12.24.2017

FLANAGENOV VEŠT FILMSKI IZRAZ

Film: Džeraldova igra (Gerald's Game)
Režija: Majk Flanagen
Scenario: Majk Flanagen, Džef Hauard (prema noveli Stivena Kinga)
Uloge: Karla Guđino, Brus Grinvud, Kijara Aurelija
Trajanje: 103 min
Proizvodnja: SAD, 2017.


Televizijska produkcija postaje sve učestalija i kvalitetnija poslednjih nekoliko godina, tako nakon planetarno popularnih i čak vrlo sinematičnih serija u poslednje vreme na televiziji mogu da se pogledaju filmovi koji stoje rame uz rame sa festivalskim i bioskopskim ostvarenjima. Majkl Flanagen, reditelj čijim filmovima smo i ranije posvećivali pažnju, uz saradnju sa Džefom Hauardom napravio je još jednu ovogodišnju adaptaciju romana velikog američkog pisca Stivena Kinga. 


Džerald i Džesi su sredovečni bračni par koji odlazi na odmor u vikendicu, gde će pokušati da se ponovo zbliže i ožive svoj seksualni život. Džerald kako bi uspeo da se ostvari kao muškarac rešava de se posluži dodatnim sredstvima poput lisica i vijagre. Međutim vrlo brzo nakon što veže Džesi za krevet, dobija infarkt i ona ostaje sama vezana za krevet izolovana od ostatka sveta. Jedino društvo joj pravi pas koji u potrazi za hranom ulazi u vikendicu.


Koncept ovog filma stoji između survival horora koji je očito situacija u kojoj se nalazi Džesi i psihološkog horora koji je tematski okvir. Ovaj film nije mnogo sinematičan, više je dramski televizijski film, nešto nalik TV noveli. Njegova srž je u dugačkim dijaloškim scenama koje Džesi vodi u svojoj glavi, a koje kroz situacije iz njenog života otkrivaju zamršen put njenog libida. Bez obzira na nesinematičnost film, Flanagen je pokazao da ume da koristi vešt filmski izraz i to kroz adaptaciju romana. 


Sama situacije u kojoj se zatekne Džesi meni je bila komična, pas koji se ušunja u vikendicu i u potrazi za hranom nabasa na svež Džeraldov leš crno-humorna. Međutim kako film odmiče dalje, elementi body-horora postaju žešći, a humor se zamrači i sve se pretvori samo u napetu borbu za život glavne junakinje, kako na stvarnom tako i na mentalnom nivou. „Džeraldova igra“ zasigurno predstavlja najkvalitetniji Flanagenov film i mislim da ga nikako ne treba propustiti.

Nenad Lančuški

12.17.2017

PARABOLA ZA ŠIROKE NARODNE MASE

Film: Majka! (Mother!)
Režija: Daren Aronovski
Scenario: Daren Aronovski
Uloge: Havier Bardem, Dženifer Lorens, Ed Heris, Mišel Fajfer
Trajanje: 121 min
Proizvodnja: SAD, 2017.

Istina je da uvek sa interesovanjem pratim rad Darena Aronovskog, ali je isto tako istina da su mi češće zanimljivi njegovi koncepti nego sama realizacija filma. Kvalitet njegovih filmova dosta varira, a najbolji je kada je najmanje pretenciozan, kako je pokazao sa “Rvačem” (The Wrestler, 2008.), “Rekvijemom za snove” (Requiem for a Dream, 2000.) ili “Crnim labudom” (Black Swan, 2010.). Njegovi najslabiji filmovi su oni na kojima je sam radio scenario, jer Aronovski ima afinitet ka visokointelektualnim filozofsko-religioznim temama, a to je mesto na kojima zalazi u banalnost. Ovaj autor uvek deluje kao da se plaši da gledaoci neće razumeti tačno o čemu je reč, pa tamo gde bi trebalo da ostavi gledaocima prostor za interpretaciju, uvek se trudi da parabolu dovede do očiglednosti. Krajnji rezultat je dijetetski intelektualni proizvod za široke narodne mase, hrani mozak, a ne goji. 


“Majka” je još jedan od njegovih scenarističko-rediteljskih projekata, i on tačno odgovara opisanom modelu. Kao da nije dovoljno što je likove nazvao On (sa velikim O), majka, čovek, žena, već je pre premijere filma morao da izađe u javnost i da izjavu o tome kako bi trebalo interpretirati film. Daleko od toga da ovaj film ne oslikava adekvatno namerenu egzistencijalističku parabolu prožetu njegovim uobičajenim religioznim motivima, ali to je više zasluga kinematografa Metjua Libatika (koji je svojim specifičnim stilom dao pečat većini filmova Aronovskog), i fantastična izvedba oskarovaca Dženifer Lorens i Haviera Bardema čija izuzetna harizma okupira gledaoca u svakom trenutku. Ovaj film je veoma upečatljivo kinematografsko iskustvo, prikazano Libatikovom klaustrofobičnom kamerom koja prati glavnog lika kao u nekom snoviđenju. Rezultat je anksioznost generisana preopterećenjem čula, koja odgovara anksioznom osećaju koje raste u glavnoj junakinji, a potpuno odsustvo muzike samo naglašava ovaj osećaj.


Priča, koja je po mom mišljenju najslabija karika filma prati majku (Dženifer Lorens), koja je u vezi sa pesnikom nazvanim On (Havier Bardem), sa kojim živi u polurazrušenoj kući izolovanoj u sred šume. Njihova veza trpi, jer sa Njegovom spisateljskom blokadom, raste distanca između ljubavnika. Majka se stoga u potpunosti posvećuje renoviranju njihovog doma sa nadom da će se stvari promeniti na bolje. Monotoniju im remeti jednog dana nepoznati muškarac (Ed Heris), koji je tražeći prenoćište slučajno nabasao na njihov dom. Iako majka nije oduševljena prisustvom stranca, On u njemu vidi izvor inspiracije i zahvaljujući tome nalazi novi životni polet. Uskoro se strancu pridružuje žena (Mišel Fajfer) i njihovi sinovi, i odatle stvari eskaliraju u nepredviđenom smeru.


Kao što rekoh na početku, koncept ovog filma je mnogo zanimljiviji od finalnog proizvoda, i dok se bavi temama moralne odgovornosti, ekologije i društvene svesti, koje su ne samo aktuelne, nego i neophodne u vremenu u kojem živimo, samo izvođenje na mnogim mestima izneverava. Nisam gledalac koji voli hermetičnost izraza, ali ovaj film bi samo dobio na kvalitetu kada ne bi bio tako očigledno banalan. Možda je reč samo o tome da se podilazi mainstream publici da bi se povratio uloženi novac, ali činjenica da je “Majka!” na box officeu zaradila jedva nešto više od polovine uloženog budžeta, dokazuje da je to pogrešan pristup. Ukratko, ovo je zanimljivo ostvarenje, i ako volite ovog autora dajte mu šansu, ali ako ste ljubitelj ozbiljnijeg filma, slobodno zaobiđite ovaj naslov. 

Aljoša Tomić

12.10.2017

OMAŽ ANTIČKOJ TRAGEDIJI U AUTORSKOM HORORU

Film: Ubistvo svetog jelena (The Killing of a Sacred Deer)
Režija: Jorgos Lantimos
Scenario: Jorgos Lantimos, Eftimis Filipu
Uloge: Kolin Farel, Nikol Kidman, Beri Kogan
Trajanje: 121 min
Proizvodnja: SAD/Irska/Velika Britanija, 2017.

“Ubistvo svetog jelena” novi film grčkog autora Jorgosa Lantimosa koji je premijerno pirkazan na ovogodišnjem festivalu u Kanu, gde je nominovan za Zlatnu Palmu i gde je osvojio nagradu za najbolji scenario. Ovaj film je još jedna njegova saradnja Eftimisom Filipuom, scenaristom sa kojim je radio na velikom broju svojih filmova, između ostalog na “Jastogu” (The Lobster, 2015.) i “Očnjaku” (Dogtooth, 2009.). Takođe, ovo je njegov drugi film sa Kolin Farelom, posle pomenutog “Jastoga”. 


Film prati kardiologa Stivena (Kolin Farel), koji vodi naizgled miran porodični život. Sa svojom ženom Anom (Nikol Kidman) ima dvoje dece Kim (Refi Kesidi) i Boba (Sani Suljić). U njihovu harmoniju nemir unosi misteriozni mladić Martin (Beri Kogan) sa kojim Stiven provodi sve više vremena. Kolegama govori kako je on prijatelj njegove ćerke koji želi da postane kardiolog. Zaplet počinje kada otkrijemo Martinov identitet. 

Nenad Lančuški: Za početak mislim da bi trebalo rasvetliti nejasnoću naslova koji ima ovaj film. Dakle, o kakvom svetom jelenu se ovde radi? Za šta je to metafora? Takva i slična pitanja mogu da padnu na pamet gledaocu i da u samom filmu ne nađe odgovor na njih. Naime, reč je o jelenu kojeg je Agamemnon u lovu ustrelio te na taj način izazvao gnev Artemide, boginje lova, ne podarivši mu povoljan vetar da plovi za Troju. Jedini način da se ahejska flota pokrene iz Aulide jeste da Agamemnon žrtvuje svoju ćerku Ifigeniju. Postoji nekoliko različitih ishoda ovoh mita u nekoliko dramskih adaptacija, jedna od najpoznatijih je svakako Euripidova. Moguće da je ovaj mit inspirisao autora, međutim mislim da gledaoci ovu vezu nemaju na osnovu čega da vide.


