NATPIS NA ZIDU

Film: Kendimen (Candyman)
Režija: Naja Dakosta
Scenario: Naja Dakosta, Džordan Pil, Vin Rosenfeld
Uloge: Jahja Abdul-Matin II, Tejona Paris, Natan Stjuart-Džeret
Trajanje: 91 min
Proizvodnja: SAD/Kanada/Australija, 2021.

Odrastajući u raspadnutoj posleratnoj Jugoslaviji devedesetih godina, nisam imao pristup naročitoj lepezi horor literature. Moje horor obrazovanje se odvijalo u video klubovima, gde sam imao pristup ograničenoj količini VHS kaseta, na kojima često niste znali šta ćete naći, što zbog pametnjakovića koji bi presnimili film, što zbog oštećenja kojima su VHS trake bile veoma podložne.

Pa čak i u takvom okruženju, imena dva horor pisca su bila svima poznata: Stiven King i Klajv Barker. Iako se čini da fascinacija Kingovom literaturom se nije smanjila ni danas, pogotovo ako sudimo po količini filmskih adaptacija baziranih na njegovim delima, ovaj drugi je nekako neprimetno potonuo u zaborav. A od ove dvojice, on mi je uvek bio zanimljviji, što zbog njegovog senzibiliteta za specifičan tip horora, što zbog originalnih ideja koje su njegove priče činila jedinstvenim.

Iako nisam zaista bežao od Kinga, i neke od njegovih filmskih adaptacija jako volim, moram priznati da se kada bacim pogled kroz prizmu nostalgije uvek radije sećam "Gospodara pakla" (Hellraiser, 1987.) i "Noćne vrste" (Nightbreed, 1990.), nego "Keri" (Carrie, 1976.) i "Mizeri" (Misery, 1990.), iako su ovi potonji definitivno bolji filmovi.

Jedna adaptacija Barkerove priče koja mi je ostala naročito draga, a prošla je relativno nezapaženo među našim ljubiteljima horora je "Slatkišar" (Candyman, 1992.), bazirana na kratkoj priči " Zabranjeno" , iz petog toma "Knjiga krvi". Originalni film je doživeo status kultnog klasika, i stvorio meni jednog od omiljenih filmskih zlikovaca u izvođenju horor legende Tonija Toda. 

Iako je originalni film tipična barkerovska priča o izolovanom junaku koji polako gubi razum suočen sa onostranim užasom, imao je podtekst koji je bio interesantan tvorcu novog talasa crnog horora, Džordanu Pilu. Priča originala prati studentkinju Helen Lajl (Virdžinija Medsen), koja priprema svoj diplomski rad iz oblasti semiotike, proučavajući lokalne urbane legende. Trag priče će je odvesti u srce geta, u ozloglašeni Kabrini-Grin stambeni projekat. Na ovom mestu će se sresti sa mnogim mračnim njuškama i tegobnim sudbinama, ali takođe će biti suočena sa sinom crnog roba koji je linčovan zbog ljubavi prema beloj ženi pre mnogo godina - legendarnim Kendimenom.

Ako sam vam upravo spojlovao film star skoro 30 godina, žao mi je, ovu priču bi saznali već na početku novog nastavka. A on, u maniru nov "Noći veštica" (Halloween, 2018.), preuzima naslov originala, i potpuno ignoriše dva nastavka koje je film dobio devedesetih, nastavljajući priču direktno na prvi film.

Sistemski problemi sa kojima se nosi crni čovek imaju dominantno mesto u Pilovom opusu, tako da nije neobično što se on našao u ulozi producenta i scenariste filma kome su ove teme centralne. Prvi film je pokušao da obradi ove teme, ali sa očiglednom perspektivom belog čoveka, kako Pil i njegove crne kolege navode u dokumentarcu "Horor Noar: Istorija crnog horora" (Horror Noire: A History of Black Horror).

