PREVELIKI ZALOGAJ

Film: Mrtvi decembar (Deathcember)
Režija: Lazar Bodroža, Džon Kuk Linč, Stiv de Ruver
Scenario: Ves Alen, Džon Kuk Linč
Uloge: Barbara Krempton, Klark Vulf, Tifani Šepis
Trajanje: 145 min
Proizvodnja: Nemačka, 2019.

Praznična sezona je i dalje u punom jeku, a mi nastavljamo u prigodnom duhu. I ove nedelje recenziramo jednu horor antologiju koja za temu ima Božić. Ili bi trebalo da ima. Idejni tvorac antologije Dominik Saksl je zamislio zbirku kratkih filmova po uzoru na adventski kalendar. Ova tradicija potiče iz luteranske crkve i odnosi se na kalendar na kome su kartonske kućice, a iza svake je simbol kojim se odbrojava dolazak Božića.

Analogno kalendaru, koji ima 24 kućice, i "Mrtvi decembar" se sastoji od 24 kratka filma, svaki u trajanju od dva do pet minuta. A u stvari cela antologija sadrži 26 filmova, mada se to slabije pominje jer se ne uklapa u temu. U stvari, poručeno je 27, za slučaj da neko odustane, ali su mislili da je 27 previše, pa su se ograničili na 26, iako je ideja bila da ih bude 24. Ovaj momenat nedovršenosti koncepta dosta dobro ilustruje način na koji je ovaj projekat realizovan.

Pretpostavljam da je po sredi sindrom prevelikog zalogaja. Saksl, kome je ovo prvi veći projekat je od nemačkog ministarstva dobio budžet, koji je bio dovoljan da se autorima koji će učestvovati u antologiji isplati po 5000 evra za finansiranje njihovih filmova. Potom je Saksl preko raznih festivala i ličnih kontatkata stupio u vezu sa kinematografima širom sveta sa predlogom da svako od njih snimi kratku horor epizodu koja za temu ima Božić.

Ne znam kako je tačno izgledala selekcija scenarija koji će ući u antologiju, ali deluje kao da Saksl nije baš držao sve konce u rukama. Mnogi filmovi uopšte nemaju veze sa Božićem, a i oni koji imaju često ga samo stave u pozadinu i opet pričaju priču koja nema veze sa njim. Ali u redu, to će biti problem samo hardcore ljubiteljima prazničnih horora, kojih verovatno nema previše. 

Dakle, ako zanemarimo taj detalj i dalje imamo ono što bi Amerikanci nazvali mixed bag. U ovoj kolekciji ima svega i svačega, od body horora, preko slashera, giallo filma, stop motion animacije, nemog filma i mnogih drugih žanrova. Kvalitet takođe varira, jer mnogim autorima je ovo prvi izlazak iz filmskog podzemlja, iako je tu nekolicina iskusnijih autora čiji kvalitet odskače.

I ovo nije opet pravilo, jer na primer, segment po imenu "Izgubljena kuća na selu" legendarnog Ruđera Deodata jeste u tehničkom smislu ispred svih drugih filmova u ovoj zbirci, ali preokret je prilično predvidljiv i ne ostavlja neki trajniji utisak. Sa druge strane "Prskalica" Džon Kuk Linča, autora koji iza sebe ima samo nekolicinu kratkih filmova, ostavlja mnogo upečatljiviji utisak estetikom i pričom u maniru "Zone sumraka" (Twilight Zone, 1959.) koja funkcioniše kao omaž hororu pedesetih i šezdesetih godina.

Uz Deodata, u antologiji učestvuje još nekolicina afirmisanih autora, poput meksičkog autora Isaka Ezbana, koji je napisao i režirao meni najzanimljiviji segment po imenu "Božićne pesme". Tu su takođe i Polijana Mekintoš, Sang-vu Li i Laki Meki, dok su ostali autori uglavnom neafirmisani i ovo im je prvi veći izlet u svet filma. Vredi istaći nemačkog animatora Jirgena Klinga čiji je segment "Usrani Božić" toliko brutalan, da je izostavljen iz verzije filma namenjenoj prikazivanju na američkim festivalima. Definitivno neće nikoga ostaviti ravnodušnim.

Ono što će sigurno biti zanimljivo gledaocima sa ovih prostora je što su u antologiji našla mesto i dva srpska autora. Prvi je Lazar Bodroža koji je pre par godina u saradnji sa Dimitrijem Vojnovim izbacio svoju naučnofantastičnu romansu "Ederlezi Rising" (2018.). Segment koji je on režirao zove se "Aurora" i reč je o još jednoj saradnji sa Vojnovim. Takođe reč je i o još jednoj priči koja nema baš nikakve veze sa antologijom, autorski dvojac je verovatno iskoristio priliku da budžet usmeri u ideju koju su imali nezavisno od Sakslovog projekta.

Drugi je Bodrožin nešto stariji i iskusniji kolega koji je domaćim horor fanovima poznat po "Zoni mrtvih" (2009.) i prvom srpskom creature filmu "Mamula" (2014.). Milan Todorović je prema scenariju Momira Miloševića režirao segment po imenu "Devetnaesti decembar" i smešten je u okvire srpske običajnosti. Priča se dešava na veče slave Svetog Nikole, iz perspektive mlade srpske devojke koja objašnjava običaje njenoj gošći iz inostranstva. Sve je tu: folk muzika, ruska salata, pečeno prase i jedan jugo.

Koliko će vam se dopasti ova antologija dosta zavisi od vašeg strpljenja i toga da li možete izdržati skoro dva i po sata zarad nekih pola sata kvalitetnog sadržaja raštrkanog kroz ceo film. Projekat ove veličine bi možda bio preciznije izbrušen u rukama nekog iskusnijeg rukovodioca, ovako je rezultat samo mešavina svega i svačega koja nema svoju ciljnu publiku.

Aljoša Tomić

PRAZNICI NAM STIŽU

Film: Noći pre Božića (The Nights Before Christmas)
Režija: Paul Tanter
Scenario: Sajmon Filips, Paul Tanter
Uloge: Sajla de Ged, Sajmon Filips, Kejt Šroder
Proizvodnja: SAD, 2019.
Trajanje: 103 min

Praznici nam stižu! Pa bi u tom duhu valjalo i preporučiti nešto za ljubitelje horora i praznične idile odjednom. Ovakvi filmovi u velikoj većini slučajeva budu srednje očajni ili barem prosečni. Naravno nije uvek to slučaj. Moram da spomenem kultni horor-slešer iz 1974. „Crni Božić“ (Black Christmas, 1974.) koji je možda i jedan od najboljih slešera ’70-ih godina, a sigurno i jedan od najboljih praznični horor filmova.

