KARPENTEROVO TRINAESTO PRASE

Film: Princ tame (Prince of Darkness)

Režija: Džon Karpenter

Scenario: Džon Karpenter

Uloge: Donald Plezens, Liza Blaunt, Viktor Vong

Trajanje: 102 min

Proizvodnja: SAD, 1987.

"Princ tame" je drugi film iz Karpenterove "apokaliptične trilogije", uz "Stvora" (The Thing, 1982.) i "U ustima ludila" (In the Mouth of Madness, 1994.). Iako nijedan od ova tri filma na box officeu nije doživeo uspeh, "Princ tame" je najpodcenjeniji u ovoj trojci. "Stvor" je i danas hvaljen zbog impresivnih specijalnih efekata koji su i danas standard što se tiče maske i animatronike, a "U ustima ludila" je uvek smatran inventivnim zbog svog metanarativa. Iako se "Princ tame" ne ističe kao druga dva, njemu ne manjka originalnih ideja i sablasne atmosfere. Možda nije najbolji Karpenterov film, ali je čistokrvan karpenterovski film.

Šta znači karpenterovski? Mračne i pesimistične priče, cinični likovi, dugi kadrovi kroz klaustrofobične scene, stalni osećaj jeze i naravno mračna elektronska muzika - ovaj film ima sve od navedenog. Priča je neobičan spoj religiozne hrišćanske mitologije i kvantne fizike. Zaplet počinje kada sveštenik (Donald Plezens) pozove fizičara Hauarda Biraka (Viktor Vong) da mu pokaže tajanstvenu cisternu punu zelene tečnosti u stalnom pokretu koju je pronašao u podrumu napuštene crkve u Los Anđelesu. Birak sa svojom ekipom naučnika uskoro počinje da otkriva da misteriozni cilindar emituje neobične poruke o kraju sveta, a suočava se i sa mrežom zavera katoličke crkve i sve to dok crkvu opkoljava armija zombi beskućnika predvođenih rok legendom Elis Kuperom. Vong i Plezens su uverljivi i dovoljno harizmatični kao centralni likovi zapleta, a Karpenterov soundtrack za ovaj film je jedan od boljih momenata njegovog kompozitorskog opusa. Najslabija tačka filma su ostali likovi, koji su povremeno neupecatljivi, a povremeno iritantni. Ali sve u svemu ovaj film nudi jedan inventivan pristup istrošenoj priči o dolasku Antihrista.

Pored atmosferične priče smeštene u uske i mračne hodnike crkve, ovaj film kao i druga dva iz trilogije predstavlja Karpenterov omaž autorima koji su uticali na njega. Dok je "Stvor" direktan rimejk filma "Stvor iz drugog sveta" (The Thing from Another World, 1951.) Hauarda Hoksa, reditelja koji je imao možda i najveći uticaj na Karpentera, a "U ustima ludila" tematski referira na delo Hauarda Filipsa Lavkrafta, čiji se uticaj može naći u velikom broju Karpenterovih filmova, "Princ Tame" referira na nama malo poznati serijal o Bernardu Kvotermasu. Ovog lika je za BBC televiziju stvorio Najdžel Nil, sa prvim pojavljivanjem u "Kvotermasovom eksperimentu" (The Quartermass Experiment, 1953.). Kvotermas je naučnik koji se u svojim avanturama susreće sa misterijama koje su spoj drevnog i futurističkog, motiv koji je okosnica "Princa tame". Karpenter referira direktno na Nilovog lika na početku filma gde je Karpenter kreditovan kao scenarista pod pseudonimom "Martin Kvotermas".

Kao što rekoh, ovo sigurno nije najbolji Karpenterov film, ali smatram da mu je nepravedno uskraćen i kultni status koji ima većina njegovih filmova. Najveći problem su verovatno likovi - i tačno je, nijedan nema harizmu Kurt Rasela ili Džejmi Li Kertis, ili barem Rodi Pajpera, ali ako možete preći preko jezivih brkova Džejmson Parkera, ovaj film će vas iznenaditi originalnim idejama i dobrom atmosferom.

Aljoša Tomić

KO OBRAZUJE NAŠU DECU, A KO OBRAZUJE OBRAZOVANJE?

