NIŠTA NE DOLAZI NOĆU

Film: Ono što dolazi noću (It Comes At Night)

Režija: Trej Edvard Šulc

Scenario: Trej Edvard Šulc

Uloge: Džoel Edžerton, Kristofer Abot, Karmen Ejogo

Trajanje: 91 min

Proizvodnja: SAD, 2017

Jedan od mojih omiljenih pod-žanrova fantastike koji je vrlo često u dodiru sa horor elementima jeste post-apokaliptična avantura. Drugim rečima ovaj koncept ne mora nužno da bude deo horor poetike, osim ukoliko nije reč naravno o zombi filmu, međutim u velikoj meri post-apokaliptično okruženje samo po sebi kod likova stvara nekakvu strepnju, što ga čini hororičnim. Osnovna karakteristika koncepta post-apokalipse je da je svet kakav danas poznajemo doživeo nekakvu promenu, gubitak ili katastrofu, te je civilizacija nestala ili je u procesu dekadencije. Za primer ću uzeti film „Opstanak“ (The Survivalist, 2015.) koji po tonu i radnji nije horor već neka vrsta trilera ili drame smeštene u post-apokaliptični svet za koji nismo ni sigurni čak kako je postao takav. Ono što želim ovde izvući kao zaključak jeste da su likovi koji se susreću u filmu užasno preplašeni jedni od drugih do te mere da je osnova njihove komunikacije inficirana strahom. 

Sa druge strane film „Deca muškaraca“ (Children of Men, 2006.) nema u samoj postavci ugrađen ovaj samorazumljivi strah od izmenjenog sveta kakav je dat uvek u post-apokaliptičnim avanturama, već se ovde radi o jednom beznađu i apatiji čovečanstva koje je izgubilo mogućnost dalje reprodukcije. Post-apokaliptični koncept ne mora nužno da u sebi ima horor elemente, jer to zavisi od načina na koji je svet u filmu izmenjen, a može u potpunosti da potpada pod horor žanr kao što je to slučaj sa prošlogodišnjim filmom „Posebna“ (The Girl With All The Gifts, 2016.). Ovo obrazloženje sam ovde naveo jer je film o kojem ću pisati vrlo teško okarakterisati kao horor, a u isto vreme režija i sam koncept post-apokaliptičnog sveta u kojem se radnja dešava ukazuju da on to ipak jeste.

Svetom ponovo hara pošast kuge. Jedna porodica koja na samom početku filma sahranjuje jednog svog člana, pokušava da se zaštiti od bolesti skrivajući se u jednoj kući u šumi. Zaplet počinje kada im se pridruži još jedna porodica kojoj dozvoljavaju zbog zaliha hrane koju su doneli sa sobom da se sa njima useli u kuću kako bi živeli svi zajedno. U fokusu radnje je sedamnaestogodišnnji Travis, čijeg dedu sahranjuju na početku filma, a za koga je dečak bio vezan. Nakon ovog slučaja Travis neprestalno sanja košmarne snove od kojih se često budi noću i tumara po kući. Njegov konstantni strah koji ga opseda kako u snu tako i na javi jeste da će se i sam zaraziti. 

Muzika u filmu diktira jedan tempo napetosti i strepnje koji ovaj film bezmalo treba da ima, međutim sam naslov i njegova sadržina nisu u skladu, pošto ništa ne dolazi noću i ne predstavlja pretnju likovima. Jedina pretnja su kuga i nepoverenje koje gaje ove dve porodice jedna prema drugoj. Film je spor, ali ima određeni ritam koji ne posustaje, međutim kompletna radnja je kako praznjikava i nerazrađena. Ne saznamo mnogo o likovima, a o nekima gotovo ništa, a sve to zbog predostrožnosti likova da o sebi govore. Na kraju sam ostao utiska da sam želeo još toga da vidim, ali činjenica da se priča ipak završila nije bilo više šta da se nastavi. Nije ni kao epizoda neke serije, ni kao prosečan film. Više kao neki hiperrealizam smešten u format dugometražnog post-apokaliptičnog sveta u kojem se ljudi boje stare pošasti, kuge.

Film je dobro prošao kod kritike, a veoma loše kod publike, iako su ga mnogi bioskopi puštali te je zaradio 19 miliona dolara, što je veoma velika suma za film sa budžetom od svega 2,4 miliona. Gledao sam mnogo dobrih filmova post-apokaliptičnog tematskog okvira, ali ovaj nije jedan od njih.

Nenad Lančuški