Aljoša Tomić: Sam autor je u intervjuu za portal Cineuropa rekao da je uvideo izvesne paralele između pomenute tragedije i scenarija koji je započeo sa Eftimisom Filipuom, zbog čega je pomislio da bi bilo interesantno "povesti dijalog sa nečim tako ukorenjenim u zapadnoj kulturi". To ne znači da je scenario zasnovan na ovoj tragediji, ali ga ona svakako prožima kroz referencijalne momente koji su vidljivi u celokupnom filmu, počev od samog naslova. Takođe, ova priča u svojoj suštini ima strukturu i duh klasične grčke tragedije, o kojoj ne bih detaljnije da pričam jer bi to otkrilo nekoliko ključnih preokreta u filmu. Trebalo bi takođe rasvetliti još jednu stvar: Ovo nije klasičan žanrovski horor na kakav je većina ljudi navikla (što smo ustanovili po reakcijama publike na bioskopskoj projekiciji kojoj smo prisustvovali), ovo je autentičan izraz Jorgosa Lantimosa, koji u sebi ima elemente horora (slično "Jastogu", koji je imao elemente komedije).

NL: Iskren da budem meni na pamet nije pala Ifigenija dok sam gledao film osim što se spominje u nekom trenutku verovatno kako bi asocirala gledaoce. Na umu mi je bila Medeja, takođe Euripidova tragedija koja ima svoj izvor u grčkom mitu, mada nema veze sa pričom ali takođe ima nekih elemenata koji bi mogli biti referenca na film. Poenta onoga što meni smeta kod samog naslova jeste što on nema veze sa filmom nego sa mitom koji ima neke sličnosti sa scenarijom.

Sa druge strane najjača karika filma po meni su kadrovi i muzika koji ovu morbidnu Lantimosovu priču čine daleko ekspresivnijom i potpuno hipnotišućom. Naročito na samom početku kada muzika kojom je praćen svaki Stivenov susret sa Martinom ukazuje da se u tim scenama krije nešto strašno i opasno. 



AT: Mislim da tebe kao dramskog pisca više pogađa to da li je adekvatno odao omaž navedenoj tragediji, za mene je to bio samo usputni delić lepo istkane priče.

Što se kinematografije tiče, ovo je jedan od najimpresivnijih filmova koje smo videli ove godine. Po estetskom doživljaju koji sam imao dok sam ga gledao, mogao bih da ga uporedim sa prošlogodišnjim “Demonom pod reflektorima” (Neon Demon, 2016.). Ali dok “Demon” vizuelno pleni i hipnotički vas uvlači u savršeno dizajniran svet visoke mode, u ovom filmu je sve osmišljeno tako da gledaoca drži anksioznim. Na primer, kompozicija kadra je uvek tek toliko izmeštena od idealne da bi gledaoca držala u nelagodi, scena je isečena tek za delić prekasno ili prerano, gudačke deonice muzičke podloge vas sve vreme drže na ivici sedišta. Ovo je proizvod čoveka koji savršeno razume film kako pripovedački medij. Svet koji kreira na ovaj način bih nazvao ontoloskim hororom. Strah ne dolazi ovde od konkretne opasnosti za likove, već iz toga što oni egzistiraju u svetu u kome pravila na koja smo navikli u svakodnevici ne važe, sve je moguće jer svetom upravlja logika nalik onoj iz snova. Majstori ove vrsta apsurdističkog realizma su npr. Franc Kafka i Dejvid Linč, a mislim da Lantimos uopšte ne zaostaje za njima.

NL: U potpunosti se slažem sa tvojim doživljajem filma. Ima nešto kafkijansko kod ovog autora. Doduše mnogo više kod prethodnih filmova jer u "Ubistvu svetog jelena" prva trećina filma je čist realizam gde se ništa neuobičajno ne događa, sve dok se ne otkrije Martinov identitet i ne počne zaplet. Meni je takođe kao piscu zanimljivo i na koji način je građen film, gde mi u početku zaista ne znamo šta se dešava, a kroz male replike dobijamo obrte koji otkivaju ustvari situaciju koja će tek na kraju da kulminira. Martin kao negativac mi je ostavio najjači utisak možda baš u sceni kada razgovara sa Anom dok jede špagete. Mislim da imamo sreće što se reditelji poput Lantimosa ili Refna čijeg si prošlogodišnjeg "Demona pod reflektorima" spomenuo bave horor žanrom pa s vremena na vreme možemo da pogledamo i pravi autorski horor koji nije sličan većini drugih horora koje američka produkcija izbacuje gotovo na kilo.


AT: Da, dobro je da postoje autori koji mogu demonstrirati da je horor ozbiljan medij i da se ne završava na holivudskoj eksploataciji. Drago mi je što si mi otkrio ovog autora koji me je osvojio sa “Jastogom” i radujem se otkrivanju ostatka njegovog opusa. Što se tiče ovog filma, treba još napomenuti odličnu glumačku ekipu, predvođenu Kolinom Farelom koji se sa godinama dokazuje kao izuzetan i fleksibilan glumac, sjajna Nikol Kidman u ulozi njegove žene, i mladi Beri Kogan koji je stvorio neverovatno živopisnog lika u ulozi Martina, kao i fantastičnu fotografiju Timiosa Bakatakisa, koji je sarađivao sa Lantimosom i na drugim njegovim filmovima, a koja je oživela kafkijansku viziju ovog reditelja.

Na kraju, ova godina nije bila baš sjajna što se tiče horora, pogotovoo u poređenju sa prošlom. Dobili smo svega par kvalitetnih naslova poput francuskog horora “Sirovo” (Grave, 2016.) i američkog horor trilera “Beži” (Get Out, 2017.). Ostaje nam još da vidimo del Torov “Oblik vode” (The Shape of Water, 2017.) za koji sve upućuje da bi mogao biti ravan njegovim najboljim radovima, i ova horor godina je završena, a “Ubistvo svetog jelena” je film koji je poptuno zasluženo među najboljim ovogodišnjim ostvarenjima.

Nenad Lančuški i Aljoša Tomić

12.03.2017

NIŠTA NE DOLAZI NOĆU

Film: Ono što dolazi noću (It Comes At Night)
Režija: Trej Edvard Šulc
Scenario: Trej Edvard Šulc
Uloge: Džoel Edžerton, Kristofer Abot, Karmen Ejogo
Trajanje: 91 min
Proizvodnja: SAD, 2017

Jedan od mojih omiljenih pod-žanrova fantastike koji je vrlo često u dodiru sa horor elementima jeste post-apokaliptična avantura. Drugim rečima ovaj koncept ne mora nužno da bude deo horor poetike, osim ukoliko nije reč naravno o zombi filmu, međutim u velikoj meri post-apokaliptično okruženje samo po sebi kod likova stvara nekakvu strepnju, što ga čini hororičnim. Osnovna karakteristika koncepta post-apokalipse je da je svet kakav danas poznajemo doživeo nekakvu promenu, gubitak ili katastrofu, te je civilizacija nestala ili je u procesu dekadencije. Za primer ću uzeti film „Opstanak“ (The Survivalist, 2015.) koji po tonu i radnji nije horor već neka vrsta trilera ili drame smeštene u post-apokaliptični svet za koji nismo ni sigurni čak kako je postao takav. Ono što želim ovde izvući kao zaključak jeste da su likovi koji se susreću u filmu užasno preplašeni jedni od drugih do te mere da je osnova njihove komunikacije inficirana strahom. 


Sa druge strane film „Deca muškaraca“ (Children of Men, 2006.) nema u samoj postavci ugrađen ovaj samorazumljivi strah od izmenjenog sveta kakav je dat uvek u post-apokaliptičnim avanturama, već se ovde radi o jednom beznađu i apatiji čovečanstva koje je izgubilo mogućnost dalje reprodukcije. Post-apokaliptični koncept ne mora nužno da u sebi ima horor elemente, jer to zavisi od načina na koji je svet u filmu izmenjen, a može u potpunosti da potpada pod horor žanr kao što je to slučaj sa prošlogodišnjim filmom „Posebna“ (The Girl With All The Gifts, 2016.). Ovo obrazloženje sam ovde naveo jer je film o kojem ću pisati vrlo teško okarakterisati kao horor, a u isto vreme režija i sam koncept post-apokaliptičnog sveta u kojem se radnja dešava ukazuju da on to ipak jeste.


