FLANAGENOV VEŠT FILMSKI IZRAZ

Film: Džeraldova igra (Gerald's Game)

Režija: Majk Flanagen

Scenario: Majk Flanagen, Džef Hauard (prema noveli Stivena Kinga)

Uloge: Karla Guđino, Brus Grinvud, Kijara Aurelija

Trajanje: 103 min

Proizvodnja: SAD, 2017.

Televizijska produkcija postaje sve učestalija i kvalitetnija poslednjih nekoliko godina, tako nakon planetarno popularnih i čak vrlo sinematičnih serija u poslednje vreme na televiziji mogu da se pogledaju filmovi koji stoje rame uz rame sa festivalskim i bioskopskim ostvarenjima. Majkl Flanagen, reditelj čijim filmovima smo i ranije posvećivali pažnju, uz saradnju sa Džefom Hauardom napravio je još jednu ovogodišnju adaptaciju romana velikog američkog pisca Stivena Kinga. 

Džerald i Džesi su sredovečni bračni par koji odlazi na odmor u vikendicu, gde će pokušati da se ponovo zbliže i ožive svoj seksualni život. Džerald kako bi uspeo da se ostvari kao muškarac rešava de se posluži dodatnim sredstvima poput lisica i vijagre. Međutim vrlo brzo nakon što veže Džesi za krevet, dobija infarkt i ona ostaje sama vezana za krevet izolovana od ostatka sveta. Jedino društvo joj pravi pas koji u potrazi za hranom ulazi u vikendicu.

Koncept ovog filma stoji između survival horora koji je očito situacija u kojoj se nalazi Džesi i psihološkog horora koji je tematski okvir. Ovaj film nije mnogo sinematičan, više je dramski televizijski film, nešto nalik TV noveli. Njegova srž je u dugačkim dijaloškim scenama koje Džesi vodi u svojoj glavi, a koje kroz situacije iz njenog života otkrivaju zamršen put njenog libida. Bez obzira na nesinematičnost film, Flanagen je pokazao da ume da koristi vešt filmski izraz i to kroz adaptaciju romana. 

Sama situacije u kojoj se zatekne Džesi meni je bila komična, pas koji se ušunja u vikendicu i u potrazi za hranom nabasa na svež Džeraldov leš crno-humorna. Međutim kako film odmiče dalje, elementi body-horora postaju žešći, a humor se zamrači i sve se pretvori samo u napetu borbu za život glavne junakinje, kako na stvarnom tako i na mentalnom nivou. „Džeraldova igra“ zasigurno predstavlja najkvalitetniji Flanagenov film i mislim da ga nikako ne treba propustiti.

Nenad Lančuški

PARABOLA ZA ŠIROKE NARODNE MASE

Film: Majka! (Mother!)

Režija: Daren Aronovski
Scenario: Daren Aronovski
Uloge: Havier Bardem, Dženifer Lorens, Ed Heris, Mišel Fajfer
Trajanje: 121 min
Proizvodnja: SAD, 2017.

Istina je da uvek sa interesovanjem pratim rad Darena Aronovskog, ali je isto tako istina da su mi češće zanimljivi njegovi koncepti nego sama realizacija filma. Kvalitet njegovih filmova dosta varira, a najbolji je kada je najmanje pretenciozan, kako je pokazao sa “Rvačem” (The Wrestler, 2008.), “Rekvijemom za snove” (Requiem for a Dream, 2000.) ili “Crnim labudom” (Black Swan, 2010.). Njegovi najslabiji filmovi su oni na kojima je sam radio scenario, jer Aronovski ima afinitet ka visokointelektualnim filozofsko-religioznim temama, a to je mesto na kojima zalazi u banalnost. Ovaj autor uvek deluje kao da se plaši da gledaoci neće razumeti tačno o čemu je reč, pa tamo gde bi trebalo da ostavi gledaocima prostor za interpretaciju, uvek se trudi da parabolu dovede do očiglednosti. Krajnji rezultat je dijetetski intelektualni proizvod za široke narodne mase, hrani mozak, a ne goji. 