U pokušaju da to isprave, Pil, Dakosta i Rozenfeld povezuju nasilnu smrt Danijela Robitejla - Kendimena, sa svim žrtvama policijskog nasilja, referencirajući direktno u taglineu filma smrt Brione Tejlor. Možda ovo politiziranje neće biti po ukusu ljudi koji su došli samo da se uplaše, ali ti isti ljudi su trebali znati bolje šta da očekuju od filma u koji je upleten Džordan Pil.

Priča se dešava dvadeset i sedam godina nakon događaja iz prvog filma, i prati mladog umetnika Entoni Mekoja (Jahja Abdul-Matin II). Dok pokušava da se izbori sa kreativnom blokadom dok se priprema za novu izložbu, on saznaje za priču o Kendimenu i treagediji u naselju Kabrini-Grin. U potrazi za iskrom inspiracije, lutajući po naselju, sreće čoveka koji će mu otkriti pravu istinu koja stoji iza urbane legende.

Što se mene tiče, smatram da dobar horor treba da se bavi aktuelnim napetostima u svetu u kom živimo, i sigurno će ovaj film rezonirati sa publikom kojoj je namenjen. Ovaj film nije bio ono što sam očekivao, ali me je ostavio prijatno iznenađenog.

Aljoša Tomić

VEČNO VRAĆANJE PATRIJARHALNOG

Film: Stvari koje smo čuli i videli (Things Heard & Seen)
Režija: Šeri Spring Berman, Robert Pulčini
Scenario: Šeri Spring Berman, Robert Pulčini
Uloge: Amanda Sejfrid, Džejms Norton, Natalija Dajer
Proizvodnja: SAD, 2021.
Trajanje: 121 min

Film je adaptacija romana Elizabete Brandidž „Sve stvari koje prestaju da se pojavljuju“ i predstavlja gotsku dramu koja tematizuje sudbinu žena u patrijarhalnom društvu kroz vekove. Film nije naročito zapažen niti je postigao naročitog uspeha kod kritike, verovatno jer se ne bavi spektakularizacijom teme kojom se bavi već na tih i suptilan način pripoveda.

Radnja je sneštena u 1980. i prati bračni par Kler Ketrin (Amanda Sejfrid), Džordža (Džejms Norton) i njihovu ćerku Freni (Ana Sofija Heger). Džordž nakon odbrane doktorske disertacije dobija posao na Univerzitetu i svi se sele na novo imanje u okolini Nju Jorka.

 Ubrzo u novoj kući počinju da se dešavaju neuobičajne stvari, zvukovi, mirisi, pomeranje nameštaja itd. Freni se plaši, dolazi da spava sa mamom i tatom, tata ništa ne primećuje, a mama ubrzo pronalazi knjigu u kojoj se krije misterija same kuće i njenih prethodnih vlasnika.

Ketrin istražujući sudbinu prethodnih stanara i postepeno upoznajući novi komšiluk i okolinu, dok Džorž radi kao predavač, vrlo teško uspeva da se adaptira i odlazak iz Nju Jorka joj sve teže pada.

Prvih pola sata filma sve izgleda kao najobičniji film o ukletim kućama i duhovima u njima, takođe tamošnja sredina uključujući i dekana Univerziteta Flojda Debersa (F. Mari Abraham) poštuje rad i delo izvesnog Emanuela Svedenborga, švedskog filozofa i mistika iz 18. veka, koji je smatrao da sve stvari u ovom svetu imaju svoj ekvivalent i značenje u onostranom, duhovnom svetu. Što gledaocu ukazije na postojanje nekog satanističkog kulta koji ima svoje tajne obrede i planove sa porodicom Kler.

 Međutim ništa od ovih klišea se u daljem razvoju priče ne ispostavlja kao tačno. Razvoj teče sporo i odlazi u pravcu kao razotkrivanja misterije duhova u Klerovom domu, tako i misterije njihovog međusobnog toksičnog odnosa. Baš kao što tvrdi Svedenborg, misteriju koju otkrivamo u onostranosti ekvivalentna je sa onim što se dešava između Klerovih.

