IZMEĐU DVA SVETA

Film: Mendi (Mandy)

Režija: Panos Kosmatos, Kris “Kasper” Keli

Scenario: Panos Kosmatos, Aron Stjuart An, Kris “Kasper” Keli

Uloge: Nikolas Kejdž, Andrea Rajzborou, Lajnus Roač

Trajanje: 91 min

Proizvodnja: SAD/Kanada/Belgija, 2019.

Red Miler (Nikolas Kajdž) živi sa svojom devojkom Mendi Blum (Andrea Rajzbrou) u šumi udaljeno od civilizacije. Mendi je umetnica koja se interesuje za kosmos i dešavanja u svemiru. Privlači pažnu sektaškog kulta „Deca nove zore“ koji je jednog dana primete dok se šetala po šumi i odlučuju da je kidnapuju u svrhu obavljanja svog rituala. 

 

Film je premijerno prikazan na Sandens festivalu 19. januara 2018. a posvećen je Johanu Johansonu koji je ubrzo nakon toga preminuo 9. februara. Johanson je radio kompletnu muziku za film koja u najvećoj meri preovladava i ostavlja jak utisak pored drugih vizuelnih aspekata za koju je nesumnjivo zaslužan Kosmatos. Johanson i Kosmatos su uklopili svoj senzibilitet za psihodelično i pretočili ga u filmski jezik, što je za neke gledaoce sasvim dovoljno.

Zbog toga u stilskom smislu „Mendi“ ima u sebi neosporivu avangardnu stranu. Ekspresivno poigravanje sa bojama, slikom, dizajnom, pa čak i kadrom nije nešto što se često viđa. Međutim iako na takve stvari danas možete da naletite, u ovom filmu to ide do granica preokupacije i možemo reći čak preterivanja. 

 

Osim ovih vizuelnih i muzičkih akpekata film nema ništa više što je za mene vredno pažnje osim ako niste iskreni ljubitelj treša.

Meni se Kosmatosov prvi film „Iza crne duge“ (Beyond the Black Rainbow, 2010.) mnogo više dopada jer je usmeren na apstraktnost i pretencioznost do samog kraja. Hoću reći priča i kinematografija ostaju dosledni sebi sviđalo se to nekome ili ne. U „Mendi“ sam imao utisak kao da film ne zna šta će od sebe. Kao da su Nikolas Vinding Refnu i Dejvidu Linču  ideju, scenario i snimljene kadrove ukrali Tarantino i Rodrigez i sami ga završili.

Očekivao sam sa tonom kojim krene film da ću gledati spori simbolički narativ koji će mi mozak ispuniti razbuktalom maštom autora nahranjenog filmovima kao što su „Sveta planina“ (La montaña sagrada, 1973.), međutim se sve pretvori u totalnu osvetu glavnog lika kao u „Ubiti Bila“ (Kill Bill, 2003.). 

 

Davno sam gledao prvi Kosmatosov film i iz ove perspektive mogu da sudim o njemu samo na osnovu nekog utiska koji je ostao i izbledelog sećanja, ali prema „Mendi“ čini se da Kosmatos ili ne može da se odluči da li želi da bude pretenciozni autor koji preispituje duboke teme i tome ostaje dosledan ili želi da od istih tema samo pravi sprdnju. 

 

Kao da je između dva sveta filmskog jezika i da ne može da se odluči kojem će da pripadne, ili na kraju krajeva ovaj način izraza može da postane njegov lični autorski poduhvat u okvoru kojeg će da nastavi da se bavi sedmom umetnošću. Samo se nadam da nećemo ponovo čekati deset godina da napravi svoj sledeći film.

Što se tiče samih horor elemenata u filmu, oni su dosta dobri. U glumi „Dece nove zore“ možda može da se nazre treš nota pošto su svi nekako napaćeni sa svojim terapeutskim glasovima, gotovo da šapuću dok govore. U tom smislu su njihovi likovi prenaglašeni, a to je jedan od temeljnih polazišta treš narativa. Krv, brutalnost i demonski stvorovi „Crne lobanje“ bajkerska banda koja sarađuje sa sektom u stilu prosečnog slešera obavlja posao i doprinosi atmosferi. 

Ako ste gledali „Iza crne duge“ i ako vam se svideo dajte šansu i ovom filmu, a ako niste pogledajte ga obavezno. Ja nisam publika za „Mendi“ ali sigurno ima onih koji jesu.