“Majka” je još jedan od njegovih scenarističko-rediteljskih projekata, i on tačno odgovara opisanom modelu. Kao da nije dovoljno što je likove nazvao On (sa velikim O), majka, čovek, žena, već je pre premijere filma morao da izađe u javnost i da izjavu o tome kako bi trebalo interpretirati film. Daleko od toga da ovaj film ne oslikava adekvatno namerenu egzistencijalističku parabolu prožetu njegovim uobičajenim religioznim motivima, ali to je više zasluga kinematografa Metjua Libatika (koji je svojim specifičnim stilom dao pečat većini filmova Aronovskog), i fantastična izvedba oskarovaca Dženifer Lorens i Haviera Bardema čija izuzetna harizma okupira gledaoca u svakom trenutku. Ovaj film je veoma upečatljivo kinematografsko iskustvo, prikazano Libatikovom klaustrofobičnom kamerom koja prati glavnog lika kao u nekom snoviđenju. Rezultat je anksioznost generisana preopterećenjem čula, koja odgovara anksioznom osećaju koje raste u glavnoj junakinji, a potpuno odsustvo muzike samo naglašava ovaj osećaj.

Priča, koja je po mom mišljenju najslabija karika filma prati majku (Dženifer Lorens), koja je u vezi sa pesnikom nazvanim On (Havier Bardem), sa kojim živi u polurazrušenoj kući izolovanoj u sred šume. Njihova veza trpi, jer sa Njegovom spisateljskom blokadom, raste distanca između ljubavnika. Majka se stoga u potpunosti posvećuje renoviranju njihovog doma sa nadom da će se stvari promeniti na bolje. Monotoniju im remeti jednog dana nepoznati muškarac (Ed Heris), koji je tražeći prenoćište slučajno nabasao na njihov dom. Iako majka nije oduševljena prisustvom stranca, On u njemu vidi izvor inspiracije i zahvaljujući tome nalazi novi životni polet. Uskoro se strancu pridružuje žena (Mišel Fajfer) i njihovi sinovi, i odatle stvari eskaliraju u nepredviđenom smeru.

Kao što rekoh na početku, koncept ovog filma je mnogo zanimljiviji od finalnog proizvoda, i dok se bavi temama moralne odgovornosti, ekologije i društvene svesti, koje su ne samo aktuelne, nego i neophodne u vremenu u kojem živimo, samo izvođenje na mnogim mestima izneverava. Nisam gledalac koji voli hermetičnost izraza, ali ovaj film bi samo dobio na kvalitetu kada ne bi bio tako očigledno banalan. Možda je reč samo o tome da se podilazi mainstream publici da bi se povratio uloženi novac, ali činjenica da je “Majka!” na box officeu zaradila jedva nešto više od polovine uloženog budžeta, dokazuje da je to pogrešan pristup. Ukratko, ovo je zanimljivo ostvarenje, i ako volite ovog autora dajte mu šansu, ali ako ste ljubitelj ozbiljnijeg filma, slobodno zaobiđite ovaj naslov. 

Aljoša Tomić

OMAŽ ANTIČKOJ TRAGEDIJI U AUTORSKOM HORORU

Film: Ubistvo svetog jelena (The Killing of a Sacred Deer)

Režija: Jorgos Lantimos

Scenario: Jorgos Lantimos, Eftimis Filipu

Uloge: Kolin Farel, Nikol Kidman, Beri Kogan

Trajanje: 121 min

Proizvodnja: SAD/Irska/Velika Britanija, 2017.

“Ubistvo svetog jelena” novi film grčkog autora Jorgosa Lantimosa koji je premijerno pirkazan na ovogodišnjem festivalu u Kanu, gde je nominovan za Zlatnu Palmu i gde je osvojio nagradu za najbolji scenario. Ovaj film je još jedna njegova saradnja Eftimisom Filipuom, scenaristom sa kojim je radio na velikom broju svojih filmova, između ostalog na “Jastogu” (The Lobster, 2015.) i “Očnjaku” (Dogtooth, 2009.). Takođe, ovo je njegov drugi film sa Kolin Farelom, posle pomenutog “Jastoga”. 

