Režija: Bartoš M. Kovalski
Scenario: Bartoš M. Kovalski, Jan Kvisinski
Uloge: Julija Vjenjava-Narkijev, Mihal Lupa, Viktorija Gasjevska
Trajanje: 102 min
Proizvodnja: Poljska, 2020.
Slovenski narodi nisu naročito poznati po horor filmu, pa zato kada se pojavi neki naslov koji pripada ovom žanru, kod nas ili u komšiluku, u meni obično naraste neobičan entuzijazam. Takav je slučaj bio sa prošlogodišnjim hrvatskim zombi hororom "Poslednji Srbin u Hrvatskoj" (2019.), a sada i sa prvim poljskim slasherom "Niko ne spava u šumi noćas".
Ovakvi pokušaji retko kada su savršeni, ali uvek osećam potrebu da progledam kroz prste manama ovih filmova, i prosto da uživam u nečemu što nije još jedan generični holivudski film. Čak i kada se trude da ga oponašaju, naše slovenske duše to oboje u nešto što je uhvatljivo samo ljudima sa ovih prostora.
Mladi autor Kovalski, svestan toga da ovi prostori nisu naročito plodno tle za žanrovski film, ipak se odlučio da njegov drugi dugometražni film bude klasičan slasher. Tačnije, u dobroj meri omaž klasičnom slasheru, a i šire. Oni koji su odrastali osamdesetih i devedesetih uz VHS snimke omiljenih horora, lako će uhvatiti direktne reference na serijal "Petak trinaesti" (Friday the 13th, 1980.), "Američkog vukodlaka u Londonu" (An American Werewolf in London, 1981.), "Kamp za prespavati" (Sleepaway Camp, 1983.), "Vrisak" (Scream, 1996.), ali i šire klasike poput "Terminatora" (The Terminator, 1984.) i "Gunise" (The Goonies, 1985.).
Ipak, ovaj film ima ponešto da ponudi i mimo referencijalnosti, a to su pre svega momenti u kojima će se prepoznati ljudi sa ovih prostora. Na primer, već prva scena odiše slovenštinom, dok gledamo ruralni poljski predeo, u kome uniformisani poštar na klimavom biciklu dolazi do žene koja krvavu plahtu pere u limenom lavoru, dok kokoška ispod stola kljuca plišanog medvedića. Ili kada nekoliko scena dalje vidimo skupi automobil iz koga izlazi sveštenik koji potom blagosilja mobilne telefone.
Kovalski je svoju sposobnost da vešto prikaže atmosferu socijalne drame dokazao pre par godina sa svojim debitantskim filmom "Igralište" (Plac zabaw, 2016.), sa kojim je pokupio brojne nagrade i nominacije na raznim svetskim festivalima. Ipak, ovi sitni momenti su ovde gurnuti u pozadinu, a u prvom planu je galerija likova tipična za žanr, kao i monstruozni psihopata koji će im vrlo brzo biti za petama.
Priča prati grupicu tinejdžera, koji dolaze u kamp "Adrenalin", specijalizovan za odvikavanje od zavisnosti od interneta. Klincima se oduzimaju njihovi tableti i mobilni telefoni, i pod nadzorom vodiča odlaze u šumu gde će provesti nekoliko dana učeći tradicionalne tehnike snalaženja u prirodi. Naši junaci su sportista Danijel (Sebastijan Dila), prikriveni gej Bartek (Stanislav Sivka), promiskuitetna plavuša Anijela (Viktorija Gasijevska), štreber Julek (Mihal Lupa) i očigledna finalna devojka Zosija (Julija Vjenjava-Narkijev).
Naravno, Kovalski nikoga ne pokušava da iznenadi narativom, štaviše, sve teče predvidljivo kao i u svakom slasheru od nastanka žanra naovamo. Ali bez obzira na osećaj poznatosti, autor je uspeo da me upeca i da me zadrži da do kraja sa interesovanjem ispratim priču. Čak i uprokos povremenim napadima iritacije usled trapavih dijaloga, koji su mogli proći još jednu reviziju od strane scenarista.
Uprkos slabim dijalozima, estetika je na iznenađujućem nivou, kinematografija je odlična, šminka i gore efekti deluju mnogo skuplje nego što jesu (čudo jedno šta se može napraviti kreativnom upotrebom svinjske džigerice), a atmosferična retro muzika za koju je zaslužan Radžimir Demski Jimek je fenomenalna.
Na kraju, daleko od toga da je ovo savršen film, ali uprkos tome što sam slab na kuriozitetne horore koji niču na ovim prostorima, mislim da je ovo zabavan slasher, i da mu treba dati šansu. Ali samo ako ne očekujete ništa više od onoga što bi očekivali od bilo kog B filma.
Aljoša Tomić
No comments:
Post a Comment