Svetom ponovo hara pošast kuge. Jedna porodica koja na samom početku filma sahranjuje jednog svog člana, pokušava da se zaštiti od bolesti skrivajući se u jednoj kući u šumi. Zaplet počinje kada im se pridruži još jedna porodica kojoj dozvoljavaju zbog zaliha hrane koju su doneli sa sobom da se sa njima useli u kuću kako bi živeli svi zajedno. U fokusu radnje je sedamnaestogodišnnji Travis, čijeg dedu sahranjuju na početku filma, a za koga je dečak bio vezan. Nakon ovog slučaja Travis neprestalno sanja košmarne snove od kojih se često budi noću i tumara po kući. Njegov konstantni strah koji ga opseda kako u snu tako i na javi jeste da će se i sam zaraziti. 


Muzika u filmu diktira jedan tempo napetosti i strepnje koji ovaj film bezmalo treba da ima, međutim sam naslov i njegova sadržina nisu u skladu, pošto ništa ne dolazi noću i ne predstavlja pretnju likovima. Jedina pretnja su kuga i nepoverenje koje gaje ove dve porodice jedna prema drugoj. Film je spor, ali ima određeni ritam koji ne posustaje, međutim kompletna radnja je kako praznjikava i nerazrađena. Ne saznamo mnogo o likovima, a o nekima gotovo ništa, a sve to zbog predostrožnosti likova da o sebi govore. Na kraju sam ostao utiska da sam želeo još toga da vidim, ali činjenica da se priča ipak završila nije bilo više šta da se nastavi. Nije ni kao epizoda neke serije, ni kao prosečan film. Više kao neki hiperrealizam smešten u format dugometražnog post-apokaliptičnog sveta u kojem se ljudi boje stare pošasti, kuge.


Film je dobro prošao kod kritike, a veoma loše kod publike, iako su ga mnogi bioskopi puštali te je zaradio 19 miliona dolara, što je veoma velika suma za film sa budžetom od svega 2,4 miliona. Gledao sam mnogo dobrih filmova post-apokaliptičnog tematskog okvira, ali ovaj nije jedan od njih.

Nenad Lančuški

11.26.2017

DAN MRMOTA U SVETU SLASHERA

Film: Srećan Dan Smrti (Happy Death Day)
Režija: Kristofer Landon
Scenario: Skot Lobdel
Uloge: Džesika Rot, Izrael Brusar, Rubi Modin
Trajanje: 96 min
Proizvodnja: SAD, 2017.

"Srećan dan smrti" je jedan od onih filmova čija se produkcija razvlačila desetak godina i koji je za to vreme bio vezivan za imena velikih igrača Holivuda poput Megan Foks i Majkl Beja. Na sreću ovo je ostalo niskobudžetno ostvarenje, što mu daje izvestan šarm i može mu se progledati kroz prste tamo gde blockbusteru ne bi moglo. Ovaj film očigledno cilja na tinejdžersku publiku koja i čini najveći deo gladalaca slashera, ali takođe igra i na nostalgične osećaje starije publike sa svojim referencama na filmove Džona Hjuza i Harolda Rejmisa. 


Takođe, malo starijoj publici će biti zanimljiva činjenica da je na dizajnu maske ubice za ovaj film radio Toni Gardner, kostimograf koji je pored toga što je radio na velikom broju legendarnih horora, zaslužan za masku ubice iz filma "Vrisak" (Scream, 1996.). Reditelj Kristofer Landon je svoj zanat kovao na serijalu "Paranormalna aktivnost" (Paranormal Activity, 2007.) i na ovom filmu se vidi da je solidno savladao veštinu, koju u ovom filmu manje-više uspešno kombinuje sa humorom, stvarajući tako jedan daleko zabavniji proizvod od onog koji bi bio da se odlučio za "ozbiljniji" slasher.


Sama premisa filma i ne dozvoljava mnogo ozbiljnosti. Priča filma prati studentkinju prve godine Tri Gelbman (Džesika Rot), koja otkriva čari života na kampusu sa sve pijankama i muvanjima za jednu noć. Na dan svog rođendana budi se u krevetu nepoznatog mladića, i tu se upoznajemo sa trenutnim stanjem u njenom životu, u kom je okružena disfunkcionalnom porodicom i neiskrenim prijateljima. Njen rođendan se završava njenim ubistvom. I tu počinje zaplet. U stilu Rejmisovog "Dana Mrmota" (Groundhog Day, 1993.), Tri se ponovo budi u krevetu pomenutog mladića, sa sećanjem prethodnog dana, prisiljena da iznova i iznova proživljava dan kada je ubijena. Ipak, Tri odlučuje da uzme stvari u svoje ruke i kroz niz komičnih situacija koje se završavaju njenom smrću reši slučaj svog ubistva. U pozadini glavne priče, Tri rešava svoje egzistencijalne probleme sa porodicom i prijateljima, i čak započinje romansu sa mladićem u čijem se krevetu svakog jutra budi.


Moram priznati da me je film prijatno iznenadio u trenutku kada je promenio ton u komičniji nakon prve trećine filma, i kada sam shvatio da neću sat i po gledati dosadni slasher. Iako nema kritičku dubinu, niti pokušava da dekonstruiše žanr kao fenomenalni "Iza maske: Uspon Leslija Vernona" (Behind the Mask: Rise of Leslie Vernon, 2006.), ovaj film je ipak donekle samosvestan, što pokazuje najviše kroz direktnu referencu na "Dan mrmota". Ipak, ne može mu se zbog toga pripisati neka intelektualna dubina, pa je zato po senzibilitetu bliži horor-komedijama "Taker i Dejl protiv zla" (Tucker and Dale vs Evil, 2010.) ili čak serijalu "Mrtvo zlo" (The Evil Dead, 1981.), nego inteligentnijim žanrovskim rođacima poput pomenutog manifesta Leslija Vernona ili Džos Vidonove "Kolibe u šumi" (The Cabin in the Woods, 2012.). Ja lično mogu da uživam i u jednoj i u drugoj varijanti, a vi ste upozoreni.

Aljoša Tomić

11.19.2017

JURI I DŽUKAI – EGZOTIČNI ISTOK U HOROR UMU ZAPADNJAKA

Aokigahara ili Džukai (more drveća) je ime parka prirode u podnožju planine Fudži poznatom po tome što ga za svoje poslednje utočište biraju oni koji odluče da oduzmu sebi život. Ogromna, tiha šuma kao da sama po sebi nije dovoljno jeziva koliko i prelepa u svom veličanstvu prirode, ona od davnina stoji u vezi sa smrću i legendama o duhovima umrlih.


Smatra se da je u XIX veku šuma bila mesto u kome se praktikovao ubasute – stari običaj nošenja i ostavljanja starih i nemoćnih ljudi u planine ili druga zabačena mesta da tamo umru. Ovaj običaj ima svoje poreklo u vremenima gladi, bolesti i nemaštine, a delimično je bilo uređen zakonima pojedinih oblasti u starom Japanu.

Verovatno i zbog toga za Aokigaharu važi da je naseljena jureima – duhovima počivših koji iz nekog razloga ne mogu da nađu svoj mir, zbog čega su neki od njih veoma opasni.


1961. objavljena je knjiga japanskog autora Seika Matcumotoa – “Kula talasa” (Nami no Tō), smatra se da je nakon toga ova šuma postajala sve popularnije odredište za izvršenje samoubistva. Druga knjiga koja se često pronalazi pored tela otkrivenih u ovoj šumi je “Kompletan vodič za samoubistvo” (Kanzen Jisatsu Manyuaruy) Vataru Curumija iz 1993. godine. Autor se u knjizi bavi teskobom savremenog života u Japanu i detaljno na 200 strana opisuje i razmatra sve tehnike samoubistva tvrdeći da knjiga ne zagovara niti odgovara od istog, a Aokigaharu opisuje "savršenim mestom za umiranje".

Broj pronađenih tela na godišnjem nivou je oko stotinu, ali smatra se da zbog gustine šume i neprohodnosti veliki broj samoubistava ne bude ni otkriven. Šuma je toliko gusta, zvučno izolovana i zbog navodnih naslaga gvožđa u tlu kompasi i drugi uređaji ne rade kako treba, što i radoznalce i slučajne prolaznike često čini slučajnim žrtvama ovog zelenog mora.

Nije potrebno dalje razlagati zašto bi jedno ovakvo mesto bilo tema i primamljiva lokacija za horor film. Sledi lista filmova:

ŠUMA ŽIVIH MRTVACA (FOREST OF THE LIVING DEAD, 2011.)



"Šuma živih mrtvaca" autorsko je ostvarenje američkog pisca i režisera Šana Serafina. Ne očekujte mnogo od ovog filma koji ima zanimljivu premisu o američkoj devojci sa naslovnica koja sebi oduzima život u morbidno popularnoj šumi, a potom usledi niz događaja u vezi sa njenim bivšim momkom i njegovom novom devojkom koja je takođe supermodel. Predvidivo glavna junakinja u formi duha kreće da se sveti onima koji su joj se zamerili. Ovde reputacija šume služi samo kao izgovor za natprirodne moći glavne junakinje što je lako moglo biti i bilo koje drugo mesto. 

ŠUMA SAMOUBICA (GRAVE HALLOWEEN, 2013.)