Film prati kardiologa Stivena (Kolin Farel), koji vodi naizgled miran porodični život. Sa svojom ženom Anom (Nikol Kidman) ima dvoje dece Kim (Refi Kesidi) i Boba (Sani Suljić). U njihovu harmoniju nemir unosi misteriozni mladić Martin (Beri Kogan) sa kojim Stiven provodi sve više vremena. Kolegama govori kako je on prijatelj njegove ćerke koji želi da postane kardiolog. Zaplet počinje kada otkrijemo Martinov identitet. 

Nenad Lančuški: Za početak mislim da bi trebalo rasvetliti nejasnoću naslova koji ima ovaj film. Dakle, o kakvom svetom jelenu se ovde radi? Za šta je to metafora? Takva i slična pitanja mogu da padnu na pamet gledaocu i da u samom filmu ne nađe odgovor na njih. Naime, reč je o jelenu kojeg je Agamemnon u lovu ustrelio te na taj način izazvao gnev Artemide, boginje lova, ne podarivši mu povoljan vetar da plovi za Troju. Jedini način da se ahejska flota pokrene iz Aulide jeste da Agamemnon žrtvuje svoju ćerku Ifigeniju. Postoji nekoliko različitih ishoda ovoh mita u nekoliko dramskih adaptacija, jedna od najpoznatijih je svakako Euripidova. Moguće da je ovaj mit inspirisao autora, međutim mislim da gledaoci ovu vezu nemaju na osnovu čega da vide.

Aljoša Tomić: Sam autor je u intervjuu za portal Cineuropa rekao da je uvideo izvesne paralele između pomenute tragedije i scenarija koji je započeo sa Eftimisom Filipuom, zbog čega je pomislio da bi bilo interesantno "povesti dijalog sa nečim tako ukorenjenim u zapadnoj kulturi". To ne znači da je scenario zasnovan na ovoj tragediji, ali ga ona svakako prožima kroz referencijalne momente koji su vidljivi u celokupnom filmu, počev od samog naslova. Takođe, ova priča u svojoj suštini ima strukturu i duh klasične grčke tragedije, o kojoj ne bih detaljnije da pričam jer bi to otkrilo nekoliko ključnih preokreta u filmu. Trebalo bi takođe rasvetliti još jednu stvar: Ovo nije klasičan žanrovski horor na kakav je većina ljudi navikla (što smo ustanovili po reakcijama publike na bioskopskoj projekiciji kojoj smo prisustvovali), ovo je autentičan izraz Jorgosa Lantimosa, koji u sebi ima elemente horora (slično "Jastogu", koji je imao elemente komedije).

NL: Iskren da budem meni na pamet nije pala Ifigenija dok sam gledao film osim što se spominje u nekom trenutku verovatno kako bi asocirala gledaoce. Na umu mi je bila Medeja, takođe Euripidova tragedija koja ima svoj izvor u grčkom mitu, mada nema veze sa pričom ali takođe ima nekih elemenata koji bi mogli biti referenca na film. Poenta onoga što meni smeta kod samog naslova jeste što on nema veze sa filmom nego sa mitom koji ima neke sličnosti sa scenarijom.

Sa druge strane najjača karika filma po meni su kadrovi i muzika koji ovu morbidnu Lantimosovu priču čine daleko ekspresivnijom i potpuno hipnotišućom. Naročito na samom početku kada muzika kojom je praćen svaki Stivenov susret sa Martinom ukazuje da se u tim scenama krije nešto strašno i opasno. 

AT: Mislim da tebe kao dramskog pisca više pogađa to da li je adekvatno odao omaž navedenoj tragediji, za mene je to bio samo usputni delić lepo istkane priče.