Film: Škola pod opsadom (The Faculty)

Režija: Robert Rodrigez

Scenario: Kevin Vilijamson

Uloge: Elajdža Vud, Džoš Hartnet, Robert Patrik

Trajanje: 104 min

Proizvodnja: SAD, 1998.

Moje prvo iskustvo gledanja ovog filma je bilo negde početkom dvehiljaditih kada se počeo prikazivati na našim telelvizijskim kanalima, a kada sam ja bio dovoljno star da smem da ostanem budan nešto kasnije kako bih ga gledao. Danima nakon tog prvog gledanja opsedao me je utisak, naročito pri odlasku u školu gde me je ambijent podsećao na radnju filma. Što se tiče same radnje ona se odvija vrlo jednostavno: Sa nastavnicima u jednoj srednjoj školi u Americi nešto nije u redu, ponašaju se neprijateljski prema učenicima preko svake mere. Jedna grupa učenika ubrzo otkriva da je njihovo nastavničko osoblje zaposednuto nekakvim vanzemaljskim stvorom koji funkcioniše poput parazita i koji se širi neverovatnom brzinom. Kejsi (Elajdža Vud), Dilajla (Džordana Bruster), Zik (Džoš Hartnet), Stouks (Klea Duval), Meribet (Lora Heris) i Sten (Šon Hetosi) ubrzo ostaju jedini u celom gradu Ohaju koje nije napao ovaj vanzemaljski parazit. Jedini način da se izvuku živi i nezaraženi jeste da identifikuju i ubiju kraljicu.

  

Kada se u saradnji nađu pisac slešera kao što je Kevin Vilijamson, koji je radio scenario za prva dva dela Vriska i reditelj Robert Rodrigez za svojim inspirativnim ukusom za akciju i opscenost, onda ispliva jedan ovakav film kao što je naučno-fantastični slešer koji u svom simboličkom značaju ima deskripciju socijalnog fenomena školstva. Naravno da Rodrigez i Vilijamson nisu u ovom filmu hteli da ukažu na problem koje ima obrazovanje, ali u samoj postavci nastavnika kao antagonista, a dece kao protagonista ima nešto intrigantno što bi naš evropski obrazovani um mogao da prejudicira u kritičku ujdurmu kakve u ovom filmu ustvari nema. Autori “Škole pod opsadom” svojim delom dosežu najdalje do činjenice da se autoritet nastavnika čija se pozicija od strane učenika ne može tako lako dovesti u pitanje, može shvatiti kao antagonistički. 

Iz ove premise dalje je na nama da raspravljamo da li je to zaista moguće, a naravno da jeste jer kao što su nastavnici u ovom filmu zaposednuti vanzemaljskim parazitom koji upravlja njihovim akcijama, oni su u realnosti samo obični ljudi, vrlo često malograđani i mediokriteti, sa svim svojim manama i vrlinama, koji samo slede i sprovode plan i program obrazovanja i vaspitanja koji im je propisan od nekuda iznad i koji kontroliše njihov način i pristup učenicima. Upravo ovde nam se rasvetljava simbolika prarazita koji kontroliše nastavničko osoblje u filmu. Radi se drugim rečima o opasnosti da ono što se dešava u školama,a što mi ne dovodimo u pitanje jer su one autonomne institucije može da bude i nešto kolosalno loše, a da mi kao društvo to nismo sposobni da osporimo čak i ako uvidimo.

Ali da se ne udaljimo previše od samog filma i svih njegovih kvaliteta koji najviše leže u živopisnosti i raznolikosti likova, kako nastavnika tako i učenika. Po stranu sada svo filozofiranje o podtekstu samog narativa, ovaj film je namenjen pre svega tinejdžerima kojima su potrebne afirmacije njihove netrpeljivosti prema školskom sistemu. Stoga katarzično deluje na klince, što u izvesnom smislu nije dobro jer se ovim pročiščenjem od netrpeljivosti prema sistemu mire sa sve većom utonulošću u njega.