Taj ekvivalent predstavlja istoriju patrijarhalnog društva koji se obnavlja kroz vekove. Drugim rečima, sene duhova obsedaju nove ukućane terajući ih da se ponašaju po već poznati modelima i već poznatim ulogama koje im patrijarhat dodeljuje. Ovo delo postavlja pitanje, da li je moguće izbeći da se isto uvek vraća?

Kao kod serije „Posednuće na Blaj Menoru“ (The Haunting of Bly Manor, 2020.) koja služeći se horor elementima kao metaforama da ispriča ljubavnu priču, ovaj film na isti način govori o potrebi da se većni krug raspodele istih uloga žene i muškarca prevaziđe. 

 Scnaristi Berman i Pulčini su uspeli da literarne elemente romana koje je zaista teško prevesti u dramski, odnosno filmski jezik, ipak nekako svedu na zadovoljavajući nivo. Jedino što je ostalo da visi bez neke posebne narativne funkcije jeste lik Freni. Čitava funkcija devojčice jeste da se uplaši kada čuje zvukove i stolicu koja se pomera i dotrči kod roditelja u krevet, što onda pokrene Ketrin da ustane i pođe u istraživanje. 

Potuno je nebitna činjenica što njih dvoje imaju ćerku, osim eventualno to što kroz tu činjenicu saznajemo da je ona razlog nihovog braka, odnosno da, dok su oboje bili na studijama zaglavili i onda su morali i da se uzmu. Što govori određene stvari o njihovom braku, ali svejedno devojčici ne daje aktivnu ulogu. 

 Završnica filma nam pokazuje poetski karakter ovog dela, premda ne znam kakvu literarnu vrednost ima roman, ali svakako poslednja scena ima filmsku i vizuelnu kompetenciju da opravda tematsku pozadinu priče.

Ono što je strašno u ovom filmu upravo krije se u temi, a ne na površini. Horor koji vas ostavi da nakon gledanja razmišljate o mračnim aspektima sveta u kojem živimo, a da pritom bude interesantan dok traje, zaista treba da zasluži pažnju ljubitelja horor.

Nenad Lančuški

MITSKA PRIČA KOJA NIJE ZA SVAKOGA

Film: Zeleni vitez (The Green Knight)
Režija: Dejvid Loveri
Scenario: Dejvid Loveri
Uloge: Dev Patel, Alisja Vikander, Šon Haris
Trajanje: 130 min
Proizvodnja: Irska/Velika Britanija/SAD/Kanada, 2021.

"Zeleni vitez" je savremena interpretacija klasične arturijanske poeme iz XIV veka, koju je za veliko platno interpretirao Dejvid Loveri, autor horor publici poznat po "Priči o duhu" (A Ghost Story, 2017.). Od trenutka kada je najavljen, željno sam iščekivao da bacim pogled na ovaj film. Iako nisam pratio opus ovog autora, ideja fantazijske priče sa elementima horora smeštena u vreme vitezova Okruglog stola delovala mi je sveže i privlačno. Naročito jer kvalitetnije adaptacije na ovu temu nije bilo još od "Ekskalibura" (Excalibur, 1981.).

Da li je Loveri napravio "Ekskalibur" za XXI vek? Ne baš, ali rezultat je prilično interesantan, a kreativne odluke koje je doneo prilično efektne. Priča filma dosta doslovno prati poemu nepoznatog autora "Ser Gaven i Zeleni vitez". Najprimetnija razlika je u tome što je u originalnoj poemi Gaven već čuveni viteški heroj, dok je u filmu on tek na početku svog herojskog puta (zli jezici će reći i da je primetno da klasičnog evropskog lika Gavena igra indijac, ali Dev Patel je odličan u ovoj ulozi).

