STVARNE UKLETE KUĆE I IZMAŠTANI STRAHOVI (DEO I)

Danas ćemo odstupiti malo od uobičajene forme ovde na "Filmozofiji strave". Umesto recenzije horor filma, ponudićemo vam nekoliko istinitih strašnih priča o ukletim kućama. Tekst je zamišljen da u delovima isprati činjenice koje stoje iza nekih od najpoznatijih horora koje ste verovatno već gledali.

A zašto?

Strašne priče imaju oduvek bitno mesto u ljudskoj zajednici. Još od detinjstva, svako od nas imao je nekog bliskog koji je video ili doživeo nešto na granici sa stvarnošću. Bio je to podugačak spisak sličnih okolnosti da ne kažem tropa: žena u belom na putu, neko je praćen od strane nekog čudnog entiteta kad se noću vraćao sam kroz šumu, nekoga su zamađijale vile i osedeo je preko noći, uvek je bila neka ukleta kuća u selu iz koje se čuju vrisci i violine itd.

Kao klinci mi smo ovakve priče prepričavali do beskraja. Tvrdili smo najozbiljnije kako se to desilo baš nekom koga bar posredno poznajemo. Time smo posredno insistirali na tome da su strava i užas ovakvih abnormalnih situacija i stvari na domak svih nas. Jako smo prezirali one koji su pokušavali da nas nadmudre prepričavajući neki horor film, mi smo tragali za stvarnosnim korenom jeze.

Ja radim isto u ovom članku pokušavajući da otkrijem koliko je istinitih strašnih priča iza ukletih kuća koje su poslužile kao inspiracija za neke od najgledanijih horor filmova. Ukoliko neke od ovih naslova niste gledali, upozoravam vas sad: MOGUĆI SPOJLERI!

1.VINČESTER

Ovaj film vam je sigurno poznat iz naše recenzije ili sa naše liste najgorih filmovau prošloj godini. Bavi se jednom od najpoznatijih ukletih i čudnih kuća u SAD danas. Vinčester kuća Misterija građena je na gorivu grizodušja udovice i naslednice bogatstva jednog od najslavnijih američkih proizvođača oružja, Sare Vinčester. 

Legenda kaže da je Sara mučena osećajem krivice i brojnim duhovima ljudi koji su stradali od čuvene puške, po uputima medijuma, gradila kuću prepunu lavirinata i hodnika i zazidanih soba koje su pohodili ovi duhovi.

Iako se i dan danas ta kuća zove Vinčester kuća misterije, nema zaista istorijskih podataka iz prve ruke (Sarine dokumentacije ili one ljudi bliskih njoj) o takvoj motivaciji ili događajima. Ipak, evo šta jeste istinito u ovoj priči:

• Sara Vinčester jeste istorijska ličnost, koja se nakon smrti muža 1884. godine, a prethodno pogođena tragedijom gubitka deteta 15 godina ranije povukla u Vinčester rezidenciju u San Hozeu, u Kaliforniji.

• Od kada se uselila u kuću počela je sa građevniskim radovima na objektu koji su trajali sve do 1922. godine. Do 1906. kuća je brojala 90 soba na 7 spratova, kada se desio veliki zemljotres u San Francisku što je značajno oštetilo kuću, ali nije trajno zaustavilo Sarine građevinske planove.

• Kuća jeste prepuna vrata koja ne vode nigde i stepeništa koja se završavaju u plafonu, ormara sa po 13 čavlova za kačenje odeće ili stropove iz 13 ploča, ali nema indikacija da je ovo imalo bilo kakvu paranoramlnu svrhu.

• Sama udovica Vinčester nije se izjašnjavala nikada u prilog ovih paranormalnih tvrdnji, ali ljudi od njenog vremena do danas nisu prestali da veruju da ova kuća u sebi sadrži mnogo više od arhitektonske misterije. Kuća sa svoja današnja 4 sprata, 161 sobom, 10 000 prozora, 3 lifta, 2 balske dvorane predstavlja već dragocenu istorijsku zaostavštinu. Ona svedoči o dizajnerskim trendovima i graditeljskim tehnikama i materijalima tog vremena. Da li je nužno da bude i ukleta kuća? Onom iracionalno ljudskom u nama, verovatno jeste! 

