HOROR I KOMEDIJA

Na samom početku ovog bloga bavili smo se elementima tragedije u horor filmu. Ali, naizgled paradoksalno, i komedija ima značajnu ulogu u hororu. Na žalost, nemoguće je napraviti paralelu sa Aristotelovom teorijom komedije, jer je druga knjiga “Poetike”, gde je ona izložena, zauvek izgubljena. Iako su neki savremeni filozofi pokušali da rekonstruišu ovu teoriju na osnovu tragova danim u “Poetici” i “Retorici”, i prema analogiji razvijajući pojmove koji odgovaraju ključnim momentima ćaljenja, straha i katarze u tragediji. Ipak, u ovom tekstu neću se oslanjati na Aristotela ili njegove nastavljače, već na psihološki odnos straha i humora, kao i teoriju inkongruencije filozofa Noela Karola , a zatim ću razmotriti ove elemente u delima Sema Rejmija i Edgara Rajta.

Poster filma "Jedna uzbudljiva noć"

Komedija i horor idu ruku pod ruku još od početaka horora na filmu. Najstarija horor-komedija je “Jedna uzbudljiva noć” (One exciting night), snimljena davne 1922. godine, u režiji Dejvida Grifita. Ali čak ni tada spoj humora sa elementima gotskog horora nije bio nova ideja, jer su u svetu literature sto godina ranije pisci gotskog horora eksperimentisali sa ovim hibridom, gde je verovatno najznačajniji roman “Legenda o uspavanoj dolini” autora Vašingtona Irvinga, izdata 1820. godine.

Ikabod Krejn, ilustracija VIlijema Dž.Vilgasa

Zašto ove dve emocije, toliko suprotne da bi se mogle svrstati na različite krajeve emotivnog spektra, tako dobro idu ruku pod ruku? Ovaj problem je odavno prisutan u psihologiji i filozofiji, a odgovor je kompleksan i utemeljen je kako u našoj prirodi, tako i u našoj kulturi. Sa psihološkog aspekta, sprovedeni su mnogi bihevioristički eksperimenti, kako na ljudima, tako i na životinjama, od kojih je verovatno najpoznatiji Milgramov eksperiment, u kome su ljudi pod pritiskom autoritarne figure, pritiskom na prekidač puštali strujne šokove osobi u drugoj prostoriji. Strujnih šokova nije zaista bilo, svaki pok je odglumljen, ali je zapaženo da, kako je eksperiment odmicao i kako su se strujni šokovi i vriskovi pojačavali, tako se pojavio i nervozan smeh na licima učesnika.

Još jedan bizarniji eksperiment je onaj koji je sproveo psiholog Karni Lendis 1924. godine. Lendis je sprovodio eksperiment u kome je istraživao da li svi ljudi nesvesno prave iste grimase kada iskazuju određene emocije. On je učesnike eksperimenta izlagao različitim senzacijama da bi proizveo osećaj bola, gađenja, tuge i dr. Učesnici eksperimenta su prošli elektrošokove, kantu punu žaba u koju su stavljali ruke, a na kraju su morali da obezglave živog pacova. Lendis je sve vreme fotografisao izraze lica koje su učesnici pravili u tim trenucima i zapazio je slične rezultate kao u Milgramovom eksperimentu, lica učesnika bi se iskrivila u groteskni osmeh u trenucima obezglavljivanja.

Fotografije učesnika Lendisovog eksperimenta.

Ova pojava nije ograničena samo na ljude. U eksperimentima sa rezus majmunima je primećeno da se u sukobu dva mužjaka, slabiji kezi zube u nešto nalik osmehu, verovatno kao mehanizam za nošenje sa stresom pred moćnijim i dominantnijim mužijakom. Izgleda kao da je ovaj mehanizam za rasterećivanje od stresa i anksioznosti, kod ljudi evoluirao i proširio se kao izraz ljubavi, radosti, empatije i sl.

Iako smo biološki programirani da se nosimo sa strahom pomoću smeha, to samo nije dovoljno da bi razumeli vezu između horora i komedije. Kao što nije prirodno da svojevoljno izazivamo strah i uživamo u osećaju straha indukovanim gledanjem horor filma ili čitanjem horor priče, tako ni komična katarza ne proizlazi iz puke prirodnosti.

Američki filozof Noel Karol se opsežnije pozabavio ovim fenomenom u svom eseju “Horor i humor”, gde nalazi da ove dve emocije proizlaze iz sistema kategorija kojim operišemo kao kulturna bića. On nalazi da je predmet straha (čudovište) moguće definisati kao ono što u publici izaziva strah jer ga odlikuje neki vid štetnosti, npr. Jer želi da ubije ili povredi. Ali možda još važnije odlika čudovišta je ta što izaziva gađenje jer ga odlikuje nečistoća, tj. osobine koje ne bi trebalo ili ne bi smelo da ima ljudsko biće. Ta kategorička transgresija je ustanovljena kulturnim obrascima koje smo usvojili, konvencijama je ustanovljano šta je to prirodno, a ono što se ne uklapa u konvencije percipiramo kao čudno, ili u krajnjem slučaju, čudovišno. Sa druge strane, on nalazi sličan vid kategoričke transgresije u humoru.