"Šuma samoubica" je televizijsko ostvarenje iz 2013. godine režisera Stivena R. Monroa i pisaca Rajana V. Smita i Šeldona Vilsona. Ovaj film je smešten u Japan, ali je u celini snimljen u Kanadi. Samoj scenografiji, i scenama šume i prirode nema se šta zameriti, ali ispostavlja se da ova priča o grupi tinejdžera koji ulaze u šumu da bi za školski projekat pratili drugaricu koja traži svoju preminulu majku. Pripovedanje se sastoji od niza flešbekova glavne junakinje i nasumičnih smrti članova grupe. Ideja koja se oslanja na razradu odnosa Maiko i njene majke u jednom ovakvom mističnom setingu mogla je biti osnova jakog psihološkog horora, a vrlo brzo pretvara se u krvavu paradu unutar prelepog ambijenta kanadskih šuma. 

ŠUMA (THE FOREST, 2016.)


"Šuma" je film režisera Džejsona Zade o kome smo već pisali na Filmozofiji. Ipak najverodostojniji i u celini posvećem misteriji same šume sa maltene dokumentarističkom tačnošću navodi sve motive koji su o Aokigahari u stvarnosti poznati i proverljivi. Lik koji tumači Natali Dormer ulazi u šumu da bi pronašla svoju sestru bliznakinju za koju oseća da je u nevolji i sve što usledi nakon toga je okrutna igra tog mesta sa njenim umom. Što se horora tiče ovo je najzaokruženije zapadno ostvarenje sa ovom temom iako mu se u velikoj meri može zameriti upravo predvidivost i repetitivnost horora nastalog u zapadnom umu. Ceo film je neka vrsta naše mistifikovane interpretacije egzotičnog Istoka i kad je već tako, bilo bi lepo da je ta linija filma dodatno iskorišćena da film učini autentičnim. Izvini Natali... 

ŠUMA IZGUBLJENIH DUŠA (A FLORESTA DAS ALMAS PERDIDAS, 2017.)



"Šuma izgubljenih duša" je portugalska slešer drama iz 2017. godine. Film je režirao Hoze Pedro Lopez i ove godine je premijerno prikazan na Fantasporto filmskom festivalu. Šuma u kojoj se radi u filmu je izmišljeno mesto između Španije i Portugala, iako po konceptu značajno podseća na Aokigaharu. Dvoje stranaca ukrštaju puteve i to ih za neko vreme skreće sa pomisli o samoubistvu kojim prvobitno verujemo da su vođeni. Ispostavlja se da njihovi motivi sežu ka smrti, ali na drugi način od očekivanog.

Priče o smrti i mrtvima možda jesu već dugo u vezi sa ovom šumom, ali je potrebno istaći da samoubistva na način kako ih percepiramo mi ovde na Zapadu predstavljaju relativno nov koncept u kontekstu vekovnih običaja, i tradicija Japana i njegove kulture. A primetićete da su gore navedeni filmovi zapadne produkcije. Japan poznaje samoubistvo u formi sepukua (harakirija) kojim se pruža prilika ratniku ili drugom čoveku od položaja da sačuva svoju čast kada ne preostaje ni jedan drugi način i u formi već spomenute ubasute, prethodnice onoga što bi nama u mnogome ličilo na eutanaziju.


Za kraj među filmovima koji se bave ovom temom sa aspekta fikcije navešću i preporučiti vam jednu stvarnu, dokumentarističku priču o čoveku koji je naučnik i kome je životni posao proučavanje vegetacije na vulkanskom tlu planine Fudži, pa time i na teritoriji šume Aokigahara. On 20 godina baveći se svojim poslom biva svedok različitim slučajevima samoubistava i mislim da je njegova perspektiva u vezi sa ovom temom jedinstvena. Reportažu možete pronaći ovde.  Ako njegovo iskustvo nije prožeto trajnom jezom, ništa nije.

Nina Stefanija Blažević









11.12.2017

DRUGA SEZONA - MRAČNIJA I OPASNIJA

Serija: Čudnije stvari (Stranger Things), sezona 2
Kreatori: Met Dafer i Ros Dafer
Uloge: Mili Bobi Braun, Fin Vulfhard, Vinona Rajder
Trajanje: 9 epizoda, 55 min
Proizvodnja: SAD, 2017.

Kada razgovaram sa ljudima o „Čudnijim stvarima“ uglavnom niko nema ništa negativno da saopšti, jer nema se šta zameriti šarmantnosti i lepom vizuelnom doživljaju osamdesetih koje prikazuje ovaj serijal. Naime, niko ni ne očekuje obrt na kraju koji će izmeniti tok radnje u nekom smeru da publika bude iznenađena. U „Čudnijim stvarima“ je mahom sve jasno i sve predvidljivo, ali to nikome ne smeta jer je beskrajno simpatično, duhovito i strašno u onoj meri u kojoj se to očekuje. Međutim, pored svega navedenog, serija ostavlja gledaoca gladnim za još avanture i uzbuđenja koje nudi svaka nova epizoda. 


Na početku mi je malo zasmetalo to što nismo imali nikakvu retrospektivu kao podsetnik na prethodne događaje, pa mi je trebalo vremena da se setim svega što se izdešavalo u prvoj sezoni kao i to šta se tačno dogodilo sa određenim sporednim likovima. Sa druge strane mozaička struktura druge sezone sa nekoliko linija priče u određenoj meri obavlja taj posao podsetnika. Takođe ovaj mozaik slaže sve rasparčane delove u jednu celinu na samom završetku, kako one priče koje kreću sa istog polazišta tako i priču sa Ileven (Mili Bob Braun) koja u ovoj sezoni ima dobar deo radnje samo za sebe - čak jednu celu epizodu koja je u potpunosti posvećena isključivo njoj, a koja nema veze sa glavnom radnjom. Ileven u ovoj sezoni mora da ode od svojih prijatelja, da bi im se vratila jača i snažnija nego ikad u trenutku kad im je to najviše potrebno. Priča posvećena njoj otkriva mnogo o njenoj prošlosti i poreklu, ali obazrivo kako bi misterija ostala skrivena.


Na isti način dublje uranjamo u obrnuti svet inspirisan Lavkraftovom poetikom nekog čudnog paralelnog univerzuma koji hrli u naš s namerom da ga zaposedne, ali ipak ne saznajemo previše kako bi gledalac i dalje bio dovoljno znatiželjan da nastavi sa gledanjem. Sve je za stepen mračnije i opasnije nego u prvoj sezoni, čak su i naši glavni junaci za mrvicu zreliji. 


Verujem da ćemo dobiti još dosta nastavaka ovog serijala koji će se uozbiljavati onako kako naši glavni junaci budu odrastali. Takođe verujem da ovim tempom ne može mnogo da se iskvari kvalitet serije koja je već osvojila mnoge. Razlog tome jeste da „Čudnije stvari“ nisu ništa drugo do evociranje nostalgije spram bronzanog doba horor filma, ali u ruhu današnjice. Ne propuštajte vrhunski omaž hororu osamdesetih u produkciji Netflix.

Nenad Lančuški

11.05.2017

JOŠ JEDAN SERIJAL KOJI NIJE ZAUSTAVLJEN NA VREME

Film: Strašno strašilo 3 (Jeepers Creepers)
Režija: Viktor Salva
Scenario: Viktor Salva
Uloge: Sten Šo, Gabrijela Ho, Brendon Smit
Trajanje: 100 min
Proizvodnja: SAD, 2017.

Pre nego što se osvrnemo na film, morao bih prvo reći par reči o domaćem distributerskom prevodu naslova ovog serijala, za koji nisam ni znao da postoji, a koji ne funkcioniše ni u kom smislu: niti referira na nešto smisleno, niti je inteligentna igra reči, samo je običan pleonazam. Naše komšije Hrvati su taj problem rešili tako što su ostavili originalan američki naziv, što je prihvaltjivo sa obzirom da je reč o nazivu pesme koja služi kao muzička tema filma. Reč je o džez kompoziciji iz 1938. godine čiji su autori Heri Voren i Džoni Merser, a sama fraza Jeepers Creepers je eufemizam za ime Isusa Hrista. Ovo možda nije idealno rešenje, ali je po mom mišljenju svakako bolje od našeg prevoda.


Kada smo to skinuli sa dnevnog reda, da se vratimo na sam film: reč je o serijalu slasher filmova koji je započet 2001. godine, a nastavak je dobio 2003. godine. Moram priznati da sam imao blago interesovanje za ovaj film, jer sam u prva dva filma prilično uživao kao tinejdžer, ali s obzirom da je prošlo četrnaest godina od poslednjeg filma, ne mogu reći da sam aktivno iščekivao nastavak. Nije da nije postojala volja da se ovaj film proizvede u međuvremenu, produkcija ovog filma je više puta počinjala i stajala još od završetka drugog nastavka. Na kraju kada je studio MGM digao ruke od njega 2015. godine zbog nedostatka sredstava, Myriad Pictures je preuzeo franšizu i u februaru ove godine je konačno počelo snimanje, i do aprila je završena postprodukcija.


