Film: Hagazusa: Pagansko prokletstvo (Hagazussa)
Veoma upečatljiv, čulan, film koji će vas definitivno ostaviti na tankoj granici između jave i snoviđenja, interferiraće se u prizore vaše svakodnevice i lako je moguće da će vam biti potrebno nekoliko dana da ga svarite.
Alati pripovedanja u filmu, od slike i zvuka do same priče predstavljaju jednu vešto kombinovanu celinu oblikovanu tako da svaki od njih ima svoje precizno mesto i svoj značaj. Niti jedan potez rediteljski, niti scenatristički, nije uzaludan. Svi vidovi naracije sliveni su u jedinstveno iskustvo i krctati su preplitanjem značenja i prizora. Amplituda evociranih osećanja u gledaocu oscilira od naivnosti pastoralnih alpskih pejzaža i utešne lepote prirode do užasa izolacije, društvene stigme i mentalnih poremećaja.
Film je samo jedan od mnogih pokušaja u kolektivnoj svesti čovečanstva da se javno interpertira ono što je privatno i lično i za šta je oko/uho javnosti uskraćeno. Autor ovog filma omogućava gledaocu da zaviri u to privatno, ali se uzdržava od bilo kakve moralno-vrednosne ocene karaktera ili okolnosti u filmu. Iako ne poziva gledaoca da se moralno odredi spram likova, ipak film na pitanja moraliteta i običajnosti jasno upućuje kroz primer stigmatizacije pojednica koji zajednicu lišava uvida u lično jer izostaje iz konvencionalnog učešća u javnom životu zajednice.
U podnaslovu filma stoji "gotska bajka", ili da budemo još precizniji u prevodu: "gotska narodna priča". Film u različitim izdanjima ima i druge podnaslove: "prokletstvo veštice" ili "pagansko prokletstvo". Bajkovita atmosfera filma zaista sadrži sve relevantne elemente za priču o vešticama: simbole smrti, aluzije na kugu i druge zaraze, mistiku života u izolaciji i samodovoljnosti, osudu sredine, konačno i punokrvne horor elemente na način kako bi ih necenzurisano ispričala braća Grim.
Ono što film nema jeste veštica kao proizvod kapitalizma koji ono istinski strašno u ovoj reči omekšava i ulepšava, te prodaje kao uvrnuti, autsajderski, ali dopadljivi životni stil koji svaka od nas može da izabere. Nema metle, crnih mačaka, niti punog meseca, samo sirova stvarnost življenja sa samim sobom u jednom fatalističkom svetonazoru gde ne možeš biti drugo od onoga što jesi i što svi o tebi misle da jesi.
Sam pojam veštice se vešto dekonstruiše pojedinačnom upoznavanjem sa svakim od "stereotipa"o vešticama i njihovim smenjivanjem i usklađivanjem kroz naraciju dok autor traga za odgovorm na pitanje: šta od toga kako nas drugi vide definiše nas same u vlastitim očima? Drugim rečima autor se kroz sva tri čina filma poigrava prepoznatljivim obeležjima "veštičje profesije" da bi ukazao na nekoliko faktora koji formiraju identitet svakog od nas: postoje stvari koje naprosto jesmo, zbog onoga što radimo i onoga što nam rade i postoje stvari koje jesmo zato što nas tako vide oni koji posmatraju ono što radimo.
Ponekad se ta dva slivaju u gortesknu usklađenost spoljašnjeg i unutrašnjeg koje se ogledaju i prate međusobno, oslobađajući nas i zgražavajući istovremeno. Autor ovog ostvarenja ne libi se pornografske eksplicitnosti da bi posegnuo i za jednim i za drugim!
Kako god da odučite da posmatrate ovaj film, kao metaforu za pitanje identiteta, kao slojevitu bajku u kojoj se prepliću zbilja i uobrazilja natprirodnih i neprirodnih elemenata koji za cilj ima izazivanje užasa u gledaocu ili arthaus film sofitsticirane čulnosti, ovo ostvarenje može vas ostaviti sa temperaturom za naredna dva tri dana kao što se desilo meni. Verovatno nije za svakoga, ali svakome bih preporučila da pokuša i vidi koliko može da izdrži!
