RIMEJK BOLJI OD ORIGINALA

Film: Groblje kućnih ljubimaca (Pet Sematary)

Režija: Kevin Kelš, Denis Vidmejer

Scenario: Met Grinberg, Džef Buler

Uloge: Džejson Klark, Ejmi Sejmec, Džon Litgo

Trajanje: 101 min

Proizvodnja: SAD, 2019.

Moja prva asocijacija kada neko spomene „Groblje kućnih ljubimaca“ nije horor film već poznata pesma od Ramonsa i verovatno jedina pesma od Ramonsa koju znam. Verujem da je ova pesma jedna od retkih kvalitetnih stvari koje se nalaze u istoimenom horor filmu iz 1989. Za razliku od ovogodišnjeg rimejka za koji pišem recenziju, prvi film se daleko više oslanja na knjigu proslavljenog američkog horor autora Stivena Kinga.

Naravno da sam ovom prilikom pogledao i prvi film kako bi imao kompletnu sliku o ovoj filmskoj-horor-rimejk sagi. Za prvi film je scenario pisao sam Stiven King, što je pretpostavljam razlog doslednosti noveli, iako to nije uvek pravilo kod autora koji adaptiraju sopstvene romane. U svakom slučaju iako je Kingova novela iz 1983. nominovana za najbolju svetsku horor novelu te godine prvi film nije ni u kom pogledu tako dobro prošao kod kritike, a ni kod publike.

Slična stvar se dešava i sa njegovim ovogodišnjim rimejkom kojeg ne hvali previše američka kritika, a publika, kao što sam imao prilike da i sam vidim u bioskopu, izlazi sa projekcije. Zašto sve to? Nisam siguran, ali meni je film bio neizmerno interesantan, čak toliko interesantan da nisam ni jednom pogledao na sat. Želim da verujem da su dve devojke izašle sa projekcije jer nisu mogle da podnesu morbidni završetak filma, jer to bi značilo da je strašan preko svih očekivanja.

Nije zaista tako, međutim kao Molder: Želim da verujem. 

 

U ovogodišnjem filmu priča nije ista kao u prvom, mnoštvo stvari je izmenjeno, neki likovi, čak i sam kraj. Radnja prati porodicu Krid koja se iz Bostona preseljava u manje mesto kako bi usporili tempo života. Porodicu Krid čine Luis (Džejson Klark), Rejčel (Ejmi Sejmec) i njihovo dvoje dece, ćerka Eli (Žete Lorens) i tek prohodali Gejdž (Hugo i Lukas Lavoj). Naravno nikako ne smemo da zaboravimo mačka Čerča čija uloga je ključna za sam zaplet. 

 

Nedaleko od njihove nove kuće nalazi se seosko groblje kućnih ljubimaca, gde svi meštani sahranjuju svoje mezimce nakon što im se život okonča. Nakon što njihov mačak Čerč nastrada Luis i Rejčel odluče da maloj Eli saopšte da je njihov ljubimac negde jednostavno nestao. Komšija Džad (Džon Litgo) nakon toga odvodi Luisa duboko u šumu iza groblja kućnih ljubimaca i pokazuje mu gde treba da sahrani mačka ne objašnjavajući mu zašto.

Vrlo brzo će Luisu postati jasno šta je uradio jer se sledećeg jutra mačak pojavljuje u kući sa nešto izmenjenim ponašanjem.

Kulminacija se u novom filmu u potpunosti razlikuje od kuminacije u originalu, i što se mene tiče ne samo zbog efekata već i zbog samog toka narativa koji dovodi do tačke ključanja, novi film prevazilazi priču prvog. Ako rimejkovi treba da služe nečemu onda je to definitivno istraživanju novih mogućnosti istog zapleta. Takođe sam završetak filma ima isti efekat ali na mnogo bolji način izveden.

Ne radi se samo o tome da su se standardi horora izmenili i da se danas pravi više džamp-skerova koji u ovom filmu zaista obavljaju svoj posao jer su u uključeni u narativ, već je stari film zaista loš. Mnogo toga izgleda neuverljivo i naivno, čak vrlo često izaziva podsmeh. Novo „Groblje kućnih ljubimaca“ je jezivije, imam utisak kao da su scenaristi i reditelji naučili na greškama starog filma.

Na primer, u originalu zaplet otpočinje kada dolazi Dan Zahvalnosti, a rimejk je to preuredio da počinje drugi jedan praznik bliži duhu horora, a to je naravno Noć Veštica. Jer to je ton u kojem treba da se odvija zaplet. To je ambijent u kojem će se desiti smrt u pozadini naivnog dečijeg skupljanja slatkiša po komšiluku. 

 

U rimejku je takođe značajna uloga dodeljena i devojčici Eli, dok se stari film uglavnom fokusira razvoj lika njenog oca Luisa i to je možda jedini element gde bih dao prednost originalu jer se poklanjanjem veće pažnje jednom liku, horor odivija u unutrašnjosti ovog karaktera, a rimejk ima svoje momente u određenim spoljašnjim faktorima radnje. 