Nenad Lančuški

JEDNA SPORA APOKALIPSA

Serija: Dorohedoro (Dorohedoro)
Kreator: Juičiro Hajaši
Uloge: Vataru Takagi, Reina Kondu
Trajanje: 12 epizoda, 24 min
Proizvodnja: Japan, 2020.

Strip i animirani film koji nam dolaze iz Japana, poznati po pozajmljenicama manga i anime, su do nas dospeli još osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, ali su do danas u narodu poznate kao "nešto za decu". Ova predrasuda jeste tačna ali samo delimično, jer pored mange i animea za decu, postoje manga i anime za tinejdžere, za odrasle, za muškarce, za žene i sve između. Iako je specifična estetika ono što privuče većinu ljudi ovom žanru, za mene je, kao i sa drugim medijima, presudno bilo to što sam ovde našao neke izuzetno originalne i dobro ispričane priče.

Iako nisam ni ekspert, ni zaluđenik za ovaj domen stripa i animiranog filma, postoje autori čiji rad neizmerno poštujem i čiji rad pratim. Ali ovde to nije bio slučaj. Na ovaj naslov i njegovog autora sam naleteo potpuno slučajno i bez ikakvog predznanja, i iako sam dosta sviknut na domete ovog umetničkog izraza, moram priznati da sam se našao pomalo zatečenim nakon bindžovanja prve sezone ove animirane serije. 

"Dorohedoro" je manje poznata manga, koja ima kultni status među ljubiteljima ovog medija, a koja je poslužila kao osnov za animiranu adaptaciju. Stripska verzija je započeta davne 2000. godine, a uz manje prekide završena krajem 2018. godine, i konačno dve godine kasnije dobija svoju televizijsku adaptaciju. Prva sezona serije obuhvata prvih četrdeset poglavlja mange, od ukupno 167, od kojih su neka poglavlja ostavljena za par dugometražnih filmova koji će nadopuniti priču ovog leta.

Naslov mange je na japanskom igra reči koja se može prevesti kao "iz mulja u blato", što dosta slikovito oslikava ambijent u koji je smeštena priča. Mesto dešavanja je svet koji erodira spora apokalipsa. Ovaj svet je podeljen na dve dimenzije: prva je Rupa, ruinirana urbana metropola koju naseljavaju ljudi, i Svet čarobnjaka, paradoksalno mesto koje je naseljeno bićima nalik na ljude, ali sa neobičnim magičnim sposobnostima.

Glavni konflikt proizlazi iz sukoba dve klase, potlačenih ljudi koji žive u siromaštvu i prljavštini i čarobnjačke elite, koja je izolovana u svojoj dimenziji, ali svojom magijom oštećuje Rupu i njene žitelje. Nosioci priče su Kajman, čovek bez sećanja, kome je nepoznati čarobnjak transformisao glavu u krokodilsku i Nikaido, ratoborna devojka koja za život zarađuje vodeći mali restoran u Rupi.

Kajman i njegova potraga za identitetom provešće nas kroz svet Rupe i Sveta čarobnjaka, i upoznaće nas sa klasnom nejednakošću u kojoj čarobnjaci na morbidne i bizarne načine eksploatišu ljudske žitelje.

Autorka stripa, Kju Hajašida, svojim specifičnim stilom koji varira od sirovog underground izraza, koji podseća na stil Sajmona Bizlija ili Kevina Istmena, pa do raskošnih tabli naslikanih kombinovanom tehnikom, sjajno dočarava horor atmosferu i beznađe Rupe i sa druge strane, apsurdni, psihodelični Svet čarobnjaka koji ima svu antilogiku Kerolove "Zemlje čuda"

Studio MAPPA, koji je zadužen za animiranje ove priče, odradio je odličan posao prevođenja u novi medij. Odlična animacija i estetika koja se ne uzdržava od eksplicitnog nasilja i body horora prizvaće gledaocima sećanje na horor Klajva Barkera, Džordža Romera i Dejvida Kronenberga. Dodatni haotični momenat atmosferi doprinosi mračni šizofreni soundtrack benda (K)NoW_NAME .

Ispod klasičnog anime miljea se krije dosta neklasičnih likova i tema. Kroz priču su provučeni interesani alegorični momenti koji satirizuju društvene staleže, ali i celebrity kulturu i narcisoidni svet u kome živimo. U Svetu čarobnjaka možda nema Instagrama, ali oni najpopularniji imaju armije sledbenika koji se takmiče sa ciljem da se doslovnim demonskim paktom vežu za svoje idole.