Gaven je u ovoj priči sve samo ne heroj: provodi dane opijajući se u bordelu, živi iz dana u dan bez ikakvog cilja i svrhe. Na dan Božića kralj ga poziva da sedne pored njega, nakon čega u prostoriju ulazi misteriozni Zeleni vitez (Ralf Ineson), sa sekirom u jednoj i granom božikovine u drugoj ruci. On vitezovima nudi izazov: ko uspe da ga povredi u borbi, dobiće njegovu sekiru. Takođe, isti taj vitez će morati godinu dana kasnije da ga poseti u njegovoj Zelenoj kapeli, gde će morati da primi povredu identičnu onoj koju je naneo Zelenom vitezu.

Gaven u želji da se dokaže među svojim legendarnim saborcima, prihvata izazov i staje pred Zelenog viteza, koji bez namere da se brani, spušta se na koleno, nakon čega mu Gaven odrubljuje glavu. Na iznenađenje svih, Zeleni vitez podiže svoju glavu sa zemlje, i dok izlazi iz prostorije saopštava Gavenu da ga očekuje za godinu dana. Gaven ceo događaj ne shvata ozbiljno, smatrajući sve to samo igrom, ali kako sledeća godina odmiče, sve se više pita da li bi trebalo da pođe u susret svojoj sudbini.

Naravno, kako je ovo viteška priča, mladi vitez kreće u svoj pohod, što će uzrokovati niz događaja koji će ga dovesti do dubljeg shvatanja života i smisla istog. Ovde leži i najveći problem koji film ima, strukturalno, Gavenov phod je niz kraćih epizoda, koje uglavnom imaju tek površinske veze sa glavnim narativom, a povremeno nisu uopšte povezane i samo deluju kao da su tu uglavljene zato što je autor smatrao da je to dobra ideja.

To ne znači da su te epizode nezanimljive, ali u ovako dugom filmu stičemo utisak da je moglo i bez nekih od njih. Moguće da je uzrok tome što je Loveri imao dodatnih šest meseci usled pandemije da radi na prekrajanju ovog filma, što je možda malo pomutilo njegov fokus i rasuđivanje. Ovom filmu bi došlo malo streamlineovanja i poliranja narativa.

Centralna tema ove priče je odrastanje, ali kao i originalnu poemu, i ovaj film je moguće interpretirati na više načina. Česta su hrišćanska, feministička, homoerotska i druga čitanja ovog teksta, ali upravo ovaj prostor interpretacije je ono što čak i ovako relativno plitkom eye candy ostvarenju može dati interesantne dimenzije.

Ali kada smo kod eye candyja, ovaj film izgleda zaista spektakularno. Pored impresivne kinematografije, dizajn kostima i setova je zaista upečatljiv. Anahronistički elementi čine da kostimi i šminka odudara od većine tradicionalnih fantazijskih motiva, evocirajući povremeno jedinstvenu estetiku Tarsema Singa. Naravno, istorijskim štreberima i puritancima se ovo neće dopasti, ali za mene je ogroman plus i učinilo je ovaj film podnošljivijim.

Za koga je ovaj film? To je odlično pitanje, jer ljubiteljima klasičnog fantasy filma će on biti spor i dosadan. Ljubiteljima horora nekolicina nadrealnih i gotskih scena neće biti dovoljne da odvoje više od dva sata za njega. A onima koji vole malo ozbiljniji film u ovom žanru, kao što je "Demon pod reflektorima" (Neon Demon, 2016.) ili "Veštica" (The Witch, 2015.)  će biti isprazan. U svakom slučaju, probajte, možda ste baš vi idealan gledalac ovog filma.

 Aljoša Tomić

NEŠTO JE TRULO…?