 

Tema koju obrađuje ova priča jeste večna tema smrti. Osećaj odgovornosti za smrt bližnjih i želja da se sa njima ponovo sretnemo. Ali da li bi to bili isti oni koji su nas napustili? Jer „nekad je smrt bolja“. A u poslednje vreme su i rimejkovi bolji od svojih originala. Ako vam je bliska ova tematika gledajte obavezno „Groblje kućnih ljubimaca“.

Nenad Lančuški

STVARNE UKLETE KUĆE I IZMAŠTANI STRAHOVI (DEO II)

Nema ničeg strašnijeg od istinite horor priče. Zato je fenomen zvan "po istinitoj priči" – nalepnica koja stoji na mnogim horor filmovima. Činjenica da postoji most sa one na ovu stranu ekrana dodaje novu uznemirujuću dimenziju našem doživljaju filma. Ta potreba da naši strahovi budu što stvarniji vremenom je dovela do found footage podžanra u hororu. Za found footage nije dovoljna stvarna priča, već i dokazi koji je čine hiperealnom.

Priče o ukletim kućama ipak su deo starijeg, folklornog pripovedanja priča o duhovima. One mogu težiti tome da iznesu dokaze, ali bitnije za njih je da uvek delimično ostanu pod velom misterije.

Uklete kuće posednute su duhovima ili drugim natprirodnim entitetima. Oni svedoče o istoriji nasilnih i uvrnutih događaja na tim mestima i fenomenima koje ljudi ne mogu objasniti, pa zbog toga ni verovati potpuno u iste. Ipak po istraživanjima medijske agencije GALUP 37% građana SAD, 28% Kanađana i 40% Britanaca veruje da kuće mogu biti uklete, odnosno posednute! Sa ovakvim tržištem ovaj podžanr sigurno neće propasti!

Pre par nedelja, ovde na Filmozofiji strave, započeli smo istraživanje o korenima jeze i istinitim pričama koje su inspirisale neke od najpoznatijih horor filmova o ukletim kućama. Videli smo slučaj Vinčester, Prizivanje zla i Amitvilski horor. A danas nastavljamo sa razotkrivanjem uzroka inspiracije u novom setu naslova da bi pronašli zajedničke imenioce jeze koja stoji iza priča o ukletim kućama.

1. KADA SE POGASE SVETLA (WHEN THE LIGHTS WENT OUT, 2012.)

Ovo je brtanski horor film iz 2012. koji govori o porodici u Jorkširu koju poltergajst teroriše tokom nestanaka struje koju su se događali u celoj zemlji 1974. godine. Stvarnije od ovoga je teško naći, čaki i kad sarađujete sa Vorenima jer je film snimio nećak porodice koja je proživela torturu poltergajsta, režiser i pisac filma Pat Holden.

Porodica Majnard iz filma je u stvari porodica Holdenove tetke Džin Pričard. Originalni događaji su se odigrali 1966. godine kada su Pričardi otkrili da im kuću poseda duh koji uzima obličje kaluđera. Porodica je duhu čak nadenula ime Fred, iako nije bio prijateljski raspoložen. Razbijao je jaja po kući, vukao Holdenovu sestričinu uz stepenice i pravio buku svuda po kući. Neobjašnjivo su plavile sobe, svetla palila i gasila.

Uprkos mnogobrojnim svedocima (lokalni vikar, policajci i komšije) većina nije verovala u ovu priču. S vremenom napadi duha su bivali gori i nasilniji i ni egzorcizam nije pomagao. Duh je napadao i umirivao se po vlastitoj volji dok ga se porodica Pričard nije rešila tako što je prodala kuću nešto pre izlaska filma u bioskopima 2012. godine.

Autor filma je bio dete u vreme kada se sve događalo i nije mu bilo dozvoljeno da poseti kuću. Njegova majka i sestra su se uverile u postojanje crnog kaluđera, a njemu je ostalo da snimi priču na osnovu porodične istorije i time kompenzuje to što nije imao direktno iskustvo sa duhom. 

Inače duha je identifikovao istraživač natprirodnog Tom Kanif. Duh Fred je u stvari kaluđer koji je u 16. veku obešen zbog silovanja i ubistva devojčice na mestu gde je kasnije kuća Pričardovih sagrađena. Po iskustvima komšija iz kuća i dalje u ciklusima okazuje znakove posednutosti, čak i kad je potpuno prazna.

2. POSEDNUĆE U KONEKTIKATU (THE HAUNTING IN CONNECTICUT, 2009.)

Još jedan horor film koji se bar delimično bazira na jednoj od istraga bračnog para Voren. Film govori o porodici Snedeker koja je morala da se preseli u Konetikat radi lečenja sina koji je oboleo od raka. u filmu kao i u stvarnosti porodica se useljava u kuću za koju saznaju da je prethodno bila sedište pogrebnog preduzeća. 

