DOBRO DOŠLI U BALKANSKI ZOMBILEND

Film: Poslednji Srbin u Hrvatskoj 

Režija: Predrag Ličina

Scenario: Predrag Ličina

Uloge: Krešimir Mikić, Hristina Popović, Tihana Lazović

Trajanje: 90 min

Proizvodnja: Hrvatska, 2019.

Ovogodišnji Fest dao nam je priliku da pogledamo nekolicinu odličnih horora, a naša pažnja danas usmerena je na jedno potpuno neočekivano domaće ostvarenje! B horor u A hrvatsko-srpskoj koprodukciji "Kinorame" i "Art i Popkorn", uz podršku Hrvatskog audiovizuelnog centra i Filmskog centra Srbije bio je baš prijatno osveženje. Bez obzira na naslov i pretpostavke/negodovanje mnogih, uglavnom nacionalističkih struja, koje je isprovocirao još u toku snimanja samog filma ovo je jedna neopterećena, avanturistička zombi komedija. 

 

Film eksploatiše i u svoj narativ uspešno integriše hrvatsko-srpske odnose iz novije prošlosti kao i motive zombi horora, ali nalazi prostora da (pret)postavi i neka ozbiljnija pitanja kao što su odlazak sve većeg broja mladih u inostranstvo zbog nezaposlenosti i zajedničke budućnosti na planeti u kojoj je čista voda, koje je sve manje, najdragoceniji resurs.

Film je autorski dugometražni prvenac Predraga Ličine, a žanrovski post-apokaliptična zombi komedija toliko nekarakteristična, možda čak i prva tog tipa u domaćoj javnosti i regionu. Poptuno nepretenciozna sa aspekta držanja lekcija ili strana, ova duhovita priča pretpostavlja distopijsko društvo pocepano ogromnim klasnim razlikama u Hrvatskoj sedam godina nakon bankrota. Jedan od osnovnih generatora komične tenzije jeste satira na odnose Srba i Hrvata kakvi su oni u sadašnjosti i bližoj prošlosti; ambivalentna netrpljivost, u kojoj dve strane, suviše slične ne mogu potpuno ni da se mrze, niti se vole, ali se suštinski međusobno određuju tim svojim super-nacionalističkim odnosom. Film se poigrava idejom da nakon izbijanja epidemije koja sve Hrvate pretvara u zombije – nakaze, (rečeno terminologijom filma), jedino Srbi imaju imunitet i njihova krv predstavlja osnov seruma za izlečenje i zaustavljanje epidemije.

Razlozi koje sam autor navodi da baš srpska manjina u Hrvatskoj bude ta spasonosna je delom slučaj, a delom logika po kojoj je veća mogućnost izlečenja, što je manjina koja ima imunitet brojnija. Ipak meni se dopada da mislim i o tome kako je naslov filma inteligentna referenca na poznati horor klasik “Poslednji čovek na Zemlji” (The last man on Earth, 1964.) i zahvaljujući tome duhovito poigravanje sa netrpeljivošću nacionalističke svesti koja u svom korenu ima suštinski strah od drugog, u ovom slučaju, sasvim određenog drugog pod nazivom Srbin. Ipak, ne treba se truditi previše oko tumačenja naslova i aktera filma, već se prepustiti uživanju u dobro osimšljenoj avanturističkoj priči. Vidi se da je u film uloženo dosta novca, ljubavi i truda i da su se trudili da izvuku maksimalan kvalitet u uslovima lokalne kinomatografije i produkcije i naprave film koji u svemu pretenduje da bude žanrovski klasik pre nego veliko umetničko delo sa vaspitno obrazovnom funkcijom.

Suštinski film je nepristrasan, vaspitno nepretenciozan i verovatno zahvaljujući tome rađen u koprodukciji hrvatskih i srpskih producenata. On ide na to da se predstavi kao ozbiljan komercijalni film, pre svega da dobro zabavi gledaoca i da se poigra sa najvećim i najpoznatijim tropama zombi i horor žanra. Autor sam tvrdi kako je bio inspirisan filmovima kao što su "Napad na policijsku stanicu " (Assault on Precinct 13, 1976) i "Tuđin" (Alien, 1979) gde je glavna tema suočavanje manje grupe ljudi sa nekom većom grupom ljudi i(li) opasnošću većom od sebe. Dakle ono što je autor ovog filma ciljao, pre svega je komični survival horor, u kome će kroz dobro režiranu akciju i interesantan zaplet načiniti tenziju koja se razrešava komičnim momentima i aluzijama na dobro poznate stereotipe ovog podneblja oličenim u karakterima tajkuna, mladog ultranacionaliste, babe partizanke itd..

U filmu se vidi da je autor odličan poznavalac, čak i ljubitelj horora. Iako se na početku čini da radnji, bez obzira na broj situacija koje se nižu, treba malo da se zahukta, jednom kada avanture krenu i mala skupina onih koji nisu zaraženi se otisne u neizvesnost spasavanja vlastitih koža radnja filma predstavlja rolerkoster apsurdnih i ludih situacija kroz koje se raspliću niti planetarne zavere. Ono što bi film učinilo misterioznijim i možda još zabavnijim jeste da su gledaoci zajedno sa junacima morali da dokuče ove obrte i rasplete umesto što su unapred obavešteni o vinovnicima celokupnog stanja i njihovim motivima. Pristup koji je autor odabrao je možda trebalo da stvori dodatni pritisak u gledaocu, znajući koliko su glavni akteri filma bespomoćniji pred celom situacijom, ali u ovom slučaju jednostavno nije radilo, bar za mene. U ostatku, pisanje je odlično zanatski obavljeno, sve što je najavljeno, isplaćeno je gledaocu, s tim da planirani kamei najpoznatijih javnih ličnosti u ovom filmu nisu zaista bili nužni, ali razumem da su tu zbog tržišta.

Još samo jedna sitna i relativno sporna, a meni upadljiva stvar u filmu – akcenti glumaca koji su govorili na više od 5 jezika u filmu. Jasno mi je da nije moguće unajmiti jezičkog trenera za svaku izgovorenu rečenicu ili dijalekt, ali mnogi, osim Sergeja Trifunovića, koji je jako lepo potrefio Teksašanina na visokoj vojnoj funkciji, imali su problem sa dočaravanjem autentičnog akcenta jezika koji bi njihovim karakterima bio maternji. Ipak ovo ne treba da vas brine jer dok primetite takvu sitnicu radnja već skrene pod nekim totalno izvitoperenim uglom tako da vam je pažnja svo vreme uglavnom na filmu i možda čak potajnom navijanju i tipovanju šta bi sledeće moglo da se dogodi. 

Toplo ga preporučujem svim ljubiteljima horor komedije kao jedinstveno, i nadam se, ne zadugo, jedino ostvarenje ovog tipa na domaćem tržištu. Ponavljam ovo je B horor u A produkciji za sve koji jednostavno i nepretenciozno vole ovaj filmski žanr koliko i sam autor, oni će istinski uživati u sat i po dobre zabave smeštene u skoru mračnu budućnost koja bi mogla da očekuje i nas gledaoce.

Nina Stefanija Blažević