Kao što horor nastaje iz suprotstavljanja čudovišta važećem sistemu kategorija, tako i komično nastaje neprikladnim suprotstavljanjem objekata humora. Da bi se postigao komični efekat, to suprotsavljanje mora biti kontradiktorno i kontrastno, na primer, postavljanje krajnosti jedne do druge (Na primer, Sten Laurel i Oliver Hardi, koji su fizički i emotivno dijametralno različiti), mešanje kategorija (Isus Hrist kao lovac na vampire), predstavljanje marginalnog primera kao opšteg (Debeljuškasti Kris Farli kao elitni nindža ratnik) – u svakom slučaju reč je o transgresiji logičkih ili normativnih kategorija. Ovaj koncept je u teoriji humora poznat kao teorija inkongruencije. 

Tim Kari kao Penivajs u mini-seriji "To".

Da bi ispitao ove granične slučajeve, Karol uzima za primer lik klovna, koji u oba smisla vrši transgresiju kategorija. Klovnovi su travestija ljudske forme, sa vlastitom anatomijom (veliki crveni nos, ogromna stopala i sl.), kao i specifičnim fizičkim i psihičkim osobinama (sposobnost da prime udarac čekića ili cigle u glavu i da ih to ne povredi). Zahvaljujući tome, klovn je fantastično biće. Štaviše, on je biće koje sadrži svaku kontradikciju u sebi, jer mu se za svaku osobinu, jednako može pripisati suprotna. Klovn je zahvaljujući toj osobini otelotvorenje inkongruentnog humora, kao što je čudovište otelotvorenje horora. Noel Karol postavlja pitanje: Šta je potrebno da bi klovn postao čudovište? Klovnovi već sadrže jednu od odlika čudovišta, kategoričku nečistoću, da bi postali čudovišni potrebno im je pridodati drugu, štetnost, koja će ih učiniti zastrašujućim. Stiven King zbog toga daje klovnu Penivajsu iz romana “To” (It, 1986.) dugačke, oštre zube. U filmu “Klovnovi ubice iz dalekog svemira” (Killer Clowns from Outer Space, 1988.), monstruozni klovnovi pored čeljusti, imaju natprirodnu snagu i magične moći.

Klovnovi ubice iz dalekog svemira.

Za prelazak iz humora u horor potreban je mali korak, jer se polje horora i humora već preklapaju na kategoričkom polju, nečistoća horora može biti upotrebljena u svrhu humora, kao što je moguć i obrnut slučaj: pukim ukidanjem pretnje, čudovište postaje nemoćno i bezopasno i samim tim, komično.

Vešt kinematograf zna da utilizuje ovu sposobnost čudovišta. Tenzija izgrađena kroz napetu scenu, može biti efikasno otpuštena komičnom katarzom, kako kaže reditelj Stjuart Gordon: "Jedna stvar koju sam naučio je da je smeh protivotrov". Veština je potrebna da bi se strašno i smešno stavili pod kontrolu na sceni, pošto je granica između ta dva veoma tanka, veoma lako može da se izgubi željeni efekat.

Brus Kembel kao Eš Vilijams.

Režiser koji je istinski majstor u ovome je Sem Rejmi, što je pokazao u svojim hororima, a naročito u serijalu "Mrtvo zlo" (Evil Dead). Serijal koji je začet kao klasičan splatter film u kojem grupa mladića i devojaka dolaze u izolovanu kolibu u šumi, gde bude drevno zlo koje ih opseda jedno po jedno. Sem Rejmiju i njegovoj ekipi svojim uspehom obezbedio resurse da urade tačno ono što su želeli u nastavku. Nastavak je praktično reboot prvog dela, ali sa brojnim elementima urnebesne komedije, koja najčešće proizlazi iz uvek pogrešnih izbora koje pravi glavni junak Eš Vilijams (koga igra nezamenljivi Brus Kembel). Čistokrvnost horora se ne gubi ni u jednom trenutku, napete scene i scene krvoprolića su intenzivne kao i u prvom delu, samo što su sada tu elementi humora koji gledaocu pomažu u dekompresiji od stresa.

Nik Frost i Sajmon peg kao Ed i Šon.

Dok Rejmijevi filmovi ostaju horor sa elementima komedije, sa druge strane Edgar Rajt je više puta pokazao da i komedija može dobiti na kvalitetu mešanjem sa horor žanrom. Serijal filmova koje je uradio sa genijalnim komičarskim tandemom Sajmon Pegom i Nik Frostom, od kojih je najpoznatiji "Šon živih mrtvaca" (Shaun of the Dead), pokazao je da je svet horora idealno tle za komičnu priču. U ovim filmovima Rajt se poigrava sa horor stereotipima da bi postavio scenu za klasičnu komediju. Horor elementi su ovde marginalizovani i služe uglavnom za pokretanje radnje, dok je strah i napetost u drugom planu. Ipak, Rajt rukuje dobro i horor elementima da se "Šon živih mrtvaca" veoma često nalazi na listama najboljih zombi filmova.

Da se vratimo na početak, komedija po svojoj funkciji ima veoma sličnu funkciju tragediji: dok se u tragediji oslobođenje od emocija straha i žaljenja događa kroz njihovo proživljavanje, komedija nam može pomoći da postignemo to isto kroz mehanizme koji su nam biološki ugrađeni. Dok će nam funkcija Aristotelove komične katarze zauvek ostati misterija, ona može vrlo lako da nađe svoje mesto u hororu: humor je onaj ventil kojim se otpušta strah, gde strah pritiska, tu humor oslobađa.

Aljoša Tomić