Radnja se u oba slučaja odvija u osamdesetim godinama prošlog veka. Tročlana porodica u kući se zadržala samo dve godine. Za to vreme oba roditelja bili su sodomizovani od strane demonskih duhova, a njihovog sina Filipa posećivao je miseriozni jezivi čovek crne duge kose. Deca su lebdela, a kolevke su se rastavljale i sastavljale po sopstvenoj volji. Bračni par Voren je bio na slučaju neko vreme, kada su angažovali sveštenika da osvešta kuću. Samo osveštavanje nije bilo dovoljno, sve se konačno smirilio nakon egzorcizma.

1992. godine napisana je i knjiga o ovom slučaju uklete kuće, ali i knjiga i događaji za koje su vlasnici tvrdili da su stvarni sa vremenom su razotkriveni kao prevara. Veliki udeo u tome čine kontradiktornosti iz intervjua Karmen Snedeker – majke koja zavisno od verzije i jeste i nije znala istoriju kuće, činjenicu da deca vide duhove itd.

Iako stvarna lokacija kuće nije poznata, nova porodica koja se uselila u ovu kuću tvrdi da nema niti jednog znak posednutosti bilo koje vrste. Njihov najveći problem su lokalni radoznalci zbog kojih policija češće patrolira u blizini kuće.

3. POLTERGAJST (POLTERGEIST, 1982.)

Ovaj film je malo kome potrebno posebno predstavljati. Kultni film u istoriji filma uopšte, da ne govorimo horor žanra. Ovaj film je naveliko obeležio samu tropu uklete kuće, demonskog posednuća, indijanskog groblja i praktično svega drugog čega se dotakao u svom skoro dvočasovnom trajanju i skoro 40 godina dugom postojanju. 

Sam film prati mnogo kontroverznih situacija koje su se odnosile na glumce i uslove snimanja o kojima smo govorili bar delimično u horor činjenicama na stranici "Filmozofije strave". Ali mnogo manje se priča i manje su poznati istiniti događaji koji su poslužili kao inpiracija filmu. Verovatno je uzrok tome i vremenska distanca koja količinu i kvalitet podataka koje smo u stanju da saznamo o ovim događajima pokriva velom misterije i istorije.

Pedesetih godina prošlog veka na Log Ajlendu živela je porodica Herman koja je na svojoj koži iskusila dvomesečno posednuće kuće. Flaše su eksplodirale, kao i statua Device Marije, nekakva nevidljiva sila oborila je džinovsku policu sa knjigama. Pošto policija nije mogla da pomogne obratili su se za pomoć svešteniku nakon čega se niz neobičnih događaja prekinuo. 

Slučaj poltergajst je možda i najbolja ilustracija mosta između dve strane ekrana koji povezuje natprirodna iskustva originalne porodice, misteriozne i kontradiktorne smrti velikog dela članova filmske ekipe i samu radnju filma u jedno jedinstveno klupko straha. Mi imamo privilegiju da odmotavajući ga kontrolisanim strahom i nizom neobičnih okolnosti zabavimo maštu.

***

Ukleta kuća je jedno od najopštijih mesta (tropa) u istoriji horor žanra, samim tim i horor filmu. Ona je deo šire celine ukletih mesta ili ekvivalent ukletim zamkovima, ukletim brodovima, grobljima i drugim vrstama ukletih mesta na kojima su se odigrali neobični, tragični i nasilni događaji.

Stručnjaci za natprirodno po pravilu ovakve fenomene će pripisati onostranim entitetima koji žele da se svete, povećaju svoju moć ili jednostanvo ispričaju svoju priču. Tako gledano folklor ukletih kuća jeste jedna vrsta očuvanja istorije nekih mesta i generacija koje bi možda drugačije bile zaboravljene.

Naučnici su pokušali ovakve događaje da opravdaju ne samo logičnim objašnjenima o zvucima koji su deo redovnog života svake kuće do loptastih munja i zagađenja sredine različitim supstancama koje bi mogle biti uzrok ovih i onih prikaza koje stanovnici iskuse. Ponekad su to elektromagnetni fenomeni koji naprosto izlaze iz našeg spektra percepcije ali ih ne možemo ignorisati podsvesno (kao vrlo visoki ili niski zvuci uzrokovani rashladnim uređajima i sl.).

Kako bilo od veličanstvene, ali namrgođene vile na brdu do usamljene trošne kolibe u šumi, svaka od ovih kuća dobija novo lice sa prvim mrakom. Ta lica često otkrivaju priče koje su ljudima prosto suviše strašne da bi poverovali da su moguće u istoj ravni u kojoj i mi postojimo, kao što su zločini psihopata, a nekad su samo plod mašte koja u škripanju poda u noći kada nestane struje, iz naslage prašine čuje zov vekova i neizrečenih priča iz prošlosti.