Ako je ovaj klasik najbolji, verovatno je onda najpoznatiji praznični horor „Krampus“ (Krampus, 2015.). Ovaj film ide više na komične elemente i uspešno ih kombinuje sa hororom. Više je zabavan nego strašan, ali zar nije to upravo ono što nam i treba za praznike?

 

Ove godine sam naleteo na tri interesantna praznična horor filma, Loža (The Lodge, 2019.), „Mrtvi decembar“ (Deathcember,2019.) i „Noći pre Božića“ o kojem sam odlučio i da napišem nešto više. Međutim i druga dva filma da ih ne zapostavimo su vrlo interesantni, naročito „Mrtvi decembar“ koji se ustvari sastoji iz 24 kratka horor filma iz različitih krajeva sveta objedinjeni u ovaj omnibus kanadske produkcije.

Ima tu svega i svačega, od horor-komedije, treša do apstraktnih kratkih umetničkih formi. Sve u svemu mislim da vredi odvojiti vreme za ovo dvoipočasovno putovanje svetom.

Dok je „Loža“ više jedan ozbiljniji horor film za ljubitelje misterije smeštene u izolovanu kuću. Svakako da „Loža“ zaslužuje možda i jednu recenziju koja će biti posvećena samo njemu, ali biće prilike i za to.

 

 

Ovaj put je reč o krvavom slešeru sa elementima komedije, izuzetnim obrtima, treš epizodama i iščekivano dobrim krajem. Uporedio bih ga najpre sa prošlogodišnjim filmom „Spremna ili ne“ (Ready or not, 2019.) ali sa manje interesantnom početnom situacijom.

Gospodin i Gospođa Klaus (Sajla de God i Sajmon Filips) su begunci sa psihijatrije koji imaju svoj plan i listu koga treba da smaknu. Obučeni su u kostime Deda Mraza i Baba Mrazice i haraju jednim malim gradom nadomak Nju Jorka. Zaplet počinje kada im u trag uđe agent FBI-a Natalija Parker (Kejt Šroder).

Ovaj film je sequel horora „Bilo jednom za Božić“ (Once Opon A Time At Christmas, 2017.) i obišao je tokom prethodne godine nekoliko festivala, međutim nije uspeo da se dokopa ni jedne nagrade. Takođe američka kritika ga uopšte nije ispratila, niti je uspeo da povrati uloženi novac. Bez obzira na mali budžet film izgleda dosta kvalitetno što je predpostavljam zasluga reditelja iako je gluma sa izuzetkom Sajle de Ged u suštini loša.

 

 

Najjača karika pored spomenute Sajle, koja tumači gospođu Klaus i koja igra svoju ulogu psihopate Baba Mrazice u stilu najnapetije Harli Kvin, jeste tok radnje i narativa koji perfidno razotkriva motive njihovih ubistava i povezuje prošlost likova sa akcijama u sadašnosti.

Komični elementi su FBI agenti. Svi su jednostavno glupi do imbecilnosti. Spašena je jedino protagonistkinja Natalija, mada ne baš sasvim. Ali za takve detalje vam ostavljam samo gledanje filma.

Sve u svemu, praznici nam stižu, a kovidno je stanje i neće biti velikih dočeka Nove godine, ali zato organizacija filmskog maratona zvuči kao dobra ideja!

Nenad Lančuški

LABUDOVA PESMA X-LJUDI

Film: Novi mutanti (The New Mutants)
Režija: Džoš Bun
Scenario: Džoš Bun, Nejt Li
Uloge: Mejsi Vilijams, Anja Tejlor-Džoj, Čarli Hiton
Trajanje: 94 min
Proizvodnja: SAD, 2020.

Pre dvadesetak godina superheroji su bili daleko od mainstream publike, uglavnom su prebivali na stranicama stripova, sa jednako marginalizovanom publikom koja nije bila cool i etiketirana kao štreberi i šmokljani (iliti nerd i geek, kako je danas uobičajeno). Reditelj Džon Favro je sa svojim "Gvozdenim čovekom" (Iron Man, 2008.) uveo u mainstream ove likove, tako da su danas jednako poznati i popularni kao Miki Maus i Koka-Kola.

Nije da pre Favroa nije bilo superherojskog filma, ali oni jesu bili tada pojedinačne pojave, poput Tim Bartonovog "Betmena" (Batman, 1989.) ili Ričard Donerovog "Supermena" (Superman, 1978.). Ali film koji je omogućio ekspanziju super heroja na veliko platno su Brajan Singerovi "X-meni" (X-Men, 2000.). Iako nije naročito verno preneo originalni predložak na filmsko platno, uspeh ovog filma je dokazao 20th Century Foxu i drugim vlasnicima slične intelektualne svojine, da je superherojski film nešto u šta vredi ulagati.

Iako su originalno bili vlasništvo Marvel Comicsa, X-meni su početkom devedesetih pali u ruke 20th Century Foxa, koji je uspeo da naštanca trinaest filmova, pre nego što su se prava vratila Marvelu, koji je sada u vlasništvu Diznija. Poslednji u serijalu je film koji imamo ovde, a razlog zašto ga recenziramo je to što se Fox ovog puta odlučio da napravi superherojski horor.

Ovaj hibridni žanr nije retkost, tako da horor superheroji postoje oduvek, npr. Biće iz močvare (Swamp Thing), a horor teme su česte i kod klasičnih superheroja, poput Betmena. Na velika platna je ova kombinacija žanrova našla put preko "Spouna" (Spawn, 1997.), "Goust Rajdera" (Ghost Rider, 2007.), "Brajtberna" (Brightburna, 2019.) i mnogih drugih.

"Novi mutanti" su u svojoj originalnoj stripskoj formi započeli kao spin off svog mnogo uspešnijeg straijeg brata "X-mena". U prvoj verziji stripa oni su nova generacija učenika "Egzavijerovog instituta za talentovanu omladinu", dok su stari X-meni sada odrasli ljudi. ovde imamo još jednom priču o odrastanju i svim problemima sa kojima se mladi nose, poput diskriminacije, zlostavljanja i sl.

Filmska verzija, sadrži postavku likova koji se do sada uglavnom nisu pojavljivali na filmu, i bazirana je na petom broju strip serijala po imenu "Demonski medved". Ova priča, kojoj je Bil Sijenkijevič dao prigodan mračan ton, prati Deni Munstar alijas Miraž, devojku indijanskog porekla, koja mora da se suoči sa svojim strahovima, nakon gubitka svoje porodice. Najveća razlika je u tome šro priča u filmu ne počinje u Egzavijerovoj školi već u mentalnoj instituciji koja navodno pomaže mladim mutantima da se snađu sa novim moćima nakon što im se prvi put u životu manifestuju. 