Kada se veliki bol i ekscentričan pristup vlastitom životu kombinuju sa slavom i bogatstvom i ponekim slučajem, ljudi svakako dobiju materijal za priču.

2. PRIZIVANJE ZLA - OLD ARNOLD IMANJE

Filmovi "Prizivanje zla" (The Conjuring, 2013.) i "Prizivanje zla 2" (The Conjuring 2, 2016.) samo su deo univerzuma proisteklog iz bogate zaostavštine stvarnog bračnog para Eda i Lorejn Voren koji su se timski bavili paranormalnim fenomenima. "Prizivanje zla" se bavi porodicom Peron koja se uselila 1971. godine u kuću u Harisvilu na imanju Old Arnold na Rod Ajlendu. Kuća je prokleta od strane veštice koja je živela tu pre skoro jednog veka i koja je žrtvovala svoje prvorođeno dete đavolu.

Ed se specijalizovao za demonologiju, dok je Lorejn komunicirala sa entitetima koje su sretali zahvaljujući svom daru vidovitosti koji tvrdi da poseduje. Pre skoro 70 godina osnovali su Društvo za paranormalna istraživanja u Novoj Engleskoj koje je okupilo brojne lekare, istraživače, policajce, sveštenike i druge udružene u nameri da zajedno razotkriju šta stoji iza više od 10000 slučajeva natprirodnih fenomena sa kojima su se Vorenovi susreli.

Jedan od takvih, verovatno najpoznatiji je i Amitvilski horor. U podrumu svoje kuće u Konetikatu otvorili su Muzej okultnog koji i danas radi. Lorejn je bila angažovana kao konsultant na oba ova filma, čiju verodostojnost i sama garantuje.

Istinito u filmu "Prizivanje Zla" jeste to:

• Da se '70.-ih godina prošlog veka, stvarna porodica Peron uselila u ukletu kuću na imanju koje baštini kletvu veštice Batšibe Šerman iz 19. veka. Navodna kletva je osudila na smrt brojne ljude koji su prethodno živeli na imanju na kom se ova kuća nalazi.

• Batšiba Šerman zaista jeste živela u toj kući polovinom 19. veka i sahranjena je na lokalnom groblju, pored svoga muža Džadsona.

• Voreni su se zaista upustili u prizivanje njenog duha seansom nakon čega je po rečima Andree Peron (stvarne osobe) duh poseo njenu majku. Ona je govorila neljudskim jezikom i glasom levitirajući na stolici.

• Istina je i da su nakon filma, kuću počeli da opsedaju brojni fanovi, provaljujući na posed, u kuću i kradući stvari da bi obezbedili sebi suvenir sa ukletog mesta, zbog čega su sadašnji vlasnici kuće tužili Džemsa Vana i Vorner Bros. 

Celokupno nasleđe i životni rad Vorenovih predstavljaju vrlo kontradiktornu temu i reći da bilo šta od gore navedenog nije istina isto je kao ubeđivati nekog vernika da ne veruje u boga ili teoretičaru zavere tvrditi da su ljudi izgradili piramide. Ipak ono što nas navodi da verujemo, ako verujemo u verodostojnost rada Vorenovih jeste ista vrsta rešenosti da verujemo još kao deca u doživljaje babinog deda ujaka koji je jednom video nešto u šumi.

To je rešenost da se uplašimo jer ta priča može biti stvarna. To je zato što su likovi u njoj stvarni. Ipak dovoljno su udaljeni od nas da ih ne možemo zasita proveriti. Da imamo nepobitne, proverljive dokaze, priča bi bila istinita i užasna. Ovako je samo strašna i možemo uživati u njoj.

3. AMITIVILSKI HOROR

Amitivil je najpoznatija ukleta kuća u Americi od 1974. kada se u njoj odigrao katastrofalan masakr. Tragični događaj u kome je Ronald Defeo Junior na spavanju puškom pobio svoje roditelje i četvoro braće i sestara. 

