TRANSHUMANISTIČKA LJUBAV

Film: Titan (Titane)
Režija: Žilija Dikurno
Scenario: Žilija Dikurno
Uloge: Vensan Lindon, Agat Rusel, Garans Marilije
Trajanje: 108 min
Proizvodnja: Francuska/Belgija, 2021.

"Morate biti mnogi da biste bili jedan."
- Žilija Dikurno

Žilija Dikurno je autorka koja me je potpuno osvojila svojim prvim dugometražnim filmom "Sirovo" (Grave, 2016.), koji je doživeo fenomenalan uspeh kako kod kritike, tako i kod publike, o čemu svedoče i dvadeset i četiri nagrade pokupljene na raznim svetskim festivalima. Pet godina kasnije, stiže nam njen drugi film.

"Titan" je premijerno prikazan ove godine na festivalu u Kanu, gde je dobio Zlatnu palmu. Ovaj film, za razliku od prvog, koji je bio linearna priča o odrastanju, ima mnogo kompleksniju strukturu, kako narativno, tako i tematski. To će sigurno odbiti veliki broj ljubitelja horora koji od istog očekuju sat i po vremena lagane i krvave zabave.

 

"Plakao sam na kraju filma, a nisam znao zašto" reči su jednog od gledalaca i to prilično dobro sumira uzburkani osećaj u vama koji će potrajati nekoliko dana nakon gledanja ovog filma. Dikurno se bezkompromisno bavi osetljivim temama (pogotovo za našu konzervativnu sredinu), poput polnog i rodnog identitea, rodnih uloga i transhumanizma.

Ipak, iza bizarne premise, koja je nastala inspirisana autorkinom noćnom morom, o devojci koja nakon saobraćajne nesreće odrasta sa titanijumskom pločom u glavi i razvija seksualnu fiksaciju na automobil, leži jedna univerzalna ljudska priča. Naša glavna junakinja Aleksija (Agat Rusel) će kroz niz transformativnih iskustava pokušati da ostvari svoju autentičnu egzistenciju. Na tom putu će biti suočena sa raznim formama zlostavljanja, od blažih pritisaka ka konformizmu, pa sve do ekstremnijih oblika u vidu seksualnog nasilja, a sve sa ciljem da dođemo do odgovora na pitanje: "Postoji li ljudskost izvan društvenog konstrukta?"

 

Ovo sigurno zvuči još konfuznije, jer pokušavam da jedan nekonvencionalan narativ sumiram bez spojlera. Ali samo iskustvo gledanja je mnogo luđe od toga. Dikurno ima potpuno formiran autentičan izraz i porediti je sa drugim autorima nije fer. Ali ako bih pokušao da dam referencu za njen estetski izraz, rekao bih da izgleda kao fuzija Linčovske logike snova i Kronenbergovskog transhumanističkog body horora.

Oni neoprezni, koji još nisu odustali od čitanja teksta možda misle da je ovde samo problem u eksplicitnosti splattera francuske škole horora. I oni još misle, izdržao sam "Mučenice" (Martyrs, 2008.), "Krvavu romansu" (Haute tension, 2003.) i "Otpozadi" (Irréversible, 2002.), ovo nije ništa za mene. Žao mi je, ali i vas moram razočarati. Ovaj film ima veoma malo eksplicitnih gore scena i one koje postoje su uglavnom sugerisane. Ako osetite mučninu gledajući ovaj film, ona će biti egzistencijalne prirode.

 

 

Ovo je film koji bih svima preporučio zbog njegovih kvaliteta, ali znam da će se malom procentu ljudi dopasti. U svakom slučaju, ova autorka ne prestaje da iznenađuje i slobodno mogu da kažem da ima potencijal da postane jedan od najznačajnijih autora svoje generacije. 

Aljoša Tomić

HOROR STRANA ŠOU BIZNISA

Film: Prošle noć u Sohou (Last Night in Soho)

Režija: Edgard Rajt
Scenario: Edgard Rajt, Kristi Vilson Karins
Uloge: Tomasin Makenzi, Anja Tejlor Džoj, Met Smit
Produkcija: Velika Britanija, 2021 

Trajanje: 106 min

Premijerno film je prikazan na 78. Venecijanskom Internacionalnom Filmskom Festivalu 4. septembra, a u Britaniji na Londonskom Filmskom Festivalu 9. oktobra. Ove premijere na žalost nisu dočekale dve glumice filma Dajana Rig i Margaret Nolan. Obe su preminule tokom 2020. godine, a film je posvećen upravo njima.

