UVOD
Zašto ne volim serije?
Postoji nekoliko opštih razloga zbog kojih nisam pasionirani ljubitelj TV serija. Pokušaću obrazložiti svoje uverenje kao subjekta. Smeta mi prevelik broj epizoda, rastegnutih nastavaka usled čega se priča bespotrebno širi, razvodnjava, gubeći oštrinu i dinamičnost radi zauzimanja sve većeg prisustva na tv ekranu. Potom, fabula i tema serije, obično bude neka uvrežena globalna predrasuda ili crno-beli maniheistički pogled na svet ( neizbežne sile dobra i zla koje se sukobljavaju, čik pogodite ko će da pobedi...), ili potraga za eteričnom istinom za koju mi nismo znali, zahtevanje singularne pravde i ravnoteže koja će se pritom ustanoviti (nagoni za istinom i pravdom koje nas kao gledaoce obuzimaju). Glumački kadar čiji su karakteri plitki i koje pročitate već kod treće, četvrte epizode, još jedna je karakteristika. Uz sve to, predvidivost činova, ponašanja i raspleta. Dodatno odbijanje da gledam neku tv seriju leži i u tome što o njoj neizbežno pričaju svi u mojoj okolini, hvaleći fantastične junake sa kojima mogu da se poistovete, i neizbežni „happy end“ koji se unapred očekuje, bez čije prvobitne anticipacije serija ne treba ni da počne, jer bože moj, ne možemo dozvoliti ništa tragično, neuspeh i nesklad ne sme da nas poremeti. Na kraju, glavni akteri serije, bez obzira kroz koliko velikih izazova i nevolja prolazili, moraju da se „provuku“, da se pokaže kako su stekli neko novo iskustvo, nešto novo saznali, kako su se kalili ili prevazišli postavljene prepreke.
Pretpostavljam da pop kultura ima važnu ideološku funkciju u proizvođenju kulture citoyen-a, tačnije njegovih fantazija, neuhvatljivih ciljeva - kako treba doživljavati svet oko sebe, imati prijatelje, idiličnu porodicu, ljubavnog partnera, kako se boriti za istinu i pravdu itd. Ona na svojstveni način stvara, nenametljivo, i puštajući u etar ono što jesu projekcije naših želja. Tv serije imaju istaknutu ulogu u ideološkoj proizvodnji objekata malo a1, naime, nema aspekta društvenog života koji nije uključen u TV serijale koje smo pratili tokom svog života od najnižih nogu. To bi možda bio glavni razlog zašto ne volim serije (generalno), što ne znači da ih ne gledam uopšte.
Naravno da nisu sve serije ovakve, ovo su samo generalni razlozi koji su se spontano nametnuli kada samo pokušao da pratim neku seriju i koju sam bivajući ih svestan prestao da gledam. Kako se serije formiraju, kako se u njih ulaže, kako one podržavaju određene ideološke forme, koja je njihova funkcija u društvu i zašto se takav nazovimo ga „herojski“ i „happy end“ diskurs u njima podržava sigurno da zahteva širu i dublju analizu, za koju ovde trenutno nemamo vremena, ili ćemo je negde već započeti, na nekom drugom mestu. Čini mi se da ima serija koje se ne uklapaju, tačnije pokazuju izmeštenost, iskrivljenost diskurzivnog poretka koji nas sve na određeni način formira i kada ga nismo svesni (ponajviše kada ga nismo svesni). Ovde ćemo se toga dotaći, u pokušaju da analiziramo i opišemo fenomene horora u TV serijalu American Horror Story.
TOPOGRAFIJA HORORA
Postoji više momenata koji su me privukli u ovoj seriji, koji se razlikuju od konvencionalnih TV serijala:
Diskontinuitet sezona – svaka sezona je zaokružena priča za sebe, sastoji se od 13 epizoda. Nova sezona nema dodirnih tačaka sa prethodnom, jedino je glumačka ekipa ista, glumeći različite uloge. Time se sprečava dugogodišnje kontinuirano nastavljanje, otezanje čija posledica bude gubljenje na kvalitetu priče.
Topografija – nauka koja se bavi opisom prostora, reljefa, izradom geografskih karata posebne namene. Na taj način prostorna struktura biva jasnije prikazana radi određenog strategijskog projekta koji će se izvršiti na tom delu prostora (svejedno da li je to npr. topografija prostora radi izgradnje nekog objekta, da li je u pitanju topografska karta mesta koju treba vojno osvojiti, itd.). Poslužio sam se ovim nazivom da bih pokazao specifičnu strategiju horor mesta u ovoj seriji. Sve ove momente koje navodim naknadno ćemo još analizirati u svakoj sezoni ponaosob.
Sva mesta horora na ovaj način su strategijski poređana u sezonama American Horror Story – ukleta kuća, ludnica, veštičiji klan, cirkuski freakshow i hotel. Svaki taj prostor poseduje jedno opšte mesto unutar istorije horor filmova, istorije kriminala natprirodnih pojava Amerike, filmske imaginacije i istinitog događaja, koji su se dogodili ili mogli da se dese. U njima se pojavljuju ubistva, zločini i nasilja, ubice, manijaci, psihopate i natprirodna bića, kako holivudska tako i iz svakodnevnih slučajeva ili priča. Takođe, obuhvaćena su i ukleta mesta gde su se ti brutalni događaji dešavali ili se mogli desiti, bili oni prirodni ili natprirodni.