Zajedničko svim pričama o duhovima osim potrebe da se plašimo jeste i naša potreba da evidentiramo i složimo istoriju nekih mesta na određen nama razumljiv način, koji će dovoljno, ali ne previše objasniti ono što se na granicama do kojih dopire svetlost sijalica našeg doma nazire u tami. 

Prepričavajući drugima ovakve priče čak i kada nam ne veruju oslobađamo se straha. Možda čak tražimo i oslonac i empatiju za one trenutke kada se u noći trgnemo na nekakv šum ili osetimo kako nas neko gleda preko ivice kreveta – znamo da nismo sami.

Osim toga od početka prošlog veka (1915) kada je prva ukleta kuća otvorena za komercijalne posete javnosti u Engleskoj, ovaj fenomen i vid turizma su se pokazali kao vrlo unosni, tako da šta god stoji emocionalno i psihološki u pozadini ove naše potrebe da istražimo posednute kuće verovatno će nas nagoniti da simptome tražimo i u svojoj okolini jer ko zna kad nam baš to može doneti onih čuvenih 15 minuta slave i koju kintu više u svetu u kome je sve moguće pretvoriti u zaradu. 

Nina Stefanija Blažević

OTPADNICI NA PUTU BESMRTNOSTI

Film: Pravila Sloterhausa (Slauhterhouse Rulez)

Režija: Krispijan Mils

Scenario: Krispijan Mils i Henri Ficherbert

Uloge: Asa Baterfild, Fin Kol, Sajmon Peg

Trajanje: 104 min

Proizvodnja: Velika Britanija, 2018.

Kada neko pomene horor-komediju, prva stvar koja većini ljudi pada na pamet je Edgar Rajtov "Šon živih mrtvaca" (Shaun of the Dead, 2004.). Ovaj film je prvi u tzv. Korneto trilogiji, pored "Pandura u akciji" (Hot Fuzz, 2007.) i "Svršetak sveta" (The World's End, 2013.). Ova tri filma su od glumačkog dvojca Nik Frost i Sajmon Peg stvorili instituciju horor-komedije.

Kada se pojavila vest da Frost i Peg osnuju svoju producentsku kuću i da će njihov prvi projekat biti horor-komedija "Pravila Sloterhausa", podiglo se mnogo prašine oko ovog naslova. Bar u određenim krugovima. 

Iako ovaj film nema genijalnog Edgara Rajta u rediteljskoj stolici, na njegovom mestu je Krispijan Mils. Ovaj reditelj je verovatno poznatiji kao muzičar i frontmen psihodeličnog indi rok benda Kula Shaker, ali ima za svojim pojasom više nego solidnu komediju "Fantastičan strah od svega" (A Fantastic fear of everything, 2012.). Za vreme snimanja priče o paranoidnom piscu krimića je počela njegova saradnja sa Sajmon Pegom.

I tako, nešto godina kasnije, konačno smo u prilici da recenziramo prvi film produkcijske kuće Stolen Picture. Da li je vredan hajpa? Ukratko, nije ostvarenje kalibra Korneto trilogije, ali ima svoje dobre momente.

Jedna od stvari po kojoj je Mils poznat je njegov radikalan stav protiv totalitarističkih režima i fašizma. Zato nije neobično da su jedna od prvih stvari koju čujemo na početku filma note The Clashovog klasika "I fought the law". Ova pank himna postavlja ton filma koji će kroz komičnu horor priču provući ekološki i anti-establišmentski podtekst. Od komedije retko ko očekuje da se bavi ozbiljnijim temama, ali što se mene tiče ovo je plus filma.

Da bi kontrastirao ove teme, Mils smešta priču u tradicionalnu britansku privatnu školu po imenu Sloterhaus, gde se mlade nade uzgajaju da budu vrhunski sportisti, vojni oficiri i političari koji će jednog dana stati na čelo države. Naš junak je Don Volis (Fin Kol), koji nakon tragičnog gubitka oca igrom sudbine dobija svoje mesto na ovom internatu.

Don saznaje da je u školi uspostavljena striktna hijerarhija. Učenici su podeljeni na četiri kuće: Andromeda, u kojoj su devojke, Ksenofont, u kojoj su genijalci i štreberi, zatim Olimp koja je rezervisana za sportiste i na kraju, Sparta, koja je mesto za otpadnike i gubitnike, i kojoj naš junak pripada. 

Ova klasična raspodela uloga, koja priziva sećanje na Džon Landisovu "Životinjsku kuću" (Animal House, 1978.) je dovoljna da gledaocu postavi očekivanja. Naši problematični otpadnici će pokušati sa jedne strane da unaprede svoj položaj u striktnoj socijalnoj stratifikaciji škole, dok sa druge strane rešavaju mračne misterije koje ovo drevno zdanje krije.