Kod nas je stigao vrlo brzo u bioskope, kao i u bioskope širom sveta. Ono što publici prvo privlači pažnju u vezi ovog filma jeste glumica Anja Tejlor Džoj koju znamo iz, slobodno mogu reći, kultnog filma „Veštica“ (The Witch, 2016.), a potom svakako ime reditelja koje nije nepoznato, a vezano je takođe za jedan klasik horor žanra. Reč je Edgardu Rajtu i njegovom prvom filmu „Šon živih mrtvaca“ (Shon of the dead, 2004.).

Iako je pored ove horor komedije uglavnom režirao neke akcione krimi filmove, ili tinejdžerske komedije, nije se loše pokazao sa ozbiljnim horor narativom kakav ima ovaj film. 

Sama radnja i ne počinje kao horor. Mlada devojka koja živi sa bakom, Elouiz (Tomsin Makenzi) iz malog mesta odlazi na studije u London. Povučena i staromodna, zaljubljena u modu i muziku šezdesetih, ne snalazi se u među svojim urbanim vršnjacima u studentskom domu. Rešava da napusti studentski dom i nalazi privatni smeštaj kod gospođe Kolins (Dijana Rig).

Ubrzo nakon useljenja javljaju joj se vizije o devojci Sendi (Anja Tejlor Džojs) koja je nekad stanovala u istoj sobi. Sendi živi upravo u šezdesetim i ima san da postane pevačica i zvezda šou biznisa. Prateći njen život kroz svoje vizije otkriva mnoštvo stvari o noćnom životu Londonu o kojima devojka iz provincije nije mogla ni da sanja. 

Film je interesantan, uzbudljiv i misteriozan sve do poslednjih deset minuta. Onda pri konačnom raspletu počinje da se pretvara u najveće đubre sve sa boss fight-om i naravno srećnim krajem za koji čak nema valjane narativne osnove.

Ali dok još ne znate kakva vas svinjarija čeka na kraju možete da uživate u avanturi mlade Elouiz pred kojom su kako egzistencijalni tako i psihološki izazovi. Priča može da vas navede na zaključak da ste otkrili određene stvari, pa potpuno da vas prevari obrtom i to je ono što čini najveći kvalitet ovog filma.

 

Tema filma je takođe aktuelna jer se bavi životom mlade žene unutar šou biznisa jednog velikog grada. Šta je tu što je strašno? Upravo su određeni aspekti realiteta koje kinematografija i narativ pretvaraju u horor motive. Drugim rečima, kroz horor poetiku film predstavlja sve one slutnje i strahove koje jedna mlada žena može da ima ulazeći u svet noćnog života. 

 

Čitav film je nekako kao priprema za sam rasplet koji je toliko očajan. Ja mogu samo da kažem da sam razočaran filmom u celini, ali ne mogu da kažem da mi je bio katastrofalan.

Ukoliko možete da nađete snage da progutate patetičan mejnstrim završetak, posavetovao bih vas da čak i odete u bioskop jer naravno, filmsko platno je filmsko platno. Međutim ako vas nije zaintrigirala ova priča ni malo i mislite da će to biti gubljenje vremena, odustanite od te ideje i sačekajte da se film pojavi online ili ga jednostavno preskčite.

Nenad Lančuški

LUDILO U ZEMLJI ČUDA

Film: Vilova zemlja čuda (Willy's Wonderland)
Režija: Kevin Luis
Scenario: Dž.O. Parsons
Uloge: Nikolas Kejdž, Emili Tosta, Bet Grant
Trajanje: 88 min
Proizvodnja: SAD, 2021.

Kada je Nikolas Kejdž u pitanju postoje dve škole mišljenja: jedna veruje da je on jedan od najgenijalnijih živih glumaca, a druga da je čovek koji je odavno izgubio razum. Šta god da je slučaj u svojoj bogatoj karijeri, u kojoj je do sada osam horora, doneo nam je neke od najboljih naslova, kao i neke od najgorih, pa čak i neke koji su među najgorim filmovima svih vremena, poput rimejka "Čoveka od pruća" (Wicker Man, 2006.).