Film: Ne diši 2 (Don’t Breathe 2)
Režija: Rodo Sajages
Scenario: Fede Alvarez, Rodo Sajages
Uloge: Stiven Lang, Medelin Grejs, Brendon Sekston III
Produkcija: SAD, 2021.
Trajanje: 98 min

Sećate li se onog filma u kojem troje mladih ljudi u nameri da opljačkaju slepog starca, nakon što provale u njegovu kuću, shvataju da on nije tako bespomoćan samo zato što je slep kao što su oni prvobitno mislili. Već da se radi o vrlo opasnom čoveku koji je ratni veteran i koji je spreman i sposoban da uradi svašta. Taj film se zove „Ne diši“ i nije loš, ustvari dosta je interesantan i predstavlja pravi primerak post-slešera.

Film o kojem je danas reč jeste nastavak, ali nastavak koji u sebi nema nikakvih dodirnih tačaka sa prvim filmom izuzev lika slepog starca kojeg tumači Stiven Lang. 

 

Za razliku od prvog filma gde slepog starca prvo vidimo kao žrtvu pljačke, a potom se sve obrće i on postaje lovac, a pljačkaši njegova lovina, ovde je obrt drugačije prirode. Prvi film i jeste post-slešer jer standardne uloge karaktera u slešeru obrće i menja im identitet. Dok u nastavku vidimo tog starca sa njegovom ćerkom koju obučava za preživljavanje i kojoj ne dopušta da izazi iz kuće jer se plaši za njenu bezbednost. Dok se u gradu u kojem žive traga se za kriminalcem koji se bavi trgovinom organima.

Kao gledalac nisam shvatio da li se radnja nastavka ustvari dešava pre ili posle dešavanja prvog filma, međutim do kraja shvatite da je to potpuno svejedno jer može da bude čak i paralelni univezum. Ono što je najupečatljivije je da je neprestano kroz muziku i kadrove prisutna napetost, ali vam nije najjasnije zbog čega. Poput neke vrste isprazne napetosti. Kao da ona mora tu da bude zato što se radi o horor filmu, ali bez ikakvog pokrića. 

Na pola filma dođe jedan obrt koji vam rasvetli ovu misteriju i slepom starcu kao i u prvom filmu da novi identitet. Međutim to ni približno nije efektno kao u prvom filmu, čak čitava priča izgleda nekako usiljeno mračna i prljava. Previše toga je već viđeno, a još više toga je kliše i patetika.

Na kraju krajeva sada se više uopšte ne radi o post-slešeru već o jednom horor trileru akcionog tipa. Sposobnosti slepog starca su toliko superiorne da je on gotovo rame uz rame sa Derdevilom. Njega će nadrkani likovi koji im upadnu u kuću da izmasakriraju više puta, ali će on naravno posle svega da ponovo ustane i sve ih poubija. 

Ništa u ovom filmu ne može da vas iznenadi, a obrti biće više nego glupi da biste osetili bilo kakvo zadovoljstvo.

Činjenica da je slepi starac slep ovde nema više nikakve funkcije, jer to što je slep ne doprinosi više narativu ni na koji način.

Jedna od interesantih činjenica jeste da je film sniman u Beogradu od avgusta do oktobra protekle 2020. godine. Verovatno na leđima slave prvog filma ovo čudo je zaradilo više od 37 miliona dolara od uloženih 15 miliona.

S obzirom da je reditelj Rodo Sajages debitovao na ovom filmu, a takođe je učestvovao i u pisanju scenarija i za prvi i za drugi film, mislim da je ovo primer kako se ne treba baviti dramskim karakterima i njihovom motivacijom. Toliko nelogičnosti i banalnosti ovde ima da prosto ne znam kako iko ko se ozbiljno bavi filmskom kritikom može da mu da pozitivnu ocenu, a na Rotten Tomatoesu većina recenzija su pozitivne.

Nešto je trulo na trulom paradajzu?

Za mene je ovo jedan od najgorih filmova koje sam pogledao ove godine, premda se od nastavka uvek očekuje manje nego od originala, ali ovo je žali bože novca i vremena koje je utrošeno da se film napravi. 

 

Nenad Lančuški