Misterije škole postavljaju konflikt na nivou novo vs. staro, progresivno vs. regresivno, revolucija vs. tradicija. Ali scenarista dodatno komplikuje zaplet uvođenjem zle korporacije, koja iznajmljuje imanje škole jedan deo godine da bi hidrauličnim frakturisanjem eksploatisala zemni gas ispod škole od čega naravno poneki dinar završi u džepu direktora škole.

Hidraulično frakturisanje je proces upumpavanja tečnosti u šupljine zemljišta, da bi se gas poterao na površinu odakle ga je moguće sakupljati. Ali u ovom procesu biva otvorena džinovska rupa u zemljištu, unutar koje spava nešto drevno, što sada ima priliku da izađe na površinu.

Naravno, svi ovi elementi će se objediniti do kraja i to na prilično zadovoljavajući način. Ali ono što filmu daje šarm nije originalnost, jer većina ovih elemenata je već viđena u mnogo filmova smeštenih u internate. Ono što je mene kupilo su duhoviti dijalozi sa one linerima u najboljem maniru britanske komedije i nezamenljiva harizma Sajmon Pega i Nik Frosta (Koji se u poslednjem trenutku priključio ekipi filma).

Treba pohvaliti i posao koji je odradio Millenium FX na specijalnim efektima. Kombinacijom tradicionalnih animatroničkih efekata i CGI-a uspeli su filmu da daju retro vajb koji je, bar na meni, okidač za nostalgiju nastalu gledanjem filmova iz analognog vremena. Zbog ovog i još nekih momenata ceo film deluje kao da je namenjen malo starijoj publici, i da ga ljubitelji horora mlađe generacije neće do kraja razumeti.

Činjenica je da ovaj film ni scenaristički ni rediteljski nije na nivou Edgar Rajtovih horor-komedija, na koje će vas duhom neprestano podsećati. Iako ni po čemu revolucionaran, ovaj film deluje kao da je stvoren od strane ljudi koji su srcem bili u projektu i ima dovoljno dobrih osobina da mu se pruži šansa. Možda neće uzdrmati temelje žanra, ali lepo će vam prekratiti nekih sat i po vremena.

Aljoša Tomić

VEČNO MLAĆENJE PARA I DOBRE ZABAVE

Film: Srećan dan smrti 2 (Happy Death Day 2U)

Režija: Kristofer Landon

Scenario: Kristofer Landon, Skot Lodel

Uloge: Džesika Rot, Izrael Brusar, Fi Vu

Trajanje: 100 min

Proizvodnja: SAD, 2019.

Stigao je i drugi nastavak filma „Srećan dan smrti“ u kojem je Kristofer Landon osim režije preuzeo i deo scenarističkog posla što i jeste bio njegov prvobitni angažman u svetu filmu. Pre svega na projektu „Paranormalne aktivnosti“ (Paranormal Activity, 2007.) preko kojeg je isplivao na površinu američke kinematografije i horor žanra. Međutim ne možemo osporiti da se i kao reditelj ne snalazi dovoljno vešto, što nam je pokazao po drugi put u „Danu smrti“.

Nisam simpatizer „Paranormalnih aktivnosti“, ali mogu da kažem da jesam fan “Dana smrti”. Mislim da nisam gledao dosadniji found footage za koji određeni deo američke publike veruje da su stvarno dokumentovani događaju. Ali na stranu površnu kritiku gledateljstva u SAD-u jer mi se poslednji filmovi Landona više dopadaju od starih. S toga ne treba u daljem tekstu ove recenzije da se bavim drugim stvarima osim samim filmom. 

Dakle, da napomenem na samom početku da se jedno ovako neozbiljno ostvarenje kao što je „Dan smrti“ može pohvaliti velikom zaradom. Od uloženih 9 miliona, ovaj film je zaradio 64 miliona dolara. Ja mu ne bih dao ni dinar, zato skidam sve što gledam ovakvog tipa sa piratskog beja. Svedočim da se barem to isplati jer ovaj film obećava dobru zabavu.

Radnja je negde slična kao i u prvom koji smo filmozofirali u tekstu „Dan mrmota u svetu slešera“ samo što ovde otkrivamo zašto se ovo beskonačno ponavljanje istog dana zapravo dešava. Iako je ta misterija razotkrivena i uklonjena kao prepreka protagonistkinji u prvom delu, drugi nastavak nam donosi novu misteriju i rasplet na jednoj dubljoj instanci. Odnosno možda ne baš na dubljoj, već više bizarnijoj i glupljoj. Ali to je i poenta.

Dakle, pored naše protagonistkinje Tri (Džesika Rot), u svoj ponavljajući dan smrti upada i Rajan (Fi Vu) cimer momka Kartera (Izrael Brusar) u čijem stanu se još u prvom filmu budi Tri posle svake smrti. Rajanov ponavljajući dan je 19. septembar što je dan sutra posle Triinog dana, ona u nastojanju da mu pomogne i podeli savet kako da pobedi saznaje za Rajanov projekat u univerzitetskoj laboratoriji koji je stovrio petlju multiverzuma odgovornu za celu zbrku. 