Sada je pred nama njegov najnoviji horor, koji je i pre nego što je produkcija počela stekao mali kult sledbenika, zbog njegove sličnosti sa popularnom survival horor video igrom "Pet noći kod Fredija" (Five Night's at Freddy's, 2014.). Ova igra tek treba da dobije svoju zvaničnu adaptaciju u režiji Krisa Kolumbusa, a "Vilova zemlja čuda" je u stvari bazirana na scenariju kratkog filma Dž.O. Parsonsa po imenu "Volijeva zemlja čuda" (Ime je promenjeno iz legalnih razoga). 

Ovaj scenario se odlično kotirao na Blood List-u, online servisu na kome korisnici mogu da ocenjuju neproducirane scenarije i tako im povećaju šansu da ugledaju svetlo dana. "Vilova zemlja čuda" je privukla pažnju Nikolasa Kejdža koji je odlučio da ga producira, ali i da igra glavnu ulogu u njemu. Autori za ovaj film kažu da je "Bledoliki jahač" (Pale Rider, 1985.) sreće "Klovnove ubice iz dalekog svemira" (Killer Clowns from Outer Space, 1988.), i da, tačno je toliko over the top koliko očekujete.

Premisa je jednostavna: Nikolas Kejdž je čovek bez imena, u filmu potpisan samo kao "domar". Dok se vozi u nepoznatom pravcu, njegov Ševrolet Kamaro biva oštećen i stavljen van funkcije. U potrazi za nekim ko mu može popraviti automobil, on dolazi u gradić Hejsvil u državi Nevada. Pošto gradić nema mogućnost korišćenja platnih kartica, a naš junak je bez keša, on biva primoran da napravi pogodbu: U zamenu za opravak automobila, radiće preko noći u lokalnom restoranu kao domar sve dok ceo restoran ne bude očišćen. 

 Restoran, "Vilova zemlja čuda" iz naslova, je restoran, prvenstveno namenjen za proslave dečijih rođendana, po uzoru na američku franšizu Chuck E. Cheese. Atmosferu restorana upotpunjuje bend animatroničkih lutaka predvodjenih lasicom Vilijem, koji zabavljaju goste svojim repertoarom rođendanskih pesama. Ipak, restoran je toliko zapušten da izgleda kao da godinama nije u funkciji, a naš necrećni junak će kako noć bude odmicala shvatiti i zašto.

Za razliku od "Zatvorenika zemlje duhova" koji je previše komplikovan i pretenciozan da bi bio zabavan, autori "Vilijeve zemlje čuda" nisu gajili iluzije o tome šta pokušavaju da naprave. Horor komedija u maniru "Mrtvog zla" (The Evil Dead, 1981.) sa minimalnim zapletom i urnebesnim akcionim scenama je baš ono što ćete dobiti ako se upustite u gledanje ovog filma. Ljubitelji Kejdžovog ludila će biti sasvim zadovoljni, a i onima koji samo žele da ubiju sat i po vremena neće biti dosadno.

Iako je prošao neslavno na boks ofisu, gde je sa uloženih 5,5 miliona vratio tek negde oko desetine svog budžeta, čini se da će nastavak biti neizbežan. I to je obično problem sa filmovima koji imaju ovako prost koncept čija jednostavnost pleni. Kako smo videli nebrojeno puta do sada, nastavak je u obavezi da podigne uloge i samim tim učine narativ kompleksnijim što redovno ubije draž originalnog filma.

U svakom slučaju, u kom god smeru da ode ova franšiza, ostaće nam ovaj film kao jedna od svetlijih tačaka Nik Kejdžove bogate karijere, toplo preporučujem ljubiteljima B filma. 

Aljoša Tomić

FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE: DOMAĆA SELEKCIJA

Od 29. do 31. oktobra u Dvorani kulturnog centra u Beogradu održan je 15. Festival srpskog filma fantastike. Pored međunarodne i regionalne selekcije prikazan je i film „Vampir“ Branka Tomovića koji je saradnja domaće, Engleske i Nemačke filmske produkcije, kao i američki film „Girl Next“ i ruski „Superdeep" sa našom Milenom Radulović. Uz sve to festival je obogatio i 8. tradicionalni Zombie Walk, a od svega navedenom mi smo imali priliku da ispratimo domaću selekciju u kojoj su se našli sledeći filmovi:

 Film: Ženolovci
Režija: Aleksandar Ivanović, Lazar Aleksić, Mirza Abdagić
Trajanje: 30 min
Proizvodnja: Akademija umetnosti, 2021.