Svako horor mesto poseduje sopstvenu strukturu moći, subjekte, njihove objekte želje (les objets petit a), uljeze koji se nalaze izvan njih i koji na određeni način dopunjavaju ili ugrožavaju te prostore, odnose privlačnosti i odbojnosti.
Ukleta kuća u prvoj sezoni predstavlja golu moć poretka, u kojoj ne može opstati ništa osim duhova, koji egzistiraju u besmislenoj repeticiji svojih objekata želje.
Ludnica, koja održava institucionalnu formalnu moć, dopuštajući da se formalna moć zakona iskrivi u svoju tamnu i surovu suprotnost, održavajući vezu spolja-unutra, dozvoljavajući razne uljeze (ubica koji se predstavlja kao psihijatar, nacistički vođa logora koji se tamo krije kao lekar, opatica u koju je ušao đavo itd.) kao i izmene pozicija subjekata moći, čineći da bude „kako gore – tako i dole“ (redovnica koja vodi ludnicu postaje pacijent, kao i novinarka koja istražuje prljave radnje u instituciji biva institucionalizovana).
Veštičiji klan pokazuje teror subjekta moći nad drugim subjektima u klanu, glavne veštice koja se plaši da će je mlađa nadvladati (slično Frojdovom mitu iz „Totema i tabua“, ali ukorenjen u matrijarhalni poredak), koja je vođena opsesivnom željom da ponovo bude mlada. Tu dolazi i do sukoba sa drugim veštičijim klanom, u svetlu robovlasničke istorije Amerike. Tajni magijski obredi i vračanja prožeti su težnjom za osvetom ugnjetene afroameričke populacije prema brutalnim gospodarima.
Cirkuski freakshow pokazuje marginu kao tajno mesto moći, mesto cirkuskih nakaza, gde se moć krije, dozvoljavajući razne uljeze da se tu smeste i deluju.
Hotel kao mesto koje krije razne tajne, dozvoljavajući im da iste pod maskom izađu na videlo. Moć je fluidna u pomeranju subjekata moći i uljeza, u njihovom raznovrsnom premeštanju, unutra-izlazeći-spolja vampiri i izvan-dolazeći-unutra duhovi. Uljezi, tj. gosti hotela, mogu postati duhovi bivajući ubijeni u sobi ili vampiri, odabrani ujedom nekih od vampira koji tamo obitavaju (najčešće Grofice).
Likovi – oni su tragični, bez kontorole onoga što im se dešava, zarobljeni u svetu čudnih veza svojih tragičnih priča, osuđeni ili na neprekidnu repeticiju svoje apsurdne želje, ili na izvršavanje naloga subjekta moći ili Drugog koji je u osnovi te moći. Tu se niko ne „izvlači“, tu niko nije „spašen“. Smrt se tu smatra blagoslovom, a ne-smrtnost postaje još strašnija od smrti. Nemogućnost da se umre je veće prokletstvo. Likovi uglavnom nemaju mnogo šanse da svojim delovanjima suštinski izmene situaciju (time se ukida herojstvo glavnog lika i „happy end“, meni jedan od najomraženijih ideoloških proizvoda masovne kulture) nego još više trpe posledice svojih odluka. Oni mogu jedino da zataškaju, „zakrpe“ problem, nikako da ga reše. I što je najvažnije, likovi se ne mogu podvesti apsolutno ni pod dobre niti zle, jer njihovi motivi imaju mešovite uzroke i posledice delovanja, što nas tera i da promenimo strane te da favorizujemo postupke likova koji su okarakterisani kao zli ali i da posumnjamo u navodno dobre i nesebične činove.
Redefinisanje pojma horora – čini mi se da je američka filmska industrija izgubila pojam reči horora. Značenje reči horror (lat.) – groza, jeza, strava, izgubila se u horor filmovima novije produkcije. Naime, jezu je zamenilo gađenje i mučnina slasher horora. Slasher je čista fetišizacija horor nasilja, kao nasilja nad telom i njegovog skrnavljenja. Slažem se da i to čini važan element horor atmosfere, međutim, ovim načinom, fetišizacijom ovog načina filmske produkcije izgubljena je jezovitost i stranost koju horor čini samim hororom. Dakako da se ne možemo više plašiti vampira, duhova, veštica, čudovišnih bića iz jezera, vanzemaljaca, čak i onih blobova (prosto je nemoguće ne nasmejati se tome da su se nekad ljudi plašili te velike želatinozne mase koja ide i guta sve redom). Zapravo, možemo, ali ne više samo njihovom pojavom koja umesto strašne za nas postaje komična. Mesto horora u American Horror Story je nanovo uspostavljena, kroz opšte prostore horora, koji su prenešeni iz istorije kriminalistike i filma. Nanovo prelaženje tih prostora pokazuje se da su oni zapravo naši svakodnevni prostori, skriveni velom, i da i jedan i drugi koincidiraju. Ono što ću pokušati ovim radom je da u svakoj sezoni pojedinačno, analizirajući svaki horor prostor-poredak pokažem one traumatične pojave nesimboličkog upada Stvari, pojave koje čine da se horor nazove imenom jezovitosti. Nadam se da ću bar delimično moći da opišem i ustanovim te momente rascepa i učinim ih razumljivim i sebi i drugima.
Nastaviće se...
Nikola Oravec
1 Lakanovskim rečnikom objekt malo a (objet petit a) jeste objekt želje i navodni uzrok želje koji je postavljen pred subjekt koji nikad ne može biti definisan, niti mu se subjekt ikako može približiti. Ako objekt želje postane opsesivno opravdanje želje, on postaje fetiš. Tako se struktura $a menja u fetiš a$
No comments:
Post a Comment