U pokušaju da poprave stvari one se naravno samo još više zakomplikuju, tako da se Tri vrati u 18. septembar samo neke druge stvarnosti gde nije sve isto. Jedino što jeste isto je ubica koji dolazi na kraju dana da izvrši svoju egzekuciju. 

U zavisnosti od univerzuma, ubica biva neko drugi, no ključno je da ga ima i da ’oće da ubije. Postavlja se pitanje da li je sama multiverzumska petlja stvorila multierzumskog ubicu? S obzirom da kada se reši problem porekla večnog povratka u prvom delu dođe i do nestanka samog ubice, međutim da li će to biti slučaj i u drugom delu? Spone narativa su inspirisane logikom apsurda tako da prave odgovore na pitanja ustvari ne vredi ni tražiti.

 

Producent Džejson Blum je u intervjuu za Social News izjavio da mu se najviše dopada ton koji ima ovaj film. Ne znam da li mislimo na istu stvar, ali meni se najviše dopada ritam i jednokratni humor koji je u drugom planu. U prvom planu je svakako jedna paušalna naučna fikcija, a što se tiče elemenata strave oni su negde u trećem.

Posmatrano na ovaj način, teško da bismo sad ovaj film mogli da nazovamo horor komedijom, kao što je to nesumnjivo etiketa prvog. „Srećan dan smrti 2“ više liči na komični horor koji nekoliko puta sklizne u patetiku od koje će vam se bacati pegla, pa se u tim momentima čovek pita: da li se autori zafrkavaju ili ne. Međutim prilično sam siguran da je ta patetika tu jer američka publika očekuje moralnu nedolumicu protagonistkinje pa makar i unutar treš zapleta.

Preporučujem svima da gledaju ovaj film jer je zabavan i glupav, ako zanemarimo nekoliko rečenica iz udžbenika fizike. I kada vam se određene stvari budu učinile besmislenim to ćete brzo zaboraviti jer prosto film juri dalje i večno se vraća na početak da bi ponovo jurio drugačije. Verovatno neće biti kraja nastavcima. 

Večno će se pare mlatiti, a gledaoci će se dobro zabaviti! To je moto! 

Nenad Lančuški

STVARNE UKLETE KUĆE I IZMAŠTANI STRAHOVI (DEO I)

Danas ćemo odstupiti malo od uobičajene forme ovde na "Filmozofiji strave". Umesto recenzije horor filma, ponudićemo vam nekoliko istinitih strašnih priča o ukletim kućama. Tekst je zamišljen da u delovima isprati činjenice koje stoje iza nekih od najpoznatijih horora koje ste verovatno već gledali.

A zašto?

Strašne priče imaju oduvek bitno mesto u ljudskoj zajednici. Još od detinjstva, svako od nas imao je nekog bliskog koji je video ili doživeo nešto na granici sa stvarnošću. Bio je to podugačak spisak sličnih okolnosti da ne kažem tropa: žena u belom na putu, neko je praćen od strane nekog čudnog entiteta kad se noću vraćao sam kroz šumu, nekoga su zamađijale vile i osedeo je preko noći, uvek je bila neka ukleta kuća u selu iz koje se čuju vrisci i violine itd.

Kao klinci mi smo ovakve priče prepričavali do beskraja. Tvrdili smo najozbiljnije kako se to desilo baš nekom koga bar posredno poznajemo. Time smo posredno insistirali na tome da su strava i užas ovakvih abnormalnih situacija i stvari na domak svih nas. Jako smo prezirali one koji su pokušavali da nas nadmudre prepričavajući neki horor film, mi smo tragali za stvarnosnim korenom jeze.

Ja radim isto u ovom članku pokušavajući da otkrijem koliko je istinitih strašnih priča iza ukletih kuća koje su poslužile kao inspiracija za neke od najgledanijih horor filmova. Ukoliko neke od ovih naslova niste gledali, upozoravam vas sad: MOGUĆI SPOJLERI!

1.VINČESTER

Ovaj film vam je sigurno poznat iz naše recenzije ili sa naše liste najgorih filmovau prošloj godini. Bavi se jednom od najpoznatijih ukletih i čudnih kuća u SAD danas. Vinčester kuća Misterija građena je na gorivu grizodušja udovice i naslednice bogatstva jednog od najslavnijih američkih proizvođača oružja, Sare Vinčester. 

Legenda kaže da je Sara mučena osećajem krivice i brojnim duhovima ljudi koji su stradali od čuvene puške, po uputima medijuma, gradila kuću prepunu lavirinata i hodnika i zazidanih soba koje su pohodili ovi duhovi.