Instituciju vodi doktorka Sesilija Rejs (Elis Braga), koja je navodno u službi Čarlsa Egzavijera. Pored Deni ovde su smešteni Rejn Sinkler alijas Vulfsbejn (Mejsi Vilijams), Ilijana Raspućin alijas Medžik (Anja Tejlor-Džoj), Sem Gatri alijas Kenonbol (Čarli Hiton) i Bobi da Kosta alijas Sanspot (Henri Zaga). Svaki od njih ima tragični događaj u prošlosti vezan koji je izazvala manifestacija njihovih moći, a koji ćemo razotkriti dok se neobični događaji koji počinju da se dešavaju bliže svojoj kulminaciji.

Na papiru sve ovo zvuči odlično, i moj entuzijazam nakon trejlera je bio ogroman. Ali za film, koji je prvobitno planirano da zajaše na talasu uspeha adaptacije Kingovog romana "To" (It, 2017.), počeo je pravi razvojni pakao. Ukratko, premijera filma je prvo pomerena za februar 2019. da se prikazivanje ne bi poklopilo sa "Dedpulom 2" (Deadpool 2, 2018.). Takođe sa ovim je počeo i rad na revizijama i ponovnom snimanju nekih scena da bi film postao strašniji. 

Zatim je premijera prerađenog filma ponovo pomerena za avgust, da se prikazivanje ne bi poklopilo sa "X-men: Mračnim Feniksom" (X-men:Dark Phoenix, 2019.). Uz pomeranje, studio je tražio izmene na skoro pola filma, i snimanje je ponovo počelo. U međuvremenu Dizni kupuje 20th Century Fox, i počinje da sumnja u potencijal ovog filma, i uz to traže nove zahteve za preradu.

Konačno u martu 2020. je objavljeno da je iskasapljeni film kompletiran, ali je prikazivanje opet pomereno usled pandemije COVID-19. Možda bi za ovaj film i bilo bolje da ostane negde zakopan, jer verujem da je nakon sveg studijskog uplitanja ovaj film veoma daleko od početne Bunove vizije koju je pitchovao još 2014. tako što je isekao Sijenkijevičeve stripske table da bi ilustrovao kako bi priča funkcionisala na filmu. 

Nije ovo prvi put da kapitalistička mašinerija pregazi kreativnog pojedinca, ali da li vredi trošiti vreme na ovaj film koji je u jednom trenutku mrcvarilo 7 različitih scenarista? Kako je očekivati, ovaj film ima krizu identiteta i ozbiljne strukturalne probleme. Negde ispod svega toga se nazire potencijal svega onoga što je ovaj film mogao da bude, ali narativna disonanca će učiniti da ne možete zaista da progutate ideje koje vam film servira.  

Ovaj film ne funkcioniše ni kao film, a još manje kao horor. Motivacija likova ne proizlazi iz njihovih pozadinskih priča, kako bi očekivali. Nastaje apsurdna situacija u kojima jedan deo filma otkrivamo tragičnu prošlost skoro svakog od likova, ali ta prošlost nema efekat na njhove akcije jer su u sadašnjosti svi likovi jednodimenzionalni klišei. Potencijal psihološkog horora koji nam je obećan je samim tim protraćen. 

Film je toliko loš, da je zabavnije secirati ga sa pokušajem da arheološki otkrijemo šta je neka od ideja mogla biti na samom svom početku. Film defintivno ima te ideje u tragovima, ali nesrećni rezultat je daleko od zadovoljavajućeg. Bez obzira na moju ljubav kako prema superherojima, tako i prema hororu, ne bih preporučio nikome ovaj film koji ne funkcioniše ni kao jedno ni kao drugo. 

Aljoša Tomić

NAPETO

Film: Beži (Run)
Režija: Aniš Čaganti
Scenario: Aniš Čaganti, Sev Ohanijan
Uloge: Sara Polson, Kira Alen, Sara Son
Proizvodnja: SAD, 2020.
Trajanje: 90 min

Svi se sećamo glumice Sare Pulson iz „Američkih horor priča“ (American Horror Story, 2011.). Takođe trenutno je aktuelna i dramska serija „Ritčedova“ (Ratched, 2020.) u kojoj Sara Polson tumači glavnu ulogu. Kada sam video trejler za film „Beži“ i shvatio da upravo ova, meni sjajna glumica igra i to ulogu negativca, obradovao sam se. Pomislio sam evo jednog od favorita u ovoj poprilično jadnoj godini za horor film.

Nije samo Sara Polson što je obećavalo u ovom filmu već i sam koncept radnje i tema kojom se film bavi. Naime, ovo je jedan od onih horora koji su zaista mogući, na žalost ne samo mogući već se i dešavaju. 

Imao sam prilike da jednom u novinama naletim na tekst o tome kako je otac držao svoju decu u podrumu do petnaeste godine, nakon čega kada je njegov zločin otkriven deca nisu umela ni da se ponašaju ni da komuniciraju. To su stvarni horori kojih je ovaj naš izopačen svet prepun, i uvek je i bio, samo su se informacije sporije širile nego danas pa nismo baš sve mogli da znamo.

Takođe su se užasi dešavali u svetu i javno, poput mučenja i spaljivanja ljudi i to je čak bilo podržavano od strane uticajnih institucija. Da ne bismo više odugovlačili i okolišali, jedna od glavnih glumica i tema kojim se film bavi su obećavali, ali na žalost moj opšti utisak je drugačiji.

Radnja prati majku Dijanu Šerman (Sara Polson) i njenu ćerku Kloe (Kira Alen) koja ima aritmiju, hemohromatozu, astmu, dijabetes i paralizu nogu. Dijana je na prvi utisak smerna majka koja brine o svojoj ćerci i daje joj punu podršku pred veliki izazov koji je čeka, a to je odlazak na koledž. Jednog dana Kloe otkriva neke lekove u kesi koju je njena majka donela iz prodavnice na kojima piše ime Dijana Šerman.

Kada Kloe pokušava da sazna o kojim lekovima se radi pošto su se našli u čašici sa ostalim lekovima koje uzima, Dijana nastoji da je na indirektan način spreči da dođe do infomacija.

Kloe počinje da sumnja u dobrotu i brižnost svoje majke i daje sve od sebe da sazna koje su to mračne tajne koje rođena majka krije od nje. Film je toliko uzbudljiv da verujem da bi samo zbog atmosfere,tona i trila koji vozi, preporučio svima da ga pogledaju. Ako ne obraćate previše pažnje na gomilu nelogičnosti nećete ih ni primetiti. Ako ih pak i primetite zarad užitka u dobroj napetosti možda ćete ih progutati.

Međutim ja kao kritičar moram ovde da spomenem i da primetim da je svaki sukob i svaki ključni obrt naivan i neuverljiv. Sam kraj filma je potpuno patetičan. Na mnogo mesta se na mnogo drugačijih različitih načina, kada priča treba da dobije novi pravac, moglo uraditi sve samo ne nešto tako prosto i naivno kao što je u filmu.

