Film: Ubistvo svetog jelena (The Killing of a Sacred Deer)
Režija: Jorgos Lantimos
Scenario: Jorgos Lantimos, Eftimis Filipu
Uloge: Kolin Farel, Nikol Kidman, Beri Kogan
Trajanje: 121 min
Proizvodnja: SAD/Irska/Velika Britanija, 2017.
“Ubistvo svetog jelena” novi film grčkog autora Jorgosa Lantimosa koji je premijerno pirkazan na ovogodišnjem festivalu u Kanu, gde je nominovan za Zlatnu Palmu i gde je osvojio nagradu za najbolji scenario. Ovaj film je još jedna njegova saradnja Eftimisom Filipuom, scenaristom sa kojim je radio na velikom broju svojih filmova, između ostalog na “Jastogu” (The Lobster, 2015.) i “Očnjaku” (Dogtooth, 2009.). Takođe, ovo je njegov drugi film sa Kolin Farelom, posle pomenutog “Jastoga”.
Film prati kardiologa Stivena (Kolin Farel), koji vodi naizgled miran porodični život. Sa svojom ženom Anom (Nikol Kidman) ima dvoje dece Kim (Refi Kesidi) i Boba (Sani Suljić). U njihovu harmoniju nemir unosi misteriozni mladić Martin (Beri Kogan) sa kojim Stiven provodi sve više vremena. Kolegama govori kako je on prijatelj njegove ćerke koji želi da postane kardiolog. Zaplet počinje kada otkrijemo Martinov identitet.
Nenad Lančuški: Za početak mislim da bi trebalo rasvetliti nejasnoću naslova koji ima ovaj film. Dakle, o kakvom svetom jelenu se ovde radi? Za šta je to metafora? Takva i slična pitanja mogu da padnu na pamet gledaocu i da u samom filmu ne nađe odgovor na njih. Naime, reč je o jelenu kojeg je Agamemnon u lovu ustrelio te na taj način izazvao gnev Artemide, boginje lova, ne podarivši mu povoljan vetar da plovi za Troju. Jedini način da se ahejska flota pokrene iz Aulide jeste da Agamemnon žrtvuje svoju ćerku Ifigeniju. Postoji nekoliko različitih ishoda ovoh mita u nekoliko dramskih adaptacija, jedna od najpoznatijih je svakako Euripidova. Moguće da je ovaj mit inspirisao autora, međutim mislim da gledaoci ovu vezu nemaju na osnovu čega da vide.
Aljoša Tomić: Sam autor je u intervjuu za portal Cineuropa rekao da je uvideo izvesne paralele između pomenute tragedije i scenarija koji je započeo sa Eftimisom Filipuom, zbog čega je pomislio da bi bilo interesantno "povesti dijalog sa nečim tako ukorenjenim u zapadnoj kulturi". To ne znači da je scenario zasnovan na ovoj tragediji, ali ga ona svakako prožima kroz referencijalne momente koji su vidljivi u celokupnom filmu, počev od samog naslova. Takođe, ova priča u svojoj suštini ima strukturu i duh klasične grčke tragedije, o kojoj ne bih detaljnije da pričam jer bi to otkrilo nekoliko ključnih preokreta u filmu. Trebalo bi takođe rasvetliti još jednu stvar: Ovo nije klasičan žanrovski horor na kakav je većina ljudi navikla (što smo ustanovili po reakcijama publike na bioskopskoj projekiciji kojoj smo prisustvovali), ovo je autentičan izraz Jorgosa Lantimosa, koji u sebi ima elemente horora (slično "Jastogu", koji je imao elemente komedije).
NL: Iskren da budem meni na pamet nije pala Ifigenija dok sam gledao film osim što se spominje u nekom trenutku verovatno kako bi asocirala gledaoce. Na umu mi je bila Medeja, takođe Euripidova tragedija koja ima svoj izvor u grčkom mitu, mada nema veze sa pričom ali takođe ima nekih elemenata koji bi mogli biti referenca na film. Poenta onoga što meni smeta kod samog naslova jeste što on nema veze sa filmom nego sa mitom koji ima neke sličnosti sa scenarijom.
