SEZONA 1 –
MURDER HOUSE
KRATAK SADRŽAJ
Kada smo
krenuli da obrazlažemo topografiju American Horror Story kao opis
prostora horora, naveli smo da je taj prostor istorijski određen,
kako istorijom kinematografije horora tako i određenim likovima iz
istorije kriminala Amerike. Pored te istoriografske slike, topos
razvija različite strukture želje i moći. Posle kratkog
obrazlaganja sadržaja, opisaćemo te momente u prvoj sezoni serije.
Porodica
Harmon (što neodoljivo ironično podseća na Harmony) je u rasulu, u
pokušaju da prevaziđe ružnu prošlost koja je završila time što
Vivijen Harmon (Koni Broiton) izgubila bebu. Odlaze u L.A. gde
kupuju kuću iz dvadesetih godina prošlog veka. Njen muž, Ben
Harmon (Dilan Mekdermot) je psihoterapeut, imaju kćerku
Vajolet (Taisa Farmiga). Dolazeći u kuću ni slutili nisu da su se
tamo dogodila mnoga brutalna ubistva. Kasnije shvataju da oni nisu
jedini stanari te kuće, da je kuća prepuna duhova žrtava. Kuća je
vrlo slojevita, duhovi su istorijski slojevi, ili bolje rečeno oni
su želeće mašine, ponavljanja patnje i bola, u strukturalnoj
težnji za objektom želje.
U kući su se od perioda
1922. do 2010. dešavale mnogobrojne užasne stvari, ubistva i
nasilje. Dr Čarls Montgomeri (Met Ros) i njegova žena Nora (Lili
Rejb) kada su se uselili 1922. godine, mnogo su potrošili para da
izgrade ovu kuću, dvorac u neogotskom viktorijanskom stilu. Zbog
toga, da bi je isplatili, Montgomeri je prinuđen da vrši nelegalne
abortuse u podrumu kuće. Tako podrum postaje najozloglašenije mesto
kuće, gde se dešavaju najužasnije stvari. Doktor čuva fetuse
imajući sindrom Frankenštajna, pokušavajući da ih spoji i oživi
u kombinacijama sa mnogim životinjama ili životinjskim organima.
Kada im neko iz osvete zbog abortusa kidnapuje i ubije bebu, sina
Tadeusa, Montgomeri uspeva da ga oživi ali on izgleda čudovišno,
nešto između čoveka i životinje. Nora, njegova žena, osećajući
da su to “đavolja posla”, ubija i muža i bebu-čudovište,
počinivši samoubistvo na kraju. Od tada kuća biva ukleta, oboje
kao duhovi su nesmireni ostali zarobljeni u kući. Nora od tada luta
po kući, plačući tražeći svoju bebu, dok je Čarls pritajen,
pojavljuje se samo u slučajevima kada treba iskasapiti neko telo.
Nećemo preći sve događaje u kući kako bismo zadržali nešto i za
one koji bi seriju želeli da gledaju. Ne želimo da
kvarimo prvobitni doživljaj horor sladokuscima.
Porodica Harmon uviđa da
sa kućom nešto nije u redu. Niko nije obavestio da je to ukleta
kuća ubistava, koju obilazi i turistički autobus Murder house tour.
Kuća ih veže i ekonomski, jer su se mnogo zadužili da je kupe i
restauriraju, tako da su dugom naterani da ostani u njoj, nemajući
sredstava da se presele negde drugde. I oni se u njoj čudno
ponašaju. Ben biva hipnotisan i privlači ga vatra. Noćima stoji go
ispred kamina ili ispred štednjaka sa plinom (Kasnije se ustanovi da
je to ponašanje uzrokovano duhovima koji su spaljeni u namernom
požaru, koji žele da živi osete njihov bol).
Kćerka Vajolet je depresivna, pokušava da se ubije. Ona ostaje živa
dok ne pronađe sopstveni leš. Tada shvata da je duh. Vivijen u kući
biva silovana od duha bivšeg masovnog ubice, tinejdžera Tejta
Lengdona (Evan Peters), koji to čini u gumenom S&M odelu. Ona
zatrudni noseći blizance, jedan blizanac pripada Benu, svetu živih,
dok drugi je od onoga sveta, sveta duhova, od Tejta. To dete je
začeto od duha i čoveka, suprotno bezgrešnom začeću Svetog duha
i Device Marije. Na taj način Vivijenino dete koje nosi je
Antihrist, čije rođenje se očekuje. Šta se dalje dešava,
ostavljam vama da pogledate. Plašim se da je i ovo bilo previše
otkrivanja.
ULJEZI
Ono što
tera jezu u kosti jesu pomereni odnosi elemenata uljeza i stanara.
