NEPOJMLJIVI UŽAS NEOPISIVE BOJE

Film: Boja iz Svemira (Color out of Space)

Režija: Ričard Stenli

Scenario: Skarlet Amaris, Ričard Stenli

Uloge: Džoeli Ričardson, Madelin Artur, Eliot Najt, Nikolas Kejdž

Trajanje: 111 minuta

Proizvodnja: SAD, 2019.

Ljudi! Ljudi! Ljudi! Ne znam ni kako da počnem ovu priču! Filmska horor godina počinje vrtlogom ludila sažetom u ovom filmu i mislim da će ga teško nešto nadmašiti! Osim Nikolasa Kejdža koga svi dobro poznajemo i volimo kada je najluđi, ovaj film predstavlja meteor iz vedra neba u smislu povratka na velika platna režisera Ričarda Stenlija posle više od 20 godina.

Više o njegovom poslednjem projektu "Ostrvu doktora Moroa" (The Island of Dr. Moreau) iz 1996. godine možete videti u dokumentarcu pod nazivom "Izgubljena duša: Ukleto putovanje Ričard Stenlijevog Ostrva doktora Moroa" (Lost Soul: The Doomed Journey of Richard Stanley's Island of Dr. Moreau, 2014.) gde Ričard govori o projektu svog života, dok se sam dokumentarac bavi sudbinom i propašću istog. U jednom od intervjua  ovaj autor prethodno poznat po naslovima "Hardver" (Hardware, 1990.) i "Demon iz prašine" (Dust Devil, 1992.) priznaje kako je snimanje pomenutog "Ostrva doktora Moroa" bio njegov san, ili pre, opsesija od dečačkih dana. 

Kada se konačno dokopao prilike bio je otpušten tri-četiri dana nakon početka snimanja, ali se zato ostatak vremena ušunjavao na set u kostimu psa da bi saosećao sa onima koji su na projekat na njegovu inicijativu došli, a ugovorima bili prinuđeni da ostanu.

Iako je i dalje kreditovan za scenario na tom filmu, on tvrdi da tu od njegovog scenarija nije ostalo ništa u finalnoj verziji filma. Više od 20 godina kasnije, smatra da tu priču mora da ispriča i nije isključeno da ćemo doživeti i njegovu kompletnu verziju ovog naslova. U međuvremenu...

Nakon 20 godina hibernacije u pogledu izražavanja na velikom platnu vraća se sa adaptacijom istoimene kratke priče jednog od najjezivijih pisaca XX veka i oca kosmičkoghorora Hauarda Filipsa Lavkrafta.

Da li zbog dvadesetogodišnje pauze i nataloženih ideja i entuzijazma režisera, i(li) iz nekih drugih razloga, ali ovaj film je nabijen događajima, tenzijom, informacijama i ludilom. Ja mislim, baš kako bi Lavkraft i voleo, ali potpuno suprotno načinu na koji je on umeo da insinuira užas i vodi čitaoca do tačke gde u konačni strah mora da gurne sebe sam svojim umom.

Film kao medij pretpostavlja da ogroman deo posla rade oči gledaoca. One su te koje vode ostala čula. Sama ideja da se ekranizuje i u vizuelnom mediju predstavi nešto što je u priči neopisivo (kao što je to često kod Lavkrafta slučaj) je izazov dostojan majstora. Sama Lavkraftova priča je adaptirana i proširena, ali ostaje dovoljno na liniji originala da smisao i poruka bivaju obogaćeni. Radnja prati petočlanu porodicu koja je pobegla iz grada u mirnije uslove života na nasleđenoj farmi. Pripovedač je naučnik koji se bavi ispitivanjem kvaliteta vode za jednu kompaniju i on je ujedno glavni svedok događaja. Njegovim susretom u šumi sa ćerkom Lavinijom (Madelin Artur) on predaje pripovedanje gledaocu koji dobija uvid u ovu porodicu koja kroz miran farmerski život naizgled živi svoj new age hipsterski san u mirnom i jezovitom srcu Nove Engleske. Otac porodice Nejtan Gardner (Nikolas Kejdž) je farmu nasledio od svog pokojnog oca, sa kojim još uvek povremeno ratuje u glavi, dok pokušava da živi od uzgoja životinja budućnosti – alpaka u čijem se muženju potpuno izveštio.

Po malo sujetan, Nejtan, uzde porodice pokušava da drži čvrsto i nežno u isti mah zahtevajući disciplinu i poštovanje od dvoje tinejdžera, od koji se kći Lavinija bavi belim magijskim ritualima uz pomoć Nekronomikona, dok sin Beni (Brendan Majer) dane provodi uduvan i zagledan duboko u svemir preko NASA satelita. Supruga Tereza (Džoeli Richardson) iako u oporavku nakon teške operacije uzrokovane rakom, većinu vremena provodi radeći berzanske poslove iz svog ofisa na tavanu. Od preostalih članova tu si još najmlađi sin i pas koji se pojavljuju tu i tamo iako ih zaista ne upoznajemo. Dakle bez obzira na mističnost i osebujnost prirode koja ih okružuje ova porodica nosi se sa standardnim porodičnim haosom i setom problema koji im pripadaju sa klasnim i društvenim ulogama unutar kojih se nalaze.