Režija: Lukas Fajgelfeld
Scenario: Lukas Fajgelfeld
Uloge: Aleksandra Cven, Selina Peter, Klaudia Martini
Trajanje: 102 minuta
Proizvodnja: Austrija/Nemačka 2017.
Pred nama je jedan ozbiljno dobar autorski film, drama u tri čina, pisca i scenariste Lukasa Fajgelfelda. Ovaj film predstavlja njegov režiserski debi u smislu Lukasovog prvog komercijalnog filma koji je namenjen biskopskom prikazivanju. Film je na najrazličitijim festivalima prisutan od 2017. godine i predstavlja pravo malo remek delo nezavisne, ali i evropske filmske tradicije i produkcije. Od 2019. dostupan je u bioskopima i preko interneta u celom svetu.
Proizvodnja: Austrija/Nemačka 2017.
Pred nama je jedan ozbiljno dobar autorski film, drama u tri čina, pisca i scenariste Lukasa Fajgelfelda. Ovaj film predstavlja njegov režiserski debi u smislu Lukasovog prvog komercijalnog filma koji je namenjen biskopskom prikazivanju. Film je na najrazličitijim festivalima prisutan od 2017. godine i predstavlja pravo malo remek delo nezavisne, ali i evropske filmske tradicije i produkcije. Od 2019. dostupan je u bioskopima i preko interneta u celom svetu.
Veoma upečatljiv, čulan, film koji će vas definitivno ostaviti na tankoj granici između jave i snoviđenja, interferiraće se u prizore vaše svakodnevice i lako je moguće da će vam biti potrebno nekoliko dana da ga svarite.
Alati pripovedanja u filmu, od slike i zvuka do same priče predstavljaju jednu vešto kombinovanu celinu oblikovanu tako da svaki od njih ima svoje precizno mesto i svoj značaj. Niti jedan potez rediteljski, niti scenatristički, nije uzaludan. Svi vidovi naracije sliveni su u jedinstveno iskustvo i krctati su preplitanjem značenja i prizora. Amplituda evociranih osećanja u gledaocu oscilira od naivnosti pastoralnih alpskih pejzaža i utešne lepote prirode do užasa izolacije, društvene stigme i mentalnih poremećaja.
Istražujući teme paranoje i sujeverja u Evropi 15. veka, autor pripoveda celinu života glavnog ženskog lika, njene osobenosti i mesto unutar zajednice. Film je potuno jednostavan i elegantno izveden, iako samo gledanje možda na vas neće ostaviti taj utisak. Ne dajte da vas bogatstvo impresija kojima se narator služi zavara. U svojoj suštini premisa je sasvim jednostavna.
Glavni lik, Albrun (Aleksandra Cven) je jedna žena, koja živi povučenim životom, u kolibi malo izvan sela, kao što je živela i njena majka pre nje i verovatno majka njene majke. Taj jedan jednostavan detalj je ključna razlika koja od nje pravi ono drugo – aktera radnje, u glavama njenih suseda iz sela, ali! Zastanite! Opazite! I u vašoj glavi jednako. Sve drugo može biti i da se nije dogodilo, ali činjenica da ne učestvuje u javnom životu sela čini je jednom ženom za razliku od svih drugih žena u zajednici.
Glavni lik, Albrun (Aleksandra Cven) je jedna žena, koja živi povučenim životom, u kolibi malo izvan sela, kao što je živela i njena majka pre nje i verovatno majka njene majke. Taj jedan jednostavan detalj je ključna razlika koja od nje pravi ono drugo – aktera radnje, u glavama njenih suseda iz sela, ali! Zastanite! Opazite! I u vašoj glavi jednako. Sve drugo može biti i da se nije dogodilo, ali činjenica da ne učestvuje u javnom životu sela čini je jednom ženom za razliku od svih drugih žena u zajednici.