U sledećim pasusima slede spojleri, da biste ih videli odaberite tekst: 

Kako bih bio potpuno jasan napraviću spojler. Takođe i za one koji su već pogledali film. Kloe uz svu svoju paralizu nogu kada je Dijana zaključa u sobu i postavi joj mnoštvo prepreka kako ne bi uspela da pobegne, ona u tome na potpuno inovativan način ipak uspeva. Ali je majka ipak uhvati i ovog puta zaključa u podrum, vezavši samo njena kolica lancem.

Zašto bi joj Dijana vezala samo kolica ako zaista želi da je onesposobi za beg, s obzirom da je Kloe već uspela da pobegne uz sve one prepreke? Ili je možda to namerno uradila da bi Kloe otkrila ono što se u tom podrumu nalazi?

A u tom istom podrumu je fascikla na kojoj piše njeno ime i gde se kriju apsolutno sve tajne koje Kloe ne sme da zna. To je previše proizvoljno i naivno. Da se radi o boljem filmu, sve ove stvari bismo postepeno saznavali kroz narativ filma.

U svakom slučaju ako ne cepidlačite ovoliko koliko ja, „Beži“ može da se gleda. Mađutim tematski neuporedivo je lošiji od filmova sa ovom temom kao što su „Mizeri“ (Misery, 1990.) ili „Očnjak“ (Dogtooth, 2009.).

Nenad Lančuški

PUT OKO SVETA UZ FOLK HOROR

Film: Atlas zla (The Field Guide to Evil)
Režija: Ašim Aluvalija, Ken Evrenol
Scenario: Robert Bolesto, Elif Domanik,
Uloge: Marlen Hauzer, Lucija Operman, Karin Pauer
Trajanje: 117 min
Proizvodnja: Grčka/Novi Zeland/Poljska/Turska/Austrija/SAD/Mađarska/Indija, 2018.

Odmah na početku disklejmer: oduvek sam gajio simpatije prema antologijskim serijama i filmovima baziranim na mitu i folkloru. To je razlog zašto me je prošlogodišnji naslov "Hagazusa: Pagansko prokletstvo" (Hagazussa, 2017.) prijatno iznenadio, zašto mi je "Veštica" (The Witch, 2015.) jedan od omiljenih horora svih vremena, i zašto me je "Sredina leta" (Midsommar, 2019.) razočarao.

Mit i tradicija su uvek bili mač sa dve oštrice, kroz istoriju prečesto korišćeni u svrhe zgrtanja političke moći i ispredanja nacionalističkih narativa. Sa druge, malo manje ideološke strane, ovaj par može biti odlično oruđe za razumevanje ljudske suštine i toga kako smo stigli tu gde smo danas. Oni izražavaju ono najprimitivnije u nama, i samo analiziranjem toga možemo se duhovno pomeriti napred. 

Moje mišljenje je da film koji želi da se bavi ovom tematikom, mora da ulovi i taj momenat estetskog izraza karakterističnog za mitsko-magijsko pripovedanje, da se izmesti izvan konvencija tradicionalne filmske estetike i nađe ono univerzalno ma gde da ga to izmeštanje odvede. Možda ovo zvuči pretenciozno, ali je u stvari elementarno, jer mit nije ništa ezoterično, on je i danas deo svakodnevice, samo ga je potrebno osvestiti. A ako mi ne verujete, popričajte sa nekim ko veruje u astrologiju ili u teorije zavere i razumećete na šta ciljam.

Zanimljiv eksperiment na ovom polju nam daje internacionalna banda autora, koja se zahvaljujući uspešnoj crowdfunding kampanji okupila oko interesatnog projekta. Reč je o antologiji koja se sastoji od osam kratkih filmova, od kojih svaki na način specifičan za autora, obrađuje po jednu narodnu pripovest iz regiona iz koga potiču. 

Rezultat varira, ali sveukupno dobili smo zanimljiv paket, o čijem svakom delu vredi reći poneku reč, kao i o njihovim autorima, koji su svi manje poznata, ali interesantna imena u horor žanru.

HELFALSKE GREŠNICE (DIE TRUD)

Prva priča dolazi nam iz Austrije, i napisana je i režirana od strane autorskog dvojca Veronike Franc i Severina Fijale. Ljubiteljima horora ovaj duo može biti poznat po odličnom psihološkom hororu "Vidim, vidim" (Ich seh, Ich seh, 2014.). Ovaj segment po atmosferi podseća na ranije pomenute "Hagazusa" i "Veštica", i verovatno je najmanje eksperimentalan od svih u ovoj antologiji, ali je vrlo efektna i učiniće da ostanete uz film, čisto da vidite šta je sledeće. 

Priča je smeštena "nekada davno" u Austriji, i bavi se ženskom emancipacijom, kroz priču o devojci koja u ruralnoj sredini u kojo živi počinje da oseća krivicu zbog grešnih misli koje prevladavaju u njoj, a u selu je opštepoznato da krivica i strah rađaju čudovišta.

POSEDNUTA AL KARIZIJEM, DEMONOM NOVOROĐENČADI

Druga priča nam dolazi iz Turske, i njen autor je Ken Evrenol. Ovaj autor se i ranije bavio hororom, u svom ultradosadnom nadrealističkom filmu "Vrata pakla" (Baskin, 2015.). Na sreću, ovaj kratki film ima mnogo više energije i jezivu ekspresionističku atmosferu. 

Evrenolova priča obrađuje Tursku legendu o Al Kariziju, vampirskom zloduhu koji se javlja ženama nakon rođenja deteta, u formi starice, mačke ili koze. Zanimljivo je da je ova legenda rasprostranjena i na prostoru Bosne, verovatno uvezena za vreme Osmanske imperije.

PALITELJ I DEVICA

Meni omiljeni segment dolazi iz Poljske, a razlog tome je moja ljubav prema estetskom izraz Anješke Smočinske, čiji me je stil osvojio nakon što sam odgledao njen debitantski film "Mamac" (Córki dancingu , 2015.). Njena antologijska priča sjajno hvata senzibilitet slovenske narodne priče sa svim onim primitivnim momentima koji su ostali na ovim prostorima i nakon pokrštavanja. 

Alegorična priča o magiji i žudnji za moći, priča prati lutalicu koji za vreme jednog od svojih putovanja, sreće misterioznu devojku koja mu obeća da će mu se sve želje ostvariti nakon što pojede tri srca nedavno umrlih. Obuzet pohlepom, lutalica kreće da ostvari svoje snove.