„Ženolovci“ je na festivalu osvojio Koskara za najbolji scenario u konkurenciji domaće selekcije i to s pravom. Film u svom polučasovnom razvoju narativa drži pažnju gledaoca od početka do kraja i vešto se poigrava sa komikom, izmišljenom mitologijom i found footage kinematografijom.

Radnja prati tri momka koji žive na planeti muškaraca. Nakon što otkrivaju knjigu u kojoj piše da negde na nekom ostrvu postoji žena, polaze u potragu za njom. Opsedani sumnjama i nesigurnošću onoga što rade upustiće se u nepredvidivu avanturu.

Uz svu bizarnost već same ekspozicije, krajnji ishod u suštini biva i očigledan, međutim nepredvidiv. Ovaj film u sebi pored lucidnost narativa i apsurdizma razvija i autentične likove koji su nam već poznati iz sličnih priča, samo ih ovaj film angažuje u skladu sa novim autentičnim motivima koje obrazuje.


Film: Furija
Režija: Petar Ristovski
Trajanje: 25 min
Proizvodnja: Besne slike/FDU/Zillion film, 2021.

Furija je u rimskoj mitologiji boginja osvete, pandan Erinijama iz grčke mitologije koje opsedaju Oresta nakon što ubije svoju majku Klitemnestru i njenog ljubavnika Egista. Izraz Furija može da bude epitet za opasnu ženu koja je spremna na svašta zarad zadovoljenja pravde ili ličnih postignuća. „Furija“ Petra Ristovskog je nagrađena Koskarom za najbolju režiju u selekciji, a ja u ovom filmu nisam našao ništa osim skupe i dobre tehnike za realizaciju filma, kao i nekoliko poznatih glumaca.

Koliko sa jedne strane prethodni film zaista ima dobar scenario i zaslužuje nagradu za njega, ovaj film nema ništa do pretenciozne priče potonule u patetiku, baratajući nejasnim i nerazgovetnim elementima fantastike i horora. 

U filmu imamo poznate glumce kao što su Nataša Marković i Aleksandar Gligorić koji ne uspevaju da ostvare svoje karaktere jer deluje kao da karakteri ni sami ne znaju šta hoće. Ovde imamo jednu priču koja se razvija u magnovenju apstraktnog brbljanja i koja nema svoj početak i kraj. Što u krajnjoj liniji jeste negde i radnja.

 
Naime, Furija dolazi iz budućnosti da sebi kao devojčici izbriše sećanja za ovu misiju ima i svoje pomoćnike, a devojčicina majka pokušava da je spreči. Od previše mistike, teško je sagledati smisao ove priče.

Film: Za Vasotu
Režija: Petar Pešut
Trajanje: 24 min
Proizvodnja: FDU/Cinnerent, 2021.

Od svih filmova meni lično najdraži koji sam pogledao, a kada sam video da je i dobio Koskara za najbolji film u selekciji, postao mi je nekako još draži. Sinematičnost ovog filma prevazilazi sve opsege kratkometražne varijante, međutim po strukturi i priči on da bi postao nešto više morao bi da ima daleko razvijenije likove i radnju. Iako vrlo siromašnog scenarija, film to nadomešćuje kadrovima postapokaliptične pustare u koju je priča smeštena. 

Mladić pokušavajući da pronađe put do svog rodnog Mašingrada nailazi na starijeg čoveka sa kolima koji se zaputio negde drugde, za Vasotu. Zaplet se odvija u njihovom preganjanju i otimačini oko kola jer imaju različite namere.

U ovoj postapokaliptičnoj borbi za opstanak ogleda se možda buduća slika čovečanstva. Ova dva lika kao da su sami ostali na svetu u želji da pronađu put do civilizacije osuđeni su jedan na drugog, međutim sukob interesa koji je do kraja filma obesmišljen ovde predstavlja imperativ života svakog bića. Za 24 minuta koliko traje film, pustara uspeva da vam se uvuče pod kožu.

Film: Heroes
Režija: Jovana Dimitrijević
Trajanje: 6 min
Proizvodnja: Girls Can Do Horror, 2021.

Ovaj kratki film od 6 minuta više liči na neki kvir video performans, međutim možemo ga shvatiti filmom u najširem značenju. Njegov kinematografski dizajn ima eksperimentalnu artikulaciju.