Jedne noći glasan prasak i eksplozija neopisive boje (koju gledaoci istovremeno mogu da vide i prepoznaju sasvim jasno) bude ukućane i oni otkrivaju da je u njihovo dvorište pao meteor čije delovanje nije očigledno odmah, ali sa vremenom počinje da se odražava ne samo na vizuelne aspekte scenografije nego i na subjektivne osećaje likova o prostoru i vremenu, te mutacije na životinjama i biljkma. Predstavljanje likova se ne završava njihovim postavljanjem u "prvom činu" i mi kroz napredovanje radnje vidimo kako se dopunjavaju glavne crte njihovih karaktera sa delovanjem tog tajanstvenog meteora čije isijavanje će promeniti njihov svet zauvek.

Jedna od prvih scena u filmu je susret naratora/naučnika sa vikanskim ritualom koji izvodi ćerka Lavinija u šumi da bi majku izlečila od raka. Sam ritual je lepa dopuna atmosfere kojojm počinje originalna priča opisujući taj kraj kao leglo priča strave i legendi o vešticama i natprirodnom. Ali istovremeno predstavlja i ukazivanje na natprirodno, ali ljudsko. To će poslužiti kasnije za izvođenje jačeg kontrasta sa onim što likove tek očekuje, a to je susret sa kosmičkim, verovatno prirodnim, ali ne-ljudskim ili nadljudskim. Suočavanje gledaoca sa ovim kontrastom ima funkciju da pojača jezu i stvori novu vrstu straha.

Ovakva emocija straha rezonira sa našom unutrašnjošću na suštinskom - biološkom nivou i ne može da bude moralno obojena, kao što je možda slučaj sa strahom od veštica kod pobožne osobe. Obratite pažnju da užasi u Lavkraftovim pričama nisu zaista zli, već amoralni i time užasniji. Ni ovde to nije izuzetak, izvor strahova su nam suštinski strani i ne možemo se poistovetiti ni sa njihovim ustrojstvom ni sa njihovim motivima.

Još jedan kontrast se uspostavlja površnim doticanje tema politike i ekologije koje kasnije sa razvojem situacije ostaju po strani kao što po strani ostaju svaki suštinski ljudski muka i jed, tegobe odrastajna i pronalaženja identiteta kao i bolest majke, tuga i gorčina zbog odnosa sa pokojnim ocem, osećaj vlastite ostvarenosti. Sve su ovo emocionalni užasi koji će naći svoj ishod u body horora. Oni kulminiraju mutirajući u telesne mostruoznosti sa jednakim pitanjima identiteta i prirodnog i neprirodnog kao i one u Karpenterovom "Stvoru" (The Thing, 1982.) koji je suštinski Lavkraftijanski, iako je rađen po priči drugog autora, Džona V. Kembela mladjeg.

Takođe vizuelna rešenja koja se tiču telesnog horora dosta su drugačija nego u samoj priči. Veoma su na tragu Karpenterovog "Stvora" do mere da bi lako mogla predstavljati omaž radu čuvenog Roba Botina. Kad smo kod estetskih odnosno vizuelnih rešenja vreme je da vam razjasnim gore pomenutu dilemu – kako se prikazuje nezamislivo i neizrecivo: ono što na trejleru već možete da vidite. Kako je reditelj rešio predstavljanje boje iz svemira koju ljudsko oko ne može da vidi, niti mozak da opiše?

Oduševljava me koliko jednostavno i nadam se namerno, upravo bojom koja nije boja u smislu da nema talasnu dužinu, niti postoji u linijskom prikazu nama vidljvog spektra, ali postoji kao konstrukt našeg mozga - opis za opažaj koji na liniji boja spektra moramo da sebi da objasnimo. Mi je registrujemo i opisujemo kao rozu, pink, lila, fuksiju odnosno magentu. U tom smislu prikazati boju iz svemira koju nije moguće opisati, bojom koja upravo nema talasnu dužinu je pametna, ali i estetski efikasna ideja! Kao što rekoh ranije nadam se da je namerna!

Za kraj, mogu samo da pohvalim sam kraj i vrhunac filma koji simbolično istražuje značenje sad već kolokvijalnog "ogledanja u ambisu" u kome sam prepoznala vizuelizaciju priča i događaja iz zbirke Lavkraftovih priča objavljene kod nas pod nazivom "Srebrni ključ". Priče u ovoj zbirci, bar po mom mišljenju filozofičnije su i bogatije slojevima značenja i poistovećuju put do znanja sa putem do kosmičkog užasa. Traganje za znanjem prožeto je strepnjom od onoga što bi mogli prnaći sa druge strane i nakon čega nema zaborava – što je generalni Lavkraftov lajtmotiv, ovde tako lepo sažet u jednu finalnu scenu koja celom (Lavkraftovom) univerzumu garantuje jedinstvo.

Što se mene tiče, film definitivno nije za samo jedno gledanje i već se radujem sledećem jer slutim da krije još mnoštvo detalja koje je teško opaziti kada te nosi glavni tok radnje od emocije do emocije, od radoznalosti do užasa i opet radoznalosti pa putem ludila u nepovrat baš kao što je slučaj sa svakim likom u Lavkraftovim pričama - najtoplije preporučujem.

Nina Stefanija Blažević