ČUVAJ SE MELONHEDA

Ova priča dolazi iz Amerike i još uvek nisam siguran da li je potpuni promašaj ili je pogodak u centar. Autor priče je Kelvin Rider, poznat po bizarnoj horor komediji "Lutalica" (The Rambler, 2013.). Rider pripoveda priču iz američkog folklora, koja govori o malim glavatim kanibalima po imenu Melonhedi. Slučajno ili namerno, koristi estetiku trash filma, sa sve prenaglašenom amaterskom glumom i gostovanjem horor ikone Pola Forda. A zašto Rider smatra da je trash film medij američkog folklora je stvar koju treba detaljnije analizirati. 

Krećemo stereotipnim odlaskom jedne nuklearne porodice na odmor na izolovanu lokaciju na severu SAD-a. Naravno, ne prođe mnogo vremena pre nego što se u njihovoj šumskoj kolibi počnu pojavljivati čudne stvari.

ŠTA SE DESILO SA PANAGASOM PAGANINOM

Grčki kompozitor i pisac Janis Veslemes je autor pete priče. Opus ovog autora mi nije poznat, ali njegov pripovedački stil je dovoljno intersantan da poželim da ga bolje upoznam. Njegov jedini dugometražni film je "Norveška" (Norwigia, 2014.) i sudeći po sinopsisu, priča o vampiru plesaču koji je u potrazi za "toplom" devojkom u mračnom predgrađu Atine je nešto što bi moglo lako da mi se dopadne. Ali pre nego što budem u prilici da pogledam njegovo dugometražo delo, par reči o njegovoj epizodi u antologiji. 

Priča inspirisana grčkim folklorom govori o kalikancarosu, na ovim prostorima poznatijim pod imenom karakondžula. Ovaj niži demon boravi u podzemnom svetu sve do vremena Božića, kada izlazi na površinu. U mestima gde su paganski običaji još uvek živi, oni se nekada maskirani mešaju sa pijanom ruljom i učestvuju u proslavi. Junak ove priče je kalikancaros koji usred jedne od takvih proslava biva razotkriven.

PALATA UŽASA

Po meni najslabiji segment antologije je kratka priča Ašima Aluvalije. Ovaj renomirani autor, poznat po svojim nekonvencionalnim dokumentarcima i krimi drama, pripada novoj generaciji indijskih autora, koja stvara van okvira bolivudskog sistema. Ovaj nepobitno vrhunski kinematograf, opredelio se za jednu lovkraftijansku priču inspirisanu bengalskom narodnom pričom. Na žalost, mislim da nije baš isporučio neopisive užase u svom visokostilizovanom segmentu. 

Ova priča smeštena u 1919. godinu govori o drevnoj palati smeštenoj duboko u džunglu. U ovoj palati poludeli kralj je skupio razne kuriozitete koji ne pripadaju ovom svetu. Mi pratimo britansku ekspediciju koja sa svojim vodičem dolazi da se upozna sa neobičnim ritualima i življem ove palate.

DAH NOĆI 

 Pretposlednji segment nam dolazi iz Nemačke. Njegova autorka je Ketrin Gebe, poznata po mučnoj socijalnoj drami baziranoj na istinitim događajima po imenu "Ništa se loše ne može desiti" (Tore tanzt, 2013.). Priča ovog filma je jezivija od većine horora koje sam gledao poslednjih godina, i majstorski je ispripovedana. I koliko god njen prvi dugometražni film delovao realistično, njena priča u antologiji "Atlas zla" je čist magični realizam. 

Ona priča staru bavarsku priču o drudeu, zlom duhu koji zaposeda tela ljudi. Kada izađe iz tela da bi širio bolest, osoba koju zaposeda ostaje beživotna sve dok se on ne vrati. A ako bi bio ubijen, i njegov domaćin bi ostao mrtav. Glavni junak priče je mladić koji živi sa svojom sestrom na obroncima Alpa i njihovu porodicu pohodi jedan od ovih duhova.

OBUĆAREV IZBOR

I na kraju imamo jedan nemi film stilizovan u maniru nemačkog ekspresionizma. Baziran na mađarskoj narodnoj priči "Princezina kletva", britanski reditelj Piter Striklend nam priča priču o dva brata, koji se takmiče za ljubav princeze. Striklend, nama u svežem sećanju po svom filmu "U tkanini" (In fabric, 2018.), poslednjih dvadesetak godina živi u Slovačkoj i Mađarskoj, tako da nije neobično što nam od njega dolazi mađarska bajka. 

Priča prati dva brata Botonda i mlađeg Tivadara, oba obućari po struci i oba zaljubljeni u princezu. Razlika je u tome što princeza jedino Tivadaru uzvraća ljubav, ali problem je u tome što je on samo prosti zanatlija. Zato ga kralj šalje da obavi nemoguć zadatak, da bi dokazao svoju ljubav prema njegovoj kćerki. Naravno, ovo će dati i njegovom bratu priliku da pokuša da osvoji princezu dok je Tivadar odsutan.

*        *        *

Ovo je definitivno jedna od interesantnijih antologija koje sam gledao poslednjh godina, i važnije od jednokratnog zadovoljstva konzumiranja filma, vrednije mi je što mi je otkrila neke mlađe svetske autore čiji rad ću pažljivo pratiti u budućnosti. Bacite pogled, sigurno ćete naći nešto što će vam se dopasti u širokom spektru stilova i priča koje ova antologija nudi.

 Aljoša Tomić

CRNO OGLEDALO U CRNOJ KUTIJI

Film: Crna kutija (Black box)

Režija: Emanuel Osi-Kufor
Scenario: Emanuel Osi-Kufor, Stiven Herman
Uloge: Mamodu Ati, Felicija Rašad, Amanda Kristin
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: SAD, 2020.

U poslednje vreme sam gledao neke stare horor filmove iz sedamdesetih gde se u određenom smislu tek formiraju elementi žanra. Moje prvo zapažanje nakon gledanja „Crne kutije“ koji je izašao ove godine, a koji naravno liči na veliku većinu horor filmova danas, jeste da horor žanr danas ima potpuno drugačiju funkciju. 

 

Dok je žanr nastajao sedamdesetih određeni elementi drame su radikalizovani do ekstremizma kako bi se stvorio efekat strave, dok je danas obrrnuto, horor elementi se koriste kao metafore ili parabole da bi se ispričala priča koja je suštinski po sebi drama. Tako je i sa ovim filmom.

Radnja prati Nolana (Mamodu Ati), samohranog oca koji pati od amnezije od trenutka kada se probudio iz kome nakon saobraćajne nesreće u kojoj je stradala njegova supruga. Jedina nada da uspe da povrati sećanje jeste nova terapija doktorke Bruks (Felicija Rašad). Ova terapija omogućuje da se na osnovu moždanih talasa rekreiraju slike iz sećanja koje su duboko potisnute. Kada Nolan pristupa terapiji, shvata da u njegovim sećanjima ima mnogo neobičnih pojava koje ne razume. 