Film je samo jedan od mnogih pokušaja u kolektivnoj svesti čovečanstva da se javno interpertira ono što je privatno i lično i za šta je oko/uho javnosti uskraćeno. Autor ovog filma omogućava gledaocu da zaviri u to privatno, ali se uzdržava od bilo kakve moralno-vrednosne ocene karaktera ili okolnosti u filmu. Iako ne poziva gledaoca da se moralno odredi spram likova, ipak film na pitanja moraliteta i običajnosti jasno upućuje kroz primer stigmatizacije pojednica koji zajednicu lišava uvida u lično jer izostaje iz konvencionalnog učešća u javnom životu zajednice.
U podnaslovu filma stoji "gotska bajka", ili da budemo još precizniji u prevodu: "gotska narodna priča". Film u različitim izdanjima ima i druge podnaslove: "prokletstvo veštice" ili "pagansko prokletstvo". Bajkovita atmosfera filma zaista sadrži sve relevantne elemente za priču o vešticama: simbole smrti, aluzije na kugu i druge zaraze, mistiku života u izolaciji i samodovoljnosti, osudu sredine, konačno i punokrvne horor elemente na način kako bi ih necenzurisano ispričala braća Grim.
Ono što film nema jeste veštica kao proizvod kapitalizma koji ono istinski strašno u ovoj reči omekšava i ulepšava, te prodaje kao uvrnuti, autsajderski, ali dopadljivi životni stil koji svaka od nas može da izabere. Nema metle, crnih mačaka, niti punog meseca, samo sirova stvarnost življenja sa samim sobom u jednom fatalističkom svetonazoru gde ne možeš biti drugo od onoga što jesi i što svi o tebi misle da jesi.
Reč "hagazussa" ima svoj koren u starovisokonemačkom hexe, u osnovnom značenju, još na početku 20. veka odnosi se na vešticu. U doslovnom prevodu na engleski je hedge-sitter - "čuvarka ograde" – žena koja boravi na granici između pitomog kultivisanog zemljišta i divljine šume, bavi se skupljanje lekovitih trava, narodnom medicinom. To je doslovno slučaj sa glavnom junakinjom koja živi izvan sela na obodu šume i čuva koze na obroncima Alpa.
Ali danas unutar sebe ima širinu i podrazumeva bilo kakav nekonvencionalni pristup duhovnim praksama.
Da li referiranje na starovisokonemački ima za cilj da podseti na hajdegerijansko traganje za suštinom bitka koje se upravo krije u srcu jezika? Tome da su reči toliko značajne, po meni, govori u prilog činjenica da se u filmu oskudno koriste, skoro kao da svaka košta bogatstvo. U srcu savremenog, širokog značenja reči "hagazussa" krije se ključ kroz koji autor posmatra celu priču i ja nisam mogla da se ne pitam: šta je starije, veštica ili veštičarenje?
Ponekad se ta dva slivaju u gortesknu usklađenost spoljašnjeg i unutrašnjeg koje se ogledaju i prate međusobno, oslobađajući nas i zgražavajući istovremeno. Autor ovog ostvarenja ne libi se pornografske eksplicitnosti da bi posegnuo i za jednim i za drugim!
Kako god da odučite da posmatrate ovaj film, kao metaforu za pitanje identiteta, kao slojevitu bajku u kojoj se prepliću zbilja i uobrazilja natprirodnih i neprirodnih elemenata koji za cilj ima izazivanje užasa u gledaocu ili arthaus film sofitsticirane čulnosti, ovo ostvarenje može vas ostaviti sa temperaturom za naredna dva tri dana kao što se desilo meni. Verovatno nije za svakoga, ali svakome bih preporučila da pokuša i vidi koliko može da izdrži!
Nina Stefanija Blažević
No comments:
Post a Comment