Što se tiče sadržine „Heroes“ se bavi problemom rodnog identiteta. U svojim krajnjim instancama ne pravi distinkciju od zasnivanja rodnog identteta kao drugačijeg polnog entiteta. Problematika pola i roda predstavljena je kroz nago telo obmotano filmskim trakama, aludirajući  na telo kao predmet filma uopšte. 

Sve je ovo uredu, međutim ne znam kakve sve to ima veze sa fantastikom? Jer ako je problem kvira, problem nekakve fantastike onda diskredituje sebe kao realni problem. Sa druge strane možda ta realnost problem kvira doživljava kao fantastiku, te bi onda ovaj film kao umetnički akt na filmskoj traci bio ustvari kritika te realnosti.  

Film: Krvava mačeta
Režija: Miloš Popović
Trajanje: 7 min
Proizvodnja: Glamur Production, 2021.

Slešeri su poslednje dve decenije izgubili na ozbiljnosti i snazi u odnosu na osamdesete i devedesete kada su bili najpopularniji. Od  „Kolibe u šumi“ (The Cabin in the Woods, 2011.) tradicionalni slešer ne samo da sebe više ne shvata ozbiljno, nego postaje nemoguće da ponovo prežvakava isti koncept po stohiljaditi put. Zato pravi ljubitelji horor slešera uživaju još jedino u namernim treš varijantama istog ili post-slešerima. 

Tako i „Krvava mačeta“ predstavlja amatersku kratku verziju „Petka trinaestog“ (Friday the 13th, 1980.)

Radnja prati dva momka koji se šetaju po šumi sve dok ne nalete na maskiranog ubicu sa mačetom i onda... znate kako to već ide. Dok su praktični efekti izuzetni, gluma i radnja su otvoreno naivni i bez stida bezobrazno loši. Ali u tome je i čar, ovaj film me je ubedljivo najviše nasmejao.

Film: Supergvozden
Režija: Lazar Bačkonja
Trajanje: 5 min
Proizvodnja: Lazar Bačkonja, 2021.

U selekciji se našao i jedan animirani film, pretendujući takođe na jednu varijantu treša. Međutim za razliku od „Krvave mačete“ ovo je potpuni promašaj. Ne samo da se nisam nasmejao nego sam jedva čekao da se završi. 

Naime, radnja prati jednog starca koji voli da gleda superherojske filmove, a samim tim poput deteta mašta da i sam postane superheroj. Sva banalnost i nezrelost protagoniste potpuno je ekvivalenta nezrelim idejama autora ovog dela. Ali jedna važna napomena koju sam saznao tek kada sam počeo da pišem recenziju jeste da je autor filma dete, pa samim tim nekako je pleonazam reći detetu da je nezrelo.

Međutim sa druge strane s obzirom da se ovaj film nalazi ravnopravno u selekciji sa ostalim filmovima, kao kritičar sam dužan da ga tretiram na ravnopravan način. Ono što je problematično u ovom filmu jeste cinizam, a to nikako ne bi smelo da bude motivacija za stvaralaštvo bilo kome, a naročito ne detetu. 

Jer ideja da se stari ljudi u mentalnom i intelektualnom smislu vraćaju u stadijum deteta, što prikazuje film ne bi smeo da bude predstavljen na ovako banalan i površan način. Neka ova recenzija bude shvaćena kao pedagoška mera.

Film: Introspekcija
Režija: Ivona Vujackov
Trajanje: 3 min
Proizvodnja: Računarski fakultet, 2021.

Kao što kaže i sam naziv ovog filma „Introspekcija“ se bavi problemom unutrašnje potrage za sobom. Kroz određene elemente sna, u potrazi za identitetom i poniranje u unutrašnjost koja je određena pre svega emocionalnim stanjima, film komunicira sa psihičkim elementima unutrašnjeg bića.

Kadrovi devastiranih civilizacijskih građavina, napušteni i načeti nadirućom prirodom metaforično predstavlja stanje unutrašnjeg bića protagonistkinje. Ne mogu da tvrdim da je „Introspekcija“ neka vrsta autobiografskog dela, međutim svakako priča može da se protumači vrlo lično. Međutim, 3 minuta, koliko traje film kratko je vreme da se ova tema ozbiljnije razradi. Dakle, film deluje kao da se i nije pomakao dalje od svoje teme i samim tim nije razvio dalje svoju početnu problematiku.

Nenad Lančuški