Stanari koji se usele u kuću nisu njeni pravi stanari nego uljezi,
dok duhovi i bivši stanari koji su od živih shvaćeni kao uljezi
zapravo su njeni stanari. Priče duhova se međusobno preklapaju,
njihove strasti su vrlo očite, nezajažljive, oni žele da ih neko
voli, da se osvete, da drugi ljudi pate kao oni, da poseduju sve ono
što poseduju živi, oni žele njihov život. Oni žele da žive
svoje izgubljene živote, žele vreme koje su proveli u toj kući
misleći da su srećni. Ono što žele nije sama želja kao želja
Drugog nego fetišizovani objekti želje, većina njih želi bebe
koje Vivijen nosi u sebi kako bi zaokružili idiličnu sliku
porodične atomosfere.
Među
uljezima, tačnije stanarima, (jer princip važi da uljez = stanar,
a stanar = uljez)
su i živi
ljudi koji nisu
poginuli jer su
odgovarali duhovima, sa
njima su sarađivali
i činili da
kuća opstane
i da ne
padne u pogrešne
ruke koji bi
je srušili i na njenom
mestu podigli zgradu
(takve rešavaju
po “kratkom postupku”)
ili da na bilo koji način poremete izgled i funkcionisanje kuće.
Među njima su komšinica sa Daunovim sindromom Adi (Džejmi Bruer)
koja sa smeškom na usnama govori: „Svi ćete umreti!“ i njena
majka Konstans (Džesika Lang). Konstans je idilična slika domaćice
koja praveći se da je dobra komšinica, potajno je ljubomorna i
konzervativna južnjakinja koja boluje da živi u toj kuću u kojoj
je i ranije živela dok tamo nije počinila ubistvo ubivši muža i
služavku. Muža je samlela i bacila meso psima a služavka Moira
(Frances Conray / Alexandar Breckenridge) je ostala kao duh kuće,
osuđena da služi i da zavodi muškarce.
Vivijen i Vajolet se ona
prikazuje kao stara i nesrećna žena a Benu kao pohotna i zavodljiva
francuska sobarica, koja ne propušta nijednu priliku da ga zavodi i
bestidno mu se nabacuje. Kada Ben prestane da je želi i on je ugleda
kao staru babu (kada želja shvati da je besmislena, ona iščezava).
Da bi se ova dvojnost pokazala lik glume dve glumice. Među uljezima
je takođe i bivši stanar Leri (Denis O'Hare), čija je polovina
lica spaljena, koji se šunja oko kuće sa nadom da bi ona opet mogla
biti mesto u kojem će biti srećan ( „I need that house, that's
the last place where I was happy.“)
ŽELJA I MOĆ
Kuća
duhova u kojoj su mnogi izgubili život brutalnom smrću jeste kuća
sećanja duhova koji su robovi svojih želja koje neprekidno
ponavljaju, mučeći i sebe i žive ljude koji se u kuću
naseljavaju. Moć se artikuliše u tom ponavljanju bola i patnje, u
njihovom apsorbovanju u prostor kuće, u privlačnoj sili koja sve
drži na okupu ne dozvoljavajući upokojenje, prevodeći svet živih
u u izopačeni svet ne-mrtvih. Ne-mrtvi su bića čiste želje,
preuveličane van granica živog tela, želje koja postaje nasilje
Zakona koji ih sve drži na okupu, ne dozvoljavajući da se išta
drugo javi izvan. Time Zakon kuće postaje apsolutan i nečovečan, i
to je ono što čini jezovitost, jer nikada ne znamo koja je želja
tog Zakona koji je sastavljen iz mnoštva atomističkih želja.
Kao što
tvrdi Bili Din (Sara Polson), vidovnjakinja koja pokušava da
komunicira sa duhovima iz kuće, da je zlo kojim je kuća nastanjena
čista fizika, energija sačinjena od loših situacija, bola i patnje
koje se apsorbuju u prostor. Na taj način prostor rađa jednu
dimenziju unutar sebe koja ga ujedno i prevazilazi, koja je
ne-prostorna, ne-mesto. Prostor sam postaje stecište moći, iz
partikularnih želja koje dovode do patnje i bola, sve partikularne
želje porađaju želju Drugog, a taj Drugi se oglašava apsolutnim
Zakonom smrti i neprekidnog kruženja patnje. Subjekt tog Drugog
vrhuni kao zli bog koji treba da se rodi kao Antihrist, iz Vivijene
utrobe.
Na početku
serije, gubeći bebu Vivijen se nalazi u lekarskoj ordinaciji. Lekar,
aludirajući na njene godine u kojima otkucava biološki časovnik,
vrši zanimljivo poređenje žene i kuće: ako su temelji kuće
truli, kuća ne može da opstane, te isto važi i za rađanje deteta
u njenim godinama. Ova metafora kuće koja se poklapa sa metaforom
žene i obrnuto, metafora žene koja se poklapa sa kućom,
predstavlja čvornu tačku iz koje se ova čudovišna moć stvara –
kao što kuća rađa život i žena rađa život, ukleta kuća i
mrtva materica žene u njoj rađaju smrt i zlo.