Nenad Lančuški

AMBIVALENTNA STUDIJA O MOĆI ŽENA

Film: Veštice iz Istvika (The Witches of Eastwick)
Režija: Džordž Miler
Scenario: Majkl Kristofer
Uloge: Džek Nikolson, Šer, Suzan Sarandon, Mišel Fajfer
Trajanje: 118 min
Proizvodnja: SAD, 1987.

Novembar je mesec u kom vam svi mi na Filmozofiji Strave ispričamo o nekim svojim omiljenim, starim filmovima koji su na nas ostavili utisak, a koji su na neki način značajni iako se o njima nije baš pričalo u mainstream medijima. Ja vam sada pričam o filmu koji je meni kao devojčici ostavio mnoštvo utisaka.

Ja se ovog filma iz detinjstva sećam sa naslovom “Kučke iz Istvika” emitovanog na HRT-u devedesetih i sada vidim da postoji neki sasvim drugi film pod tim imenom. Naslov me kao klinku sablažnjavao – Kučke! Vau! To mora da je nešto “bezobrazno”, sećala sam ga se kao filma koji je bio uzbudljiv i pomalo romantičan, ali nedavno pregledajući to štivo baš zbog Filmozofije primetila sam neke potpuno nove stvari. 

Na primer ono čega se ja sećam je bilo da su one natprirodne veštice, a magije su nešto što se vitlalo celim putem kroz film. Misterija ženskih moći i Đavo sam koji umeša prste tamo gde koncentracija tih moći dostiže kritičnu tačku. Sve je bilo tako misteriozno, magično i  obojeno velom sećanja zbog kojih mi je ovaj film bio i horor i komedija i romantična avantura.

U novom gledanju videla sam momente koji mi tada nisu bili očigledni, a to je da se magijski i horor momenti pokazuju štedljivo i na sasvim jedan diskretan način. Sva magija filma jeste u iščekivanju i u naznakama slučajnih nesvesnih rituala koje omogućava broj okupljenih učesnica. Radi se o tri žene koje su na ovaj ili onaj način prisiljene da budu samostalne i emancipovane u jednom malom i zatucanom gradiću, što je osamdesetih bilo politički i feministički značajno. U vreme kada je feminizam bio deo propagande političke korektnosti, a ne stil u kom su podignute generacije žena (kao danas). Svaki otpor tradicionalnim vrednostima je na neki način bio veštičarenje, tj. krstio se tim imenom upravo zbog njegove istovremeno odbojnosti i seksipila (što je u principu šovinistički). 

To je ono što možemo zapaziti u većini filmova o vešticama i danas – veštičarenje se koristi kao sinonim otpora patrijarhalnom ustrojstvu sveta i porodice, a ženska moć i samostalnost se često tumače kao odstupanje na koje se ambivalentno gleda – kao nešto što je jasno prekoračenje “nadležnosti” i kao nešto što je poželjno jer oslikava stepen osvešćenja i modernosti one koja taj otpor praktikuje. Između ostalog vrlo se plastično vidi u ovom filmu kako “đavo” - demonsko biće iskušava i “trenira” različite vrste raspuštenica koje su prinuđene da nađu rešenje za svoje živote izvan tradicionalnog ustrojstva sveta i onda kako se đavo okrene protiv njih kada ujedinjena moć osvešćenih žena ide na uštrb njegove vladavine njihovim sujetama. 

Ovaj film ne poseduje celom dužinom klasične horor elemente ali poseduje elemente misterije i blage strave, a najviše od svega poseduje najavu jednog novog vremena u kome će se žene okrenuti potrazi za svojojm unutrašnjom moći i ujedinjene krenuti u ostvarenje svojih samostalnih ambicija i prava. Zavisno od političkog opredeljenja možete vi to doživeti i kao horor, ali nadam se da ćete više do svega ovaj film doživeti kao porodičnu zabavu i kvalitteno utrošiti jedno popodne retrospektivno se pitajući koji put je prošla borba za ženska prava do osamdesetih do sada.

Nina Stefanija Blažević

NEPRAVEDNO ZAPOSTAVLJENI BISER

Film: Marebito (Marebito)

Režija: Takaši Šimicu

Scenario: Čijaki Konaka

Uloge: Šinja Cukamoto, Tomoi Mijašita, Kacuhiro Nakahara

Trajanje: 92 min

Proizvodnja: Japan, 2004.