 

S obzirom da je ovaj film producirao Blumhouse productions, isti studio koji je pre nekoliko godine radio na filmu „Beži“ (Get out, 2017), nesumnjivo se vidi uticaj Pilovog prvenca. Pored toga definitivno ne samo zbog svoje teme već i obrta koji ostavlja jak utisak na gledaoca, film podseća na jednu od epizoda „Crnog ogledala“ (Black mirror, 2011 - ).

Mešavina naučne fantastike i horor elemenata u ovom filmu uspevaju da predstave borbu Nolana da povrati svoja sećanja kako bi mogao kvalitetnije da funkcioniše i kako bi mogao da bude bolji otac svojoj ćerci Avi (Amanda Kristin). Iz ovakvog koncepta radnje vidimo jednu porodičnu dramu koja onog trenutka kada Nolan odlazi na terapiju postaje naučna fantastika i napokon kada u svojim sećanjima otkriva neobične stvari prerasta u horor. 

Međutim horor elementi nisu ovde da bi zaista nekog uplašili. To je ono što ovaj žanr u poslednje dve decenije jako teško postiže. Horor elementi su ovde da bi kroz metaforu pokazali stanje uma glavnog lika Nolana ili da bi doveli u pitanje karakter lika iz perspektive savremene etike (bioetike), a u kontekstu tehnološkog napretka.

Kao što se u „Crnom ogledalu“ svaka epizoda na svoj način bavi određenim bioetičkim pitanjima koja otvaraju otkrića savremene tehnologije, tako i ovaj film ima u sebi ovu dimenziju jedne vrste moralne problematike. Slabija karika filma jeste što na ovom polju ne donosi ništa novo što nismo videli u „Crnom ogledalu“ ili što nismo videli u filmu „Beži“. Praktično je „Crna kutija“ pokrala ideje od prethodno spomenutih stavljajući ih u novi priču. 

 

 

Napetost ne izostaje kako do obrta, tako i posle njega u peripetiji i raspletu događaja. Atmosfera i ton filma nije da su na zavidnom nivou, ali drže pažnju gledaoca sve do pred sam kraj, kada postane jasno kako će da se završi.

„Crna kutija“ nije film koji se izdvaja od drugih po nečemu posebnom. Neće postati klasik, niti će ga se iko sećati za nekoliko godina, jer će ostati u senci remek-dela Džordana Pila „Beži“ i revolucionarne serije „Crno ogledalo“, ali nije ni za baciti. Svako ko voli horore dvadeset prvog veka naći će trunku zadovoljstva u ovom filmu. Sa druge strane onaj ko traži originalnost i kvalitet biće razočaran.

Nenad Lančuški

SLASHER SA SLOVENSKOM DUŠOM

Film: Niko ne spava u šumi noćas (W lesie dzis nie zasnie nikt )
Režija: Bartoš M. Kovalski
Scenario: Bartoš M. Kovalski, Jan Kvisinski
Uloge: Julija Vjenjava-Narkijev, Mihal Lupa, Viktorija Gasjevska
Trajanje: 102 min
Proizvodnja: Poljska, 2020.

Slovenski narodi nisu naročito poznati po horor filmu, pa zato kada se pojavi neki naslov koji pripada ovom žanru, kod nas ili u komšiluku, u meni obično naraste neobičan entuzijazam. Takav je slučaj bio sa prošlogodišnjim hrvatskim zombi hororom "Poslednji Srbin u Hrvatskoj" (2019.), a sada i sa prvim poljskim slasherom "Niko ne spava u šumi noćas".

Ovakvi pokušaji retko kada su savršeni, ali uvek osećam potrebu da progledam kroz prste manama ovih filmova, i prosto da uživam u nečemu što nije još jedan generični holivudski film. Čak i kada se trude da ga oponašaju, naše slovenske duše to oboje u nešto što je uhvatljivo samo ljudima sa ovih prostora.

Mladi autor Kovalski, svestan toga da ovi prostori nisu naročito plodno tle za žanrovski film, ipak se odlučio da njegov drugi dugometražni film bude klasičan slasher. Tačnije, u dobroj meri omaž klasičnom slasheru, a i šire. Oni koji su odrastali osamdesetih i devedesetih uz VHS snimke omiljenih horora, lako će uhvatiti direktne reference na serijal "Petak trinaesti" (Friday the 13th, 1980.), "Američkog vukodlaka u Londonu" (An American Werewolf in London, 1981.), "Kamp za prespavati" (Sleepaway Camp, 1983.), "Vrisak" (Scream, 1996.), ali i šire klasike poput "Terminatora" (The Terminator, 1984.) i "Gunise" (The Goonies, 1985.).

Ipak, ovaj film ima ponešto da ponudi i mimo referencijalnosti, a to su pre svega momenti u kojima će se prepoznati ljudi sa ovih prostora. Na primer, već prva scena odiše slovenštinom, dok gledamo ruralni poljski predeo, u kome uniformisani poštar na klimavom biciklu dolazi do žene koja krvavu plahtu pere u limenom lavoru, dok kokoška ispod stola kljuca plišanog medvedića. Ili kada nekoliko scena dalje vidimo skupi automobil iz koga izlazi sveštenik koji potom blagosilja mobilne telefone.

Kovalski je svoju sposobnost da vešto prikaže atmosferu socijalne drame dokazao pre par godina sa svojim debitantskim filmom "Igralište" (Plac zabaw, 2016.), sa kojim je pokupio brojne nagrade i nominacije na raznim svetskim festivalima. Ipak, ovi sitni momenti su ovde gurnuti u pozadinu, a u prvom planu je galerija likova tipična za žanr, kao i monstruozni psihopata koji će im vrlo brzo biti za petama.

Priča prati grupicu tinejdžera, koji dolaze u kamp "Adrenalin", specijalizovan za odvikavanje od zavisnosti od interneta. Klincima se oduzimaju njihovi tableti i mobilni telefoni, i pod nadzorom vodiča odlaze u šumu gde će provesti nekoliko dana učeći tradicionalne tehnike snalaženja u prirodi. Naši junaci su sportista Danijel (Sebastijan Dila), prikriveni gej Bartek (Stanislav Sivka), promiskuitetna plavuša Anijela (Viktorija Gasijevska), štreber Julek (Mihal Lupa) i očigledna finalna devojka Zosija (Julija Vjenjava-Narkijev).

Naravno, Kovalski nikoga ne pokušava da iznenadi narativom, štaviše, sve teče predvidljivo kao i u svakom slasheru od nastanka žanra naovamo. Ali bez obzira na osećaj poznatosti, autor je uspeo da me upeca i da me zadrži da do kraja sa interesovanjem ispratim priču. Čak i uprokos povremenim napadima iritacije usled trapavih dijaloga, koji su mogli proći još jednu reviziju od strane scenarista.