Ali ovde nije bio kraj poteškoćama. Nešto pre premijernog prikazivanja Eni Svital je pokrenula peticiju za bojkot filma, jer je njegov autor 1988. optužen i osuđen za seksualno uznemiravanje maloletnika na setu “Kuće klovnova” (Clownhouse, 1988.), čije je snimanje bilo u toku. Ova peticija je dovela do protesta zbog kojih je premijera filma otkazana. Zašto se digla prašina oko Salvine kriminalne prošlosti baš sada, a ne pre premijere nekog od njegovih osam filmova koji su izašli od 1988. naovamo, ostaje misterija. Možda zaista ne postoji loš publicitet...


Da li je film vredeo svih ovih muka? Na žalost, ovo je verovatno najgori film koji sam gledao ove godine. Priča prati naslovnog monstruma, Kripera, koji izlazi jednom u 23 godine iz svog skrovišta i ostaje 23 dana da bi se hranio ljudskim mesom pre nego što se povuče nazad. Sam dizajn zlikovca me je osvojio još dok sam gledao prve nastavke. Demonski monstrum poput Baba-Roge ili viktorijanskog Skočinog Džeka, koji pored svojih demonskih sposobnosti raspolaže arsenalom hladnog oružja i zamki, imao je potencijal da se nađe pored Fredi Krugera i drugih kultnih monstruma iz ove niše. Ipak, Kriper nije ostario najbolje, 14 godina kasnije, šminka i traljavi CGI efekti, uz odluku da se ceo film dešava na dnevnom svetlu jako narušavaju iluziju opasnosti. Ne pomaže ni činjenica da Džonatan Brek, koji nosi kostim Kripera, nema ni približno telesnu ekspresivnost jednog Dag Džonsa, Endi Serkisa ili Havijera Boteta, što čini da njegova izvedba više izgleda kao da je ispala iz neke epizode “Moćnih Rendžera” (Power Rangers, 1993.), erodirajući tako dalje osećaj pretnje.


Ovaj film je vremenski nesrećno uglavljen između događaja prva dva filma, sa početkom nekoliko dana nakon prvog i završetkom neposredno pred početak drugog filma. S obzirom na vreme koje je prošlo u stvarnosti, možda bi bolji izbor bilo napraviti i vremensku distancu u priči, ali to nije najveći problem koji narativ ima. Najveći problem je što je ovo jedan od onih filmova koji odvažno odbacuje tradicionalnu tročinsku strukturu drame, da bi je potpuno zamenio delićima priče koji ne vode nikuda i koji nemaju nikakav uticaj na tok radnje. Malo ćemo pratiti likove koji imaju veze sa prvim delom filma, malo one koji imaju površno veze sa drugim – da li je ijedan od njih bitan za priču? Naivni ste ako mislite da jeste.


Naravno, već ovo bi bilo dovoljno da film bude negledljiv, ali to nije kraj problema. Sam film nije naročito dug sa svojih sat i četrdeset minuta, ali svaka scena deluje kao da je snimljena u bestežinskom stanju, gluma je tako inertna da se svaki minut čini kao deset. Kad smo kod glume, likovi ovog filma ne vode dijaloge kao normalni ljudi, već svaku liniju dijaloga izgovaraju kao da imaju konstipaciju koju samo vikanje može izlečiti i uvek koriste kriptične fraze poput: “Ja sam deo njega i on je deo mene” ili “Ostaje nam samo da sledimo ptice, gde on ide, idu i ptice.” 

Vrhunac apsurda je što je čitav film usmeren na to da postavi teren za četvrti nastavak, koji će otkriti poreklo Kripera. Pretpostavljam da je ovo škola Ridli Skota, koji poslednjih godina pokušava da nam demonstrira kako je čudovište strašnije ako znamo kako je nastalo. Ironično je to da ne verujem da će posle ovoga iko želeti da to zna, a s obzirom da produkcija nastavka još nije počela, možemo se nadati da će ovde stati mrcvarenje franšize.

Aljoša Tomić

10.30.2017

VELIKA OČEKIVANJA, MALI REZULTAT

Film: Sumpor (Brimstone)
Režija: Martin Kulhoven
Scenario: Martin Kulhoven
Uloge: Karla Juri, Gaj Pirs, Kit Harington
Trajanje: 148 min
Proizvodnja: Holandija/Francuska/Nemačka/Belgija/Švedska/V.Britanija/SAD, 2016.

Radnja filma prati Elizabetu (Karla Juri), babicu u malom selu Nove Engleske koja se služi znakovnim jezikom jer nema moć govora. Ona živi sa mužem Ilajem, njegovim sinom iz prvog braka i ćerkom. Kroz četiri poglavlja, otkrivamo sudbinu protagonistkinje, retrospektivnim putem vraćajući se u njenu daleku prošlost. Elizabetin progonitelj Velečasni (Gaj Pirs), misteriozni sveštenik koji se pojavljuje u selu, dolazi kako sam kaže da je kazni gde otpočinje zaplet koji nas vodi u prošlost.



Prva tri poglavlja su poređana unazad, tako da sve one nejasnoće i pitanja (Ko? Šta? Gde? Otkud?) rasvetljava ova vožnja unazad, da bi se u četvrtom poglavlju vratili tamo gde se završi prvo kako bi se priča privela kraju. Prva dva poglavlja su izuzetno zanimljiva i intrigantna, što ovaj film ne čini toliko misterijom koliko misterioznim sam narativ, dok kada se negde u četvrtom činu sve polako složi u jedan mozaik ne dobijemo ne znam kakvo otkrovenje već sao neki morbidni čin, arhetip i opšte mesto. Zapravo ništa originalno što bi isplatilo čekanje. A sama završnica je krajnje dosadna i predvidiva da sam samo jedva čekao da se završi.


Lepo kostimi, fotografija, autentični dijalozi i duh vremena, kao i mozaički retrospektivni narativ su sjajni, međutim samo mesto odnosno sadržina filma nisu ništa posebno. Premda se ovde radi o jednom nežanrovskom hororu ukoliko je ovo uopšte horor, više bi se moglo reći da je morbidna drama koja da ne grešim dušu radi svoj posao kao takva. Bilo mi je zaista mučno i teskobno da posmatram sudbinu protagonistkinje koja je u neprestanom bekstvu od svog progonitelja i koji je uvek iznova pronađe. Najmučniji aspekt jeste upravo uspeh koji postiže antagonista u svojim namerama.


Film u sebi ima dosta gora, scena mrtvih životinja, mrtvih novorođenčadi - doduše ne baš u punom kadru, međutim, određene nasilne scene nisu eksplicitne. Velečasni, koji predstavlja psihopatu nije previše originalan, čak dva puta ubije na isti način, a všie puta ponavlja svoje sadističke nagone. Sve u svemu dosta mučan i dugačak film bez neke prevelike i važne teme u sebi koja nije ispričana već negde na bolji način.

Nenad Lančuški

10.22.2017

OSLOBAĐANJE NA AUSTRALIJSKI NAČIN

Film: Smrtonosna zemlja (Killing Ground)
Režija: Demijan Pauer
Scenario: Demijan Pauer
Uloge: Mici Rulman, Herijet Dajer, Aron Pedersen
Trajanje: 88 min
Proizvodnja:
Australija, 2016.

Već neko vreme gajim simpatije prema filmovima koji nam dolaze sa južne hemisfere, a razlog tome je nekolicina filmova koji su me oduševili idejom, originalnošću i/ili stilom. Pre svega mislim na žanrovske filmove koji nam stižu iz novozelandske i australijske produkcije, poput horor komedija “Šta radimo sakriveni” (What We Do in the Shadows, 2014.) i “Kućni pritvor” (Housebound, 2014.) ili postapokaliptičnog “Rovera” (The Rover, 2014.) sa Gaj Pirsom i Robert Patinsonom u glavnim ulogama. Upravo zato sa interesovanjem pratim filmove koji nam dolaze iz ovog regiona, i imam i prilično visoka očekivanja od njih. Ove nedelje sam pogledao autorski prvenac Demijana Pauera, autora o kome sam našao veoma malo informacija, pored filmografije koja sadrži nekoliko kratkih filmova. Reč je o filmu “Smrtonosna zemlja” koji je direktno inspirisan Džon Bormanovim trilerom “Oslobađanje” (Deliverance, 1972.). 


Priča filma prati mladi devojku Sem (Herijet Dajer) i njenog verenika Jana (Jan Medouz) koji odlaze na kampovanje na obalu jezera Gangili, mesta sa malo poznatom mračnom prošlošću. Po pristizanju, postavljalju šator u blizini jednog kampa koji je naizgled napušten. Kako dani prolaze mladi par postaje sve više intrigiran napuštenim kampom. Sa druge strane paralelno pratimo priču četveročlane porodice koja istražuje okolinu jezera, kao i priču dvojice lokalnih propalica koji prave probleme lokalnom šerifu. Zaplet počinje kada se putevi svih likova konačno ukrste.



