“Stvar koja čeka ispod mog kreveta koja čeka da me zgrabi za članak na nozi nije stvarna. Ja to znam, kao što znam da ako budem pažljiv i držim svoje noge pod pokrivačem, ono neće moći da zgrabi moj članak”
Stiven King, Noćna Smena
Stiven King je ime za koje malo ko nije čuo danas, takođe ime koje poprilično deli kritiku i akademsku javnost u mišljenjima o njegovom pisanju bez obzira na brojne nagrade i priznanja koja je dobio od sedamdesetih godina prošlog veka na ovamo. Ovih dana napunio je 70 godina od čega je i više od 50 posvetio pisanju prodajući svoje fan fiction rukopise još u tinejdžerskim danima svojim drugarima u osnovnoj školi. Od tih dana išao je putem za koji je jedino smatrao da je moguć, što naravno ne znači da je bio lak. Neke mračne okolnosti i epizode iz detinjstva i iskušenja koja su ga u epizodama pratila kroz ostatak života u kombinaciji sa otkrićem Lovkraftove, a potom i druge horor fikcije u ranoj mladosti oblikovale su um koji je ugostio strahove kolektivnog nesvesnog i stvorio ili osvestio užase koji su postali opšta mesta horor žanra danas.
Kingov talenat ogleda se pre svega u sluhu za ljudske i osobine društva u kome živimo u kojima je u stanju da identifikuje mesta na kojima kroz pukotine u karakterima pojedinaca i korupciji sistema proviruje abnormalnost, lovkraftovski rečeno "nezamisliv užas" i iskonsko bezrazložno, jedino u sebi utvrđeno, samodovoljno zlo. Tako je mesto porekla horora situirano u našoj neposrednoj blizini, u karakteru i postupcima stvarnih, uverljivih likova koji smo ponekad i mi sami, odnosno junaci dela.
King kopa po kolekivnom nesvesnom naših strahova vadeći najčešće elemente i varirajući ih u različitim formama, istražujući njihove međusobne kombinacije u situacijama u koje stavlja svoje likove po "šta ako?" scenariju. Interesantno je pitanje koliko je od tih strahova osvešćeno , a koliko utvrđeno odnosno ugrađeno upravo zahvaljujući popularnosti Kingove literature i brojnim adaptacijama. Sigurno da su mnoga lica straha za koji negde možemo naći i stručne termine posledica Kingove interpertacije klasičnih motiva, kao što je lik klovna i klourofobija koja se u zvaničnim priručnicima za dijagnostiku detektuje kao specifična fobija.
Drugi Kingovi motivi su lik pisca ili druge vrste stvaraoca, obično sa ličnim problemima, mala sredina i odnosi u njoj, muke adolescencije i vršnjačko nasilje, kao i druge vrste nasilja koje izlaze iz diskriminacije svih vrsta obično ukorenjene u umovima karaktera gde glupost i surovost idu ruku pod ruku. King često istražuje u svom pisanju najgore ljudske osobine i propuste u drušvu koji dozvoljavaju da se ovakva vrsta pokvarenosti "neguje" i održava da bi je kroz suočavanje sa natprirodnim i nenormalnim kaznio pokazujući da od zla ima veće zlo ostavljajući junaku prostor da kroz finalno suočavanje "rekonstituiše" sistem vrednosti.
To nam naizgled donosi osećaj olakšanja, ali još jedan, čest motiv Kingovih romana je konačno nerazrešenje. Iako se raspleti dovršavaju kakvim takvim trijumfom junaka, uvek ostaje ta tanka nit nelagode koja daje do znanja da je junak pobedio sada u ovom konkretnom slučaju, u ovoj priči, ali da postoji mogućnost da ono što je bilo može opet da bude, ili da se vrati, ili da nikada nije ni otišlo što je u skladu sa još jednom Kingovom idejom – da ako nije u ovom svetu, nepoznato i užasno vreba na nas iz svemira, susedne dimenzije ili paralelnog sveta baš kao što iz ljudskog uvek vreba ono životnjsko, surovo, glupo ili pokvareno iz pukotina u karakteru.
Kako bilo, Stiven King je jedan od najvećih zanatlija među savremenim piscima i ne mislim da oduzmem ništa od vrednosti njegovom radu ovom tvrdnjom. Osim što vlada formom i strukturom narativa, King odlično razume psihologiju straha i uspešno se igra kako onim najprimitivnijim strahovima, popust straha od mraka, vatre ili nepoznatog, tako i sa kompleksnijim oblicima straha, poput egzistencijalnog straha. Ali što se tiče filmske adaptacije, nije dovoljno samo to da literarni predložak bude dobro napisan, potrebno je mnogo kockica da se složi da bi se knjiga prevela u film. Pre svega potrebno je adekvatno ispratiti originalno delo u scenarističkom i rediteljskom smislu. Pri tome ne mislim da je potrebno što preciznije i doslovnije preneti elemente priče na film, već ih je potrebno prilagoditi tako da služe novom mediju, a da pri tom sačuvaju svoju suštinu.