Uprkos slabim dijalozima, estetika je na iznenađujućem nivou, kinematografija je odlična, šminka i gore efekti deluju mnogo skuplje nego što jesu (čudo jedno šta se može napraviti kreativnom upotrebom svinjske džigerice), a atmosferična retro muzika za koju je zaslužan Radžimir Demski Jimek je fenomenalna.

Na kraju, daleko od toga da je ovo savršen film, ali uprkos tome što sam slab na kuriozitetne horore koji niču na ovim prostorima, mislim da je ovo zabavan slasher, i da mu treba dati šansu. Ali samo ako ne očekujete ništa više od onoga što bi očekivali od bilo kog B filma.

Aljoša Tomić

HOROR ROMANSA

Serija: Posednuće na Blaj Menoru (The Haunting of Bly Manor)
Kreator: Majk Flanegen
Uloge: Viktorija Pedreti, Oliver Džekson Koen, Amelija Iv
Trajanje: 55 min/9 epizoda
Produkcija: SAD, 2020.

Ponovo je tema Majk Flanegen, ali da spojlujem svoj tekst na samom početku ovaj put nemam nameru da kritikujem njegov rad. Posle uspešne prve sezone serije „Posednuće kuće Hil“ (The Haunting of Hill House, 2018.), stigao je na Netflix novi mini serijal. Ovaj serijal ima manir da svaka sezona ima sopstvenu priču i može da se posmatra kao mini serija.

Druge serije sa ovakvom formom kao što su „Pravi detektiv“ (True Detective, 2014.), „Američke horor priče“(American Horror Story, 2011.) i „Teror“ (The Terror, 2018.) uglavnom su ako ne već u drugoj sezoni, onda nešto kasnije izneverili svoje gledaoce. „Posednuće na Baj Menoru“ nije u bledoj senci svoje prve sezone.

On što ostaje zajedničko sa prvom sezonom jeste svakako tema, a to su duhovi iz prošlosti u ukletoj kući gde je smeštena radnja. 2018. to je bila Hill House, sada je to Bly Manor. Dakle isti je tip horor priče koja se razvija. Strah od paranormalnog koji remeti živote ljudi u sadašnjem trenutku, a da oni nisu svesni zbog čega ih duhovi prošlosti opsedaju.

Jeza i strah kod gledalaca u ovom podžanru koji već skoro dve decenije predstavlja jedan od najpopularnijih tipova horor filmova, proizlazi iz dobro osmišljene misterije, odnosno drugim rečima iz čežnje gledalaca da sazna zašto je kuća ukleta i šta ti duhovi hoće. Koji su njihovi motivi. „Posednuće na Blaj Menoru“ će vam do kraja devete epizode sve razrešiti, međutim nećete biti razočarani time što vam se misterija razotkrila.

Horor elementi će se u raspletu pretvoriti u elemente drame i priča će nas odvesti zaista u prošlost iz koje potiču duše tada živih ljudi koji su vodeći se vlastitim motivima postali upravo oni duhovi koji progone protagonoste glavnog narativa.

Naša protagonistkinja je bejbisiterka Deni (Viktorija Pedreti) koja dobija posao na Blaj Menoru da čuva dvoje dece Floru (Amelija Bea Smit) i Majlsa (Bendžamin Evon Ainsfort) u kući udaljenoj od civilizacije. Ovaj posao dobija od njihovog strica Henrija (Henri Tomas) koji nikada ne dolazi u posetu svojim sestrićima. Na Blaj Menoru zatiče deo posluge koja tamo živi već neko vreme i koja kao i sama deca imaju određene čudne navike i ponašanje.

Ova sezona za razliku od prethodne nije toliko strašna, već više podseća na gotske romanse jer se i među našim likovima kroz njihove odnose i kod razotkrivanja odnosa duhova razvijaju ljubavne priče i spletke.

Na granici horora i melodrame serija ne vuče gledaoca za nos, ali ga tera da gleda dalje, takoreći zaposeda ga dajući mu u svakoj epizodi po delić celine koja ga očekuje na samom kraju. Lično sam uživao u seriji od početka do kraja. Verujem da se o ovome može reći i da je horor limunada, međutim kvalitet razvoja priče se ne može osporiti kao ni sam obrt koji čuči u poslednjoj epizodi.

Deca su besprekorno odglumila svoje uloge, za razliku od nekih drugih glumaca koji su mogli biti i uverljiviji. Ali sve to može da se proguta. Nadam se da nas treća sezona ukoliko je bude neće razočarati.

Nenad Lančuški

7 DOKUMENTARACA ZA LJUBITELJE HORORA

Dokumentarni filmovi su za mene oduvek imali veliki značaj jer sam odrastao u vremenu pre interneta, i oni su bili jedan od mojih omiljenih načina da proširim svoje znanje. Vremenom se njihov značaj smanjio jer su informacije postojale sve dostupnije, ali i dalje volim da pogledam dobro sastavljen dokumentarac. A dobro sastavljen dokumentarac je onaj koji može da vas zainteresuje i kada govori o temi koja vas ne zanima.

Kada se govori o horor dokumentarcima obično se pomenu "Istorija horora sa Mark Gatisom" (A History of Horror with Mark Gatiss, 2010.) i malo svežija "Ilaj Rotova istorija horora" (Eli Roth's History of Horror, 2018.), koji uopšte nisu loši ali su za moj ukus pomalo suvoparni. Ako se začeprka malo ispod površine, možete otkriti more zanimljivih priča iz sveta horora. Ovde ću pokušati da predstavim nekolicinu dokumentarnih filmova, koji pokrivaju različite aspekte sveta horora i prezentuju ih na zanimljive načine.

ELEKTRIČNI BUGALU: DIVLJA, NEISPRIČANA PRIČA O KANON FILMU (ELECTRIC BOOGALOO: THE WILD, UNTOLD STORY OF CANNON FILMS)

Režija: Mark Hartli
Scenario: Mark Hartli
Uloge: Sem Ferstenberg, Dejvid Polsen, Luiđi Koz
Trajanje: 106 min

Proizvodnja: Velika Britanija/Izrael/Australija/SAD, 2014.

 

Ako ste kao ja odrastali krajem osamdesetih i početkom devedesetih logo Cannon Filmsa vam je dobro poznat. Studio koji je uspeo da uzjaše na svaki popularan trend počev od horora, preko vesterna, akcionog filma, mjuzikla, komedije, naučne fantastike, nindža filmova, romansi pa do ekranizacija klasičnih dela. I uspeo je svida da da specifičnu aromu B filma. Ali ono što vam nije poznato je cirkus koji su iza scene pravili Menahem Golan i Joram Globus, koji su ga kupili kada je 1979. godine upao u finansijske poteškoće. Iako nije isključivo o hororu, povešće sve stare ljubitelje horor filma na nostalgično putovanje kroz detinjstvo.