Japanski reditelj Takaši Šimicu je ljubiteljima horora poznat po kultnom serijalu "Kletva" (Ju-on, 2000.). Ovaj film, koji je ujedno i njegov dugometražni prvenac je do danas iznedrio 13 nastavaka, uključujući i četiri filma za američko tržište, na kojima je takođe radio Šimicu. Ovaj autor, koji je za vreme studija učio od horor veterana Kijošija Kurosave, za skoro dve decenije stvaralaštva je radio na velikom broju horora koji su uglavnom ostali u senci "Kletve". Jedan od njih je neobično i originalno ostvarenje slabo poznato i ljubiteljima horora: "Marebito".

Ovaj film snimljen za svega osam dana u periodu između japanskog rimejka originalne "Kletve" (Ju-on:The Grudge, 2002.) i američkog rimejka istog imena (The Grudge, 2004.). "Marebito" je neobično ostvarenje jer za razliku od "Kletve" koja žanrovski spada u mainstream japanskog paranormalnog horora sasvim svojim klišeima (drevne kletve, gnevni duhovi i drugi folklorni motivi), "Marebito" je potpuno originalno ostvarenje u kome se mogu prepoznati mnogi filmski i književni uticaji, ali kombinovani na autentičan i svež način. Za ovu neobičnu stilsku i tematsku fuziju je zaslužna estetika Takaši Šimicua oblikovana zapadnim horor klasicima kao što je "Mrtvo zlo" (The Evil Dead, 1981.), "Suspiria" (Suspiria, 1977.), "Isijavanje" (The Shining, 1980.) sa jedne i uticajem estetike japanskog manga autora Daiđira Morohošija sa druge strane. 

 

Čijaki Konaka, scenarista koji je radio na velikom broju poznatih anime serijala, poznat je i kao autor nekoliko romana inspirisan lavkraftovskim hororom i jedan od njih je postao osnova za scenario ovaj film, čiju je adaptaciju uradio autor lično. Priča romana "Marebito" inspirisana je urbanim legendama o podzemlju Tokija nastanjenom duhovima, teorijom o "šupljoj zemlji" i pričama Ričarda Šarpa Šejvera, malom dozom japanskog folklora i atmosferom lavkraftovskog kosmičkog horora u kome granice između razuma i ludila nestaju.

Puko prepričavanje radnje filma će teško dočarati nestvarnu atmosferu spleta okolnosti u koje glavni junak biva uvučen, a još teže je to uraditi bez spoilera. Ali ukratko, priča prati Masuoku (Šinja Cukamoto), koji pati od disocijativnog poremećaja i jedini način na koji može da posmatra svet je kroz objektiv kamere. Jednog dana, Masuoka prisustvuje samoubistvu prestrašenog čoveka, nakon čega postaje opsednut idejom o strahu koji je samoubica morao osetiti u trenutku smrti. U potrazi za osećajem straha, Masuoka ulazi u podzemni lavirint koji se nalazi ispod grada, gde nailazi na čovekolika bića po imenu "dero". U daljim istraživanjima podzemlja, nakon susreta sa nekoliko stanara podzemnog lavirinta, nailazi na nagu devojku okovanu za zid pećine, i odlučuje da je povede sa sobom u nadzemni svet. Ubrzo otkriva da devojka ne jede, ne pije i ne govori, i postepeno shvata da ona nije ljudsko biće. Odavde Masuokina epopeja postaje sve bizarnija, sa pojavljivanjem žene koja traži svoju ćerku, misterioznog čoveka u crnom i sa razumom koji mu izmiče sa svakim korakom koji napravi.

Šimicu za sebe tvrdi da je on samo šaljivdžija koji želi da zaplaši ljude. I zaista, ovaj film nam prezentuje neke veoma morbidne koncepte koji deluju kao da su izvučeni iz naših ličnih noćnih mora od strane paklenog lakrdijaša. Malo današnjih autora je u stanju da nas zaplaši nečim što nije glasan zvuk kada ga ne očekujemo, a Takaši Šimicu je sigurno jedan od njih.

Aljoša Tomić