Preko pedeset filmskih adaptacija Kingovih romana i kratkih priča, kao i dvadesetak televizijskih adaptacija sasvim lepo demonstriraju sva lica prevođenja literarnog dela na filmsku traku. Desetine reditelja su se dali na ovaj zadatak i svaki je našao svoj manje ili više uspešan način da se izbori sa teškoćama ovog zadatka. Ovi reditelji u svojim redovima broje neke od legendarnih imena sveta kinematogradije poput Stenlija Kjubrika, Dejvida Kronenberga, Brajana de Palme, ali i neki nešto manje poznati ali jednako talentovani reditelji poput Roba Rajnera i Frenka Darabonta. Najzanimljivije je videti na koji način se ovaploćuje vizija svakog od njih i šta svaki od njih donosi pisanom originalu. Ovde ćemo iz mora adaptacija Kingovih dela izdvojiti nekoliko filmova koji su nama najinteresantniji.
1. Keri (Carrie, 1976.)
Za očekivati je da se ovaj film nađe na listi naših omiljenih adaptacija dela Stivena Kinga. Ovaj film je zasnovan na prvom romanu ovog autora, i ujedno je i prva filmska adaptacija njegovog dela. Film je režirao Brajan De Palma, autor koji je za pola veka svog rada stvorio mnoge, sada već kultne naslove kao što je “Lice sa ožiljkom” (Scarface, 1983.), “Karlitov put” (Carlito's Way,1993.), “Nemoguća misija” (Mission: Impossible, 1996.) i mnoge druge. Adaptaciju scenarija je uradio Lorens D. Koen, koji je dosta verno ispratio roman, praveći odstupanja uglavnom tamo gde mu to budžet nije dozvoljavao. Treba pomenuti i dve nominacije za oskara koje su zaslužile Sisi Spejsek u ulozi Keri Vajt i Pajper Lori u ulozi njene majke. Obe uloge su veoma upečatljive, ali naročito treba istaći značaj uloge Sisi Spejsek, koja je pripremajući se za ovu ulogu vreme provodila u izolaciji, proučavajući ilustracije biblijskih mučenika da bi mogla da koristi njihov govor tela u svojoj izvedbi, stvarajući tako jednog od najupečatljivijih likova u istoriji horora.
Priča prati Keri Vajt, usamljenu srednjoškolku koju ekstremno religiozna majka drži prezaštićenu od spoljašnjeg sveta. Nakon što Keri bude zlostavljena od strane svojih vršnjakinja kada dobije svoju prvu menstruaciju u ženskoj svlačionici nakon časa fizičkog, počinje lanac društvenih događaja sa Keri u centru, koji se zahuktavaju kako se matursko veče približava.
Ovaj horor klasik je dobio jedan nastavak po imenu “Bes: Keri 2” (Rage: Carrie 2, 1999.) koji prati Rejčel Lang (Emili Bergl), polusestru Keri Vajt iz originalnog filma, koja takođe ima telekinetičke moći. Ovaj film nije prošao sjajno na box officeu. “Keri” je takođe dobila i dva rimejka, jedan 2002. godine, u vidu televizijskog filma sa Anđelom Betis u naslovnoj ulozi, a koji je trebalo da posluži kao odskočna daska za TV seriju, koja se nikada nije desila, i drugi rimejk 2013. koji je trebalo da predstavlja savremeni update za ovu priču. Režisersku stolicu je zauzela Kimberli Pirs, a u glavnoj ulozi je Kloi Grejs Morec. Nijedan od ovih filmova nije doživeo uspeh prvog filma.
2. Isijavanje (The Shining, 1980.)
Isijavanje je odličan primer kako loša adaptacija može biti dobar film. Ovaj klasični Kjubrikov horor je čak i sam Stiven King kritikovao zbog odstupanja od originalnog dela, ali reditelj je kroz ovu priču uspeo da izrazi nešto lično i tako stvori autentično delo kroz reinterpretaciju. Ovaj film je imao ogroman kulturni uticaj koji nadilazi ne samo horor žanr, nego i kinematografiju uopšte, a o čemu svedoče bezbrojni akademski radovi i članci koji se bave analizom i interpretacijom motiva i tema ovog filma. Takođe o uticaju ovog filma svedoče bezbrojne reference iz svih sfera pop kulture, u video igrama, stripovima, filmovima i na TV-u, svuda od serije “Simpsonovi” (The Simpsons, 1989.) pa do “Američke horor priče” (American Horror Story, 2011.). Ovaj film je jedan od prvih filmova snimljen steadycamom, stabilizatorom za kameru koji omogućava fluidno kretanje kadra, što je filmu dalo snažan vizuelni pečat i snažan osećaj imerzije gledaoca u scenu. Nove tehničke mogućnosti u kombinaciji sa Kjubrikovom inventivnosti, poput prostornog rasporeda prostorija u hotelu koje menjaju svoj položaji stvaraju osećaj dezorijentacije u gledaocu, zatim događaji koje je moguće interpretirati na više načina koji pojačavaju osećaj misterije hotela, i orkestralni soundtrack koji je sam Kjubrik odabrao, stvorile su jedno od najvolšebnijih okruženja unutar zidova Overluk hotela.
Priča prati pisca Džeka Torensa (Džek Nikolson), koji dolazi u izolovani Overluk hotel sa svojom porodicom, gde će provesti zimu kao kućepazitelj, i istovremeno raditi na svom najnovijem romanu. Hotel, koji biva zavejan tokom zime, ima mračnu auru koja lebdi nad njim, nastalu jer je hotel izgrađen na groblju severnoameričkih indijanaca. Stvari postaju sve čudnije dok Džekov sin Deni (Deni Lojd) zahvaljujući neobičnim psihičkim moćima nazvanim “isijavanje”, počinje da otkriva ukletu stranu hotela.
3. Mizeri (Misery, 1990.)
Ovo je jedan od filmova koji je traumatizovao generacije klinaca, koji bi ga ulovili na TV-u u neko doba dana, ne znajući u šta se upuštaju. Iz nekog razloga, 90-ih godina kod nas, film je emitovan u poslepodnevnom terminu. Ovaj film je pokupio brojne nagrade, uključujući i Oskara koji je dobila Keti Bejts za najbolju žensku ulogu, čineći ovaj film jedinom adaptacijom Kingovog dela koje je dobilo nagradu Američke filmske akademije. Ova uloga je učinila pre toga nepoznatu Keti Bejts legendom horora u svojoj ulozi Eni Vilks, fanatičnog obožavaoca sa sociopatskim tendencijama. Film je režirao Rob Rajner, koji je par godina ranije adaptirao “Ostani uz mene” (Stand by me, 1986.), još jedan roman Stivena Kinga. Scenario je napisao višestruki dobitnik Oskara Vilijem Goldman.
Film prati Pola Šeldona (Džejms Kan), pisca koji se proslavio serijom ljubavnih romana koji prate avanture Mizeri Častejn. Dok je putovao za Nju Jork sa tekstom svog najnovijeg romana, biva zarobljen u snežnoj mećavi i doživljava saobraćajnu nesreću u kojoj je ozbiljno povređen. Nakon nekog vremena budi se u kući i otkriva da ga je pronašla medicinska sestra po imenu Eni Vilks, koja ujedno tvrdi da je njegov najveći fan. Iz zahvalnosti, Pol nudi da joj pokaže svoj novi rukopis. Eni ga pročita i u naletu nezadovoljstva novom pričom otkriva Polu da niko ne zna gde je on i zaključava ga u sobu, nakon čega počinje Polova borba za goli život.
4. 1408 (1408, 2007.)
Film prati popularnog pisca, (očigledno čest Kingov motiv) Majka Enslina koga tumači Džon Kjuzak, koji glavnu inspiraciju za svoje knjige crpi iz raskrinkavanja "ukletih mesta" na kojima po običaju boravi da bi razotkrio nameštaljku koja leži iza strašne priče koja tom mestu obezbeđuje popularnost i izvor prihoda. Nakon manje nezgode na plaži, pažnju mu privlači “pozivnica” koja zvuči kao upozorenje: "Ne idi u 1408" – koja je razglednica sa slikom njujorškog hotela "Delfin". Piščeva visprenost koja brzo ustanovljava da zbir ovih brojeva daje 13 utvrđuju mesto radnje ostatka filma. Radi se o hotelskoj sobi koja je izbačena iz upotrebe i hronično zabranjena za izdavanje. Ovakav zaplet glavnog lika vodi u Nju Jork gde se nalazi njegova žena od koje se udaljio nakon smrti deteta i pravi psihološki horor počinje u trenutku kada se lični i poslovni motivi ukrste i kulminiraju u tome da zloglasna tradicija sobe ipak jeste više od fame koja reklamira hotel. Upravnik hotela koga tumači Samjuel L. Džekson pokušava da spreči tragediju, prvo pokušajem da odgovori, a zatim i da podmiti pisca da ne ide u tu sobu. Dinamika između glumaca u ovoj sceni savršeno služi građenju atmosphere, a lik pisca koji će pod pretnjom tužbom, ipak uspeti da uradi po svom.
Ova adaptacija vešto je režirana od strane Majkla Hefstroma i naišla je na vrlo pozitivne kritike osim što je višestruko vratila uloženi budžet od oko 20 miliona dolara. U različitim izdanjima na blu reju, Netfliksu, Amazonu ili u bioskopima šrom sveta film je doživeo više različitih dovršetaka od kojih je najupečatljiviji onaj gde scenografija jednog dela noćne more u sebi sadrži i scenografiju konačnog razrešenja iste.
Izmaglica (The Mist, 2007.)
U režiji Frenka Darabonta dobili smo odličan survival, ali i monster horor koji se bavi borbom za opstanak male grupe ljudi zatočene u supermarketu kada neprirodna izmaglica nakon žestoke oluje pokrije mali američki gradić. Radnja i likovi u filmu se izuzetno brzo uspostavljaju i razvijaju, dinamika ni u jednom trenutku ne gubi korak, a opet osećaj beznadežnosti, tapkanja u mestu i izolacije ne gubi na intenzitetu zbog toga.
Ceo film podvlači poentu izrečenu u dijalogu između likova koji suprotstavlja moralno stanovište o tome da postoji dobro u ljudima, tezi da dobro postoji dok god postoje civilizacijske tekovine i važe društvene konvencije, ali u trenutku kada ljudima isključiš struju i mogućnost da pozovu 911, sva pravila prestaju da važe i zajednica generiše unutrašnju dinamiku na način koji je surov i životinjski vođen jedino instinktom za preživljavanje. Zato se i poslednji čin junaka koga tumači Tomas Džejn i koji je ovu ulogu sjajno izneo dočaravajući junaka koji se nedvojbeno svrstava na stranu dobra, ali ne samo dobra već i razuma i preduzimljivosti mora posmatrati nadmoralno u skladu sa situacijom u kojoj životna sila sasvim slučajno nadživljava nadu koja izgleda da je konačna i izgubljena.
Svakako vredi pogledati ovu adaptaciju jer uspešno prenosi ono što je King majstor da dočara, a to je da pored čudovišta i nepoznatih stvari koje vrebaju u magli mesto užasa i njegovo glavno polje jeste u ljudima samim!
To (It: Chapter one, 2017.)
Ovim filmom "Filmozofija strave" se bavila već prošle nedelje, tako da se ne bi ponavljali, osim preporuke da film treba pogledati zbog sjajne dečije glumačke ekipe. Treba još reći da film predstavlja izuzetno uspelu adaptaciju opet zbog toga što odlično razume Kingovu nameru da predstavi ono nama najstrašnije što ne možemo opisati kao nešto što svi nosimo i ne možemo prevladati dok se ne suočimo sa samima sobom. Ali prevladavanje i osvešćivanje često ne znači ukidanje. Ovaj film uspešno pokazuje zašto je Kingov horor tako veliki – on se događa ljudima koji su već na neki način diskriminisani i povređeni, u životnim su problemima. Penivajza vide uglavnom socijalno i emocionalno "osakaćene" osobe, možda je osakaćen gruba reč, ali ožiljci koje nosi svako od glavnih likova, uključujući i likove siledžija samih ima neku vrstu traume – pukotine u duši koja je metaforički bunar iz koga vreba Penivajz!
Likovi moraju prevladati to što nose u sebi da bi svoje strahove stavili pod kontrolu. Demon koji uzima lik Penivajza, plešućeg klovna, predstavlja demona šaljivdžiju, trikstera ili ludu koji smeh preobražava u ismevanje, a ismevanje u autentični užas egzistencije i manjka samopouzdanja u trenutku kada se ta egzistencija formira odnosno pronalazi vlastiti identitet baš u osetljivim adolescentskim godinama. Ko ne može da se poistoveti sa ovim osećajem – taj nikad nije bio mlad. Nasuprot tome onaj ko pronađe u sebi bilo kog od junaka iz ove grupe neustrašivih klinaca koji kreću u pohod na svoje strahove imaće priliku da iskusi katarzu koju je verovatno već osetio suočavajući se sa odrastanjem.
Nina Stefanija Blažević i Aljoša Tomić