A ono mesto
koje pogoduje kući, mesto iz kojeg se ta energija zla-moći stvara i
gde je najintenzivnija i prenosi se na sve ostale prostorije je
podrum. Podrum je mesto koje je temelj, obrnuti temelj rađanja jer
je tamo Montgomeri vršio abortuse. U podrumu su izvršena najgora
ubistva, mnogo je tela pokopano u njemu. U njemu se može sresti i
čudovišna beba Tadeus (ne želite ni u ludilu da mu se približite
da vas ne bi propustio kroz svoje kandže i zube). Ono što
zastrašuje jeste obrnuti svet lekarove izjave: truli temelji kuće i
neaktivna materica rađaju Nešto, a to Nešto, ta čudovišna Stvar
je moć-zlo koja gospodari u smrti i ništavilu. Na taj način nagon
smrti čini da želja opstaje ali u onome ne-mrtvom. Nasuprot podrumu
stoje ostale prostorije i tavan – tavan je mesto uspomena gde se
mogu naći nevažne stvari, koje na izgled ne zavise od temelja moći.
Tu je zapisana istorija prethodnih stanara, tu su njihove slike i
predmeti. Među njima je i gumeni S&Μ
komplet (od gej para koji je ubijen u kući), ali tu se nalazi i Bo
(Sam Kinsey), duh retardiranog sina Konstanse i Lerija vezan lancima
koji je nešto između čoveka i životinje.
I šta više
da kažem, ukletoj kući se može prići, slično Kafkinoj Jazbini
na mnoštvo načina, i svaki je način jedan od zamršenih puteva
koji ukazuju na želju i na njene igre i strategije koje služe da
ona opstane u tom zatvorenom prostoru, a koji se opet otvara i unutar
sebe, tačnije iznoseći jednu ne-dimenziju ne-mesta, ne-prostora, to
jest zlo koje tu gospodari. Kuća je kretanje želja, nemogućih
fetišizacija objekata malo a (beba, sreća, idealna porodica itd.),
kretanje istrošenih ili neostvarenih životnih ciljeva. Kada malo
bolje pogledamo svaka kuća poseduje to, u skrivenom podrumu
nesvesnog. U kući je jedini mogući život onaj koji je nemoguć,
ne-mrtav život duhova. Porodica Harmon zajedno sa duhom mrtve bebe
nastavljaju da žive kao duhovi, oni napokon postižu ironični
prizvuk svoga prezimena, postaju Harmony, idilični otuđeni
porodični život gde su okupljeni kao porodica ali samo kao pasivna
slika porodice, jer kao duhovi ne stare, njihova beba ne raste,
tinejdžerka ne pravi probleme, muž ne vara ženu i obrnuto, itd.
Izveo bih
još jedno zanimljivo poređenje uklete kuće sa teorijom prirodnog
prava Tomasa Hobsa. Naime, po Hobsu, pre ustanovljenja vlasti postoje
samo egoistične želje, jedan haos partikularnih želja, bellum
omnium contra omnes. Slično stanje postoji i u ukletoj kući. Kod
Hobsa ljudi se u prirodnom stanju odriču svojih želja društvenim
ugovorom prepuštajući se želji Drugog oličenoj u subjektu
vladara, koji raspolaže njihovim željama u zamenu za mir i
zaštitu,. Tako nastaje poredak moći suverena. U ukletoj kući nema
odricanja od želje, nego se promašene želje takoreći međusobno
gomilaju i samopotiru stvarajući mesto gde će se roditi Antihrist
kao suveren. Ali, Antihrist se rađa i odlazi iz kuće, ostavljajući
prividan mir, tačnije sliku otuđenog mira, gde vlada porodica
„Harmony“. Interesantno je koliko se u ovoj seriji razotkiva
nemogućnost utemeljenja političkog, naime nema suverena, nema mira
ni blagostanja, nema društvenog ugovora, nego otuđujućeg
identiteta ispod kojega rat i dalje traje, šireći se beskrajno.
Antihrist se rodio i sve je ostalo isto, ništa se bitno nije
promenilo. Serija tu završava sa prvom sezonom. Ali, utoliko nas
više plaši to što ne znamo šta će se dalje dogoditi, neizvesnost
budućeg postaje još strašnija jer ne znamo koja je želja Drugog
oličena u Antihristu.
Toliko o
prvoj sezoni AHS. Nadam se da nisam previše otkrio i da svojim
filmozofiranjima neću umanjiti prvi utisak prvog gledanja. Ako sam
kojim slučajem uspeo otvoriti podsticajna razmišljanja na temu
horora, drago mi je da sam vam skrenuo pažnju.
Nikola Oravec
No comments:
Post a Comment