ZAPIS O PESMAMA I SMRTI LABUDA

Film: Fantom Raja (The Phantom of the Paradise)

Režija: Brajan de Palma

Scenario: Brajan de Palma

Uloge: Pol Vilijams, Vilijam Finli, Džesika Harper

Trajanje: 91 min

Proizvodnja: SAD 1974.

Bioskopi su trenutno zatvoreni. Dok većina izdanja čeka neko bolje vreme za premijeru jer iskustvo gledanja filma u bioskopu za recepciju većine filmova ima presudan značaj, mi se okrećemo neposrednoj, ali i daljoj prošlosti u potrazi za zanimljivim naslovima koje smo do sada preskočili. 

 

Danas imamo posla sa jednim neobično nepoznatim, ali filmom savršenom pogodnim za titulu kultnog. Zašto to nije bila sudbina ovog filma (bar po mom saznanju) i zašto je loše prošao u bioskopima teško je reći, osim možda to da je sama tema mogla da izazove "ljutnju" i nerazumevanje kritičara i publike. Ironija je veća sa činjenicom da je film režirao jedan od sada poznatih i ostvarenih reditelja čiji filmovi spadaju u višestruko uspele.

Brajan de Palma, čitaocima Filmozofije je asocijacija pre svega na "Keri" (Carrie, 1976.), ali mnogima sigurno i na "Lice sa ožiljkom" (Scarface, 1983.), "Nesalomive" (The Untouchables, 1987.) ili "Nemoguću Misiju" (Mission: Impossible, 1996.). Ipak ovo je po budžetu njegov prvi veći film i ta činjenica u kombinaciji sa istorijskim trenutkom mogla je učiniti da film bude potcenjen jer javnost nije imala "kod" za čitanje njegovog značenja. 

 

Godinu dana kasnije izaći će poreklom u Britaniji po mnogo čemu Fantomu sličan, a opet sasvim svoj i različit "Roki Horor Šou" (The Rocky Horror Picture Show, 1975.) koji će se uzdići do statusa kultnog filma i kulturnog fenomena. Sad već pogađate – u pitanju je horor komedija mjuzikl/rok opera - over the top - u svemu baš kako treba da bude u duhu sedmamedesetih! U tehničkom smislu i muzički i kinematografski i glumački iskreno i prelepo urađen. 

 

Istina je da je Fantom u stvari jedan od prvih, ako ne i prvi film koji je sebi dao u zadatak da svedoči i komentariše tadašnju smenu muzičkih, a time i drugih trendova.

Ipak kao i sam žanr horora, osim trenutnih bavi se i večitim temama. Strah i transgresija ovde su prepričani kroz neke od tema u delima koji predstavljaju abecedu gotske bajke. Fantom iz opere + Faust + Slika Dorijana Greja su glavni motivi koji se prepliću u filmu, kao i glavni motivi koji određuju jezgro problematike u vezi sa fenomenom rokenrola, gde je prodaja duše za slavu motiv koji skoro da se podrazumeva. 

 

Ovaj film taj motiv uzima kao datost i odlazi korak dalje pitajući se da li to vredi, odnosno čemu sve to. Film se se bavi odnosom muzičara, odnosno autora i producenta kao predstavnika industrije i konačno publike, koja je u ovom trenutku (sedmdesete prošlog veka) već uveliko na putu konzumerizma i zanima je manje sadržaj od toga šta je sledeće što će taj sadržaj nadmašiti.

U savremenom svetu industrija (filmska, muzička, video igara) je filter i modla kroz koju autor prolazi. Ona ono intimno i jedinstveno "rafinira" i pretvara u proizvod koji se tek nakon uobličavanja i glancanja (u najpitikijem obliku) servira publici. Mnoštvo kritičara doživelo je ovaj film kao satiru o muzičkoj industriji, ali iz ove perspektive mišljenja sam da da predstavlja i mnogo više.

Pažljivim gledanjem uvidićemo da u filmu nema dobrih i loših momaka, samo pojedinačni interesi svakog od tri aktera između kojih je radnja isprepletena. Autori su jednako sebični kao i producenti, izviđači su jednako povodljivi kao i autori i svako bi za svoj san uradio sve! 

 

Film, potpuno nenametljivo, zadaje atmosferu naracijom Roda Serlinga (Rod Serling), naratora i tvorca "Zone Sumraka" (Twilight Zone 1959-64 itd.). Taj dobro poznati glas upoznaje nas sa onim što ćemo gledati i daje smernicu kako gledati ono što vidimo: "kao priču o čoveku sa nadnaravnim muzičkim talentom i karijerom muzičkog producenta koji traži savršenu numeru, o čoveku koji će to delo napisati, devojci koja će ga otpevati i o čudovištu koji će ga ukrasti". 