Iako se i dan danas ta kuća zove Vinčester kuća misterije, nema zaista istorijskih podataka iz prve ruke (Sarine dokumentacije ili one ljudi bliskih njoj) o takvoj motivaciji ili događajima. Ipak, evo šta jeste istinito u ovoj priči:

• Sara Vinčester jeste istorijska ličnost, koja se nakon smrti muža 1884. godine, a prethodno pogođena tragedijom gubitka deteta 15 godina ranije povukla u Vinčester rezidenciju u San Hozeu, u Kaliforniji.

• Od kada se uselila u kuću počela je sa građevniskim radovima na objektu koji su trajali sve do 1922. godine. Do 1906. kuća je brojala 90 soba na 7 spratova, kada se desio veliki zemljotres u San Francisku što je značajno oštetilo kuću, ali nije trajno zaustavilo Sarine građevinske planove.

• Kuća jeste prepuna vrata koja ne vode nigde i stepeništa koja se završavaju u plafonu, ormara sa po 13 čavlova za kačenje odeće ili stropove iz 13 ploča, ali nema indikacija da je ovo imalo bilo kakvu paranoramlnu svrhu.

• Sama udovica Vinčester nije se izjašnjavala nikada u prilog ovih paranormalnih tvrdnji, ali ljudi od njenog vremena do danas nisu prestali da veruju da ova kuća u sebi sadrži mnogo više od arhitektonske misterije. Kuća sa svoja današnja 4 sprata, 161 sobom, 10 000 prozora, 3 lifta, 2 balske dvorane predstavlja već dragocenu istorijsku zaostavštinu. Ona svedoči o dizajnerskim trendovima i graditeljskim tehnikama i materijalima tog vremena. Da li je nužno da bude i ukleta kuća? Onom iracionalno ljudskom u nama, verovatno jeste! 

Kada se veliki bol i ekscentričan pristup vlastitom životu kombinuju sa slavom i bogatstvom i ponekim slučajem, ljudi svakako dobiju materijal za priču.

2. PRIZIVANJE ZLA - OLD ARNOLD IMANJE

Filmovi "Prizivanje zla" (The Conjuring, 2013.) i "Prizivanje zla 2" (The Conjuring 2, 2016.) samo su deo univerzuma proisteklog iz bogate zaostavštine stvarnog bračnog para Eda i Lorejn Voren koji su se timski bavili paranormalnim fenomenima. "Prizivanje zla" se bavi porodicom Peron koja se uselila 1971. godine u kuću u Harisvilu na imanju Old Arnold na Rod Ajlendu. Kuća je prokleta od strane veštice koja je živela tu pre skoro jednog veka i koja je žrtvovala svoje prvorođeno dete đavolu.

Ed se specijalizovao za demonologiju, dok je Lorejn komunicirala sa entitetima koje su sretali zahvaljujući svom daru vidovitosti koji tvrdi da poseduje. Pre skoro 70 godina osnovali su Društvo za paranormalna istraživanja u Novoj Engleskoj koje je okupilo brojne lekare, istraživače, policajce, sveštenike i druge udružene u nameri da zajedno razotkriju šta stoji iza više od 10000 slučajeva natprirodnih fenomena sa kojima su se Vorenovi susreli.

Jedan od takvih, verovatno najpoznatiji je i Amitvilski horor. U podrumu svoje kuće u Konetikatu otvorili su Muzej okultnog koji i danas radi. Lorejn je bila angažovana kao konsultant na oba ova filma, čiju verodostojnost i sama garantuje.

Istinito u filmu "Prizivanje Zla" jeste to:

• Da se '70.-ih godina prošlog veka, stvarna porodica Peron uselila u ukletu kuću na imanju koje baštini kletvu veštice Batšibe Šerman iz 19. veka. Navodna kletva je osudila na smrt brojne ljude koji su prethodno živeli na imanju na kom se ova kuća nalazi.

• Batšiba Šerman zaista jeste živela u toj kući polovinom 19. veka i sahranjena je na lokalnom groblju, pored svoga muža Džadsona.

• Voreni su se zaista upustili u prizivanje njenog duha seansom nakon čega je po rečima Andree Peron (stvarne osobe) duh poseo njenu majku. Ona je govorila neljudskim jezikom i glasom levitirajući na stolici.

• Istina je i da su nakon filma, kuću počeli da opsedaju brojni fanovi, provaljujući na posed, u kuću i kradući stvari da bi obezbedili sebi suvenir sa ukletog mesta, zbog čega su sadašnji vlasnici kuće tužili Džemsa Vana i Vorner Bros. 

Celokupno nasleđe i životni rad Vorenovih predstavljaju vrlo kontradiktornu temu i reći da bilo šta od gore navedenog nije istina isto je kao ubeđivati nekog vernika da ne veruje u boga ili teoretičaru zavere tvrditi da su ljudi izgradili piramide. Ipak ono što nas navodi da verujemo, ako verujemo u verodostojnost rada Vorenovih jeste ista vrsta rešenosti da verujemo još kao deca u doživljaje babinog deda ujaka koji je jednom video nešto u šumi.

