Film: Crna kutija (Black box)
Scenario: Emanuel Osi-Kufor, Stiven Herman
Uloge: Mamodu Ati, Felicija Rašad, Amanda Kristin
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: SAD, 2020.
U poslednje vreme sam gledao neke stare horor filmove iz sedamdesetih gde se u određenom smislu tek formiraju elementi žanra. Moje prvo zapažanje nakon gledanja „Crne kutije“ koji je izašao ove godine, a koji naravno liči na veliku većinu horor filmova danas, jeste da horor žanr danas ima potpuno drugačiju funkciju.
Dok je žanr nastajao sedamdesetih određeni elementi drame su radikalizovani do ekstremizma kako bi se stvorio efekat strave, dok je danas obrrnuto, horor elementi se koriste kao metafore ili parabole da bi se ispričala priča koja je suštinski po sebi drama. Tako je i sa ovim filmom.
Radnja prati Nolana (Mamodu Ati), samohranog oca koji pati od amnezije od trenutka kada se probudio iz kome nakon saobraćajne nesreće u kojoj je stradala njegova supruga. Jedina nada da uspe da povrati sećanje jeste nova terapija doktorke Bruks (Felicija Rašad). Ova terapija omogućuje da se na osnovu moždanih talasa rekreiraju slike iz sećanja koje su duboko potisnute. Kada Nolan pristupa terapiji, shvata da u njegovim sećanjima ima mnogo neobičnih pojava koje ne razume.
S obzirom da je ovaj film producirao Blumhouse productions, isti studio koji je pre nekoliko godine radio na filmu „Beži“ (Get out, 2017), nesumnjivo se vidi uticaj Pilovog prvenca. Pored toga definitivno ne samo zbog svoje teme već i obrta koji ostavlja jak utisak na gledaoca, film podseća na jednu od epizoda „Crnog ogledala“ (Black mirror, 2011 - ).
Mešavina naučne fantastike i horor elemenata u ovom filmu uspevaju da predstave borbu Nolana da povrati svoja sećanja kako bi mogao kvalitetnije da funkcioniše i kako bi mogao da bude bolji otac svojoj ćerci Avi (Amanda Kristin). Iz ovakvog koncepta radnje vidimo jednu porodičnu dramu koja onog trenutka kada Nolan odlazi na terapiju postaje naučna fantastika i napokon kada u svojim sećanjima otkriva neobične stvari prerasta u horor.
Međutim horor elementi nisu ovde da bi zaista nekog uplašili. To je ono što ovaj žanr u poslednje dve decenije jako teško postiže. Horor elementi su ovde da bi kroz metaforu pokazali stanje uma glavnog lika Nolana ili da bi doveli u pitanje karakter lika iz perspektive savremene etike (bioetike), a u kontekstu tehnološkog napretka.
Kao što se u „Crnom ogledalu“ svaka epizoda na svoj način bavi određenim bioetičkim pitanjima koja otvaraju otkrića savremene tehnologije, tako i ovaj film ima u sebi ovu dimenziju jedne vrste moralne problematike. Slabija karika filma jeste što na ovom polju ne donosi ništa novo što nismo videli u „Crnom ogledalu“ ili što nismo videli u filmu „Beži“. Praktično je „Crna kutija“ pokrala ideje od prethodno spomenutih stavljajući ih u novi priču.
Napetost ne izostaje kako do obrta, tako i posle njega u peripetiji i raspletu događaja. Atmosfera i ton filma nije da su na zavidnom nivou, ali drže pažnju gledaoca sve do pred sam kraj, kada postane jasno kako će da se završi.
„Crna kutija“ nije film koji se izdvaja od drugih po nečemu posebnom. Neće postati klasik, niti će ga se iko sećati za nekoliko godina, jer će ostati u senci remek-dela Džordana Pila „Beži“ i revolucionarne serije „Crno ogledalo“, ali nije ni za baciti. Svako ko voli horore dvadeset prvog veka naći će trunku zadovoljstva u ovom filmu. Sa druge strane onaj ko traži originalnost i kvalitet biće razočaran.
Nenad Lančuški
No comments:
Post a Comment