Od tih dana do danas ova tema obrađena je u preko dvadeset horor filmova. Ovi horor filmovi različitog su kvaliteta, od bioskopskih blokbastera do straight to video verzija. Najstarija verzija je "Amitivilski horor" (The Amityville Horror, 1979.) dok je najsvežija nama poznata "Amitivilska ubistva" (The Amityville Murders, 2018.)

Istina je da:

• Sam ubica svedočio je o tome da su ga na taj čin nagnali glasovi u glavi kojima nije mogao da se odupre. To svoje prvobitno svedočenje je kasnije mnogo puta menjao, ali nikada nije zaboravljeno potpuno.

• Uzrok glasovima bi mogao imati veze sa legendom po kojoj je ta kuća izgrađena na tlu na kome se prethodno nalazilo utočište za bolesne, poludele i umiruće plemena Šinenok Indijanaca. Svima nam je dobro poznata tropa o uznemirenom svetom zemljištu i mnoštvo horora koji su iz toga proistekli.

• Kako bilo, originalno posednuće nije dobilo ni pola toliko pažnje kao iskustvo bračnog para Luc koji je ubrzo nakon tragičnih događaja kupio kuću za sitne pare. U svom boravku kraćem od mesec dana, po vlastitim navodima iskusili su najrazličitije paranormalne fenomene. Dvadeset i osme noći pobegli su u spavaćicama, uplašeni za vlastitu bezbednost. Sledećeg jutra održali su pres konferenciju iz kancelarije svog advokata.

• Zelena ljiga na bravama, hladna mesta u kući, rojevi muva, priviđenje svinje sa crvenim očima, “nevidljivi prijatelj” njihovog deteta i konačno glas koji urla “Napolje!” svešteniku koji je pokušao da blagoslovi kuću su neke od stavki na kojima su uporno insistirali u svojim izlaganjima. Već sledećeg dana ulica je bila puna ljudi koji su sami došli da ispitaju o čemu se tu radi i da li je istina.

Za razliku od skromne priče o “indijanskom groblju” ova živopisna paleta fenomena i događaja je dovedena u sumnju kada se ispostavilo da je porodica Luc imala finansijskih problema i celu priču izmislila uz čašicu sa svojim advokatom da bi te probleme rešila, iako je bračni par prethodno pristao na detektor laži i prošao taj test.

Ljudska svest i javnost koja je u tom trenutku već svakako bila uzburkana krizom u društvu i političkim aferama bila je otvorena za jednu ovakvu priču. Priznati hladnokrvnost i stvarnost užasa zločina u Amitivilu dolio bi ulje surovosti na vatru emocionalnog naboja nacije. Razumljivo je zašto je javnosti bilo lakše da potraži utočište u mašti i opravdanje u natprirodnom. Priznanje da je radikalno zlo samo po sebi moguće i postoji u svetu ostavilo bi ionako poražen svet bez nade.

***

Iza ove tri priče istiniti događaji poseduju daleko manji intenzitet nego njihova slobodna filmska tumačenja. Možda smo baš zato spremniji da poverujemo u slutnje i pričine koji su dovoljno, ali ne odveć verodostojni da budu stvarni. Možda nam je nekada lakše da se okrenemo onome što će zauvek biti nejasno i nemoguće dokazati.

Strah od iracionalnog uvek je draži i bliži od racionalnog straha prema stvarima koje su zaista moguće iako neverovatne. Prvi je udoban i daje mogućnost da se u strahu vežbamo i da ga se oslobađamo. Drugi je neprijatan i parališući jer nas drži na oprezu i u stalnoj napetosti koju ljudski organizam nije progamiran da dugotrajno podnosi. Možda je to razlog zašto volimo horore.

Ako vas je ova tema zainteresovala uskoro sledi i nastavak dok pokušavamo da pronađemo zajedničke imenioce jeze i razotkrijemo konsenzualnu mitologiju simptoma opsedanja koji i nama gledaocima daju za pravo da nekom mestu u svojoj okolini postavimo dijagnozu i možda počeno neku novu legendu...

Nina Stefanija Blažević