To je rešenost da se uplašimo jer ta priča može biti stvarna. To je zato što su likovi u njoj stvarni. Ipak dovoljno su udaljeni od nas da ih ne možemo zasita proveriti. Da imamo nepobitne, proverljive dokaze, priča bi bila istinita i užasna. Ovako je samo strašna i možemo uživati u njoj.

3. AMITIVILSKI HOROR

Amitivil je najpoznatija ukleta kuća u Americi od 1974. kada se u njoj odigrao katastrofalan masakr. Tragični događaj u kome je Ronald Defeo Junior na spavanju puškom pobio svoje roditelje i četvoro braće i sestara. 

Od tih dana do danas ova tema obrađena je u preko dvadeset horor filmova. Ovi horor filmovi različitog su kvaliteta, od bioskopskih blokbastera do straight to video verzija. Najstarija verzija je "Amitivilski horor" (The Amityville Horror, 1979.) dok je najsvežija nama poznata "Amitivilska ubistva" (The Amityville Murders, 2018.)

Istina je da:

• Sam ubica svedočio je o tome da su ga na taj čin nagnali glasovi u glavi kojima nije mogao da se odupre. To svoje prvobitno svedočenje je kasnije mnogo puta menjao, ali nikada nije zaboravljeno potpuno.

• Uzrok glasovima bi mogao imati veze sa legendom po kojoj je ta kuća izgrađena na tlu na kome se prethodno nalazilo utočište za bolesne, poludele i umiruće plemena Šinenok Indijanaca. Svima nam je dobro poznata tropa o uznemirenom svetom zemljištu i mnoštvo horora koji su iz toga proistekli.

• Kako bilo, originalno posednuće nije dobilo ni pola toliko pažnje kao iskustvo bračnog para Luc koji je ubrzo nakon tragičnih događaja kupio kuću za sitne pare. U svom boravku kraćem od mesec dana, po vlastitim navodima iskusili su najrazličitije paranormalne fenomene. Dvadeset i osme noći pobegli su u spavaćicama, uplašeni za vlastitu bezbednost. Sledećeg jutra održali su pres konferenciju iz kancelarije svog advokata.

• Zelena ljiga na bravama, hladna mesta u kući, rojevi muva, priviđenje svinje sa crvenim očima, “nevidljivi prijatelj” njihovog deteta i konačno glas koji urla “Napolje!” svešteniku koji je pokušao da blagoslovi kuću su neke od stavki na kojima su uporno insistirali u svojim izlaganjima. Već sledećeg dana ulica je bila puna ljudi koji su sami došli da ispitaju o čemu se tu radi i da li je istina.

Za razliku od skromne priče o “indijanskom groblju” ova živopisna paleta fenomena i događaja je dovedena u sumnju kada se ispostavilo da je porodica Luc imala finansijskih problema i celu priču izmislila uz čašicu sa svojim advokatom da bi te probleme rešila, iako je bračni par prethodno pristao na detektor laži i prošao taj test.

Ljudska svest i javnost koja je u tom trenutku već svakako bila uzburkana krizom u društvu i političkim aferama bila je otvorena za jednu ovakvu priču. Priznati hladnokrvnost i stvarnost užasa zločina u Amitivilu dolio bi ulje surovosti na vatru emocionalnog naboja nacije. Razumljivo je zašto je javnosti bilo lakše da potraži utočište u mašti i opravdanje u natprirodnom. Priznanje da je radikalno zlo samo po sebi moguće i postoji u svetu ostavilo bi ionako poražen svet bez nade.

***

Iza ove tri priče istiniti događaji poseduju daleko manji intenzitet nego njihova slobodna filmska tumačenja. Možda smo baš zato spremniji da poverujemo u slutnje i pričine koji su dovoljno, ali ne odveć verodostojni da budu stvarni. Možda nam je nekada lakše da se okrenemo onome što će zauvek biti nejasno i nemoguće dokazati.

Strah od iracionalnog uvek je draži i bliži od racionalnog straha prema stvarima koje su zaista moguće iako neverovatne. Prvi je udoban i daje mogućnost da se u strahu vežbamo i da ga se oslobađamo. Drugi je neprijatan i parališući jer nas drži na oprezu i u stalnoj napetosti koju ljudski organizam nije progamiran da dugotrajno podnosi. Možda je to razlog zašto volimo horore.

Ako vas je ova tema zainteresovala uskoro sledi i nastavak dok pokušavamo da pronađemo zajedničke imenioce jeze i razotkrijemo konsenzualnu mitologiju simptoma opsedanja koji i nama gledaocima daju za pravo da nekom mestu u svojoj okolini postavimo dijagnozu i možda počeno neku novu legendu...

Nina Stefanija Blažević