 

Producent koji traži muzičko delo kojim će krunisati svoju karijeru i otvaranje svog životnog dela, rok palate koju naziva "Raj" (Paradise), zove se Svon (Swan – Labud), talentovani kompozitor čiju muziku u vidu kantate o Faustu na 200 strana Svon otkrije i dopadne mu se, zove se Vinslou Lič (Vilijam Finli) (Leach – lastorepa burnica, morska ptica aktivna noću, uglavnom sive boje) i konačno pevačica, odnosno izvođačica za koju će delo biti napisano i koja sa žarom i sasvim iskreno izvodi tu muziku zove se Finiks (Džesika Harper) (Phoenix – ne moram prevoditi).

Uviđate pravilnost – sva ti glavna lika u svom imenu imaju ime ptice. Uvodni kadar koji se širi dok narator zvršava uvod pokazuje nam konačno sliku ptice na leđima – logo Svonove izdavačke kuće Death Records - doslovno Ploče Smrti. Na engleskom ista sintagma označava i doslovne zapise tj. podatke o umrlima odnosno umrlice. 

U jednom nastupu, Pol Vilijams (Svon) je novinarima ispričao kako je prvobitna namera bila da se izadavačka kuća Death Records nazove Swan Song and Death Records (u načelu: Zapisi o pesmi i smrti labuda), ali nije jer je bend Led Cepelin iste godine osnovao izdavačku kuću sa imenom vlastite pesme - Swan Song. Ipak, neki kadrovi su već bili snimljeni  i u filmu se na pojedinim mestima može videti tabla sa ovim natpisima.

Sa toliko ptica, na um mi padaju i Hičkokove "Ptice" (Birds, 1963.), slepa sila prirode ovde oslobođena u stvaralačkim figurama tri ambiciozna i suštinski narcisoidna karaktera. Viđenje genija i inspiracije karakteristično za romanticizam i Fausta čiji narativ predstavlja pismo novčića čija glava je Fantom. Da mogućnost reference na Hičkoka nije van pameti, uvideće svi koji budu gledali film jer ovo nije jedina referenca na njega. 

 

Pri tome, da li je slučajnost da se vlasnik izdavačke kuće koja se bavi "đavoljom muzikom" tj. rokenrolom zove baš Svon – labud. Čovek koji radi u industriji koja slavu garantuje (preveremenom) smrću (kako nas uostalom jedna od muzičkih numera na početku upućuje), a i sam je u težnji za ispunjenje svog finalnog cilja, svakako uliva neku notu mračne zloslutnosti ovom karakteru. Ipak da li je on i jedini i najveći zlikovac moraćete da prosudite sami.

Na um mi pada izreka Bukovskog "Nađi ono što voliš i pusti da te ubije."

I to je baš ono što se događa u ovom filmu. Naizgled nošen lakim notama komedije, autoironije, ali i satiričnim humorom, rok opera o rok operi, ovaj film u stvari dopušta da se glavnim likovima događaju ili da oni čine odvratne i groteskne stvari od ubistva, (slučajne i namerne) mutilacije pa do prodaje duše, raspon dela i nedela je povelik i brutalan, ali mnoštvo usputnih žrtvi nas nekako ne dodiruje.

Tragična kulminacija filma je ono što nas suočava sa samima sobom i drži nam ogledalo kao publici (pogotovo danas) kada ultimativni čin beskrupuloznosti oličen u ubistvu nameštenom i planiranom za svetski tv prenos publiku ne zgrane već potpuno egzaltira i vrhunac raspleta pretvori u šaradu i sveopšti žur. 

 

Ne znam da li ste znali za ovaj film, ja nisam. Ali ako smo ga znali, zašto smo ga zaboravili? Beskrajno pompezan, zabavan i gotski mračan, otvara nam svoje kičasto glam rok srce da u njemu vidimo vlastite odraze kao civilizacija i kao pojedinci. Za svoje vreme, na momente predstavlja proročanstvo.

Ne mogu istaći dovoljno koliko preporučujem da ga pogledate!

Iako ne mora biti vaša šolja čaja, naši motivi i očekivanja danas nisu isti kao pre bezmalo 50 godina kada je nastao, baš zato mislim da se možemo bolje provesti! A možda ponešto i naučiti o korenima i inspiraciji Daft Panka, ali i Merlin Mensona :)

Nina Stefanija Blažević