Što se kinematografije tiče, ovo je jedan od najimpresivnijih filmova koje smo videli ove godine. Po estetskom doživljaju koji sam imao dok sam ga gledao, mogao bih da ga uporedim sa prošlogodišnjim “Demonom pod reflektorima” (Neon Demon, 2016.). Ali dok “Demon” vizuelno pleni i hipnotički vas uvlači u savršeno dizajniran svet visoke mode, u ovom filmu je sve osmišljeno tako da gledaoca drži anksioznim. Na primer, kompozicija kadra je uvek tek toliko izmeštena od idealne da bi gledaoca držala u nelagodi, scena je isečena tek za delić prekasno ili prerano, gudačke deonice muzičke podloge vas sve vreme drže na ivici sedišta. Ovo je proizvod čoveka koji savršeno razume film kako pripovedački medij. Svet koji kreira na ovaj način bih nazvao ontoloskim hororom. Strah ne dolazi ovde od konkretne opasnosti za likove, već iz toga što oni egzistiraju u svetu u kome pravila na koja smo navikli u svakodnevici ne važe, sve je moguće jer svetom upravlja logika nalik onoj iz snova. Majstori ove vrsta apsurdističkog realizma su npr. Franc Kafka i Dejvid Linč, a mislim da Lantimos uopšte ne zaostaje za njima.

NL: U potpunosti se slažem sa tvojim doživljajem filma. Ima nešto kafkijansko kod ovog autora. Doduše mnogo više kod prethodnih filmova jer u "Ubistvu svetog jelena" prva trećina filma je čist realizam gde se ništa neuobičajno ne događa, sve dok se ne otkrije Martinov identitet i ne počne zaplet. Meni je takođe kao piscu zanimljivo i na koji način je građen film, gde mi u početku zaista ne znamo šta se dešava, a kroz male replike dobijamo obrte koji otkivaju ustvari situaciju koja će tek na kraju da kulminira. Martin kao negativac mi je ostavio najjači utisak možda baš u sceni kada razgovara sa Anom dok jede špagete. Mislim da imamo sreće što se reditelji poput Lantimosa ili Refna čijeg si prošlogodišnjeg "Demona pod reflektorima" spomenuo bave horor žanrom pa s vremena na vreme možemo da pogledamo i pravi autorski horor koji nije sličan većini drugih horora koje američka produkcija izbacuje gotovo na kilo.

AT: Da, dobro je da postoje autori koji mogu demonstrirati da je horor ozbiljan medij i da se ne završava na holivudskoj eksploataciji. Drago mi je što si mi otkrio ovog autora koji me je osvojio sa “Jastogom” i radujem se otkrivanju ostatka njegovog opusa. Što se tiče ovog filma, treba još napomenuti odličnu glumačku ekipu, predvođenu Kolinom Farelom koji se sa godinama dokazuje kao izuzetan i fleksibilan glumac, sjajna Nikol Kidman u ulozi njegove žene, i mladi Beri Kogan koji je stvorio neverovatno živopisnog lika u ulozi Martina, kao i fantastičnu fotografiju Timiosa Bakatakisa, koji je sarađivao sa Lantimosom i na drugim njegovim filmovima, a koja je oživela kafkijansku viziju ovog reditelja.

Na kraju, ova godina nije bila baš sjajna što se tiče horora, pogotovoo u poređenju sa prošlom. Dobili smo svega par kvalitetnih naslova poput francuskog horora “Sirovo” (Grave, 2016.) i američkog horor trilera “Beži” (Get Out, 2017.). Ostaje nam još da vidimo del Torov “Oblik vode” (The Shape of Water, 2017.) za koji sve upućuje da bi mogao biti ravan njegovim najboljim radovima, i ova horor godina je završena, a “Ubistvo svetog jelena” je film koji je poptuno zasluženo među najboljim ovogodišnjim ostvarenjima.