IZGUBLJENA DUŠA: UKLETO PUTOVANJE RIČARD STENLIJEVOG OSTRVA DR. MOROA (LOST SOUL: THE DOOMED JOURNEY OF RICHARD STANLEY'S ISLAND OF DR. MOREAU)

Režija: Dejvid Gregori
Scenario: Dejvid Gregori
Uloge: Ričard Stenli, Kir-La Dženis, Majkl Džingold
Trajanje: 97 min

Proizvodnja: SAD, 2014.

 

Ime Ričarda Stenlija nam je u skorašnjem sećanju zbog jednog od najboljih horora koje smo pogledali prošle godine. Ali pre skoro dvadeset pet godina desilo se nešto što ga je nateralo da duže vreme napusti Holivud. Stenli je postao poznat ljubiteljima horora početkom devedesetih sa solidnim uspehom svoja dva filma "Hardver" (Hardware, 1990.) i "Demon od peska" (Dust Devil, 1992.). Nakon čega mu je ponuđen prvi posao velikog kalibra, na kom će, ni manje ni više, sarađivati sa legendarnim Marlon Brandom. Da će ovo biti manje ostvarenje sna, a više noćna mora, svedoči niz događaja koji će rezultirati Stenlijevim napuštanjem rediteljske fotelje, a zatim i potpunim nestankom.

DEVOJKE SA MAČETAMA NA SLOBODI! (MACHETE MAIDENS UNLEASHED!)

Režija: Mark Hartli
Scenario: Mark Hartli
Uloge: Rodžer Korman, Džon Lendis, Pit Tumz
Trajanje: 84 min
Proizvodnja: Australija, 2010. 

 

 

Ako su za polovinu filmova uz koje su milenijalci odrastali odgovorni Golan i Globus, onda je za drugu polovinu odgovoran Rodžer Korman, čovek koji je lansirao neka od najvećih imena sveta filma poput Martina Skorsezea i Frensis Ford Kopole. Mark Hartli dokumentuje istoriju kormanove produkcije i njegovu eksploatativnu prirodu, otkrivajući neobičan oblik feminizma koji je nastao kroz njega. Ovo je saga o divljem zapadu kinematografije smeštenoj u džungle filipina iz koga je nastao neverovatan spoj ljudske kreativnosti i neodgovornosti.

VRIŠTI, KRALJICE! MOJA STRAVA U ULICI BRESTOVA (SCREAM, QUEEN! MY NIGHTMARE ON ELM STREET)

Režija: Roman Kimijenti, Tajler Jensen
Scenario: Majkl Bird, Klint Katalist
Uloge: Mark Paton, Sesil Boldvin, Robert Ingland
Trajanje: 99 min
Proizvodnja: SAD, 2019. 

 

Pored toga što je hronika jednog od najpoznatijih slučajnih gej filmova, "Strava u Ulici brestova 2: Fredijeva osveta" (Nightmare on Elm Street 2:Freddy's Revenge, 1985.), ovaj film dokumentuje i celokupan odnos holivuda prema homoseksualcima, u vremenu u kom je nastajao i danas. Uprkos tužnoj sudbini koju je Mark Paton imao zbog glavne uloge u ovom filmu, ohrabrujuće je videti kako su se vremena promenila bar malo na bolje trideset pet godina kasnije. On će se po prvi put posle više od tri decenije sresti sa produkcijskom ekipom filma da bi jednom za svagda rasčistili ko je zaista odgovoran za homoerotski podtekst koji je Patonu uništio profesionalni i privatni život u vremenu u kome je otvoreno biti gej značilo smrt karijere u mainstream Holivudu.

U POTRAZI ZA TAMOM (IN SEARCH OF DARKNESS)

Režija: Dejvid A.Vajner
Scenario: Dejvid A. Vajner
Uloge: Tom Atkins, Dag Bredli, Džon Blum
Trajanje: 264 min
Proizvodnja: Velika Britanija, 2019. 

 

Ovaj maratonski dokumentarac na veoma iscrpan način pokriva horor film osamdesetih. Kroz intervjue sa mnogim profesionalcima iz sveta filma, uključujući reditelje, glumce, filmske kritičare, stručnjake za specijalne efekte i mnoge druge na koje je horor uticao, saznaćemo mnoge priče koje nismo znali i podsetiti se filmova koje smo voleli. Još jedan dokumentarac za nostalgičare.

HOROR NOAR: ISTORIJA CRNOG HORORA (HORROR NOIRE: A HISTORY OF BLACK HORROR)

Režija: Havijer Burgin
Scenario: Ešli Blekvel, Danijela Burouz
Uloge: Mioša Bin, Ešli Blekvel, Kit Dejvid
Trajanje: 83 min
Proizvodnja: SAD, 2019.

 

Film koji je veoma interesantan u vremenu koje je stvorio Džordan Pilov "Beži" (Get Out, 2017.), koji je uticao na stvaranje novog talasa crnog horora. Ovaj film kontekstualizuje položaj crnih amerikanaca na velikom platnu od nastanka filma u americi, do danas, kroz oči crnih producanata, reditelja i glumaca. Ovaj dokumentarac zatvara krug koji je počeo sa Romerovim "Noć živih mrtvaca" (Night of the Living Dead, 1968.), u kom se pojavljuje prvi crni protagonista u horor filmu, zaključno sa Pilovim "Beži", koji je direktno inspirisan ovim filmom. Obavezno štivo ako želite da razumete zašto je Pil toliko bitan kao stvaralac.

PROKLETI FILMOVI (CURSED FILMS)

Režija: Džej Čil
Scenario: Džej Čil
Uloge: Fil Nobil, Mič Horovic, Rajan Turek
Trajanje: 5 epizoda, 29 min
Proizvodnja: SAD, 2020.

Ovaj kratki serijal se bavi filmom u malo širem kulturološkom smislu, naime, da li je moguće da film nosi prokletstvo i bude medijum zla. Iako ovo može da zvuči kao veliki broj paranormalnih serijala koji pokušavaju da zaplaše ljude šumovima po napuštenim kućama ne nudeći ništa supstancijalno, "Prokleti filmovi" to rade na veoma ozbiljan dokumentaristički način. Producenti nam nude u svakoj epizodi nekoliko uglova posmatranja na ovu temu, pa ćemo čuti mišljenje kako filmskih autora, tako i psihloga, kulturologa, filmskih kritičara, medijuma, egzorcista i čarobnjaka. Pet filmova kojima se prva sezona bavi su: "Isterivač đavola" (The Exorcist, 1973.), "Predskazanje" (The Omen, 1976.), "Poltergajst" (Poltergeist, 1982.), "Vrana" (The Crow,1994.) i "Zona Sumraka" (Twilight Zone: The Movie, 1983.). 

 Aljoša Tomić