Hajašidin mračni humor je takođe veoma šarmantan, zbog njega ćete vrlo brzo razviti simpatije prema likovima, čak i prema zlikovcima. Tako će se naši junaci sresti sa čarobnjakom koji pretvara neprijatelje u pečurke, ali ima ambicije da postane filmska zvezda, zatim će učestvovati u godišnjem događaju pod nazivom "Noć živih mrtvaca", u kom će za pobedu osvojiti restoransku mašinu za mlevenje mesa, igraće bejzbol utakmicu sa žoharom od dva i po metra itd.

Horor momenti su takođe upečatljivi, i uglavnom se svode na ekstremne splatter i body horor momente. Transformacija tela na najbizarnije moguće načine i ekstremiteti koji lete na sve strane su sastavni deo gotovo svake epizode, ali prisutni su i malo supilniji momenti psihološkog horora, narativno predstvaljeni kroz suspens i psihodeliju.

Ljubiteljima anime žanra ne trebam previše preporučivati ovaj naslov, ako ste ljubitelj radova Džundži Itoa ili Kacuhira Otoma, obavezno bacite pogled na ovaj naslov. Ali ljudima koji imaju predrasude prema japanskoj animaciji bih takođe preporučio da prevladaju svoj otpor i pokušaju da uživaju u jednoj originalnoj priči.

Aljoša Tomić

28 MINUTA KASNIJE

Film: Nevidljivi čovek (The Invisible Man)

Režija: Li Vanel

Scenario: Li Vanel

Uloge: Elizabet Mos, Oliver Džekson Koen, Harijet Dajer

Trajanje: 124 minuta

Proizvodnja: SAD, 2020.

Kada govorimo o ovom filmu par stvari je bitno znati pre nego počnete: radi se o psihološkom horor tirleru iz pera i ruku čoveka koji je sa Džemsom Vanom započeo ono što će postati svetski poznat horor serijal "Slagalica strave" (Saw, 2004).

Film je takođe prvobitno bio deo Univerzalovog Mračnog univerzuma – projekta koji je sa početkom novog veka imao zadatak da oživi sve stare horor i monster priče studija Univerzal i od njih stvori jedan univerzum za koji su posle imali planove. Međutim počevši od filma "Drakula: Neispričano" (Dracula Untold, 2014.) svaki naredni deo donosio je novo razočarenje i izneverio na svoj način, zaključno sa Mumijom (The Mummy, 2017.).

Ipak izgleda da su neke stvari shvatili i promenili pristup, čim su ovom autoru dali slobodu da priču nanovo ispriča sa svežim i osavremenjenim pristupom temi i likovima. Ovaj film je imao budžet od oko 7 miliona dolara, a vratio ga je višestruko već u prvim danima prikazivanja (koje je onda prekinuto zbog pandemije COVID-19 sa kojom smo svi suočeni). Šta će biti na dalje ne znam, ali dosta sam optimistična.

Li se pisanjem bavi od detinjstva i njegov pristup materijalu i zadatoj temi je brižan i pažljiv prema sitnim detaljima sa dovoljno inventivnosti i kreativnosti da režirajući vlastiti tekst napravi priču koja ima potpunu autonomiju u odnosu na original, ali opet ne beži od svojih izvora. Pažljivi gledaoci pronaći će dovoljan broj easter egg-ova kojim se referira na starije iteracije naslovnog karaktera, ali i neka Lijeva prethodna ostvarenja.

Bez obzira na značajno osavremenjen i promenjem tok same priče, film uspeva da zadrži nešto atmosfere crno-bele horor misterije koja provejava tokom celog filma, čak i u trenucima dok se pitamo da li zaista gledamo priču o nevidljivom čoveku ili smo slučajno pustili neki drugi film.

Dramski aspekt je posebno jak i naglašen fantastičnom glumom Elizabet Mos (Sesilija), ali i ostali članovi glumačke ekipe rade fantastičan posao. Film se bavi vrlo bitnim pitanjima nasilja u vezi i toksičnih veza, ni malo naivno, niti površno, insistirajući na profilisanju zlostavljača i žrtve, što je teren koji Li vrlo dobro poznaje, zahvaljujući svom scenarističkom radu na Slagalici strave. Veliki plus je što priča jeste ispričana tako da se vidi celokupan put od žrtve do finalne devojke.

