Ove godine, tačnije sutra očekuje nas premijera šeste sezone serije “Igra prestola”. U skladu sa time odlučio sam da se malo osvrnem na neke od horor aspekata ovog serijala. Naravno da “Igra prestola” nije horor serija kao što je to “Američka horor priča" (American horror story) o kojoj je već bilo reči i o kojoj će se još pisati na našem blogu, međutim, horor elementi ne izostatju ni u „Igri prestola“. Značajna činjenica koju moram ovde da napomenem jeste da je sam pisac “Pesme leda i vatre” (knjige po kojoj se snima ova serija) Džordž R.R. Martin pre svega pisac, horor romana sa elementima naučne fantastike. Međutim kako on sam kaže, oduvek je želeo da piše epsku fantastiku. Da bi tako jednog dana, ranih devedesetih napisao jednu priču o dečaku koji nalazi mladunče jezovuka, iz čega će kasnije nastati knjiga u nastavcima. Ova saga naravno prepoznatljvija je po seriji “Igra prestola”, čija radnja je smeštena u izmišljeni svet koji ima vlastito uređenje, istoriju, sile koje njime vladaju i bića koja u njemu žive.
Ne bih ovde uopšte ulazio u radnju i karakter ove serije, već bih samo predstavio tri elementa koja ja smatram da čine važan deo poetike “Igre prestola”, a koji su par excellence horor elementi. Pre svega to su elementi magije, natprirodnih bića i nasilja. Dakle, način na koji su prikazani ovi elementi, može se podvesti pod pojam horora. Koji je to način? Videćemo u nastavku teksta.
MAGIJA
Magija i natprirodno uopšte ne moraju biti vezani uz horor, naprotiv vrlo često su to samo elementi natprirodnog koji čine sastavni deo nekog sveta fantstike. Međutim, ukoliko magija nema karakter horora vrlo često je bajkovita. To znači da je magijska moć junaka predstavljena u vidu neobjašnjive energije koja ističe iz žezla čarobnjaka i pokorava neprijatelja. Jako teško se postiže balans između ove dve krajnosti, a “Igra prestola” to uspeva. Jer, na primer, kada Melisandra porodi senku u liku Kralja Stanisa to ima svoje značenje i svoj uzrok. Ona je pre ovog čina imala seksualni odnos sa Stanisom nakon čega je u pećini pod svetlošću fenjera rodila senku njegovog lika koja je imala jednokratan zadatak, a to je da usmrti Stanisovog mlađeg brata Renlija koji želi da mu preotme presto. U bajkovitom prikazivanju magije nema čitavog ovog lanca uzroka i posledice, već kao u “Gospodaru prstenova”, dođe Gandalf, podigne svoje žezlo i nekom svetlošću rastera Nazgule. Kada sam već spomenuo “Gospodara prstenova”, koji takođe ima mračnih elemenata, moram napomenuti da ih ja ne bih uvrstio u horor, možda u neku mračniju mistiku. Oni ne mogu da budu horor jer se niko ustvari ne boji Saurona, osim eventualno deteta mlađeg od dvanaest godina. Tako da iako bi priznali “Gospodaru prstenova” horor aspekt on bi mogao da spadne pod PG13.
Da se vratimo na “Igru prestola”. Dakle, osim balansa koji postiže između horora i bajkovitosti, “Igra prestola” u većoj meri zalazi na stranu horora. Zašto? Upravo zato jer uglavnom sva magija koja se pojavljuje u seriji jeste crna magija. Branovi proročanski snovi koje mu donosi trooka vrana, magija veštaca iz Kuće Neumrlih, ljudi bez lica iz Kuće Crnog i Belog, čak i magija crvenih sveštenika koja bi trebalo da je u službi Crvenog Boga, koji predstavlja život, kao što smo već spominjali u Melisandrinom slučaju, vrlo često se koristi za ubijanje. Toros iz Mira, još jedan crveni sveštenik koji se pojavljuje u seriji u jednoj od epizoda kaže: “Naš Bog je jedini pravi Bog i svi ljudi mu moraju služiti”, što ispostavlja tiranski karkater ovog boga. Takođe Varis, kome su genitalije odsečene zarad obreda Crvenom Bogu, smatra da su ove mračne sile najopasniji vid magije koji postoji u svetu.