Sa druge strane najjača karika filma po meni su kadrovi i muzika koji ovu morbidnu Lantimosovu priču čine daleko ekspresivnijom i potpuno hipnotišućom. Naročito na samom početku kada muzika kojom je praćen svaki Stivenov susret sa Martinom ukazuje da se u tim scenama krije nešto strašno i opasno.
AT: Mislim da tebe kao dramskog pisca više pogađa to da li je adekvatno odao omaž navedenoj tragediji, za mene je to bio samo usputni delić lepo istkane priče.
Što se kinematografije tiče, ovo je jedan od najimpresivnijih filmova koje smo videli ove godine. Po estetskom doživljaju koji sam imao dok sam ga gledao, mogao bih da ga uporedim sa prošlogodišnjim “Demonom pod reflektorima” (Neon Demon, 2016.). Ali dok “Demon” vizuelno pleni i hipnotički vas uvlači u savršeno dizajniran svet visoke mode, u ovom filmu je sve osmišljeno tako da gledaoca drži anksioznim. Na primer, kompozicija kadra je uvek tek toliko izmeštena od idealne da bi gledaoca držala u nelagodi, scena je isečena tek za delić prekasno ili prerano, gudačke deonice muzičke podloge vas sve vreme drže na ivici sedišta. Ovo je proizvod čoveka koji savršeno razume film kako pripovedački medij. Svet koji kreira na ovaj način bih nazvao ontoloskim hororom. Strah ne dolazi ovde od konkretne opasnosti za likove, već iz toga što oni egzistiraju u svetu u kome pravila na koja smo navikli u svakodnevici ne važe, sve je moguće jer svetom upravlja logika nalik onoj iz snova. Majstori ove vrsta apsurdističkog realizma su npr. Franc Kafka i Dejvid Linč, a mislim da Lantimos uopšte ne zaostaje za njima.
NL: U potpunosti se slažem sa tvojim doživljajem filma. Ima nešto kafkijansko kod ovog autora. Doduše mnogo više kod prethodnih filmova jer u "Ubistvu svetog jelena" prva trećina filma je čist realizam gde se ništa neuobičajno ne događa, sve dok se ne otkrije Martinov identitet i ne počne zaplet. Meni je takođe kao piscu zanimljivo i na koji način je građen film, gde mi u početku zaista ne znamo šta se dešava, a kroz male replike dobijamo obrte koji otkivaju ustvari situaciju koja će tek na kraju da kulminira. Martin kao negativac mi je ostavio najjači utisak možda baš u sceni kada razgovara sa Anom dok jede špagete. Mislim da imamo sreće što se reditelji poput Lantimosa ili Refna čijeg si prošlogodišnjeg "Demona pod reflektorima" spomenuo bave horor žanrom pa s vremena na vreme možemo da pogledamo i pravi autorski horor koji nije sličan većini drugih horora koje američka produkcija izbacuje gotovo na kilo.
AT: Da, dobro je da postoje autori koji mogu demonstrirati da je horor ozbiljan medij i da se ne završava na holivudskoj eksploataciji. Drago mi je što si mi otkrio ovog autora koji me je osvojio sa “Jastogom” i radujem se otkrivanju ostatka njegovog opusa. Što se tiče ovog filma, treba još napomenuti odličnu glumačku ekipu, predvođenu Kolinom Farelom koji se sa godinama dokazuje kao izuzetan i fleksibilan glumac, sjajna Nikol Kidman u ulozi njegove žene, i mladi Beri Kogan koji je stvorio neverovatno živopisnog lika u ulozi Martina, kao i fantastičnu fotografiju Timiosa Bakatakisa, koji je sarađivao sa Lantimosom i na drugim njegovim filmovima, a koja je oživela kafkijansku viziju ovog reditelja.
Na kraju, ova godina nije bila baš sjajna što se tiče horora, pogotovoo u poređenju sa prošlom. Dobili smo svega par kvalitetnih naslova poput francuskog horora “Sirovo” (Grave, 2016.) i američkog horor trilera “Beži” (Get Out, 2017.). Ostaje nam još da vidimo del Torov “Oblik vode” (The Shape of Water, 2017.) za koji sve upućuje da bi mogao biti ravan njegovim najboljim radovima, i ova horor godina je završena, a “Ubistvo svetog jelena” je film koji je poptuno zasluženo među najboljim ovogodišnjim ostvarenjima.
Nenad Lančuški i Aljoša Tomić
No comments:
Post a Comment