Premisa filma je da nakon što Sesilija uspe da se otme toksičnoj vezi, njen bivši oduzima sebi život i ona nasleđuje određenu količinu novca. Kada izgleda da su stvari u njenom životu krenule na bolje, Sesilija počinje da misli da je samoubistvo njenog bivšeg prevara i dok ide protiv nepoverenja sredine i zdravog razuma čudne okolnosti u čijem se centru nalazi postaju sve smrtonosnije.

Ona je karakterno "predodređena" da se suprotstavi zlostavljaču, ali tokom filma prolazi i putanju kroz koju biva iskušavana, pa zatim i obeshrabrena, a potom tek osnažena da učini tako. Nije mi bilo teško da pomislim da osim omaža starim iteracijama Nevidljivog čoveka, Li ovde daje omaž i nevidljivim žrtvama partnerskog nasilja. Nevidljivim stoga što put od priznanja zlostavljanja do suprotstavljanja nasilniku i napuštanja istog često jeste popločan nepoverenjem sredine, osuđivanjem i izostankom podrške, a pogotovo sumnjom u samog sebe i nesigurnošću u sopstvene procene. Ovo je mesto gde film dira stvarnosti i gde počinje pravi psihološki horor.

Film je daleko do neozbiljnog i svakako je više od pukog horor trilera. Na horor aspekte se poprilično čeka i u osnovi su većinom psihološki tako da prvih 28 minuta filma protiče u priči koja deluje kao deo nekog sasvim drugog ostvarenja. Kadrovi su atmosferični i prijatni, ali ogrnuti plavičastim polumrakom i misterijom. Kontrastirani su tako sa napetošću prvih scena u filmu, ali doprinose razumevanju osećaja u glavi glavne junakinje. 

 

Sam pristup s obzirom na temu i činjenicu da se u vrlo širokom smislu radi o rimejku jeste iznenađujuć i svež, ali obrti su dosta predvidivi jer su preimplicirani u radnji koja im prethodi. Bar je meni tako bilo. U skladu sa trenutkom u kom živimo nije bilo teško pretpostaviti da će nevidljivost biti rešena visokom tehnologijom. Po šablonu funkcioniše i razrada radnje u detaljima gde karakteri u linijma dijaloga postavljaju tezu, dešavanja "izvan njihove kontrole" anti-tezu i mini obrti su uglavnom reakcija glavne junakinje na ova dva i predstavljaju sintezu gradiva. 

Na momente osećaj je, da je sve to nekako dosta očigledno i preeksponirano, ali je dobra stvar da će mnogima biti dovoljno jasno. Inače bih ovo zamerila filmu, ali u ovom izuzetnom slučaju opraštam, jer na svim mestima na kojima se mozak gledaoca odvaja od štiva, sjajna Elizabet Mos interveniše i vraća pažnju nazad svojom glumom. Tako kreirani zapleti povremeno deluju vrlo naivno za odraslog gledaoca, ali posle ćete tek shvatiti da evociraju osećaj frustarcije i gubitka kontrole i tim evam pomažu da se poistvetite sa žrtvom.

Glavna mana ovog ostvarenja uz upozorenje na prethodno rečeno, jeste prvih 28 minuta filma koji deluju kao da pripadaju drugde ili da su mogli da stanu u desetak minuta dinamičnije naracije. Ovde ipak reditelj sebi daje vremena i ne brine šta vi mislite. Naglašava svaki detalj i uspostavlja likove do banalnosti (za koje ipak dobijate payoff). Sa aspekta pričanja priče ovakvo odlaganje početka filma deluje po malo hirovito, iako možda nije nepotrebno.

Taman na granici odustajanja, kada sam već počela da pričam sa ekranom kao što to rade stari ljudi sa Dnevnikom i da se svađam na glas oko toga da li je ovaj film ono što mislim da jeste i lagano prešla u hejt mod, krv mi je udarila u lice i izgubila sam osećaj vremena, film je živnuo i do 42 drugog minuta sasvim lepo uhvatio zalet.

Volela bih da mislim da je to reditelj dokazao na meni kao gledaocu da je majstor psihološke igre, kao i lik iz filma kakvog je kao scenarista kreirao. Kome se ne žuri, 28 minuta kasnije film je, kako naknadno uviđam, izvrstan.

Nina Stefanija Blažević