Iako nema star power koji je imalo “Oslobađanje” sa talentima Berta Rejnoldsa i Džona Vojta u svojim najboljim godinama, malo poznati glumci koji igraju likove “Smrtonosne zemlje” sasvim adekvatno obavljaju posao, možda čak i iznad očekivanja. Verovatno najslabija (ali i najoriginalnija) tačka je nelinearno pripovedanje, koje je na trenutke konfuzno, jer su tačke na koje se autor neprestano vraća jako bliske vremenski, tako da gledalac povremeno ne može da razluči u kojoj vremenskoj liniji se nalazi. Što se tiče horor elemenata, ovaj film je veoma brutalan i nemilosrdan prema svojim likovima. Iako nasilje nije naročito eksplicitno, ono što je implicirano će vas prilično šokirati, čak i ako ste navikli na standarde survival i revenge horor filmova, koji se aktivno takmiče da izmisle nove i brutalne načine psihološkog mučenja likova.


Na kraju, nisam dobio ono što sam očekivao od ovog australijskog autora, jer je ovaj film po senzibilitetu holivudski, možda iz komercijalnih razloga, a možda je to jednostavno i senzibilitet autora. I to bi bilo u redu da nam filmovi poput izuzetnog britanskog “Jezera Iden” (Eden Lake, 2008.) nisu već pokazali potencijal koji ovaj žanr može da ima. “Smrtonosna zemlja” sigurno neće ostati zapamćen ni po čemu u istoriji horora, ali nije dosadan i tehnički je dovoljno dobro sastavljen da možete da mu pružite šansu, naročito ako ste ljubitelj žanra.

Aljoša Tomić

10.08.2017

VIKTORIJANSKA DETEKTIVSKA MISTERIJA

Film: Golem iz Lajmhausa (Limehouse Golem)
Režija: Huan Karlos Medina
Scenario: Džejn Goldmen
Uloge: Olivija Kuk, Bil Naji, Daglas But
Trajanje: 109 min
Proizvodnja: Velika Britanija, 2017.

Ova krimi-misterija sa elementima horora premijerno je prikazana prošle godine na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, da bi široj publici bila prikazana u septembru ove godine. Scenario je baziran na neoviktorijanskom romanu “Den Lino i Golem iz Lajmhausa” (Dan Leno and the Limehouse Golem) autora Pitera Ekrojda iz 1994. godine, a adaptaciju je uradila Džejn Goldmen, autorka scenarija za filmske hitove poput “X-men: Prva generacija” (X-men: First Class, 2011.), “Fajter” (Kick-Ass, 2010.) i “Kingsmen: Tajna Služba” (Kingsman: Secret Service, 2014.). U rediteljskoj stolici je američki reditelj kome je ovo drugi dugometražni film u karijeri posle horora “Bezbolni” (Painless, 2012.)



Priča filma prati inspektora Skotland Jarda Džona Kildera, koga tumači Bila Naji, koji je u ovoj ulozi zamenio pokojnog Alena Rikmana koji nije mogao da je prihvati zbog zdravstvenih problema, a kome je film i posvećen. Inspektor Kilder dobija slučaj ubistva u ozloglašenoj četvrti vikotrijanskog Londona po imenu Lajmhaus. Reč je o smrti trovanjem dramskog pisca Džona Krija (Sem Rid) za koju je osumnjičena njegova žena Elizabet Kri (Olivija Kuk), čuvena londonska zabavljačica. Inspektor Kilder vrlo brzo otkriva da stvari nisu uopšte jednostavne, nakon što uspostavi vezu sa ozloglašenim serijskim ubicom Golemom - svojevrsnim duhovnim pretkom Džeka Trboseka, koji će harati ulicama Londona desetak godina nakon događaja opisanih u filmu. Kilder dolazi u posed Golemovog dnevnika, i počinje da sastavlja slagalicu u klasičnom maniru detektivskog filma, poput avantura Šerloka Holmsa. Kako Kilder napreduje sa svojim slučajem mi dobijamo deo po deo priče kroz serije flashbackova koji otkrivaju motivacije likova, što je dosta elegantan način pripovedanja koji sasvim odgovara ovom žanru. 



Ono što me je naročito iznenadilo je kvalitet produkcije ovog filma, koja odlično prenosi atmosferu viktorijanskog londona odličnim kostimima i scenografijama. Ako ste ljubitelj ovog perioda uživaćete u prljavim ulicama Lajmhausa, kineskim pušionicama opijuma i kičastim muzičkim dvoranama prepunim živopisnih likova. Kada smo kod likova, oni su u velikoj meri bazirani na istorijskim likovima, pa će se na Kilderovoj listi osumnjičenih naći jedan od najvećih zabavljača viktorijanskog perioda Den Lino, pisac Džordž Gising, pa čak i nemački filozof Karl Marks. Oslanjanje na istorijske činjenice stvara interesantno zamućenje između činjenica i fikcije, čineći priču mnogo životnijom i uverljivijom.


Samih horor elemenata nema mnogo, sem nekoliko prilično eksplicitnih ubistava i sakaćenja, pa tako ovaj film najviše podseća na neku sablasniju epizodu avantura Šerloka Holmsa, poput “Baskervilskog psa”. Gledaoci koji su navikli na “tvrđi” horor neće naći mnogo za sebe u ovom filmu, ali ako ste ljubitelj dobro ispričane misterije ili viktorijanske književnosti, nemojte propustiti ovo ostvarenje.

Aljoša Tomić

10.01.2017

ISPLATI SE

Film: Ubistva na jezeru Bodom (Lake Bodom)
Režija: Taneli Mustonen
Scenario: Aleksi Hivarinen, Taneli Mustonen
Uloge: Mimosa Vilamo, Neli Hirst-Ge, Mikael Gabrijel
Trajanje: 85 min
Proizvodnja: Finska, 2017.

Misteriozni događaji, ukleta mesta i nerazjašnjena ubistva uvek su dobre teme za horor film, a naročito ako neka od njih zaista postoje, time sama pomisao deluje mnogo strašnije i jezivije kada je konzumiramo u filmskoj igranoj verziji. Naravno igrani filmovi uvek ostavljaju prostora za umetnički razmah kreativnosti koji imaju reditelj i scenarista pa samim tim ne treba očekivati detaljnu istorijsku rekonstrukciju već slobodnu interpretaciju koja je samo inspirisana nekim stvarnim događajima. 


Film koji je pred vama „Ubistva na jezeru Bodom“ (Lake Bodom, 2017.) inspirisan je stvarnim ubistvima koja su se dogodila na ovom jezeru u Finskoj šezdesetih godina prošlog veka. Ovaj događaj je dugo bio popularan u finskim medijima, tako da osim filma postoji i hevi metal bend „Deca Bodoma“ (Children of Bodom) nastao devedesetih godina. Jedini preživeli od četvoro tinejdžera koji su napadnuti dok su kampovali na ovom jezeru, Nils Vilhelm Gustavson je tek 2004. osumnjičen za trostruko ubistvo, međutim 2005. je oslobođen optužbe i plaćena mu je otšteta.


Radnja filma je smeštena u neodređeni vremenski period, koji može da bude i sadašnjica ali i neka prošlost, međutim sve u svemu zasigurno se dešava nakon zločina 60. Kao nekakvo igranje sa vatrom kako to obično biva u slešerima, četvoro tinejdžera Ida (Neli Hirst-Ge), Nora (Mimoza Vilamo), Elijas (Mikael Gabrijel) i Ate (Santeri Helinhejmo Mantila) dolaze u šumu pokraj jezera Bodom da kampuju. Ate je onaj jezivi tinedžer-štreber koji je opterećen nerazjašnjenim događajima sa jezera, Elijas deluje kao da samo želi kres šemu sa Idom odnosno Norom, dok dve devojke žele zabavu. U strukturalno kompleksnom raspletu, ovaj film razotkriva da svaki od likova ima potpuno drugačije motive za dolazak na jezero.


Određeni momenti ovog filma podsećaju na lošu kopiju klasičnog američkog slešera, međutim pokazalo se već od sredine da on to nije. Ako izdržite da film ne prekinete prvih četrdeset minuta on postaje zanimljiv i drugačiji. Preživeli lik iz prošlosti se ne spominje, ali mislim da je njegov lik na neki način inspirisao autore da naprave misteriju ne toliko od toga ko je psihopata koji je ubio tinejdžere, već ko su zaista ti tinejdžeri bili i šta su tražili u ovoj šumi. Naravno odgovor može da bude potpuno banalan, pa šta bi moglo četvoro mladih ljudi da radi u šumi noću, međutim šta ako ima nešto mnogo više od toga. Autori su hteli da ovoj priči daju jednu subverzivnu horor interpretaciju koja je zasnovana na odnosima četvoro tinedžera koji se ogledaju u konfliktima upravo njihove motivacije ne samo da dolazak na jezero već i za samu akciju koju poduzimaju.


Fotografija u filmu je odlična, muzika prisutna ali neprimetna, takoreći potpuno usađena u ton filma. Sam kraj opet možda malo previše razvučen iako film traje sat i dvadeset minuta, neki delovi sa početka kao što sam spomenuo i sa kraja su me ugnjavili. Međutim isplati se sve to jer sama završnica nije ništa drugo do pravi horor obrt koji možemo očekivati samo još od evrposkog filma, a to je užas koji postaje neizreciv i koji će se ponoviti opet.

