima crne komedije, u maniru serijala “Mrtvo zlo” Sema Rejmija, ali sa intersantnom igrom antagonistima i protagonistima.

Radnja prati pet studenata koji dolaze na odmor u osamljenu kolibu negde u ruralnom delu Amerike. Na putu do kolibe sreću galeriju neobičnih likova, ali sve polazi po zlu kada sretnu jednog beskućnika zaraženog misterioznom bolešću.

HOSTEL I HOSTEL 2

Ovo je prvi film u kome se vidi oblikovani Rotov izraz. Prvi film u serijalu je prikazan 2005. godine sa zaradom od preko 80 miliona dolara u svetskim bioskopima, naravno, izazvao je kontroverzne reakcije publike i kritičara, ali i slovačkih i čeških vlasti koji su bili zabrinuti da će im imidž biti narušen zbog načina na koji su njihove zemlje prikazane u filmu. Stil filma je, kako Rot kaže, oblikovan pod uticajem ultra-nasilnog azijskog horora, konkretno filma “Audicija” (Ôdishon, 1999.) japanskog reditelja Mike Takašija, koji čak ima i kameo u ovom filmu. Prema svom uzoru, “Hostel” je ono što Rot naziva “sporogoreći” horor film: kao što “Audicija” počinje kao porodična drama da bi se strmoglavila u vrtlog užasa, tako i “Hostel” počinje kao tinejdžerski road trip film, koji postepeno likove i gledaoca uvlači u svoj morbidni svet. Film je takođe i kritika savremenog kaptalističkog društva, u kome onaj ko ima dovoljno novca može kupiti i ljudski život, što je veoma lepo ilustrovano suprotstavljenim slikama iz prvog čina, u kojim likovi plaćaju prostitutkama, naspram one iz poslednjeg čina, kada misteriozni bogataš plaća za svoju žrtvu. Hostel 2 se direktno nastavlja gde je prvi deo stao, uvodi nove likove i proširuje i donekle zaokružuje priču.

Film prati dva američka studenta koji putuju po Evropi sa svojim prijateljem sa Islanda. U Amsterdamu upoznaju stranca koji im preporučuje da posete jedan hostel u Slovačkoj, koji je navodno prepun zgodnih devojaka. Trojka stiže u Slovačku gde misterija hostela počinje da se rapliće kada im prijatelj sa Islanda nestane posle prve noći.

ZELENI PAKAO (GREEN INFERNO)

“Zeleni pakao”, film iz 2015. godine, inspirisan je turbulentnim društveno-političkim događajima perioda okupacije Wall Strita, kao i događajima u Ugandi vezanim za ratnog zločinca Džozefa Konija i njegov kult koji je regrutovao decu-vojnike. Aktuelna društvena napetost u kombinaciji sa eksploatacionim kanibalističkim filmovima koje je gledao u to vreme pokrenula je Ilaj Rota da ispita kako bi danas izgledao jedan takav filmski poduhvat. Ovaj film se može posmatrati kao savremena verzija “Holokausta ljudoždera”, u kojoj glavnu ulogu ne uzimaju istraživači zelenog bespuća Amazona, već grupa aktivista i keyboard warriora kojima je afirmacija na društvenim mrežama daleko važnija od stvarnih rezultata njihovog aktivizma. Naravno, daleko od svojih tastatura i mobilnih telefona, ovi momci i devojke bivaju suočeni sa brutalnom stvarnošću, kada se nađu uhvaćeni u konflikt između urođenika i korporacije koja se bavi sečom šume. Rot kritikuje licemerje ljudi koji se za navodne pravedne ciljeve bore heštegovanjem i ripostovanjem sadržaja na društvenim mrežama, iako često njihove akcije imaju samo negativan efekat.

Rot je još kao tinejdžer bio fasciniran Deodatovim “Holokaustom ljudoždera”, i nije mu bilo potrebno mnogo nakon napisanog scenarija da se upusti u okupljanje ekipe za put u džungle Perua i Čilea. On ovaj film smatra najbliže onome što on naziva “opasnom kinematografijom” i vrhuncem onoga što je uradio do sada. Rezultati se ogledaju u autentičnim lokacijama i korišćenjem urođenika koji su glumili sami sebe (a koje je nagovorio na saradnju puštajući im upravo “Holokaust ljudoždera”, koji su smatrali veoma zabavnim).

KUC-KUC (KNOCK KNOCK)

Snimljen nakon “Zelenog pakla”, ovaj film je rimejk filma “Igra smrti” (Death Game) reditelja Pitera Trejnora iz 1977. godine. Film je potpuni zaokret u odnosu na svog prethodnika, jer nema nijedan splatter momenat, sva tenzija nastaje iz odnosa likova, što bi ovaj film žanrovski svrstalo u horor-triler, sa crnohumornim elementima karakterističnim za ovog reditelja. Zaplet počinje kada u život Evana (Kianu Rivs), porodičnog čoveka u srećnom braku ušetaju dve devojke jedne večeri dok je vikend provodio sam u kući. Evan u prvom mahu nastupa očinski i zaštitnički, ali biva uvučen u psihoseksualnu mrežu kada ga devojke zavedu i potom odbiju da napuste njegovu kuću.

Ovde je persistentna tema našeg straha od izloženosti i osećaj ranjivosti, jer naša privatnost u bilo kom trenutku može biti izložena javnosti putem socijalnih mreža. Kakve god tajne imali, one su jedan klik od ostatka sveta, što je ponekad dovoljno da pokrene zverski instinkt u čoveku da bi ih zaštitio.

Aljoša Tomić