Nenad Lančuški i Aljoša Tomić

NIŠTA NE DOLAZI NOĆU

Film: Ono što dolazi noću (It Comes At Night)

Režija: Trej Edvard Šulc

Scenario: Trej Edvard Šulc

Uloge: Džoel Edžerton, Kristofer Abot, Karmen Ejogo

Trajanje: 91 min

Proizvodnja: SAD, 2017

Jedan od mojih omiljenih pod-žanrova fantastike koji je vrlo često u dodiru sa horor elementima jeste post-apokaliptična avantura. Drugim rečima ovaj koncept ne mora nužno da bude deo horor poetike, osim ukoliko nije reč naravno o zombi filmu, međutim u velikoj meri post-apokaliptično okruženje samo po sebi kod likova stvara nekakvu strepnju, što ga čini hororičnim. Osnovna karakteristika koncepta post-apokalipse je da je svet kakav danas poznajemo doživeo nekakvu promenu, gubitak ili katastrofu, te je civilizacija nestala ili je u procesu dekadencije. Za primer ću uzeti film „Opstanak“ (The Survivalist, 2015.) koji po tonu i radnji nije horor već neka vrsta trilera ili drame smeštene u post-apokaliptični svet za koji nismo ni sigurni čak kako je postao takav. Ono što želim ovde izvući kao zaključak jeste da su likovi koji se susreću u filmu užasno preplašeni jedni od drugih do te mere da je osnova njihove komunikacije inficirana strahom. 

Sa druge strane film „Deca muškaraca“ (Children of Men, 2006.) nema u samoj postavci ugrađen ovaj samorazumljivi strah od izmenjenog sveta kakav je dat uvek u post-apokaliptičnim avanturama, već se ovde radi o jednom beznađu i apatiji čovečanstva koje je izgubilo mogućnost dalje reprodukcije. Post-apokaliptični koncept ne mora nužno da u sebi ima horor elemente, jer to zavisi od načina na koji je svet u filmu izmenjen, a može u potpunosti da potpada pod horor žanr kao što je to slučaj sa prošlogodišnjim filmom „Posebna“ (The Girl With All The Gifts, 2016.). Ovo obrazloženje sam ovde naveo jer je film o kojem ću pisati vrlo teško okarakterisati kao horor, a u isto vreme režija i sam koncept post-apokaliptičnog sveta u kojem se radnja dešava ukazuju da on to ipak jeste.

Svetom ponovo hara pošast kuge. Jedna porodica koja na samom početku filma sahranjuje jednog svog člana, pokušava da se zaštiti od bolesti skrivajući se u jednoj kući u šumi. Zaplet počinje kada im se pridruži još jedna porodica kojoj dozvoljavaju zbog zaliha hrane koju su doneli sa sobom da se sa njima useli u kuću kako bi živeli svi zajedno. U fokusu radnje je sedamnaestogodišnnji Travis, čijeg dedu sahranjuju na početku filma, a za koga je dečak bio vezan. Nakon ovog slučaja Travis neprestalno sanja košmarne snove od kojih se često budi noću i tumara po kući. Njegov konstantni strah koji ga opseda kako u snu tako i na javi jeste da će se i sam zaraziti. 

Muzika u filmu diktira jedan tempo napetosti i strepnje koji ovaj film bezmalo treba da ima, međutim sam naslov i njegova sadržina nisu u skladu, pošto ništa ne dolazi noću i ne predstavlja pretnju likovima. Jedina pretnja su kuga i nepoverenje koje gaje ove dve porodice jedna prema drugoj. Film je spor, ali ima određeni ritam koji ne posustaje, međutim kompletna radnja je kako praznjikava i nerazrađena. Ne saznamo mnogo o likovima, a o nekima gotovo ništa, a sve to zbog predostrožnosti likova da o sebi govore. Na kraju sam ostao utiska da sam želeo još toga da vidim, ali činjenica da se priča ipak završila nije bilo više šta da se nastavi. Nije ni kao epizoda neke serije, ni kao prosečan film. Više kao neki hiperrealizam smešten u format dugometražnog post-apokaliptičnog sveta u kojem se ljudi boje stare pošasti, kuge.

Film je dobro prošao kod kritike, a veoma loše kod publike, iako su ga mnogi bioskopi puštali te je zaradio 19 miliona dolara, što je veoma velika suma za film sa budžetom od svega 2,4 miliona. Gledao sam mnogo dobrih filmova post-apokaliptičnog tematskog okvira, ali ovaj nije jedan od njih.

Nenad Lančuški