Nenad Lančuški

9.24.2017

STIVEN KING - PREDSTAVLJANJE AUTORA

“Stvar koja čeka ispod mog kreveta koja čeka da me zgrabi za članak na nozi nije stvarna. Ja to znam, kao što znam da ako budem pažljiv i držim svoje noge pod pokrivačem, ono neće moći da zgrabi moj članak”

Stiven King, Noćna Smena

Stiven King je ime za koje malo ko nije čuo danas, takođe ime koje poprilično deli kritiku i akademsku javnost u mišljenjima o njegovom pisanju bez obzira na brojne nagrade i priznanja koja je dobio od sedamdesetih godina prošlog veka na ovamo. Ovih dana napunio je 70 godina od čega je i više od 50 posvetio pisanju prodajući svoje fan fiction rukopise još u tinejdžerskim danima svojim drugarima u osnovnoj školi. Od tih dana išao je putem za koji je jedino smatrao da je moguć, što naravno ne znači da je bio lak. Neke mračne okolnosti i epizode iz detinjstva i iskušenja koja su ga u epizodama pratila kroz ostatak života u kombinaciji sa otkrićem Lovkraftove, a potom i druge horor fikcije u ranoj mladosti oblikovale su um koji je ugostio strahove kolektivnog nesvesnog i stvorio ili osvestio užase koji su postali opšta mesta horor žanra danas.


Kingov talenat ogleda se pre svega u sluhu za ljudske i osobine društva u kome živimo u kojima je u stanju da identifikuje mesta na kojima kroz pukotine u karakterima pojedinaca i korupciji sistema proviruje abnormalnost, lovkraftovski rečeno "nezamisliv užas" i iskonsko bezrazložno, jedino u sebi utvrđeno, samodovoljno zlo. Tako je mesto porekla horora situirano u našoj neposrednoj blizini, u karakteru i postupcima stvarnih, uverljivih likova koji smo ponekad i mi sami, odnosno junaci dela.

King kopa po kolekivnom nesvesnom naših strahova vadeći najčešće elemente i varirajući ih u različitim formama, istražujući njihove međusobne kombinacije u situacijama u koje stavlja svoje likove po "šta ako?" scenariju. Interesantno je pitanje koliko je od tih strahova osvešćeno , a koliko utvrđeno odnosno ugrađeno upravo zahvaljujući popularnosti Kingove literature i brojnim adaptacijama. Sigurno da su mnoga lica straha za koji negde možemo naći i stručne termine posledica Kingove interpertacije klasičnih motiva, kao što je lik klovna i klourofobija koja se u zvaničnim priručnicima za dijagnostiku detektuje kao specifična fobija.


Drugi Kingovi motivi su lik pisca ili druge vrste stvaraoca, obično sa ličnim problemima, mala sredina i odnosi u njoj, muke adolescencije i vršnjačko nasilje, kao i druge vrste nasilja koje izlaze iz diskriminacije svih vrsta obično ukorenjene u umovima karaktera gde glupost i surovost idu ruku pod ruku. King često istražuje u svom pisanju najgore ljudske osobine i propuste u drušvu koji dozvoljavaju da se ovakva vrsta pokvarenosti "neguje" i održava da bi je kroz suočavanje sa natprirodnim i nenormalnim kaznio pokazujući da od zla ima veće zlo ostavljajući junaku prostor da kroz finalno suočavanje "rekonstituiše" sistem vrednosti.

To nam naizgled donosi osećaj olakšanja, ali još jedan, čest motiv Kingovih romana je konačno nerazrešenje. Iako se raspleti dovršavaju kakvim takvim trijumfom junaka, uvek ostaje ta tanka nit nelagode koja daje do znanja da je junak pobedio sada u ovom konkretnom slučaju, u ovoj priči, ali da postoji mogućnost da ono što je bilo može opet da bude, ili da se vrati, ili da nikada nije ni otišlo što je u skladu sa još jednom Kingovom idejom – da ako nije u ovom svetu, nepoznato i užasno vreba na nas iz svemira, susedne dimenzije ili paralelnog sveta baš kao što iz ljudskog uvek vreba ono životnjsko, surovo, glupo ili pokvareno iz pukotina u karakteru.


Kako bilo, Stiven King je jedan od najvećih zanatlija među savremenim piscima i ne mislim da oduzmem ništa od vrednosti njegovom radu ovom tvrdnjom. Osim što vlada formom i strukturom narativa, King odlično razume psihologiju straha i uspešno se igra kako onim najprimitivnijim strahovima, popust straha od mraka, vatre ili nepoznatog, tako i sa kompleksnijim oblicima straha, poput egzistencijalnog straha. Ali što se tiče filmske adaptacije, nije dovoljno samo to da literarni predložak bude dobro napisan, potrebno je mnogo kockica da se složi da bi se knjiga prevela u film. Pre svega potrebno je adekvatno ispratiti originalno delo u scenarističkom i rediteljskom smislu. Pri tome ne mislim da je potrebno što preciznije i doslovnije preneti elemente priče na film, već ih je potrebno prilagoditi tako da služe novom mediju, a da pri tom sačuvaju svoju suštinu.

Preko pedeset filmskih adaptacija Kingovih romana i kratkih priča, kao i dvadesetak televizijskih adaptacija sasvim lepo demonstriraju sva lica prevođenja literarnog dela na filmsku traku. Desetine reditelja su se dali na ovaj zadatak i svaki je našao svoj manje ili više uspešan način da se izbori sa teškoćama ovog zadatka. Ovi reditelji u svojim redovima broje neke od legendarnih imena sveta kinematogradije poput Stenlija Kjubrika, Dejvida Kronenberga, Brajana de Palme, ali i neki nešto manje poznati ali jednako talentovani reditelji poput Roba Rajnera i Frenka Darabonta. Najzanimljivije je videti na koji način se ovaploćuje vizija svakog od njih i šta svaki od njih donosi pisanom originalu. Ovde ćemo iz mora adaptacija Kingovih dela izdvojiti nekoliko filmova koji su nama najinteresantniji.

1. Keri (Carrie, 1976.)


Za očekivati je da se ovaj film nađe na listi naših omiljenih adaptacija dela Stivena Kinga. Ovaj film je zasnovan na prvom romanu ovog autora, i ujedno je i prva filmska adaptacija njegovog dela. Film je režirao Brajan De Palma, autor koji je za pola veka svog rada stvorio mnoge, sada već kultne naslove kao što je “Lice sa ožiljkom” (Scarface, 1983.), “Karlitov put” (Carlito's Way,1993.), “Nemoguća misija” (Mission: Impossible, 1996.) i mnoge druge. Adaptaciju scenarija je uradio Lorens D. Koen, koji je dosta verno ispratio roman, praveći odstupanja uglavnom tamo gde mu to budžet nije dozvoljavao. Treba pomenuti i dve nominacije za oskara koje su zaslužile Sisi Spejsek u ulozi Keri Vajt i Pajper Lori u ulozi njene majke. Obe uloge su veoma upečatljive, ali naročito treba istaći značaj uloge Sisi Spejsek, koja je pripremajući se za ovu ulogu vreme provodila u izolaciji, proučavajući ilustracije biblijskih mučenika da bi mogla da koristi njihov govor tela u svojoj izvedbi, stvarajući tako jednog od najupečatljivijih likova u istoriji horora.


Priča prati Keri Vajt, usamljenu srednjoškolku koju ekstremno religiozna majka drži prezaštićenu od spoljašnjeg sveta. Nakon što Keri bude zlostavljena od strane svojih vršnjakinja kada dobije svoju prvu menstruaciju u ženskoj svlačionici nakon časa fizičkog, počinje lanac društvenih događaja sa Keri u centru, koji se zahuktavaju kako se matursko veče približava.

Ovaj horor klasik je dobio jedan nastavak po imenu “Bes: Keri 2” (Rage: Carrie 2, 1999.) koji prati Rejčel Lang (Emili Bergl), polusestru Keri Vajt iz originalnog filma, koja takođe ima telekinetičke moći. Ovaj film nije prošao sjajno na box officeu. “Keri” je takođe dobila i dva rimejka, jedan 2002. godine, u vidu televizijskog filma sa Anđelom Betis u naslovnoj ulozi, a koji je trebalo da posluži kao odskočna daska za TV seriju, koja se nikada nije desila, i drugi rimejk 2013. koji je trebalo da predstavlja savremeni update za ovu priču. Režisersku stolicu je zauzela Kimberli Pirs, a u glavnoj ulozi je Kloi Grejs Morec. Nijedan od ovih filmova nije doživeo uspeh prvog filma.

