OTPADNICI NA PUTU BESMRTNOSTI

Film: Pravila Sloterhausa (Slauhterhouse Rulez)

Režija: Krispijan Mils

Scenario: Krispijan Mils i Henri Ficherbert

Uloge: Asa Baterfild, Fin Kol, Sajmon Peg

Trajanje: 104 min

Proizvodnja: Velika Britanija, 2018.

Kada neko pomene horor-komediju, prva stvar koja većini ljudi pada na pamet je Edgar Rajtov "Šon živih mrtvaca" (Shaun of the Dead, 2004.). Ovaj film je prvi u tzv. Korneto trilogiji, pored "Pandura u akciji" (Hot Fuzz, 2007.) i "Svršetak sveta" (The World's End, 2013.). Ova tri filma su od glumačkog dvojca Nik Frost i Sajmon Peg stvorili instituciju horor-komedije.

Kada se pojavila vest da Frost i Peg osnuju svoju producentsku kuću i da će njihov prvi projekat biti horor-komedija "Pravila Sloterhausa", podiglo se mnogo prašine oko ovog naslova. Bar u određenim krugovima. 

Iako ovaj film nema genijalnog Edgara Rajta u rediteljskoj stolici, na njegovom mestu je Krispijan Mils. Ovaj reditelj je verovatno poznatiji kao muzičar i frontmen psihodeličnog indi rok benda Kula Shaker, ali ima za svojim pojasom više nego solidnu komediju "Fantastičan strah od svega" (A Fantastic fear of everything, 2012.). Za vreme snimanja priče o paranoidnom piscu krimića je počela njegova saradnja sa Sajmon Pegom.

I tako, nešto godina kasnije, konačno smo u prilici da recenziramo prvi film produkcijske kuće Stolen Picture. Da li je vredan hajpa? Ukratko, nije ostvarenje kalibra Korneto trilogije, ali ima svoje dobre momente.

Jedna od stvari po kojoj je Mils poznat je njegov radikalan stav protiv totalitarističkih režima i fašizma. Zato nije neobično da su jedna od prvih stvari koju čujemo na početku filma note The Clashovog klasika "I fought the law". Ova pank himna postavlja ton filma koji će kroz komičnu horor priču provući ekološki i anti-establišmentski podtekst. Od komedije retko ko očekuje da se bavi ozbiljnijim temama, ali što se mene tiče ovo je plus filma.

Da bi kontrastirao ove teme, Mils smešta priču u tradicionalnu britansku privatnu školu po imenu Sloterhaus, gde se mlade nade uzgajaju da budu vrhunski sportisti, vojni oficiri i političari koji će jednog dana stati na čelo države. Naš junak je Don Volis (Fin Kol), koji nakon tragičnog gubitka oca igrom sudbine dobija svoje mesto na ovom internatu.

Don saznaje da je u školi uspostavljena striktna hijerarhija. Učenici su podeljeni na četiri kuće: Andromeda, u kojoj su devojke, Ksenofont, u kojoj su genijalci i štreberi, zatim Olimp koja je rezervisana za sportiste i na kraju, Sparta, koja je mesto za otpadnike i gubitnike, i kojoj naš junak pripada. 

Ova klasična raspodela uloga, koja priziva sećanje na Džon Landisovu "Životinjsku kuću" (Animal House, 1978.) je dovoljna da gledaocu postavi očekivanja. Naši problematični otpadnici će pokušati sa jedne strane da unaprede svoj položaj u striktnoj socijalnoj stratifikaciji škole, dok sa druge strane rešavaju mračne misterije koje ovo drevno zdanje krije.

Misterije škole postavljaju konflikt na nivou novo vs. staro, progresivno vs. regresivno, revolucija vs. tradicija. Ali scenarista dodatno komplikuje zaplet uvođenjem zle korporacije, koja iznajmljuje imanje škole jedan deo godine da bi hidrauličnim frakturisanjem eksploatisala zemni gas ispod škole od čega naravno poneki dinar završi u džepu direktora škole.

Hidraulično frakturisanje je proces upumpavanja tečnosti u šupljine zemljišta, da bi se gas poterao na površinu odakle ga je moguće sakupljati. Ali u ovom procesu biva otvorena džinovska rupa u zemljištu, unutar koje spava nešto drevno, što sada ima priliku da izađe na površinu.

Naravno, svi ovi elementi će se objediniti do kraja i to na prilično zadovoljavajući način. Ali ono što filmu daje šarm nije originalnost, jer većina ovih elemenata je već viđena u mnogo filmova smeštenih u internate. Ono što je mene kupilo su duhoviti dijalozi sa one linerima u najboljem maniru britanske komedije i nezamenljiva harizma Sajmon Pega i Nik Frosta (Koji se u poslednjem trenutku priključio ekipi filma).

Treba pohvaliti i posao koji je odradio Millenium FX na specijalnim efektima. Kombinacijom tradicionalnih animatroničkih efekata i CGI-a uspeli su filmu da daju retro vajb koji je, bar na meni, okidač za nostalgiju nastalu gledanjem filmova iz analognog vremena. Zbog ovog i još nekih momenata ceo film deluje kao da je namenjen malo starijoj publici, i da ga ljubitelji horora mlađe generacije neće do kraja razumeti.

Činjenica je da ovaj film ni scenaristički ni rediteljski nije na nivou Edgar Rajtovih horor-komedija, na koje će vas duhom neprestano podsećati. Iako ni po čemu revolucionaran, ovaj film deluje kao da je stvoren od strane ljudi koji su srcem bili u projektu i ima dovoljno dobrih osobina da mu se pruži šansa. Možda neće uzdrmati temelje žanra, ali lepo će vam prekratiti nekih sat i po vremena.

Aljoša Tomić