KO OBRAZUJE NAŠU DECU, A KO OBRAZUJE OBRAZOVANJE?

Film: Škola pod opsadom (The Faculty)

Režija: Robert Rodrigez

Scenario: Kevin Vilijamson

Uloge: Elajdža Vud, Džoš Hartnet, Robert Patrik

Trajanje: 104 min

Proizvodnja: SAD, 1998.

Moje prvo iskustvo gledanja ovog filma je bilo negde početkom dvehiljaditih kada se počeo prikazivati na našim telelvizijskim kanalima, a kada sam ja bio dovoljno star da smem da ostanem budan nešto kasnije kako bih ga gledao. Danima nakon tog prvog gledanja opsedao me je utisak, naročito pri odlasku u školu gde me je ambijent podsećao na radnju filma. Što se tiče same radnje ona se odvija vrlo jednostavno: Sa nastavnicima u jednoj srednjoj školi u Americi nešto nije u redu, ponašaju se neprijateljski prema učenicima preko svake mere. Jedna grupa učenika ubrzo otkriva da je njihovo nastavničko osoblje zaposednuto nekakvim vanzemaljskim stvorom koji funkcioniše poput parazita i koji se širi neverovatnom brzinom. Kejsi (Elajdža Vud), Dilajla (Džordana Bruster), Zik (Džoš Hartnet), Stouks (Klea Duval), Meribet (Lora Heris) i Sten (Šon Hetosi) ubrzo ostaju jedini u celom gradu Ohaju koje nije napao ovaj vanzemaljski parazit. Jedini način da se izvuku živi i nezaraženi jeste da identifikuju i ubiju kraljicu.

  

Kada se u saradnji nađu pisac slešera kao što je Kevin Vilijamson, koji je radio scenario za prva dva dela Vriska i reditelj Robert Rodrigez za svojim inspirativnim ukusom za akciju i opscenost, onda ispliva jedan ovakav film kao što je naučno-fantastični slešer koji u svom simboličkom značaju ima deskripciju socijalnog fenomena školstva. Naravno da Rodrigez i Vilijamson nisu u ovom filmu hteli da ukažu na problem koje ima obrazovanje, ali u samoj postavci nastavnika kao antagonista, a dece kao protagonista ima nešto intrigantno što bi naš evropski obrazovani um mogao da prejudicira u kritičku ujdurmu kakve u ovom filmu ustvari nema. Autori “Škole pod opsadom” svojim delom dosežu najdalje do činjenice da se autoritet nastavnika čija se pozicija od strane učenika ne može tako lako dovesti u pitanje, može shvatiti kao antagonistički. 

Iz ove premise dalje je na nama da raspravljamo da li je to zaista moguće, a naravno da jeste jer kao što su nastavnici u ovom filmu zaposednuti vanzemaljskim parazitom koji upravlja njihovim akcijama, oni su u realnosti samo obični ljudi, vrlo često malograđani i mediokriteti, sa svim svojim manama i vrlinama, koji samo slede i sprovode plan i program obrazovanja i vaspitanja koji im je propisan od nekuda iznad i koji kontroliše njihov način i pristup učenicima. Upravo ovde nam se rasvetljava simbolika prarazita koji kontroliše nastavničko osoblje u filmu. Radi se drugim rečima o opasnosti da ono što se dešava u školama,a što mi ne dovodimo u pitanje jer su one autonomne institucije može da bude i nešto kolosalno loše, a da mi kao društvo to nismo sposobni da osporimo čak i ako uvidimo.

Ali da se ne udaljimo previše od samog filma i svih njegovih kvaliteta koji najviše leže u živopisnosti i raznolikosti likova, kako nastavnika tako i učenika. Po stranu sada svo filozofiranje o podtekstu samog narativa, ovaj film je namenjen pre svega tinejdžerima kojima su potrebne afirmacije njihove netrpeljivosti prema školskom sistemu. Stoga katarzično deluje na klince, što u izvesnom smislu nije dobro jer se ovim pročiščenjem od netrpeljivosti prema sistemu mire sa sve većom utonulošću u njega.

Nenad Lančuški