2. Isijavanje (The Shining, 1980.)


Isijavanje je odličan primer kako loša adaptacija može biti dobar film. Ovaj klasični Kjubrikov horor je čak i sam Stiven King kritikovao zbog odstupanja od originalnog dela, ali reditelj je kroz ovu priču uspeo da izrazi nešto lično i tako stvori autentično delo kroz reinterpretaciju. Ovaj film je imao ogroman kulturni uticaj koji nadilazi ne samo horor žanr, nego i kinematografiju uopšte, a o čemu svedoče bezbrojni akademski radovi i članci koji se bave analizom i interpretacijom motiva i tema ovog filma. Takođe o uticaju ovog filma svedoče bezbrojne reference iz svih sfera pop kulture, u video igrama, stripovima, filmovima i na TV-u, svuda od serije “Simpsonovi” (The Simpsons, 1989.) pa do “Američke horor priče” (American Horror Story, 2011.). Ovaj film je jedan od prvih filmova snimljen steadycamom, stabilizatorom za kameru koji omogućava fluidno kretanje kadra, što je filmu dalo snažan vizuelni pečat i snažan osećaj imerzije gledaoca u scenu. Nove tehničke mogućnosti u kombinaciji sa Kjubrikovom inventivnosti, poput prostornog rasporeda prostorija u hotelu koje menjaju svoj položaji stvaraju osećaj dezorijentacije u gledaocu, zatim događaji koje je moguće interpretirati na više načina koji pojačavaju osećaj misterije hotela, i orkestralni soundtrack koji je sam Kjubrik odabrao, stvorile su jedno od najvolšebnijih okruženja unutar zidova Overluk hotela.


Priča prati pisca Džeka Torensa (Džek Nikolson), koji dolazi u izolovani Overluk hotel sa svojom porodicom, gde će provesti zimu kao kućepazitelj, i istovremeno raditi na svom najnovijem romanu. Hotel, koji biva zavejan tokom zime, ima mračnu auru koja lebdi nad njim, nastalu jer je hotel izgrađen na groblju severnoameričkih indijanaca. Stvari postaju sve čudnije dok Džekov sin Deni (Deni Lojd) zahvaljujući neobičnim psihičkim moćima nazvanim “isijavanje”, počinje da otkriva ukletu stranu hotela.

3. Mizeri (Misery, 1990.)


Ovo je jedan od filmova koji je traumatizovao generacije klinaca, koji bi ga ulovili na TV-u u neko doba dana, ne znajući u šta se upuštaju. Iz nekog razloga, 90-ih godina kod nas, film je emitovan u poslepodnevnom terminu. Ovaj film je pokupio brojne nagrade, uključujući i Oskara koji je dobila Keti Bejts za najbolju žensku ulogu, čineći ovaj film jedinom adaptacijom Kingovog dela koje je dobilo nagradu Američke filmske akademije. Ova uloga je učinila pre toga nepoznatu Keti Bejts legendom horora u svojoj ulozi Eni Vilks, fanatičnog obožavaoca sa sociopatskim tendencijama. Film je režirao Rob Rajner, koji je par godina ranije adaptirao “Ostani uz mene” (Stand by me, 1986.), još jedan roman Stivena Kinga. Scenario je napisao višestruki dobitnik Oskara Vilijem Goldman.


Film prati Pola Šeldona (Džejms Kan), pisca koji se proslavio serijom ljubavnih romana koji prate avanture Mizeri Častejn. Dok je putovao za Nju Jork sa tekstom svog najnovijeg romana, biva zarobljen u snežnoj mećavi i doživljava saobraćajnu nesreću u kojoj je ozbiljno povređen. Nakon nekog vremena budi se u kući i otkriva da ga je pronašla medicinska sestra po imenu Eni Vilks, koja ujedno tvrdi da je njegov najveći fan. Iz zahvalnosti, Pol nudi da joj pokaže svoj novi rukopis. Eni ga pročita i u naletu nezadovoljstva novom pričom otkriva Polu da niko ne zna gde je on i zaključava ga u sobu, nakon čega počinje Polova borba za goli život.

4. 1408 (1408, 2007.) 


Film prati popularnog pisca, (očigledno čest Kingov motiv) Majka Enslina koga tumači Džon Kjuzak, koji glavnu inspiraciju za svoje knjige crpi iz raskrinkavanja "ukletih mesta" na kojima po običaju boravi da bi razotkrio nameštaljku koja leži iza strašne priče koja tom mestu obezbeđuje popularnost i izvor prihoda. Nakon manje nezgode na plaži, pažnju mu privlači “pozivnica” koja zvuči kao upozorenje: "Ne idi u 1408" – koja je razglednica sa slikom njujorškog hotela "Delfin". Piščeva visprenost koja brzo ustanovljava da zbir ovih brojeva daje 13 utvrđuju mesto radnje ostatka filma. Radi se o hotelskoj sobi koja je izbačena iz upotrebe i hronično zabranjena za izdavanje. Ovakav zaplet glavnog lika vodi u Nju Jork gde se nalazi njegova žena od koje se udaljio nakon smrti deteta i pravi psihološki horor počinje u trenutku kada se lični i poslovni motivi ukrste i kulminiraju u tome da zloglasna tradicija sobe ipak jeste više od fame koja reklamira hotel. Upravnik hotela koga tumači Samjuel L. Džekson pokušava da spreči tragediju, prvo pokušajem da odgovori, a zatim i da podmiti pisca da ne ide u tu sobu. Dinamika između glumaca u ovoj sceni savršeno služi građenju atmosphere, a lik pisca koji će pod pretnjom tužbom, ipak uspeti da uradi po svom.


Ova adaptacija vešto je režirana od strane Majkla Hefstroma i naišla je na vrlo pozitivne kritike osim što je višestruko vratila uloženi budžet od oko 20 miliona dolara. U različitim izdanjima na blu reju, Netfliksu, Amazonu ili u bioskopima šrom sveta film je doživeo više različitih dovršetaka od kojih je najupečatljiviji onaj gde scenografija jednog dela noćne more u sebi sadrži i scenografiju konačnog razrešenja iste.

Izmaglica (The Mist, 2007.) 


U režiji Frenka Darabonta dobili smo odličan survival, ali i monster horor koji se bavi borbom za opstanak male grupe ljudi zatočene u supermarketu kada neprirodna izmaglica nakon žestoke oluje pokrije mali američki gradić. Radnja i likovi u filmu se izuzetno brzo uspostavljaju i razvijaju, dinamika ni u jednom trenutku ne gubi korak, a opet osećaj beznadežnosti, tapkanja u mestu i izolacije ne gubi na intenzitetu zbog toga. 

Ceo film podvlači poentu izrečenu u dijalogu između likova koji suprotstavlja moralno stanovište o tome da postoji dobro u ljudima, tezi da dobro postoji dok god postoje civilizacijske tekovine i važe društvene konvencije, ali u trenutku kada ljudima isključiš struju i mogućnost da pozovu 911, sva pravila prestaju da važe i zajednica generiše unutrašnju dinamiku na način koji je surov i životinjski vođen jedino instinktom za preživljavanje. Zato se i poslednji čin junaka koga tumači Tomas Džejn i koji je ovu ulogu sjajno izneo dočaravajući junaka koji se nedvojbeno svrstava na stranu dobra, ali ne samo dobra već i razuma i preduzimljivosti mora posmatrati nadmoralno u skladu sa situacijom u kojoj životna sila sasvim slučajno nadživljava nadu koja izgleda da je konačna i izgubljena.


Svakako vredi pogledati ovu adaptaciju jer uspešno prenosi ono što je King majstor da dočara, a to je da pored čudovišta i nepoznatih stvari koje vrebaju u magli mesto užasa i njegovo glavno polje jeste u ljudima samim! 

To (It: Chapter one, 2017.


Ovim filmom "Filmozofija strave" se bavila već prošle nedelje, tako da se ne bi ponavljali, osim preporuke da film treba pogledati zbog sjajne dečije glumačke ekipe. Treba još reći da film predstavlja izuzetno uspelu adaptaciju opet zbog toga što odlično razume Kingovu nameru da predstavi ono nama najstrašnije što ne možemo opisati kao nešto što svi nosimo i ne možemo prevladati dok se ne suočimo sa samima sobom. Ali prevladavanje i osvešćivanje često ne znači ukidanje. Ovaj film uspešno pokazuje zašto je Kingov horor tako veliki – on se događa ljudima koji su već na neki način diskriminisani i povređeni, u životnim su problemima. Penivajza vide uglavnom socijalno i emocionalno "osakaćene" osobe, možda je osakaćen gruba reč, ali ožiljci koje nosi svako od glavnih likova, uključujući i likove siledžija samih ima neku vrstu traume – pukotine u duši koja je metaforički bunar iz koga vreba Penivajz! 


Likovi moraju prevladati to što nose u sebi da bi svoje strahove stavili pod kontrolu. Demon koji uzima lik Penivajza, plešućeg klovna, predstavlja demona šaljivdžiju, trikstera ili ludu koji smeh preobražava u ismevanje, a ismevanje u autentični užas egzistencije i manjka samopouzdanja u trenutku kada se ta egzistencija formira odnosno pronalazi vlastiti identitet baš u osetljivim adolescentskim godinama. Ko ne može da se poistoveti sa ovim osećajem – taj nikad nije bio mlad. Nasuprot tome onaj ko pronađe u sebi bilo kog od junaka iz ove grupe neustrašivih klinaca koji kreću u pohod na svoje strahove imaće priliku da iskusi katarzu koju je verovatno već osetio suočavajući se sa odrastanjem.

Nina Stefanija Blažević i Aljoša Tomić