Zašto ovaj naslov?
Zašto ovakav korporativni jezik odmah iz keca? I prvenstveno, čemu
dupla nula?
Odmah da naglasim,
iako je u starijim hotelima soba markirana „00“ bila WC (po
srpski rečeno, клозет за спроћу себе), ovde nije
reč o protoku ekskrementa, već o protoku informacija danas (da,
veći deo toga jeste ekskrement, ali nećemo sad o tome). Naime, sa
napretkom interneta, čitavi segmenti kulture i komuniciranja istom
su se promenili. Maltene su nestali dani koverte, kasete, vinila,
tranzistora, bioskopa, pa čak i tradicionalne televizije. Sve je
postalo brže, sve je potkovano naučnim informacijama i logičkim
faktoidima, sve deluje plastičnije, metalnije, suvlje, te se čovek
najedanput zapita: „Ima li uopšte ičega misterioznog danas? Nismo
li postali previše cinični za kreativnost?“
Odgovor je, naravno, jedno odsečno „ne“. Kultura može da stagnira ili da evoulira, ali nikako ne može da nestane (sem ako nestane ljudski rod, ali nećemo još u tako duboke i depresivne vode, ima i za to vremena). Samim tim, i horor kao žanr se promenio.
Nekada smo se plašili ekspresionističkih dragulja kao što je „Nosferatu“ (Nosferatu, 1922.). Zamislite samo publiku sa početka veka koja je gledala Šreka kako se kreće neuravnoteženo i kezi u kameru. Onda nam je to bilo smešno, ali nas je remetio Kjubrik, te Karpenter, Kronenberg, itd. Reči poput „revolucionarno“, „bizarno“, „neverovatno“ i slično su letele redovno po pitanju njihovih filmova, sentiment koji se donekle nije promenio ni danas. Ali onda su nam i oni bili nedovoljni, pa smo jurili za slešerima, nekima smeštenim u Teksasu, nekima u urbanim sredinama, a nekima u našim sopstvenim snovima. Onda su nas Azijati ruinirali „Krugom“ (Ringu, 1998.) i „Besom“, te nam je svaki slešer delovao dečije.
Ne samo da su se sučeljavala dva oprečna mišljenja o hororu, već su se sudarile i dve kulturološke ekološke niše sa znatno drugačijim idejama o tome šta nas plaši. Pa se tu negde izmigoljila ona veštica iz onog Blera, te smo se ustalili u found footage, revitaliziran u ostvarenjima poput „Paranormalne aktivnosti“ (Paranormal Activity, 2007.) , „REC“ (REC, 2007.), „V/H/S“ (V/H/S, 2012.), „Skinvoker Ranč“ (Skinwalker Ranch, 2013.), „Kako gore, tako dole“ (As Above, So Below, 2014.) i tako dalje. Nekako smo oguglali na sve vrste filmskog horor materijala, sve nam deluje prerađeno i nekako tupavo.
Ali kreativni ljudi se ne gase tako lako. Medijumi i korisnici istih se razvijaju paralelno na neverovatno bizarne, neopisivo dirljive načine. Reč je o prebacivanju na druge platforme. Bioskop i televizija su nam postali premaleni, što je paradoksalno kada vidimo koliko filmovi i serije zapravo zarađuju. Brojke za, recimo, franšizu „Paranormalne aktivnosti“ i serije poput „Američke horor priče“ (American Horror Story, 2011. - ) dovoljno govore da ni bioskop ni televizija ne odlaze nikud. Ali je YouTube tu. I veliki je. Čak i preveliki za svoje dobro. Brojke bukvalno odlaze u milijarde – milijarde snimaka, milijarde pregleda, milijarde komentara, milijarde kontroverzi, milijarde promena korisničkog interfejsa, itd.
Naravno, nije uvek bio toliki. Razvojni put YouTube-a od bizarne male platformice do jednog od najvećih biznisa na planeti je tematika za sebe o kojoj su pisali kompetentniji (ali ne atraktivniji, kvalitetniji, inteligentniji, šarmantniji, mudriji, niti skromniji) ljudi od mene i realno, ta ista tematika nije toliko bitna po ovaj tekst. Ono što jeste bitno uključuje spektakularne opcije koje YouTube predstavlja. Primera radi, imate gomilu how-to snimaka i tutorijala koji mogu da vas bukvalno nauče svemu i svačemu, od koričenja knjiga do ljuštenja kore sa drveta.
I tu dolazimo to
korporativnog naslova ovog teksta i početka ove nazovi-kolumne. Ono
što sledi jesu najbolja (a što ne i najgora?) izdanja horor izraza
na ovoj gigantskoj video platformi, a bogami ima ih. Ali ne stajemo
tu. Neretko se horor čudesa nalaze i na drugim video platformama, a
neretko i na više njih odjednom. Suplementarne sajtove i društvene
medije bolje i da ne pominjem.
Međutim, naslov aludira upravo na
YouTube zato što je toliko veliki i zato što toliko prednjači da
je to, zapravo, strašnije od bilo kog čudovišta, napasnika, duha
ili narkosa koji zasija na jednom od milijardi snimaka koje taj sajt
hostuje.
Ne
bih da otkrivam previše. Recimo da ćemo ovde stati, sa puno
neizvesnosti i više nerviranja. Ono što sledi, doduše, jeste
sijaset inovacija u zastrašivanju modernog čoveka. Dokaz da je i te
kako moguće u ovo moderno, cinično doba podstaći neku misteriju i
navesti racionalnu osobu da se sklupča u ćošak sobe i da cvili kao
detence.
(Nastaviće se)
Ivan Veljković
No comments:
Post a Comment