IZMEĐU DVA SVETA

Film: Mendi (Mandy)

Režija: Panos Kosmatos, Kris “Kasper” Keli

Scenario: Panos Kosmatos, Aron Stjuart An, Kris “Kasper” Keli

Uloge: Nikolas Kejdž, Andrea Rajzborou, Lajnus Roač

Trajanje: 91 min

Proizvodnja: SAD/Kanada/Belgija, 2019.

Red Miler (Nikolas Kajdž) živi sa svojom devojkom Mendi Blum (Andrea Rajzbrou) u šumi udaljeno od civilizacije. Mendi je umetnica koja se interesuje za kosmos i dešavanja u svemiru. Privlači pažnu sektaškog kulta „Deca nove zore“ koji je jednog dana primete dok se šetala po šumi i odlučuju da je kidnapuju u svrhu obavljanja svog rituala. 

 

Film je premijerno prikazan na Sandens festivalu 19. januara 2018. a posvećen je Johanu Johansonu koji je ubrzo nakon toga preminuo 9. februara. Johanson je radio kompletnu muziku za film koja u najvećoj meri preovladava i ostavlja jak utisak pored drugih vizuelnih aspekata za koju je nesumnjivo zaslužan Kosmatos. Johanson i Kosmatos su uklopili svoj senzibilitet za psihodelično i pretočili ga u filmski jezik, što je za neke gledaoce sasvim dovoljno.

Zbog toga u stilskom smislu „Mendi“ ima u sebi neosporivu avangardnu stranu. Ekspresivno poigravanje sa bojama, slikom, dizajnom, pa čak i kadrom nije nešto što se često viđa. Međutim iako na takve stvari danas možete da naletite, u ovom filmu to ide do granica preokupacije i možemo reći čak preterivanja. 

 

Osim ovih vizuelnih i muzičkih akpekata film nema ništa više što je za mene vredno pažnje osim ako niste iskreni ljubitelj treša.

Meni se Kosmatosov prvi film „Iza crne duge“ (Beyond the Black Rainbow, 2010.) mnogo više dopada jer je usmeren na apstraktnost i pretencioznost do samog kraja. Hoću reći priča i kinematografija ostaju dosledni sebi sviđalo se to nekome ili ne. U „Mendi“ sam imao utisak kao da film ne zna šta će od sebe. Kao da su Nikolas Vinding Refnu i Dejvidu Linču  ideju, scenario i snimljene kadrove ukrali Tarantino i Rodrigez i sami ga završili.

Očekivao sam sa tonom kojim krene film da ću gledati spori simbolički narativ koji će mi mozak ispuniti razbuktalom maštom autora nahranjenog filmovima kao što su „Sveta planina“ (La montaña sagrada, 1973.), međutim se sve pretvori u totalnu osvetu glavnog lika kao u „Ubiti Bila“ (Kill Bill, 2003.). 

 

Davno sam gledao prvi Kosmatosov film i iz ove perspektive mogu da sudim o njemu samo na osnovu nekog utiska koji je ostao i izbledelog sećanja, ali prema „Mendi“ čini se da Kosmatos ili ne može da se odluči da li želi da bude pretenciozni autor koji preispituje duboke teme i tome ostaje dosledan ili želi da od istih tema samo pravi sprdnju. 

 

Kao da je između dva sveta filmskog jezika i da ne može da se odluči kojem će da pripadne, ili na kraju krajeva ovaj način izraza može da postane njegov lični autorski poduhvat u okvoru kojeg će da nastavi da se bavi sedmom umetnošću. Samo se nadam da nećemo ponovo čekati deset godina da napravi svoj sledeći film.

Što se tiče samih horor elemenata u filmu, oni su dosta dobri. U glumi „Dece nove zore“ možda može da se nazre treš nota pošto su svi nekako napaćeni sa svojim terapeutskim glasovima, gotovo da šapuću dok govore. U tom smislu su njihovi likovi prenaglašeni, a to je jedan od temeljnih polazišta treš narativa. Krv, brutalnost i demonski stvorovi „Crne lobanje“ bajkerska banda koja sarađuje sa sektom u stilu prosečnog slešera obavlja posao i doprinosi atmosferi. 

Ako ste gledali „Iza crne duge“ i ako vam se svideo dajte šansu i ovom filmu, a ako niste pogledajte ga obavezno. Ja nisam publika za „Mendi“ ali sigurno ima onih koji jesu.

Nenad Lančuški