Bela magija treba da bude upražnjavanja za lečenje i za borbu protiv crne magije, čega u “Igri prestola” nema. Čak ni Branova magija nije u potpunosti bela magija jer on poseduje moć zaposedanja drugih bića i ljudi, kao i njihove kontrole. Korišćenje ovakvih moći moglo bi da se zloupotrebljava ukoliko bi ih imao neko sa zlim namerama. Na ovaj način, odnos dobra i zla pomera se na same karaktere likova, a ne pridaje se magiji što je čest slučaj u pričama fantastike. Magija je sama je crna, sve stalo zavisi od onoga ko i kako je koristi. Ova ambivalentnost može da se najviše vidi u primeru veštaca iz Kuće Neumrlih koji svoju magiju koriste da zabave stanovnike Karta, međutim po potrebi je koriste u mnoge druge svrhe
NATPRIRODNA BIĆA
Natprirodnih bića u “Igri prestola” nema mnogo, što na drugi način doprinosi realističnosti serije, međutim, ona su uvek reprezentativni deo svake fantastike. U ovoj seriji pojavljuju se: zmajevi, jezovuci, kameni ljudi, deca šume, džinovi, mamuti i belohodači. Nisu sva ova bića zle prirode niti čak možemo reći da su sva ona izmišljena. Svi znamo da su džinovi nekada postojali. Okej, nisu, ali jezovuci i mamuti jesu deo istorije naše planete samo su izumrli pre mnogo hiljada godina. Osim njih zmajevi i deca šume takođe predstavljaju neku vrstu dobrih natprirodnih bića, iako zmajevi umeju da postanu krvoločni i da se odmetnu.
Jedina bića koja ovde imaju u sebi elemente horora su ustvari kameni ljudi i belohodači sa svojom armijom mrtvih. Ova bića imaju odlike zombija. Kamenim ljudima je bolesti odnosno zaraza koja se prenosi dodirom izmenila ponašanje i svest, stoga se oni ponašaju kao životinje koje žele smrt drugima. Tirion i Džora upadnu u njihovu zasedu tokom poslednje sezone. I kameni ljudi i mrtvi su nekada bili samo obični ljudi koji su pretvoreni u zombije. Međutim mnogo značajniji su mrtvi koje belohodači oživljavaju i koje neka neobjašnjiva sila vodi u ubijanje. Dakle, sva ova horor stvorenja ne računajući belohodače jesu ljudi koji su ili preko kožne bolesti ili oživljeni moćima belohodača postali zombi čudovišta.
Sami belohodači su demoni protiv kojih se prema drevnoj legendi bori Crveni Bog. On predstavlja vatru i život, a oni predstavljaju led i smrt. Svetu iz “Igre prestola” sledi nekakva apokalipsa i to je tačka prema kojoj se kreće radnja ove price. Samo se nadam da se sve neće pretvoriti u "Okružen mrtvima" (The Walking Dead).
NASILJE
Eksplicitne scene nasilja i seksa su još jedna karakteristika serijala. Gotovo svaki prelom, svaka posekotina mačem se može videti u punom kadru. Osim fizičkog nasilja naravno mnogo strašnije jeste činjenica da Martin besomučno ubija protagoniste svoje sage, što od prve sezone postavlja sandarde da u stvari nema pravog protagoniste. Međutim ništa od ovoga ne može da bude horor element. Nasilje podignuto na jedan viši nivo može da bude horor, a naravno govorim o splatter-u.
Među mnogim različitim ljudskim karakterima koje je Martin stvorio za sada su se pojavila dvojica sadista. Jedan je Kralj Džofri, a druki Boltonovo kopile Remzi. Razlika između ova dva mučitelja jeste u tome što su Džofrijeve fantazije neposredne, bez mnogo promišljanja, on jednostavno uživa da ubija druge na veoma nasilan način. Dok je Remzi inteligentni mučitelj koji svoje žrtve zlostavlja i fizički i psihički. Međutim ne radi se ovde zaista o splatter elementima jer gledalac ne vidi kada Remzi odseče Teonu genitalije, jer je publika veoma osetljiva na ovakve sadržine tako da se pri režiji ipak moralo obratiti pažnje na milionsko gledalaštvo. Mnogi su prestali da gledaju seriju, na primer, nakon scene silovanja Sanse Stark od strane Remzija, scena u kojoj se takođe ništa eksplicitno ne vidi, a mogu da pretpostavim samo koliko bi gledalaca odustalo ako bi bile prikazane eksplicitne scene torture.
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment